Аутор: Драгољуб Којчић
У вишевековној сенци теолошких расправа монофизита и диофизита о Христовој природи, још од раскола на Сабору у Халкедону, од распри између несторијанаца и евтихијеваца с једне стране и Леонтија Византијског који им је супротставио своје учење у Три књиге с друге стране, у сенци узаврелих схизми и анатема у којима је Сабор у Ефесу чак називан разбојничким, па и у сенци бизарних и дангубних полемика о броју анђела који могу да стану на врх игле, остала je тиха и посвећена брига, даноноћно бдење цариградских библиотекара и архивара да сачувају поверено им благо. А претио је зуб времена па језици случајних или подметнутих ватри, неписмене освајачке хорде, кише и земљотреси, понекад и зелени јед међусобне суревњивости.
После уништења Александријске и других библиотека источног Средоземља, Царској библиотеци Константинопоља остала је мисија да чува хиљадугодишња знања старих Грка и Римљана. Више од стотину хиљада рукописа, међу којима и Аристотелова дела, препарирани су или калиграфски преписани под надзором филозофа и градског префекта Темистиоса. Упркос пожарима и Четвртом крсташком походу који је уништио не само зграду, већ и добар део њеног непроцењивог рукописног блага, нешто од тога преживело је до отоманског освајања града.
Студион је пак део Константинопоља изнад Мраморног мора. Ту се налазио храм Св. Јована Крститеља са манастиром, окружен Патријаршијском академијом и Универзитетом. Рекло би се – елитна академска четврт. Манастир је имао изузетно богату библиотеку коју су током времена обогаћивали врхунски илуминатори и калиграфи. Велике поделе унутар источног хришћанства, попут сукоба иконодула са иконокластима, преламале су се преко његових бројних учених калуђера. У њему су замонашена чак три васељенска патријарха.
Када је пао Цариград и када су прошла три дана која је Мехмед дао својим хордама за пљачку, док су догоревала згаришта византијске славе и културе, а списе из царских књижница изнад Босфора разносио дим, брдским стазама према Тракији и Александрополису преживели ромејски монаси, библиотекари и бележници државне администрације промицали су са магарцима натовареним бисагама. И понека лађа је са истим таквим пакетима кроз саучествујућу тишину Егејског мора секла таласе према острву Лемнос. Избегличко путешествије копном и морем завршавало се после много дана у Мистри. Пакети и бисаге су распаковани. Књиге, списи, документи и хронике које су предострожни чувари хиљаду година византијске историје чудесно успели да отргну од ништавила сортирани су и похрањени у манастирима. Најзад, ово место је и пре 1453. године било центар византијске учености и њеног утицаја на западну културу, пре свега на италијанску ренесансу. Највећи филозофски ауторитет Византије и становник Мистре, неоплатоничар Плетон, умро је додуше годину дана пре цариградске апокалипсе. Али духовно наслеђе Истока имало je прокрчен пут у безбедне просторе.
На једну страну остављени су сачувани списи грчке и римске антике, преписи ранохришћанских богословских ауторитета, Синајац Лествичник, Константинопољац и Светогорац Палама, Свети Василије Велики, житија Преподобног Антонија Великог и левантских столпника, али и граматика и речници грчког језика и византијска књижевност од класика Михаила Псела до Манојла Хрисолора који ће прећи у католичанство и завршити у Фиренци као кардинал. Та страна распакованих бисага лако је наставила путовање према Италији јер је Плетон имао велики интелектуални утицај на Козима де Медичија, угледног политичара и банкара чија ће лоза владати Фиренцом током ренесансе. Непотврђени извори кажу да су се њих двојица и сусрели. Најзад, Плетоново тело пренето је петнаестак година после његове смрти из Мистре у Римини са образложењем „да почива међу слободним људима.“
Друга распакована страна, у којој су били евакуисани делови цариградске архиве и градске хронике, остала је у Мистри, недовољно занимљива неоплатоничарима да јој буде осигурана вечност. Жртвована је времену.
