Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Један од најзначајнијих немачких интелектуалаца, Карл Шмит, наслућивао је тридесетих година 20. века да је време држава – нација у паду. Управо тада употребио је први пут појам номоса земље који је за њега не само пуки производ правног поретка, него и прва мера у функцији оригиналне подела простора (сваки основни ред је просторни ред). За Шмита је номос непосредна форма која један друштвени и политички поредак чини просторно видљивим.
Његов следбеник, Француз, Ален де Беноа, указивао је да се већ крајем тридесетих година овај немачки правник и филозоф бавио новим номосом земље у виду алтернативе која се у крајњој линији своди на дилему и данашње светске политике: или ће свет бити једнополаран, или ће бити мултиполаран? За Шмита је, и у оно време, политичка унификација света била синоним за једнополарну доминацију САД, док је опстанак политичког света повезивао са концепцијом мултиполарности, која подразумева постојање различитих културноцивилизацијских ареала и последично геополитичких простора. Отуда је његова девиза гласила: Велики простор против универзализма.
Славни немачки мислилац вероватно је, пишући своје дело у предвечерје Другог светског рата, имао пред собом трагичну слику разорене и подељене Европе по завршетку Првог светског рата. Мада се, у одређеној мери, Шмитово схватање великог простора може поистоветити с државом или империјом, нема сумње да је у његовој основи једна форма наднационалног обједињавања заснована на стратешком, геополитичком и идеолошком чиниоцу. Оно што његов велики простор разликује у односу на унификовани пангерманизам или совјетски интернационализам, јесте постојање културног и етничког плурализма, затим широка аутономија локалних јединица ограничена стратешким централизмом, као и потпуном лојалношћу према највишим инстанцама власти. Притом је посебно истицао чињеницу да формирање великог простора није толико условљено економски развојем саставних делова, нити карактеристикама тзв. интеграционог центра, већ зависи само од политичке воље која препознаје нужност таквог геополитичког концепта.
Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, упоредо са појавом глобализације као манифестацијом нове унификације света, појављују се теоретичари који у другачијим друштвеним и геополитичким околностима обнављају идеју евроконтинентализма. То су, пре свих, поменути Ален де Беноа и белгијски теоретичар Жан Тиријар, који око себе окупљају представнике једног особеног круга интелектуалаца који је у литератури описан као нова десница. У суштини, ради се о покушајима теоријске артикулације идеје о геополитички еманципованој Европи у околностима хладноратовски подељеног света.
Тако се Ален де Беноа залагао за реализацију концепта Европе стотину застава, која би била заснована на заједничком индоевропском пореклу и свести о превазиђености државе–нације, као и последичном јачању европских регионализама која је означавао као упоришта аутентичне европске самосвојности и традиције. У исто време Жан Тиријар је своје виђење Европе великих простора заснивао на потреби формирања Евросовјетске империје од Владивостока до Даблина која би, супротно концепцији Алена де Беноа, била строго централистички уређена. Тиријар је реактуелизовао Хаусхоферову идеју о стварању осовине Берлин – Москва – Токио, што је блиско идејама савремених руских евроазијаца. Врло сличне ставове заступао је и аустријски генерал Јордис фон Лохаузен који је наглашавао да је након процеса обједињавања Немачке и обнове територијалног јединства Прусије једина изгледна будућност Европе у њеном стратешком савезу са Русијом, у чијем је, истовремено, најдубљем интересу једна савезничка Европа. Занимљиво је да су и Тиријар и Лохаузен много пре краја Хладног рата предвиђали геополитички слом совјетске државе.
Непосредно после завршетка Хладног рата, упркос планетарном тријумфу атлантизма, међу европским геополитичким теоретичарима актуелизоване су тзв. неокласичне идеје (Р. Стојкерс, К. Тераћано и др).
Већ смо указали да њихове савремене основе треба тражити у процесима који су започели шездесетих година прошлог века када је на потпуно нов начин дефинисан предмет истраживања геополитике као дисциплине која се бави изучавањем просторног и политичког. Упркос различитим концептуалним виђењима политичке организације великог простора нови евроконтинентализам поседује и низ заједничких својстава. Најпре, то је тежња за геополитичким ослобођењем Европе од америчког утицаја, затим је ту идеја за што чвршћим повезивањем са Русијом чије су ресурсне, просторне и војностратешке карактеристике једина гаранција независности Европе. Нема сумње да је у складу са традицијама евроконтинентализма једина исправна геополитичка оријентација ка Истоку, а што у политичком праксису значи ослањање Француске на Немачку и потом Немачке на Русију (Евроазију). Због тога није чудо да заговорници евроконтинентализма своје најбоље саговорнике налазе међу савременим руским евроазијцима.
Идеја евроконтинентализма, упркос медијској сатанизацији покрета и организација који баштине његове основе, у околностима свеопште драматичне кризе (која није само економска, него је и духовна – прим. аутора), заузима све више јавног политичког и интелектуалног простора на Старом континенту. Реч је о широком спектру личности, организација и покрета, које имају изразито евроскептичан став према конструкцији ЕУ – посебно њеној бриселској централи коју доживљавају као филијалу атлантизма и новог светског поретка. Отуда су ставови теоретика евроконтинентализма данас инспирација многим организацијама које се залажу за унутрашњу трансформацију Европе и концепцију њене ресуверенизације на новим основама.
Нема сумње да су неке од идеја евроконтинентализма наишле на одговарајући одјек у српској интелектуалној заједници, и то најпре у радовима великог сликара и публицисте, Драгоша Калајића, а затим и у делима многих савремених мислилаца и теоретичара „трећег пута“ попут публицисте Бориса Нада, геополитичара Миломира Степића, политиколога Мише Ђурковића и других. Упркос одређеним међусобним разликама, заједничка нит која повезује ове ауторе заснована је на уверењу да су Срби, без обзира на утицај Медитерана, у својој суштини народ Копна, који је своју трансисторијску мисију, као еминентно европски народ, везао за судбину Великог континента.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004; Драгош Калајић, Европска идеологија, Сунчаник: часопис , 2004, број 8/9, 44-45; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар