Нововековни апсолутизам у Шпанији и Француској

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Овим текстом настављамо представљање европских нововековних апсолутних монархија. Осврнућемо се на две, у основи католичке земље, које су стицајем разних фактора имале сасвим супротне принципе у изградњи политичких система на почецима новог века. Реч је о Шпанији и Француској.

Шпанија

У строжијем смислу појма, у Шпанији није било класичног ни просвећеног апсолутизма. Ипак, због кључне улоге Шпаније као светске силе почетком новог века, треба се укратко осврнути на разлоге због којих је у овој земљи пре изостао апсолутизам него што га је било. У првој половини 16. века Шпанија није била главна европска политичка сила. Крајем 15. века Португалија је предњачила у прекоморској трговини, а шпанска економија је била слаба. У 16. веку Шпанија је изградила снажну државу захваљујући оживљавању милитантног католицизма који је доживео врхунац прогоном муслимана из Гранаде и Јевреја из Шпаније 1492. године. Поновним оживљавањем милитантног католицизма слабљен је феудални партикуларизам и стварани повољни услови за изградњу централистичке државе. Снажни католицизам је међутим био и препрека увођењу нововековног апсолутизма, чија је битна компонента била световне природе. Узор шпанској монархији није била империја Карла Великог, кога је својатала француска владарска идеологија, већ је то била ближа прошлост Фердинанда Католичког.  Био је то владар који је крајем 15. века ујединио Арагонију и Кастиљу и протерао Арапе из Гранаде.

Преузимањем његових крупних заслуга створен је шпански идеал владара. Фердинанд Католички је окончао расцепканост шпанског средњег века. Мисионарски католицизам је био главна врлина владара. Њу ће истицати и каснији шпански владари који су се осећали као Фердинандови епигони.

Мисионарски католицизам, који се у Шпанији одржавао као противтежа арапској исламизацији, није био повољно тле за развој по много чему антифеудалног нововековног апсолутизма.

Поред конфесионалне тврдокорности, у Шпанији су и економске околности спречавале развој апсолутизма. У 16. веку Шпанија је створила колонијално царство захваљујући монополу државне трговине који је држала Севиља и то је, поред клерикалне бирократије, био кључ бирократске структуре Шпаније. Успону је помогао и велики прилив племенитих метала из Јужне Америке, па се Карло V 1519. крунисао за цара Светог римског царства. Ниједна европска држава није изашла из средњег века са тако снажном монархијом као Шпанија. Међутим, успон је кратко трајао. Већ у другој половини 16. века царство је почело да заостаје за француским краљевством. Шпанија није успела да створи државу која би њеној владајућој класи омогућила да извуче највећу добит из централне улоге у европској и светској економији 16. века. Уместо да се оплођава на страни, шпански капитал се враћао у земљу, а племенити метали које је Шпанија стекла на паразитски начин почели су се одливати у земље чија је куповна моћ била већа. У тој ситуацији Карло V није прибегао меркантилистичкој економији, већ уместо да се штити од стране трговине, Шпанија је почела са систематским прогоном некатоличког живља. То је била порозна политика, па је након војне катастрофе Велике армаде 1588. био сасвим видљив сумрак империје која је остала изван средишта европске економије. Све се то дешавало када је међународни протестантизам економски потискивао католичке силе.

Уз чињеницу да ни колонизоване територије није била у стању да контролише сопственом бирократијом, већ их је на управу поверавала домородачким вазалима и холандским морепловцима и трговцима, јасно је да Шпанија није на најбољи начин препознала дух епохе, и да тако постављена политика, у којој је верска искључивост била рангирана више од рационалног расуђивања, није ни могла да се оконча на повољан  начин. Проглашавање холандске независности 1581. означава уједно и почетак пада Шпанске империје.

Француска

Француска монархија је у 17. веку постала узор централистичке државе на континенту. Створене су постојане државне установе, које је револуција у 18. веку само испунила новим садржајима. Античка римска замисао снажне државне власти створене одозго није нигде тако целовито обновљена као у Француској. Обновљене су установе и управно-технички методи позне антике које је Римокатоличка црква очувала у својој организацији. Француска није располагала ни парламентом енглеске врсте нити руском скупштином службеног племства. Учвршћење наследног племства у касној средњевековној сталешкој монархији је терало монархијску државну власт да тражи другачија средства централизације. Није то више било редовно чиновништво већ ванредни комесарски управни органи израсли из стајаће војске Анрија IV, које је двор постављао по провинцијама.