Остало је мало сведочанстава о животу у престоници Византије, сразмерно више илустрација него писаних забелешки о крупним или свакодневним догађајима који су чинили стварно биће града. Соковима „живог живота“ богатија је повесна заоставштина Падове и описи узаврелих околности које су комадале и разбацивале судбине њених житеља или досезале блиставе европске врхове. Мозаик падовљанских белешки раскошно је састављен од епизода Bellum Sociale, Атилине дивљачке пљачке и пустошења, готског и византијског освајања, сукоба са Венецијом, смртоносне епидемије куге, универзитета, успона друштва који се огледа у добрим манирима и строгом моралу грађана, у узгајању прворазредних раса коња и производњи цењених тканина, па све до Ловата Ловатија, песника и мислиоца ренесансе, који се сматра оцем хуманизма и управо помним бележником, копистом и чуварем сведочанстава трајања града. И не случајно, без обзира на противречности између почетног враћања строгим обрасцима латинске класике и постављању среће као модуса живљења, управо у наручју хуманизма крије се заметак који ставља биће појединачног на трпезу културе. А шта је то индивидуалније и шта то више измиче сваком уопштавању, „колективизацији” и канонима од среће?!
За разлику од знања којима се бави позитивна наука, која се развијају од непосредних и појединачних искустава и кроз цивилизацијско време уопштавају до облика закона или система, свест о смислу света очигледно пролази супротним смером. Од царства идеја, према коме све друго постоји само као сенка или њено умножавање, до пробијања према личном доживљају. Ренесансу можемо да тумачимо описно као процват обновљене раскоши античког стваралаштва, али право питање је: шта је то што ју је подстакло и што је неумитно утемељило дух новог доба. То свакако није била пука произвољност историје.
Однос човека према свету дуго је подређиван канонима изван којих су вребали осуда за јерес или, у најмању руку, безвредност. Ренесанса је ослободила тишине „свету субјективност“ и пустила да се у разгранавању боја, облика, звукова, хармонија, рима и узбудљивих осећања отворе авантура и радост постојања. Та авантура је уметност, свет без уметнутих категорија, таман онолико колико је могуће да се оствари присност између човека и света или, у перспективи, њихово јединство.
Као и свака велика прекретница, хуманизам и ренесанса одвијали су се у дугом епохалном интервалу, са контрадикторним смеровима и непредвидим исходима. У позадини спектакла ослобођеног људског бића и разигране уметности, као ништа мање значајна припремала се култура упитности. Ни догма али ни представа света после ње не могу се узимати здраво за готово.
Модерно доба учинило је да се највећи број наших представа о свету формира посредством медија. Почело је са првим колоидним фотографијама па преко репортерске лајке, двооког ролејфлекса, никона Ф1 и хезелблада 500 којим су начињени први снимци са Месеца, преко инстант слика полароида, до дигиталне фотографије која је уграђена у мобиле телефоне. Видео-технологија је представила покрет и швенком раширила призоре до панораме. Музика се из приватних салона, из концертних дворана и са великих стадиона преселила на најразличитије носаче звука, на винилске грамофонске плоче, магнетофонске траке maxell од 36cm, вокмене, компакт дискове, You Tube клипове и USB, упозоровајући да је реч само о high fidelity сличности са оригиналом. Филмски и телевизијски записи довели су пред нас или у нас пределе и догађаје које никада не бисмо могли да видимо сопственим присуством. Тако се конституисала наша слика света, ништа другачије него својевремено на основу пејзажа Пјетра дела Франческе, Питера Бројгела Старијег, смиреног Констејбла и пламтећег Тарнера, портрета које су насликали Леонардо, Рембрант или Паја Јовановић, историјских догађаја као што је Веласкезова „Предаја Бреде“ или Рубоова „Бородинска битка“, људске драме попут „Сплава Медузе“ или избоденог Мара у кади. Није се много људи сусрело са змијом у природи, али зато су бројни они који су је видели обмотану око Лаокоона и његових синова, исклесану у мермеру.
