Ауторка: Јелена Радуловић

САЖЕТАК

Рад се бави испитивањем природе и начина успостављања Новаковог дијалога са Библијом у роману Мириси, злато и тамјан. Циљ истраживања је да покаже како се лик Мадоне издваја као својеврсни пандан Богородици, на коју се упућује на два начина: контрастирањем особина које јој се приписују у хришћанском учењу, али и хотимичним пренебрегавањем симболичке рефлексације неодвојиве од Богородичиног лика. Указује се и на вишезначност симболичких функција Малог и Мадоне, као и на њихову међусобну повезаност.

Кључне речи: библијски подтекст, Мадона / Богородица, сакрално / профано, карневализација

МАДОНА – СЛИКА БОГОРОДИЦЕ У НЕГАТИВУ

Слободан Новак на књижевну сцену ступа песмама које објављује у часописима Извор и Кругови. Убрзо издаје и збирку песама Гласнице у олуји (1950), као и циклус Иза лукобрана (1953), у оквиру збирке Пјесме. Већ у раном стваралаштву Слободана Новака издваја се тематика ратног искуства, која ће бити заступљена и у његовим каснијим делима. Роман Долутали метак најдиректније говори о послератном искуству бораца које прогоне страхови и мори параноја. У Изванбродском дневнику и делу Мириси, злато и тамјан ратно искуство није експлицитно предочено, већ је представљено као један од разлога дезоријентисаности и песимизма ликова. Оно је у позадини приче и на њега се надовезују разочарања у друштвено-политички систем[1].

Егзистенцијализам је извршио велики утицај на послератни хрватски роман, што је уочљиво и у стваралаштву Слободана Новака. Његова дела обилују аутобиографским елементима, па тако Мириси, злато и тамјан представљају синтезу сећања на дане које је посветио несуђеном свештеничком позиву, Народноослободилачкој борби и комунистичком покрету.

Сам наслов дела упућује на библијски контекст и причу о Три мудраца (краља) који дошавши на поклоњење Богомладенцу Исусу, на дар доносе тамјан, злато и смирну. Оно што прво уочавамо јесте измењен ред дарова у односу на јеванђелску причу[2] што није случајно, као и то да је реч смирна, конкретан појам у хришћанској црквеној пракси, замењен уопштеним појмом мириса. Због чега је то тако наговештено нам је већ првом реченицом романа: „Кроз прозор сам одаслао у ноћ сав онај силан задах што је прокуљао овамо по прорезима око танких двокрилних врата собних и онда набујао у облак гробног смрада што гуши“ (Новак, 1968: 5).

Мириси у односу на смирну свакако „захватају шире семантичко поље јер покривају и значење оних неугодних“ (Висковић, 2006: 399). Тако нам је насловом и првом реченицом сугерисано да ће олфактивне сензације заузети значајно место у делу, док разлоге за инсистирање на њима скупљамо фрагментарно, да бисмо потпуни смисао таквог поступка добили у епилогу.

Измењеним редоследом дарова и поменутим уопштавањем, акценат се са божанског ставља на људско, што са собом неизоставно носи и причу о палости, дакле греху, смрти и пропадљивости. Профанизацијом померено тежиште вешто је и доследно спроведено кроз читаво дело.

Како је наслов јасна алузија на библијски текст, а време одвијања радње захвата доба Божића и божићних празника дат нам је подстрек за ишчитавања у корелацији са библијским текстом и у оквиру тог дискурса. С тим у вези Велимир Висковић напомиње да је у хрватској критици скоро четрдесет година у први план била стављана критика комунизма и партије као главна тематска одредница романа јер је тај семантички план у датом историјском тренутку и самом аутору више одговарао (Види: Висковић 2006: 400). Из тог разлога се и рецепција романа често задржавала само на површини библијског аспекта. Међутим, по свему судећи, комуникација са Библијом и хришћанском верском праксом је на много већем нивоу него што је на томе потенцирано. У критици се махом инсистирало на евидентним библијским алузијама, које су због своје транспарентности засениле имплицитне, ненаметљиве интертекстуалне кореспонденције, за које сматрамо да чине основу дела и да су суштинске.

Фабула је врло сведена, јер је тежиште дешавања премештено на унутрашњи план, односно душевна превирања главног јунака.[3] Радња се одвија на неименованом истарском острву где се преурањено пензионисани професор, Мали, са својом супругом Драгом брине о старици Мадони Маркантуновој, која је већ десет година на самртничком одру. Мали је четрдесетпетогодишњи ратни војни инвалид. У ретроспективним пасажима где евоцира своје детињство, предочава нам свој сусрет са фанатичним догматизмом који је одредио његов каснији однос према религији и практично га усмерио ка комунистичкој идеологији, која му се доимала као нешто дијаметрално различито. Међутим, испоставиће се да је и тај идеолошки систем подложан злоупотребама и девијацијама, баш као и претходни, те Мали као „разочарани интелектуалац, комунист којему су друштвена пракса и свеопшта хипокризија сломиле идеале и вјеру у боље сутра, бира боравак на отоку као добровољну изолацију, односно као слободну присилу“ (Немец, 2003: 123). Како су западно хришћанство и комунизам у животу протагонисте одиграли значајну улогу и обликовали га, он је „лик дуалист, аутентични вјерник двију вјера, утјеловљење контрадикције и парадокса“ (Немец, 2003: 124). Његов живот је детерминисан лажним уверењима, а одређен „слободном присилом“ у виду повратка на острво на коме је одрастао, и служењем Мадони. Сама та синтагма („слободна присила“) у својој парадоксалности[4] најављује подвојеност која је основна карактеристика Малог и која ће обележити његово понашање.

