Усуд једног мегаполиса

Аутор: Мирослав М. Јовичин, историчар

Други део

Цариградски бедеми и капије

У низу архитектонских детаља Константинопоља посебну пажњу привлаче његови одбрамбени зидови. Овај систем кула и бедема, постављен у облику три неправилна концентрична круга који су били повезани заштитним зидовима, грађен je да брани поједине градске четврти. Цариградски бедеми су подизани, дограђивани и реконструисани током целе византијске прошлости града и представљају један од најмонументалнијих и најбољих примера фортификационе архитектуре на свету. Спрам географског положаја Константинопоља, ова одбрамбена целина је састављена од пет засебних делова: бедем Акропоља, остаци зидина античког Византиона, Константинов бедем или унутрашњи зид, копнени бедеми које чине двоструки бедеми цара Теодосија II са Влахеранским бедемом и као самосталан подсистем – бедеми градских четврти. У тадашњем свету сама помисао на тврдоћу цариградских зидова изазивала је страхопоштовање, тако да је Цариград сматран неосвојивом чежњом. Међутим, град је два пута падао у руке освајача.

Зидови античког Византиона, које су подигли оснивачи града у VII веку пре Христа, били су разграђивани неколико пута и у време изградње новог царског града, дали су грађевински материјал и парче своје трасе новом зиду. Тај нови зид, својом масивношћу и површином коју је бранио, вишестуко је надилазио своју античку претечу, подигнут је по налогу оснивача града и назван његовим именом –  Константинов бедем. Константинов бедем је представљао прву копнену линију одбране Цариграда. Саграђен је 328. године по налогу цара Константина, који је пешице са копљем у руци пошао од Златног Рога до обале Мраморног мора и врхом копља, парајући земљу, означио путању одбрамбеног зида и границу новог града. О робусном изгледу Константиновог бедема најбоље сведочи податак да су Готи 378. године, после победе код Хадријанопоља, дошли до Цариграда с намером да га освоје, али су одустали од напада застрашени моћним изгледом копненог бедема. Због каснијег подизања читавог система бедема, Константинов је назван и Унутрашњим зидом.

Почетком V века становништво Цариграда је толико нарасло да је простор унутар Константиновог бедема постао премален за све па се јавила потреба за проширењем територије града ширим појасом одбрамбених зидина. Додатни разлог за ојачање  фортификационог појаса било је то што су Визиготи освојили Рим 410. године. Овај велики пројекат поверен је префекту Истока и будућем намеснику младог цара Теодосија II, Антемију. Антемије  је ступио на дужност руководиоца обнове градских бедема 405. године и неколико година је припреман пројекат и прикупљана су средства. Грађевински део посла на опасивању Константинопоља новим зидом отпочео је после 410. године. Нови бедеми грађени су на удаљености од око 1,5 миља од постојеће Константинове одбрамбене линије и пратили су је целом дужином од четири миље. Градња је завршена 413. године у петој години Теодосијеве владавине, који је тада имао само 12 година. Нови фортификациони систем чиниле су две паралелне линије бедема са 96 посадних кула. Савременици су нови одбрамбени систем зидина прозвали Теодосијевим бедемом. Бедем је 447. године природа ставила на пробу приликом разарајућег земљотреса. Са земљом је сравњен већи део бедема и 57 кула и то баш у време када је Атила са хордом својих Хуна надирао ка Цариграду. Хунска опасност приморала је тадашњег префекта Истока по имену Константин или Цирус да за мање од три месеца обнови порушено. У овом градитељском подвигу ујединиле су се странке Плавих и Зелених које су биле у грађанском рату, обезбедивши префекту шеснаест хиљада радника. Пошто је сакупио доста новца, префект се није зауставио на обнови Антемијевих бедема, већ их је додатно ојачао, ископавши испред њих дубок и широк шанац испуњен водом и са ниским зидом испред. Старе бедеме је поправио и ојачао их додатним кулама. После оправки и реконструкције, тврду линију Константинопоља  чинио је шанац и иза њега три паралелне линије бедема са укупно 192 куле.

Унутрашњи бедем испред кога се пружао међупростор или периболос представљао је најјачи део Теодосијевих бедема. Предњи зид унутрашњег бедема био је висок 9,2 метра, док је зид са унутрашње, градске стране био висок око 12 метара. Дебљина зида варира од 4,7 метара у темељу до 4 метра при врху. На зиду са спољне стране диже се грудобран, око метар и по висок, а иза је водила широка стаза. На газиште бедема пело се каменим степеницама постављеним насумице, без неког правила. Бедем је ојачан кулама које су изграђене као засебне грађевине, чиме је постигнуто да урушавање дела зида не изазове и рушење куле која се на њега наслањала. Куле унутрашњег бедема се налазе на међусобној удаљености од 52 до 54 метра, њихова висина је осамнаест метара, док је полудужина унутрашњег простора од 5 до 10 метара. Основа куле најчешће је четвороугаона.

Куле су каменим сводовима подељене на два нивоа, док се на врху налази кружна тераса ојачана грудобраном. Ове две просторије нису директно повезане, јер уколико би непријатељ продро у доњу просторију, посада горњег нивоа би несметано могла да настави дејство по спољним нападачима. Доња просторија служила је као складиште или стражара за смештај посаде. У њу се са градске стране улазило кроз велики лучни свод који посади обезбеђује ваздух и светлост, јер је са спољашње стране било само неколико мањих отвора за избацивање стрела и камених пројектила. У неким кулама су остављани уски пролази за излаз у периболос, у случају нужде. Горња просторија се користила као стражарска соба. Њени прозори давали су јој довољно ваздуха и светлости, а стражарима су пружали одличан поглед на спољни део града и омогућавали дејство по непријатељу из свих врста бацача лаких пројектила. У горњу просторију се улазило кроз лучни свод са врха бедема, у чијем је нивоу био њен под. На терасе су се могли постављати лаки катапулти, или касније мањи топови.