У личном погледу је успон француског апсолутизма понајвише везан за Луја XIV и његовог министра финансија Жан Баптисте Колбера. Најпознатији бурбонски владар је ступио на престо као петогодишње дете, али је његова стварна власт почела 1661. после смрти кардинала Мазарена. Земља је била довољно велика да се опорезивањем становништва скупи довољно новца за војне и управне издатке круне. Почетком 17. века Француска је имала око 16 милиона становника, а рачуна се да је средином истог столећа било око 12 милиона производно способних пореских обвезника. Изузимајући Русију, у овом периоду је Француска била најмногољуднија држава, чије је становништво било два до три пута веће од осталих европских држава.

Централизацијом финансија и повећањем пореза, Колбер је подигао прилив средстава у државни буџет. Новац је коришћен за реорганизацију војске и куповину бродова. Модернизовано је наоружање и усавршена организација војске. Ојачани су стратешки положаји и обележени гарнизонима, а морал трупа је јачан редовним парадама. Француска војска је у време Колбера са око 70.000 војника и 1.800 топова била најмоћнија у Европи. Припрема за рат је значила и централизацију државне управе, па је у већини градова до краја 17. века уведена полицијска служба, која је у неразвијеном облику обављала дужности савремене градске управе.

Војна и културна надмоћ је почивала на централистичкој, али и коруптивној управи. У апсолутизму Луја XIV је било осигурано важење краљеве воље у задњој инстанци, али је њено вршење било још увек произвољно пренето на самовољне интенданте.

Развијени француски апсолутизам се није мање од осталих сличних европских режима служио култом владара и династичком харизмом. Штавише, Версајски двор је био узор осталим европским владарима у погледу церемонијалне култизације владара. Снажно изражена дворска култизација владара у 17. веку, која је у зависности од конфесионалне припадности примала више хијерократске или цезаропапистичке примесе, се не може разумети ако се нема на уму реформацијом подстакнуто слабљење ауторитета цркве.

Теократизација власти ипак није дозвољавала краљу, па ни Лују да властитим ауторитетом потискује божански. Демонстративно поштовање Бога, независно од степена индивидуалне побожности владара, био је политички захтев.

Нестанком Луја XIV није ослабљена моћ француске државе између осталог и стога што око питања наслеђа престола није било крупнијих размирица које би отвориле династичке сукобе. Наслеђе је у Француској од настанка монархије било регулисано највишим законским актима.

Класичан бурбонски апсолутизам је био важан узор осталим континенталним апсолутистичким режимима. У Француској је владавина Луја XIV била кључна прекретница у изградњи модерне државе. Постоје и мишљења да је владавина Наполеона Бонапарте била његова последња и највиша фаза, тј. режим ослобођен свих сметњи просвећеног апсолутизма. Међутим, ипак је овај, у основи војни режим, био суштински различит од апсолутизма 17. и 18. века.

Основа бонапартизма је била Француска револуција и република која је укинула главну монархијску компоненту апсолутизма. Правна основа Наполеонове личне власти је, упркос његовом каснијем крунисању, била револуционарна замисао народног суверенитета.

И на крају, када упоредимо ова два примера, Шпанију и Француску, нигде као у овом случају не долази до изражаја чињеница, да колико год биле сличне или (по верском питању) идентичне, европске државе новог века су концепт изградње политичког система стварале искључиво у складу са својим интересима, а још више у складу са свим специфичностима и посебностима које карактеришу сваки народ.

Пример Шпаније и Француске показује у којој мери на судбину земље утичу: геостратешки положај, верско и културно наслеђе, економија, војна традиција, државотворна амбиција, те и моћ препознавања  духа епохе. Ово последње Шпанију је коштало империјалне маргинализације, док је усклађеност са епохом Француској донело невероватан узлет.