НАГРАДЕ

Аутор: Ђорђо Сладоје

Награђивање и кажњавање, као његова нераздвојна супротност, прате човјека још од древних времена, готово од самих цивилизацијских почетака. Тај ритуал је био присутан и код старих примитивних заједница, па су тако заслужни појединци или група њих за учинке у лову, у одбрани од непријатеља или у неким другим за опстанак важним пословима, бивали издвојени и на неки начин привилеговани. Уз врачеве, за које се сматрало да имају натприродне моћи, ови заслужни и истакнути чинили су прву владајућу класу у односу на безимено мноштво. А казне су сљедовале за грешке, зa пропусте, издаје, непослушност… Ритуали награђивања и кажњавања прошли су, током историје, различите форме и поводе. Најчешће су додјељиване, симболичне, материјалне, статусне награде док се казне крећу од условне до затворске, праведне и неправедне, благе и веома сурове.

Награде и казне су редовне пратиље и сваког појединачног живота. Прва награда коју дијете добије јесте родитељски, посебно матерински осмијех, као знак пажње, топлине и љубви. Током одрастања, награде се добијају за испуњене обавезе, добро владање, одлично учење и томе слично, док казне долазе за све што је супротно учињено и  крећу се од  васпитне до физичке која је данас све рјеђа, док је у мом дјетињству још важила пословица – да је батина из раја изашла.

Награде се додјељују и казне одређују у готово свим јавним сферама друштва – од школа, преко предузећа, установа, спортских и умјетничких организација до оних које држава даје за заслуге у остваривању општих циљева. Са казнама је, такође слично и  крећу се од губитка части до губитка посла, од новчане до затворске, у ријетким случајевима и доживотне. Принцип награде и казне, односно штапа и шаргарепе присутан је и у односима међу државам и народма, с тим што се штап много чешће потеже.

Награђивање у књижевности, какво данас познајемо, појава је релативно новијег датума. У античком свијету највећа награда је била сахрана заслужног писца  о државном трошку. У средњем вијеку значајно признање бијаше статус дворског пјесника, док су изопштење из заједнице и прогонство биле најтеже казне. Ни у деветнаестом вијеку награђивање писаца није у знатнијој мјери практиковано. Слава и популарност код читалаца биле су практично једина признања. Нико од наших славних романтичара није примио ниједну награду, ако не рачунамо синекуру у државној служби, женидбу из богате куће и попуст у кафани, а кажњавани су најчешће због политичких ставова и ангажмана. Многи од њих, чак и они највећи, не би ни данас код неких жирија ушли ни у шири избор. Ни писци који су стварали у Краљевини Југославији не могу се похвалити неким великим бројем награда, осим они ријетки које би наградило Министарство културе или САНУ.

У социјалистичкој Југославији установљене су многе награде, почев од еснафских  па до државних признања која су  доносила и привилегије и знатан друштвени утицај. И овдје је, разумије се, било и кажњавања писаца, најчешће из идеолошких и политичких разлога и то у виду забране јавног дјеловања или објављивања дјела, али било је и тежих, чак и затворских казни  (Михаиловић, Пекић, Ђилас, Ђого, Коцбек, Зупан) .

Разне културне установе на општинском и регионалном нивоу, затим издавачке и новинске куће, чак и индустријска предузећа, завичајна удружења  све чешће се појављују као оснивачи награда, тако да их данас има више од три стотине. Многи тврде да је овом својеврсном инфлацијом обесмишљен сам чин награђивања, а саме награде изгубиле су на значају и тежини. У Француској, рецимо, има пет хиљада награда, ако је тачан податак који сам негдје прочитао, и нико се због тога не жали. Код нас заиста има, у том мноштву, безвриједних признања која се насумично, без јасних критеријума додјељују, али срећом постоје и оне већ испрофилисане са дугом  традицијом које добитнику чине част, а често и једину сатисфакцију за уложени труд.

Данас су код нас најзначајније Змајева награда Матице српске за поезију, Андрићева за приповијетку и Нинова за роман која, због популарности жанра има највећу медијску пажњу. Змајева и Андрићева су уз повремене осцилације успјеле да одрже релативно стабилне критеријуме и сачувају углед што није било нимало лако у вријеме драматичних промјена у друштву, култури  па  и књижевном животу који је готово замро, па су награде и атмосфера која се прави око њих готово једина замјена тог некада бурног живота. Нинову награду додјељује истоимени недјељник који је дуго излазио у оквиру „Политике“. Међу добитницима су  многи  наши значајни писци, а неки, попут Давича, Ћосића, Великића и у два и више наврата. Угледу Нинове награде доприносили су и чланови жирија, махом врсни стручњаци, професори, критичари и тек понеки писац… И раније је било лобирања, али на високом нивоу, тако рећи, и нико  није по сваку цијену  „гурао“ трећеразредне писце. У предности су ипак били они  ближи власти, морално-политички подобнији или коректнији, како се то данас каже. Било је и промашаја, али и настојања да се они исправе. Приватизацијом Нина и његова награда се озбиљно заљуљала, да  би се посљедњих неколио година  драматично урушила… Власник недјељника, иначе страна, не знам чија компанија, диктира према идеолошким и политичким и тек дјелимично  књижевним мјерилима састав жирија и сугерише  пожељног добитника, а каквог није тешко претпоставити. Тако ће прошлогодишњи лауреат остати  упамћен, не по награђеном роману, већ као перјаница „Бетона“, седмичног подлистка листа „Данас“ у којем су „бетонирани“, односно деградирани, вријеђани, детронизовани, како се то каже, најзначајнији српски писци и то  искључиво они који су својим дјелима ослоњени на српску традицију и културу, коју по мишљењу ревносних бетонираца треба такође разорити демитологизовати и свести на минорну и безначајну мјеру. И све то са несхватљивом, патолошком мржњом.

И овогодишњи добитник такође је средњошколски примјер аутошовинизма који на највулгарнији начин демонстрира у свакодневним колумнама листа „Данас“. Ни њему се у тој џиновској гомили текстова није омакла ниједна афирмативна ријеч о сопственом народу, о њговој историји, култури и најзначајнијим личностима. Напротив, све најгоре о Вуку, Његошу, Ћосићу и другима, а сад и о Андрићу и Десанки Максимовић – ниско, вулгарно и одвратно. И што је још жалосније све га је то препоручило да од истомишљеника из жирија још једном добије Нинову награду. Бедно да бедније не може бити. А можда и може пошто су у више наврата показали способност самопревазилажења.

Сад свеједно да ли из опскурних увјерења или за ситан ћар.