Између унутрашњег и спољашњег бедема простирао се брисани простор или периболос. Значај периболоса био је да се током опсаде у њему постављају јединице које би браниле и опслуживале спољашњи зид. Спољашњи зид се простире између периболоса и паратехиона. Висина спољног зида се креће од шест и по метра са унутрашње, до осам метара са спољне стране. Основ бедема је изграђен од пуног камена, док су лучно засвођене просторије на горњој платформи пречника око 2,5 метара прављене комбинацијом опеке и мањих камених блокова. Лукови су носили стазу са грудобраном који је чинио највишу тачку спољашњег бедема. Куле спољашњег бедема су постављане између две куле унутрашњег бедема. Приликом градње Теодосијевог бедема на спољашњем зиду су се наизменично смењивале куле са основом правоугаоника и полумесеца, али је приликом обнављања утврђења у наредним  вековима ово правило било нарушено. Куле су постављане тако да се из њих могло дејствовати и у правцу периболоса и у правцу паратехиона. Најнижи ниво куле је био испуњен чврстим материјалом, кроз који је остављан уски пролаз којим се излазило у унутрашњост града. Паратехион је брисани простор између спољашњег и ниског бедема и његова ширина је око 18 метара. Има исту улогу као и периболос. Од шанца га одваја ниски бедем или грудобран, висине до 2 метра, који се уздиже над унутрашњим ојачањем шанца. Шанац је представљао прву линију одбране града. Био је  широк око 18 и дубок шест метара и пуњен водом, која би граду под опсадом служила као резерва, одвођена до бранилаца скривеним тунелом.

Теодосијеви бедеми почињу од Мермерне куле на обали Мраморног мора, која је била царски летњиковац и место на коме се спајају морски и копнени бедеми. Бедеми се од ње крећу у правцу севера, ка Златном Рогу. Читава дужина бедема била је пробијена с једанаест капија – пет војних и шест јавних за потребе грађанства. Одмах иза прве куле на унутрашњем бедему налази се прва војна капија, позната као Христова капија. На њу се настављало још шест кула, а седма кула формирала је југозападни ћошак или Тврђаве седам кула. Између следеће две куле, које су без малтера изграђене од самог мермера, налазио се римски славолук који чини Златну капију. На славолук се надовезује још једна кула, која означава северни крај Тврђаве седам кула и уз њу се налази Орлова капија. Од Орлове капије до друге војне капије пружао се нови низ од једанаест кула. На осмој у низу очувани су натписи о обнови за времена царева Лава III и Константина V, од 720. до 741. године. У натпису на десетој кули забележено је да ју је 1434. године обновио цар Јован VIII. На крају овог реда кула налази се друга војна капија, Дефтери или Београдска капија.

Између Друге војне и Изворске капије ређа се тринаест кула. Изворска капија или Капија Пеге чува поруке обновитеља Манојла Бријенија, на јужној кули из 1438. године, и из доба владавина Василија II и његовог брата Константина VIII с почетка једанаестог века, на северној кули. Кроз ову капију су никејске снаге под вођством Алексија Стратегопулоса ослободиле Цариград  25. јула 1261. године.

Бедеми од Изворске до капије Региос повезује петнаест кула, међу којима је и Трећа војна капија. Између треће и пете куле бедеми се благо повијају ка граду и ово место се називало Сигма, јер кривина зидова подсећа на ово грчко слово. Кривина је настала јер је пројектант пратио рељеф тла. Иза Сигме наилази се на Трећу војну капију, Теодосијеву капију. Бедеми од капије Региум и Четврте војне ојачани су са осам кула. На седмој кули, обновљеној током владавине Лавa III  и Константина V средином VIII века, поред њихових имена урезана је молитва:

„Христе боже, град овај сачувај нетакнут и ослободи га рата

Покори гнев непријатеља наших.“

На првој кули иза Четврте војне капије налази се натпис на камену који именује неког Ђорђа (Георгиоса). Претпоставља се да је камен узет од материјала неке зарушене цркве из околине, током обнова које је спроводио Јован VIII. После низа кула наилази се на Капију светога Романа, у чијој је близини Костантин Драгаш у зору 29. маја 1453. године кренуо у свој последњи јуриш. Следећа је Пета војна капија на којој стоји натпис да ју је у петом веку обновио Пусије. На осмој кули између Пете војне и Капије Харсиос налазе се два натписа о обнови одбрамбеног зида – први за владавине Јована VIII (1433) и други, који наводи обновитеља Манојла Јагарија, за владавине Константина Драгаша.

На једној од највиших кота Цариграда, 60 метара над морем, при врху шестог брежуљка налази се Капија Харсиос или Једренска капија, кроз коју је Мехмед Освајач тријумфално ушао у освојени град током поподнева првог дана османске историје Цариграда. Од ње се ниже девет кула на чијем се крају отвара Циркуска капија или Керкопотра, ваљда најомраженији пролаз у православном свету јер су кроз њу Турци продрли у град. Непосредно иза ње стиже се до крајње тачке Теодосијевих бедема, на које се наставља палата Порфирогенита од које почињу Влахерански бедеми као наставак копнених бедема.

Морске бедеме Цариграда чине два дела: бедеми на обали Златног Рога и бедеми на обали Црног мора. Први одбрамбени зид на морској обали подигнут је око 325. године по наредби Константиновој и сачињавао је јединствену затворену целину са Константиновим бедемом на копну. Век касније, након градње Теодосијевих бедема, морски бедем бива проширен да би се повезао са новом линијом копнених бедема. Тај посао је по Теодосијевој наредби извео преторијански префект Истока Кир Панополит 439. године. Морски бедем је изгледом подсећао на копнени део фортификационе целине, само што је имао једну линију зида који је био нижи. Овај сегмент одбрамбене линије је био најслабији, јер према процени стратега Цариграду са мора није претила опасност, пошто је Византија суверено господарила Босфором и Дарданелима и њена морнарица представљала је највећу поморску силу тога доба. Приликом здружене опсаде 626. године коју су извели Словени, Авари и Персијанци, словенска флота је блокирала град са мора. Византијска флота, помогнута рибарима Јерменима из Цариграда, поразила их је и опсада је пропала, да би се непосредно затим аварско-словенски савез распао.

Опадање византијске моћи на мору услед застареле флоте и успон Арабљана који су пљачкали по Средоземљу приморало је Анастасија II (713–715) да изврши обнову морског бедема током своје краткотрајне владавине. Стотинак година доцније Манојло II (820–829) покреће замашну обнову морских бедема, коју ће довршити његов наследник Теофило (829–842). Током тих радова бедем је повишен, а у његовом склопу изграђен је и дворац Буколеон, који ће постати окосница Великог дворца. Морски бедем чини једноструки бедем ојачан са 298 кула, укупне дужине око 10 миља, са тридесет капија. Протеже се од Дрвене капије или Ксилопорта у Влахеранском бедему на обали Златног Рога, преко рта светог Димитрија до Мермерне куле на обали Црног мора. Два крака морског бедема спојила су се на улазу у Босфор, односно на Рту Светога Димитрија. Слабости морских бедема у односу на копнене бедеме показала се током крсташких опсада града током 1203. и 1204. године, када су Латини управо пробивши се преко морског бедема освојили Цариград.