Заправо већина наших унутрашњих слика није настала непосредним доживљајем претпостављене стварности него је посредована и изведена из прича, из фотографија наших предака, из путописних магазина, историјских читанки, из филмова и телевизијских репортажа, илустрација у романима и приповеткама. Сваку од њих обрадила је наша свест према својим нахођењима и увек на посебан начин. Ни две никада нису исте, чак ни када настају у истоме уму, јер је и сећање само сећање сећања. Свака је јединствена и свака је уметност, управо зато што је посредована и зато што је наша сопствена креација. Најзад, свака је реалност јер о другој реалности не знамо ништа. Неугасива је жудња да допремо до онога што замишљамо да постоји изван нас. Макар да се примакнемо. То је била света мисија цариградских архивара, да се колико је то могуће сачувају перле живота, да опстане жива слика њиховог града, иако су сва пријатељства, све страсти, сплетке, издаје и сва узвишена жртвовања, тезге са свежим смоквама, уличне туче, уличне мачке, ноћне агоније и дневна гордост, сутон и романтични погледи на Златни рог заувек и неумитно нестали. Најзад су нестали и из сећања. Али та страшна жудња да се изађе изван сопственог бића, да се допре до стварности, макар до опека из њене конструкције, до докумената који памте последњу сенку падајуће Платонове лествице сенки, усуд је човека и када је јасно да је пред њом непремостива провалија која дели унутрашњи од спољашњег света. Ако та оностраност није само наша уобразиља, а све слике света само уметност.
Уметност нема просторне ни временске димензије. Она је сингуларна. Постоје само представе. Дубина пејзажа на једној слици свакако није битна као километарска величина, а у унутрашњем доживљају нема чак ни оних растојања које бисмо могли да измеримо лењиром на платну које је изложено у галерији. Уметност нема географију. У замисли непрегледне мочваре Пантанал не пребројавају се баре, као ни у сокаку Предићеве „Веселе браће“. Ни чувари пруге ни песници не знају колики је број јесењиновских врста које „звижде као птице“ док воз тутњи Сибиром. Не можемо ни да проценимо колико су ризичне стопе етиопског монаха када се у излизаним сандалама пење у стеновиту испосницу Абуне Јемата, али смо са страхопоштовањем свесни подвига који је његово свакодневно послушање. Моћно је замишљање белоглавог супа који лети преко седам гора и седам мора, од Увца до Уганде, али оно не бележи време овог грандиозног путовања, ни пределе који промичу испод њега. У један немерљиви трен сажимају се копачи тунела испод зидина опседнутог града Бреде, племенитост генерала Спиноле према побеђеном генералу Насау и дилеме већ поменутог Веласкеза како да то синтетички представи на својој слици и притом забележи речи освајача: „Храброст побеђеног чини славу победника!“. Нико више не може ни да процени тренутак и околности телефонског разговора Михаила Булгакова са Стаљином, мада је педантна совјетска пошта све ревносно записивала у свој деловодник. Ми склапамо слику ова два саговорника – једнога у бараци железничке постаје уз фуруну, другога у строгој и бездушној канцеларији господара државе. Црна пелерина Љубомира Мицића која се за њим вијори док граби низ Гробљанску улицу ка Вуку упечатљивији је део колажа успомена цвећара, воскара и пекара који су стајали испред својих дућана и иза својих излога. Ожалошћена родбина, инкасанти и поштари са признаницама у огромним торбама и целодневно тандракање трамваја „тројка“ изгубили су се из времена и из памћења. Свест рангира своје фокусе и компонује своје слике из непрегледног поља утисака које називамо чињеницама.
Све ово стаје у доживљај чије се боје и ритмови сливају у једну тачку и постају свеопшта историја уметности или свеопшта историја света. А шта је друго стварно?
Коментари
Figurazione delle cose invisibili.
Остави коментар