Последње уређивање одбрамбеног система Цариграда обављено је две деценије пре коначног слома. Василевс (од VII века титула цара у Византији) Јован VIII је систематски спроводио поправке где је требало и додатно утврђивао цариградске зидине. Демонстрацијa османлијске војске пред престоницом, крајем зиме 1431. године, указала је цару да је поред преговора са Западом  неопходно да још више прегне с обнављањем, дограђивањем и преправљањем цариградских фортификација. Основни извор обавештења о првим царевим озбиљним грађевинским интервенцијама јесте такозвана Похвала автократору, панегирички спис непознатог аутора, настао између септембра 1432. и лета 1433. године, а период који захвата похвала је пет година. Спис извештава да се цар за наведено време није залагао да улепша, поправи или подигне  било какав објекат од цивилног значаја, или онај који би служио цркви. Јер, не само у овом периду него и у току читаве владавине, Јована су у грађевинарству занимале искључиво фортификације и оно што служи заштити Цариграда. Писац панегирика почиње истицањем труда који је василевс Јован улагао у подизање византијске флоте и посредно подсећа на успехе ромејских бродова у недавној прошлости. Хвалоспев наставља да је цар у настојању да подигне поморску моћ Царства започео обиман посао око обнављања Контоскалиона, једне од цариградских лука. Запуштено пристаниште је очишћено од муља помоћу посебних справа и оспособљено да може да прими око три стотине лађа. Значај обнављања Контоскалиона био је велики, јер престоница изузев међународног лучког простора и трговачког пристаништа на обали Златног Рога правог пристаништа за ратну флоту тада није имала.

У панегирику се такође наводи да су наредбом и новцем цара Јована (у наставку утврђивања престонице) очишћени противопсадни јаркови испод зидина у близини Влахрена, затим је реконструисана такозвана царска  кула недалеко од Царске капије. Саградио је цар још и две куле у Вланги, у близини обновљеног Контоскалиона. Утврђивање Цариграда настављено је и касније па су после 1433. године обновљени зидови између Једренске и Јени капије, затим једна кула код Београдске капије, а непосредно пред одлазак на сабор василевс је октобра 1437. године окончао поправке кула и зида између Регионске и војне капије. Током царевог одсуства завршени су између јануара 1439. и 1440. године раније започети радови на зиду између капија Ксилокерка и Пигис, августа 1441. автократор је привео крају оправке дела зида према Златном Рогу, а 1444. су вршене неке интервенције и на фортификацијама око Златне капије.

У акцији утврђивања Цариграда, цареве напоре залагањем и средствима делили су и неки високи чиновници. Тако је архонт Манојло Леонтарис маја 1438. завршио обнављање капије Пигис, у складу са царским активности на овом делу утврђене линије града. Пред крај живота Јована VIII помоћ учвршћивању престонице, у кварту код Контоскалиона, пружио је српски деспот Ђурађ Бранковић, изградивши 1448/9. године о своме трошку једну кулу и једну кортину – зид који спаја две суседне куле. Деспотов прилог је био усмерен ка јачању оне стране града која је окренута ка мору и Босфору, јер је овај део фортификација пре царских грађевинских интервенција био најслабији део одбрамбеног система Цариграда.

Трговина Цариграда и његове луке

Ако је Византија своју снагу и безбедност дуговала ефикасности својих државних служби, онда јој је њена трговина омогућавала да те службе плаћа. Њена моћ положена је у основе њене финансијске политике и трговине у средњем веку. Мало је градова уживало тако добар трговачки положај као Цариград, постављен на поморском каналу између севера и југа и копненом мосту између Истока и Запада. Такође је мало народа било тако трговачки способно као Грци и Јермени, који су били грађани овог мегаполиса. Стога није било никакво чудо што је Цариград вековима био синоним богатства, град чијих блага није било нигде и којима није било мере. Ова богатства нису дошла сама од себе нити случајно, јер поред повољних прилика били су неопходни напори људи да се она стекну, увећају и очувају.

Кроз Цариград су водили трговачки путеви који су повезивали далеки Исток са Медитераном и Европом, даље на запад, затим руске степе у залеђу црноморске обале, на северу са Египтом и Етиопијом, и уз помоћ њихових трговаца са екваторијалном Африком на југу. На доковима Константинопоља претоварана је роба из читавог тада познатог света, у царинарницама на прилазима граду царски логотети су свакодневно царинили тоне и тоне разоврсног еспапа. Увозне царине од десет одсто биле су наплаћиване у Абидосу на Хелеспонту и Хијерону на Босфору, а извозне у Цариграду. Док италијански трговци нису добили посебне повластице никаква роба није могла да прође кроз мореузе, а да не буде оцарињена. То је обезбеђивало царској благајни стални прилив великог новца. Пристанишна складишта цариградских лука бивала су пуна скупих зачина, мирисних и опојних трава и сандаловог дрвета из Индије, сирове свиле и других луксузних тканина из Кине; бојена стакла и емајл стизали су са Средоземља, жита из Египта, крзна, восак, ћилибар и сушена слатководна риба са Волге, вина, свеже сушено воће или конзервисани компоти са јужних падина Кавказа. Сирове и штављене коже довожене су из Италије и Мале Азије, руде метала из западне Европе, калај чак из Корнвола у Велсу, дрвена грађа и мед са Балкана, готови занатски производи и разна конзервисана и сушена храна и ђаконије довожени су одасвуд. Племенити метали и драго камење посебно су царињени и њихов промет доносио је тренутне приходе Царству.

Свакодневни промет великог броја трговачких бродова, товари робе и  мноштво морнара, путника, носача и трговачке господе, авантуриста и превараната свих специјалности, захтевало је велика и функционална градска пристаништа, докове са везовима за бродове различитих величина, носивости и газова, довољно сигурног складишног простора за робу и амбаре за жито, разне кафане и коначишта, за различите укусе и величину „кесе“. Пристаништа Цариграда су прављена дуж обала Мраморног мора и Златног Рога, а поред неколико већих, уз обалу се налазио читав низ мањих докова за пристајање. Млетачки извештаји из XII века говоре о процени да ова пристаништа могу да приме око триста бродова у исто време, а накнадно су аналитичари грубо проценили дужину цариградских докова на 4500 метара. Већина трговачких бродова тога доба који су преносили робу кроз теснаце и пристајали у Цариград била је мале носивости, око 80 тона, мада су наилазили и они већи, капацитета око 1300 тона. Око великих пристаништа после десетог века развиле су се трговачке четврти страних трговаца, од којих је највећа била Галата или Пера, додељена Ђеновљанима 1273. године.

Највеће пристаниште византијског Цариграда био је Елефтерион, зван и Теодосијева или Кесаријева лука, установљен првих векова постојања града. Подигнут је на ушћу Ликоса у Мраморно море 390. године по налогу Теодосија Великог и смештен између IX и XI градске четврти. Био је коришћен првенствено за прихват жита и за то су изграђена два амбара. Услед сталних наноса које је река доносила, корито луке се често затрпавало, због чега је пристаниште напуштено и засушено ушће је претворено у башту која је градске пијаце снабдевала поврћем. Данас су од пристаништа опстали само остаци лучних пролаза кроз морски бедем, који је пристаниште повезивао са унутрашношћу града.

Контоскалион је био пристаниште на Мраморном мору, смештено између XI и ХII градског кварта, познато и као Јулијанова и Софијина лука. Првобитно пристаниште је подигао Јулијан Отпадник 362. године, а касније, у VI веку, Јустинијан је доградио лукобране и од тада Контоскалион постаје главно градско пристаниште. За владавине Јустина II (565–575), пристаниште је обновљено и проширено, а цела област око пристаништа, Софијана, и само пристаниште, добило је име по царици Софији. Поред пратећих лучко-трговачких објеката, у то време подигнуте су или обновљене Цркве Архангела Михаила и Свете Текле, затим Саборни храм Светог Пантелејмона, као и болница Нарзеса у чијем дворишту је сазидана Црква Светих Прова, Тараха и Андроника. У каснијим вековима, након што су остала царигадска пристаништа запуштена, Контоскалион, како се звао у доба Палеолога након новог проширења, постао је главно прихватилиште свих роба неопходних граду. Јован VIII ће га пред крај владавине очистити и оспособити за прихват и стационирање царске ратне морнарице. Дуго је коришћен и у османско доба Цариграда, под имемом Кадирга-лиман.

На улазу у Златни Рог, преко пута Галате, изграђена су једно до другог два пристаништа: Просфорион, најстарије пристаниште Константинопоља и Неорион. Овај први, са четири своја амбара, био је највеће прихватилиште пшенице у престоници. После средине X века трајно га напуштају, на његовом месту је остао само мањи мол који су користили цареви на свом путу из дворца Влахерне до Цркве Пресвете Мудрости. Неорион је прављен за царску ратну флоту, али када су ратни бродови премештени на Мраморно море почетком X века, пристаниште је изнајмљено страним трговцима из Европе, Јеврејима и Арапима. Од тада се око пристаништа развијају трговачке четврти с радњама, складиштима, стамбеним и верским објектима.

Латинско царство на Босфору

Мегаполис на Босфору вековима је као божанском руком брушен драгуљ привлачио разне варваре, пљачкаше са знаком крста на својим плаштовима и невернике са Истока. Први пад Константинопоља под туђинску власт десио се ненадано почетком тринаестог века.

Под влашћу династије Анђела  (1185–1204) Византија је назадовала и заувек изгубила превласт на Балкану. Неспособност чланова те династије и њихова безобзирна борба за власт ослабиле су одбрамбену снагу Царства и њену економску моћ. На Западу се спремао Четврти крсташки поход на челу са Бонифацијем, маркизом од Монферата, а намера је била освајање Египта. Пошто нису имали флоту, крсташи су склопили договор са Млечанима да их ови превезу до Александрије. Место окупљања је била Венеција, а само је мали број крсташа кренуо из Француске. Крсташи су требали да плате Млечанима транспорт за 30.000 војника, 4500 коња с ратном опремом и залихама у новцу и да равноправно учествују у подели освојених територија.

Међутим, до средине 1202. године крсташи нису могли да напусте Венецију, јер нису имали потребан новац, а и скупили су знатно мање војника него што се очекивало. Млетачки дужд Енрико Дандоло је што пре хтео да ослободи град од простачке и бахате дружине, па је сковао план којим би опростио дуг крсташима за превоз трупа, у замену за неке услуге. Под тим услугама се подразумевала војна помоћ при млетачком заузимању угарске луке Задар, а и Венецији није одговарао рат у Египту јер су са њим одржавали добре трговачке односе. На миси у Цркви Светог Марка Дандоло је понео крст и на тај начин се обавезао на учешће у походу. Убрзо се придружио крсташима са око хиљаду својих војника и тако постао један од вођа похода. Венеција је била главни финансијер крсташа у Четвртом рату тако што их је снабдевала и давала позајмице у готовом новцу. Дужду није било тешко да убеди задужене и од доконости нервозне крсташе да пристану код Задра, који је био под влашћу угарскога краља. Део крсташа је одбио да учествује у опсади хришћанског града, али је због очувања јединства донета одлука да се град нападне. Када су се крсташи појавили пред Задром, становништво и војна посада је на бедеме и куле истакла барјаке са крстовима, као знак да подржавају њихов поход, али су крсташи без обзира на то заузели градску луку и отпочели опсаду тврђаве. Задар се предао нападачима под условом да животи становника буду поштеђени. Након тога, град је био подељен међу освајачима, Млечани су преузели део града са луком, а крсташима је припао остатак вароши. Неколико месеци после заузећа града, у Задар стижу изасланици Алексија IV Анђела, сина збаченога василевса Исака II, с понудом да му крсташи поврате престо. Делегација у замену нуди званичну подршку њиховом походу и лепу суму новца. Предузимљиви Дандоло, који је одмах увидео исплативост подухвата, убедио је крсташке вође да прихвате предлог византијске делегације, упркос оштром противљењу дела крсташа па и самог папе Иноћентија III.

Крсташка флота уништила је Задар 7. априла 1203. године и упутила се на југ. На свом походу застали су у Драчу, који им је отворио капије и чији је префект признао Исака и Алексија за законите цареве. Одатле крсташка флота креће ка Крфу, где посада крфске тврђаве одбија да отвори капије па је крсташи на јуриш узимају, пљачкају град и спаљују сва насеља на острву. Летину и опљачкане ствари товаре на бродове, напуштају Крф и крајем маја харају и пале острво Андрос. На путу за Цариград крсташи 23. јуна пролазе Дарданеле и искрцавају се у Абидос, град на обали Мраморног мора. Пошто је опљачкала и спалила манастир Светог Стефана, латинска хорда је угледала кровове Цариграда. Жофроа де Вилардуен, маршал Шампање и хроничар Четвртог крсташког рата, у својим мемоарима овако описује какав је утисак Цариград оставио на крсташе:

„Ту су они на лађама и галијама и теретним бродовима имали потпун поглед на Цариград и ту упловише у луку и укотвише се. Сада, нека вам буде знано, они који никад раније не видеше Цариград посматраше га са крајњом збињом, јер никад они не мишљаше да може на свету постојати град толико богат и они запазише високе бедеме и јаке куле који га опасаваху и богате дворове и моћне цркве којих бејаше толико да нико ко их очима видео није, не могаше поверовати у величину града тог, који изнад свих других беше безграничан. И нека буде знано да не беше човека такве храбрости који не задрхта и то не беше чудно, јер никада не беше већег подухвата начињеног од људи од постанка света…“

Крсташи су се сутрадан, 24. јуна 1203. године искрцали у Халкедону и у халкедонски царски двор се уселила латинска властела. Цар Алексије III је послао одред од петсто коњаника да протера крсташе из палате, међутим крсташи су их зауставили, нанели им приличне губитке и царска коњица се у нереду повукла. Након тога, латински су ратници ушли у Хрисопољ и тако преузели контролу над азијском обалом Босфора. У Хрисопољу су 2. јула дочекали царско посланство, са писмом у коме цар захтева објашњење од њих, шта траже на царској земљи, пошто је он хришћанин, и они су хришћани, а њихов циљ је борба против неверника. Алесије им нуди храну и средства да напусте Византију, а запретио је и војном интервенцијом уколико крсташи одбију ову понуду мира. Цар је запретио без покрића, јер је знао да је, иако су бедеми Цариграда били јаки и његови браниоци бројни, стање у византијској војсци било катастрофално. На командним позицијама били су људи који су до њих долазили уз помоћ новца и веза, а не због способности и војних заслуга и главни мотиви ових људи били су стицање славе и богатства. О томе најбоље сведочи пример извесног Михаила Струфноса, тадашњег адмирала царске флоте, који је продао бродску опрему да би се обогатио, тако да византијска флота уочи крсташког напада заправо није ни постојала. Наредног дана на једној галији испловили су млетачки дужд и маркиз Монферата са принцем Алексијем Млађим, с циљем да становништву града покажу законитог владара, не би ли покренули преврат у престоници. Цариграђани, међутим, нису били импресионирани њиховим присуством, па су се крсташи одлучили за напад на град.

Први крсташки удар био је усмерен на луку која је лако заузета. Након тога, нападачи се окрећу Пери, градском кварту изван зидина, смештеном северно од Златног Рога. Венецијанци који су ту живели овладавају Великим бастионом, спаљују га и омогућавају крсташима да продру у Перу и заузимају је. Теодор Ласкарис, царски генерал и први цар Никејског царства (1205–1222), покушао је да одбије нападе, али је због великих губитака морао да се повуче, након чега су крсташи заузели улаз у Златни Рог и скинули ланац, који је спречавао крсташке бродове да уплове у залив. Франачки војници заузели су положаје према цариградском копненом бедему, концентришући своје нападе на део бедема наспрам кварта Влахерне који је био најслабији, док су Млечани напали тај део града с мора. Одбрана вођена Теодором Ласкарисем је више пута маневрима напад–повлачење–напад настојала да овлада обалом и не допусти Млечанима да се искрцају, али без успеха. Током борби заробљен је Теодоров брат Константин.

Ујутро 17. јула, после доручка и јутарње мисе, крсташи крећу у одсудни напад. Бонифације маркиз Монферата је са одредима из Бургундије и Шампање чувао логор, док су напад на бедеме с копна предводили Балдуин, гроф Фландрије, његов брат Луј, гроф Блоа и Шартеа и Хуго, гроф Сен Паулија. С морске стране нападала је млетачка флота, вођена полуслепим дуждом Дандолом. До поднева они су успели да заузму већи број кула на морским бедемима. У метежу битке избија пожар који се брзо шири и захвата већи део града. Овај пожар је пресудио одбрани и Цариград је био у агонији.

Наредне ноћи, док је ватра гутала последње зграде стамбених блокова, Алексије III напушта Цариград, носећи са собом сво благо које је могао да понесе, остављајући породицу, престо и народ на милост и немилост крсташима. Исак Анђел је са својом женом Маргаритом Арпад ослобођен из тамнице и враћен на престо, док је жена одбеглог Алексија, Јевросима, утамничена а њена имовина конфискована. Исак је упутио посланство крсташима, известивши их о преузимању власти, да би на њихов захтев начинио уговор са својим сином Алексијем Млађим, на основу којег је принц 1. августа крунисан за очевог савладара, под именом Алексије IV Анђел. Млади цар је коначно добио оно за чиме је жудео од тренутка када је постао свестан да је царски син, али није могао да буде срећан, јер је крунисањем постао заточеник великог дуга крсташима. Договором у Задру, за довођење на престо, принц ће крсташима исплатити 200.000 сребрњака (сребрних марака), док су се Млечани задовољили делом ове своте, додатним лучким простором и трговинским повластицама. Да би што пре исплатио дуг, Алексије IV je увео нове намете, испразнио државну касу и стао да конфискује имовину, како противницима династије, тако и некима који нису имали политичких грехова. Уз највеће напоре успео је да прикупи тек половину обећане суме, око 100.000 сребрних марака. Крсташи, и сами дужни Млечанима, постају нестрпљиви и међу њиховим вођама покреће се питање шта даље, али лукави дужд инсистира да се сачека цела сума. Њему и његовим Млечанима је одговарало продужавање рока, јер је крсташки дуг био оптерећен каматом. Алексије је кренуо по земљи у пратњи франачких витезова, како би што пре прикупио потребан новац.

У Цариграду се разбуктало велико антилатинско расположење. Немаштина изазвана последицама пожара и великим царским наметима додатно је погоршавала стање у граду, а и у читавом царству. Широм града све чешће и све жешће избијали су сукоби између Византинаца и крсташа. Када бахати крсташи, у пијанству и без неког разлога, подмећу нови пожар у коме је изгорео читав кварт око Цркве Пресвете Мудрости, сукоб постаје неизбежан. Након овог догађаја сви Латини који су живели у граду напуштају га плашећи се одмазде Цариграђана. Престоница је у стању највеће напетости када се 11. новембра враћа млади цар, неутешно уплашен и нервно растројен, због необављеног посла. Без новца и самопоштовања, он дрхтавог тела и гласа у двору Влахерне дочекује претећи љутите крсташке изасланике, Конона де Бетуна и Жофроа де Вилердена. Они цару саопштавају да ће употребити силу, ако буде требало, да би намирили своја потраживања, што је представљало неформалну објаву рата, након чега су и отпочела ратна дејства. Жофроа де Вилерден овако описује тај сусрет :

„Они (крсташки посланици) сјахаше пред капијом и уђоше у двор, где затекоше цара Алексија и цара Исака како на два престола седе, један крај другог. И близу њих седела је царица, која беше жена оца и маћеха сина и сестра краља Угарске, госпа и дивна и добра. И ту са њима беше велика пратња, сачињена од људи од значаја и звања. По жељи посланика осталих, Конон де Бетун, који врло мудар и речит у говору беше, иступи као говорник :

‘Величанство, ми дођосмо Теби у име барона народних и дужда млетачког. Они желе да те подсете на услугу велику коју ти учинише, услугу знану људима и објављену свеколиком људству. Ту заклетву дао си ти и отац твој, да испуњене биће и они потпис твој својеручни имају. Али ти ниси испунио ове договоре, као што си требао. Много пута беху те позвали они на њихово испуњење и сада те поново позивамо, у присуству све властеле твоје, да договоре који беху међу вама испуниш. Учиниш ли тако, биће добро. Ако не, нека ти буде знано да од дана овог па надаље, они те неће сматрати за племића или пријатеља, већ ће настојати да те обавезе намире сами, свим средствима која у моћи су њиховој. И на то те они упозоравају сада, јер они не желе да те повреде, нити кога другога, без изазова претходног. Чуо си шта је речено. На теби је да на то одговориш спрам воље твоје…’

Многи Грци беху запањени и веома разбешњени беху овим отвореним изазовом и рекоше да нико не би смео тако пркосити цару константинопољскоме и његовом двору. Веома зли беху погледи које на посланство бацаху цар Алексије и сви Грци, који на њих до скора гледаху са великом наклоношћу. Велики метеж беше и посланици се окренуше, одоше до капије и узјахаше коње…“

После избијања отвореног ратног сукоба Византинци су покушали да спале крсташку флоту и на тај начин спрече напад на морске бедеме. На чело флоте ставља се Алексије Дука Мурзулф, али су Млечани заробили део противничког бродовља и у нападу је страдао само један пизански трговачки брод. Команда над одбраном града и Царства пала је на плећа тројице људи, као и у првом сукобу са крсташима, пошто је млади цар показао исти кукавичлук и недостатак борбености као и његов претходник. Сваки од тројице команданата понеће, игром случаја, царски венац и показаће се способнијим и заслужнијим од својих претходника које су служили. Одбрану града водили су Алексије Дука Мурзулф и браћа Теодор и Константин Ласкарис. Развој ситуације и кукавичко понашање владара довели су 25. јануара 1204. године до преврата којим су Анђели коначно збачени са власти. За новог цара проглашен је Алексије Дука, као Алексије V Дука Мурзулф, који је 5. фебруара проглашен у Цркви Пресвете Мудрости за византијског автократора. Алексије IV je удављен у тамници, а отац му Исак умире неколико дана потом. Крсташи су се окренули ка предгађима Цариграда, пљачкајући и уништавајући све пред собом. На повратку из једне такве пљачке, Латине је са војском дочекао и напао Алексије V, али су крсташи потукли Византинце, а сам цар је једва избегао да падне у ропство. Латини су успели да заплене икону Богородице за коју се сматрало да ју је насликао јеванђелист Лука и која је у народу уживала изузетно велико поштовање. Многи су то протумачили као крајње рђав знак.

Крсташи су отпочели припреме за напад. Мноштво мајстора, дрводеља, ковача, ужара, кожара и других занатлија правили су опсадне справе по франачким нацртима. Војска је оштрила оружје, дотеривана је опрема, а коњи су тимарени и добро храњени. Морнари су поправљали лађе, мењали ужад и крпили једра. Док се војска спремала за бој, команданти су се договарали и планирали напад, а вође похода су одржале састанак на коме су направили поделу  плена и града, пошто га освоје. Деобно веће биће формирано од шесторице Франака и исто толико Млечана и они ће изабрати новога цара из својих редова. Њему ће припасти четвртина освојених територија и опљачканог богатстава. Преостале три чевртине поделиће се на два једнака дела, од којих ће један припасти Млечанима, од другог дела прво ће се намирити крсташки дуг Млечанима, а остатак ће крсташи поделити међу собом. Нови патријарх, први католички васељенски патријарх, биће изабран из оне групе из које није цар. Извршна градска власт формираће се по већинском принципу.

Припреме су завршене, изгледало је да ће време послужити и 8. априла уследио је удар на град са морске стране. Византинци су били свесни значаја битке и чврсто решени да не поклекну. Успели су да одбију прве нападе и приморали су Латине да се бродовима врате на другу обалу Златног Рога. Ово је био први већи пораз католика откако су допловили, па је хитно одржано саветовање на коме су присуствовале и политичке вође и војна елита и мноштво обичних бораца, решавало се шта даље да се предузме. Ненавикли да губе, неки малодушни су тражили да се од свега дигну руке, одважнији међу крсташима сматрали су да се нападне с копна, али на крају је превагнуо млетачки предлог да се напад настави истом тактиком и на истом месту, јер је тај део градског бедема најслабији. Новина у плану је била да се овај пут у операцију уведе више бродова, да се што је више могуће њих повеже и да се на тај начин направе велики сплавови, са којих би пешадија лакше напала морске бедеме.

Прављење сплавова повезивањем бродова трајало је неколико дана па је нови напад кренуо 13. априла. И овога пута су Византинци храбро и успешно одбијали крсташке налете и изгледало је да ће и овај атак завршити безуспешно, што би без сумње био крах читавог крсташког похода. Током борбе дунуо је изненада ветар са севера, од Златног Рога према граду, и гурнуо лађе уз саме морске зидине. Два повезана брода, „Рај“ и „Ходочасник“, толико су се приближили бедему да су се лестве са бродова успешно закачиле за грудобран једне од кула. То су одмах искористили један морнар Млечанин и двојица фландријских витезова, који су се успели лествама, прешли на кулу и одважно јурнули на изненађене браниоце. За њима прелазе и други крсташи и после краће борбе освојише кулу. Користећи исте маневре и други галеони прилазе кулама, које падају једна за другом. Цар Алексије V је покушао кратким, горљивим говором да охрабри војску и повеже расуте редове и поведе их у противнапад, али је византијски морал неповратно пао и они се у нереду повукоше ка граду. Цар је у журби са нешто гардиста одјахао до дворца Буколеон. Тамо је покупио жену свога претходника Алексија Анђела, Јевросиму и кћер Евдокију, бившу жену Стефана Немањића и са њима напустио град кроз Златну капију. Сат касније у Цркви Пресвете Мудрости проглашен је за цара и на брзину крунисан Теодор Ласкарис. Он је са братом Константином покушао да на челу Варјашке страже, царске гарде састављене од Скандинаваца, заустави продор Латина у град, али је битка већ била изгубљена. Браћа су међу последњим браниоцима, јашући на исток, напустили град.

Осакаћена и немоћна престоница славног Ромејског царства пала је у милост и немилост крсташа. Дивљачко пљачкање и разарање Цариграда у априлу 1204. године сматра се за један од најстрашнијих крвавих пирова који су задесили неки град. Четири дана и ноћи трајало је иживљавање Латина над несрећним житељима мегаполиса на Босфору, који су трпели мучења, масакрирања и силовања којима су биле изложене особе свих узраста и оба пола. Пропала су непроцењива блага, спаљивани рукописи, уништаване фреске и иконе непроцењиве вредности. Многе мермерне статуе које су потицале из античких времена ломљене су, а бронзани кипови претопљени у оружје и оклопе. Чувена четири бронзана коња пренесена су са цариградског хиподрома у Венецију, где и данас красе портал Катедрале Светог Марка. Цркве, а понајвише Црква Пресвете Мудрости, биле су похаране и оскрнављене. Византијски историчар Никита Хонијат описује страдања :

„Многе највеће светиње из Храма Пресвете Мудрости, као што је Свети камен са Христовог гроба, путир Богородичиног Млека, посмртне хаљине Христове и мошти неколико светаца, утоварене су на бродове и послате на Запад, да би подигле светост латинским црквама. Потом је црква, на брзину и траљаво, претворена у католичку катедралу, где ће 16. маја 1204. године бити крунисан први латински цар Константинопоља, Балдуин I…“, а на другом месту додаје: „Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов знак…“

После нешто више од годину дана, у Цркви Пресвете Мудрости, испод источне галерије, сахрањен је Енрико Дандоло, млетачки дужд и командант млетачке флоте којом су крсташи допловили до Цариграда. У XIX веку тим италијанских историчара је поставио плочу на месту на ком је дужд највероватније сахрањен, она ту стоји и данас. Прва надгробна плоча, постављена на гроб после сахране, уништена је вероватно по повратку Византинаца у град или, како тврде неки, после пада Цариграда под турску власт.

Млечани и латински принчеви поделили су плен. У Цариграду је постављен латински цар, крсташки су пробисвети преплавили грчко полуострво ширећи анархију по тој одавно мирној провинцији. Венеција је запосела острва, саградила колоније дуж разуђене обале и приграбила повластице у трговини са егзотичним Оријентом. Ипак Латини нису успели да загосподаре читавим Царством. Мала Азија је остала у рукама господара који говоре грчки. Зет Алексија III, Теодор Ласкарис, успоставио je у Никеји (данас Изник, око 140 км источно од Истанбула) двор који је ускоро постао центар царства у изгнанству. У Трапезунту (данас Трабзон, 1100 км источно од Истанбула, на обали Црног мора) један Комнен је прогласио своју самосталност, а у Епиру један се Анђел прогласио деспотом. Ускоро је својој деспотовини прикључио Солун, отевши га Латинима. Те три крње државице спориле су се око права да представљају Ромејско царство у егзилу, али је Никеја била највише признавана  као таква и она је на крају победила. Солунско царство освојио је цар из Никеје 1246. године, па су Анђели били сведени на Епир, да би на крају признали врховну власт никејског цара. Царство у Трапезунту није прихватило заједништво под круном Никејаца, па је остало независно, али одсечено на истоку Селџуцима. Велики Комнен никада није могао да истакне озбиљну кандидатуру да постане васељенски цар. Иронијом судбине, овај најмањи и најслабији део Царства опстаће најдуже, надживеће Цариград све до 1461. године, када су га дефинитивно уништиле Османлије.

Никејска победа у току супарништва била је последица способности њених царева. Теодор I Ласкарис (1204–1222) и његов зет Јован III Ватац (1222–1254) организовали су царство у снажну и напредну организацију јер су обојица били снажни карактери, добри војници и дипломате. Под Јовановим сином Теодором II (1254–1258), болесним и мрачним интелектуалцем, царство се још увек ширило, упркос незадовољству аристократије коју је прогонио. Када га је наследио његов малолетни син Јован VI (1238–1259), племство се побунило и убило царског намесника, извесног анонимуса Ђорђа Мумзона, којег је Теодор тестаментом наметнуо своме сину. Власт је пала у руке најмоћнијем и најистакнутијем члану аристократије, Михаилу Палеологу, али то је била само промена господара, јер је Михаило на Нову 1259. годину преузео круну. Ускоро је млади Јован као дар за пунолетство био ослепљен по налогу узурпатора. Палеолог је, уграбивши престо, довео своју породицу да влада Византијом наредна два века, као последња ромејска  династија.

За то време у Цариграду, Латинско царство Романија тонуло је у сиромаштво и пропаст и траћило  своје последње дане. Балдуин Фландријски, први цар, био је потпуно неспособан за задатак кога се прихватио. Царство је било удешено строго по западноевропском феудалном узору, а он једва да је био нешто више од првог племића. Могао је да задобије подршку својих нових поданика против ривала из латинских редова, да их није одаљио намећући им мрску католичку цркву. Следеће, 1205. године, Балдуин је убијен у рату против Бугара. Његов наследник и брат Хенрик (1205–1206) био је помирљивији према Грцима и неко време је изгледало да би Латинско царство могло под његовом руком, да се уздигне до ранга велике силе, али је било већ касно. Грци су схватили да вољено им православље могу да добију само из Никеје. Латински племићи и Венецијанци због властите користи су били неупотребљиви као ослонац цару и држава је после Хенрикове смрти брзо опадала.

Хенрика је на туђем престолу наследила његова сестра Јоланда и њен муж Петар од Куртнеја, који неће ни стићи до Цариграда, јер ће бити убијен у Епиру. Јоланда је владала сама две године (1217–1219), па се одрекла власти у корист млађег сина Роберта, јер се старији мудро одрекао круне. Роберт је био свргнут због неспособности 1228. године, да би га наследио његов најмлађи брат Балдуин II, под намесништвом бившег јерусалимског краља Ивана од Бријена (1228–1237), већ старијег човека, са више витештва него мудрости у себи. Постојао је предлог да намесништво треба понудити бугарском краљу, како би се осигурала подршка Бугара против Грка, али католичко свештенство није могло да прихвати замисао о регенту шизматику па је овај план одбачен. Под Балдуином ll стање Латинског царства постало је још горе. Он је провео већи део своје владавине путујући по Западу, тражећи помоћ. Због беспарице је код Венецијанаца заложио позлаћене кровове своје палате, неке реликвије и сина. Сиромаштво и глад су стално смањивали број становника у Цариграду. Продирање у град војске Михаила Палеолога 1261. године и бекство Балдуина, латинског патријарха и венецијанског градоначелника бродом на Запад представљало је спас за град.

Последице крсташког освајања Цариграда

Латинска власт у Константинопољу гасила се постепено. Овај велики догађај о коме су више од пола века сањали Византинци и који је најопсежније припреман и војнички и дипломатски, наступио је изненада, готово случајно. У лето 1261. године царски стратег Алексије Стратегопулос послат је са малом војском на бугарску границу. На пролазу кроз Тракију сазнао је да је Цариград остављен скоро без заштите. Још је трајало примирје склопљено августа 1260. године на годину дана и млетачка флота је са већим делом латинске посаде кренула у некакав поход по Црном мору. Без дужег предомишљања Стратегопулос је напао незаштићен град и у зору 25. јула продро у њега, готово без борбе.

Латинска власт над Византијом трајала је неких месец дуже од шездесет једну годину. Цар Михаило Палеолог је 15. августа 1261. године ушао у полупразан, опљачкан и опустошен град. То је било драгоцено ослобођење, јер нико на Леванту није могао да дозволи да његов непријатељ држи Цариград и тај чин је деловао на пораст угледа царства. Сам подухват је, поред славе, донео проблеме и трошкове који су били исувише велики да би Михаило могао да их поднесе. Ђеновљани су били његови савезници и значајно му помогли у победи, па се њима морало платити трговачким повластицама, што је смањило приходе Царства. Награда Ђеновљанима била је трговина на Црном мору и кварт Пера или Галата са десне стране Златног Рога, који је временом прерастао у одвојен град. Ђеновљанима је било забрањено да тргују са два црноморска града, Матрахом и Росијом (данашњим Керчом), који су били резервисани за грчке трговце. Ова изнуђена трговина, показаће време, биће погубна за економију Цариграда, а Ђеновљанима ће донети знатне користи.

Вредност царског кованог новца, стабилизованог штедњом никејских царева, почела је проширењем државе и повећањем трокова да пада. У немогућности да одржи систем плаћања својих граничарских јединица поклонима земљишта ослобођеног плаћања пореза (пронија), Михаило је укинуо таква имања у Малој Азији дајући могућност њиховог наслеђивања и тиме ослабио одбрану граница. Када је 1282. године он умро, царство је показивало јаловости своје обнове. Једино позитивно дело Михаилове владавине, поред освајања престонице, остварено је на Пелопонезу, где су после победе код Пелагоније 1259. године кључне тврђаве Мистра, Монемвазија и Маина отете Млечанима и враћене Царству.

Не може се ни приближно проценити штета коју је владавина крсташа и њихова пљачка Цариграда нанела источноевропској цивилизацији. Поред материјалне деструкције, Византијско царство, велики источни бедем хришћанства, као сила било је сломљено. Његова централистичка организација је уништена, па су провинције на истоку биле присиљене да мењају господара. Османлијска освајања, чије ће крваво финале бити други и дефинитивни пад Константинопоља, омогућена су овим крсташким злочином. Падом Константинопоља под крсташе, а за њиме и скоро читавог царства, сломљена је кичма Византији, од чега се она није подигла до свога коначног краја. Како би опстала поред суседа жељних ромејског богатства, василевси су били натерани на разна понижења, молбе, пристајања на тешке услове. На том пузању између Сциле и Харибде најтеже искушење дошло је из центра западног хришћанства, а то је напад на православље. У размаку од 154 године (Унија у Лиону 1272/74. и Унија у Фиренци 1439) византијски цареви понизно нуде папама да све своје православно становништво преведу у католичанство, у замену за заштиту од надирућих Османлија.

Коришћена литература :

Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1965.

Стивен Рансимен, Византијска цивилизација, Београд 1964, 1 и 2.

Стивен Рансимен, Пад Цариграда 1453, Матица српска, Нови Сад 1996.

Иван Ђурић, Сумрак Византије, Загреб 1989.

Стефан Цвајг, Пад Бизанта, Ријека 1965.

Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Београд, 1991.

Драгутин Анастасијевић, Византија и Византинци, Београд 1994.

Интернет чланци :

The Fall of Constantinople by Rolando Castillo, translated by Owen Williamson

 The Siedge of Constantinople 1453, according to George Sphrantyes, from chapter 35

The Byzantine Empire by Donald MacGillivray, Professor King’s College, London

 Тhe Destruction of the Greek Empire by Edwin Piers, in parts

Constantinople, City of the World’s Desire 1453–1924, by Philip Mansel