Када је реч о главној јунакињи, већ је довољно индикативно њено име које представља италијанизирани облик Богородичиног ословљавања. Њени хронични болови упоређени са трудовима, и опстипације на сваких осамнаест дана, иронијски су осврт на циклично поимање времена у хришћанској пракси, које умногоме руководи свакодневицом верујућих. Иако је Мадона, евидентно, својеврсни пандан Богородици, треба напоменути да се на њу упућује на два начина: контрастирањем особина које јој се приписују у хришћанском учењу, али и хотимичним пренебрегавањем симболичке рефлексације неодвојиве од Богородичиног лика. Да су главни епитети који стоје уз име Богомајке искоришћени у делу као контрастиране или дословно узете особине Маркантунове, показаћемо компарацијом исечака из песме посвећене Богородици – Чиста дјево Нектарија Егинског и фрагмената из романа Мириси, злато и тамјан. Наведена песма је подобна за компаративну анализу јер обједињава највећи број епитета који се везују уз Богородицу. Стога ћемо одломке наведене песме сагледати у контексту романа.

Радуј се, Невесто Неневесна!

Овако гласи рефрен песме, који је уједно и поздрав којим се архангел Гаврило по јеванђелском тексту[5] јавио Марији, посведочивши радосну вест о њеном зачећу. Чудесност тог догађаја се у роману поистовећује са Мадониним стањем, када се каже да је она „феномен“ и „Чудо Природе“ (Новак, 1968: 7) незапамћено у медицинској литератури, због непогрешивог рада њеног дигестивног тракта и чињенице да јој отказују сви органи осим виталних. Алузија на Богородичино безгрешно зачеће[6] и Христово рођење прожима читаво дело, што је најављено већ насловом.

Мали се стара о Маркантуновој, те његов лик има функцију анђела чувара, што је до крајности иронизовано, с обзиром да то чини нерадо и ропћући, као и да повремено помишља да прекрати њене, као и своје муке. Та улога је мотивисана већ у неславно изведеној црквеној представи, која је због траума које је преживео, обликовала његов однос према религији. Међутим, он има улогу и самог архангела Гаврила, када намерава да Мадони саопшти лажну вест о повраћају конфисковане имовине, јер верује да би је то могло убити. Дакле, анђео чувар који то није, доноси вест која је лажна.[7] Пошто му тај план не успе, и Мадона се увреди јер је потценио њену интелигенцију, Мали покушава да поправи ситуацију поново употребивши речи архангела Гаврила: „Мир људима добре воље!“[8] (Новак, 1968: 171)

Радости хорова девојачких, од анђела узвишенија,

Околност да Мали представља анђела чувара, Мадони оставља простор да се у статусном смислу искаже као надређена. Штавише, његова инфериорност достиже статус роба. Ускраћена му је слобода кретања, као и воље, на шта упућује и његово име[9]. Могуће је да је оно (п)остало од надимка који никада није прерастао, па му и приличи као показатељ инфантилности. Оно представља заоставштину из времена када је (као дете) зависио од Мадонине воље, али се њихов однос није променио ни годинама касније, када су се стекли услови да „одрасте“.[10]

Будући да Мали није развио своју индивидуалност и самосвест, већ је одређен као дијаграм Мадониних стања, има основа претпоставити и то да је његов статус рођењем наслеђен, баш као и Мадонин. На тај начин се ненаметљиво сугерише идеја о неправедном устројству света и пориче новозаветна прича о дарованој слободи.

Од небеса си сјајнија, од светлости чистија

Светлост и чистоћа које су иманентне Богородици, у делу су до крајности пародиране посредством антитезе, јер се из Мадонине мрачне собе шири „гробни смрад који гуши“ (Новак, 1968: 5). Трулеж и распадање стоје насупрот вечном животу који Богородица представља, а негативни мириси којима просторије одишу, поређењем по супротности, упућују на миомирисе нетљених моштију. Богородица као извор добра, чистоће и радости опонентна је Мадони, што видимо у исказу Малог када каже да је њен језик „пресахли извор сваког зла и гријеха“ (Новак, 1968: 90).

Непорочна Невесто, свечиста Госпођо Пресвета

Мада је на махове сасвим одсутна и рекло би се несвесна, Мадонине когнитивне функције се тренутно успостављају на помен одузете јој имовине.[11] Како је већи део живота била материјално обезбеђена и статусно неприкосновена на острву, конфискација имовине јој је пала толико тешко да се каже да ју је „убила“. Међутим, Мадона уистину не живи, већ егзистира у ишчекивању повраћаја, у чему проналази своју сврху, иако, по свему судећи, не би била у стању да ужива у благодетима иметка.

Парадоксално, незајажљива глад за стицањем и похлепа[12] су пороци који је одржавају. Снагом незаситости и грамзивости, она побеђује своју људску природу (смртност), због чега каткад изгледа као „да је у дослуху с надземаљским“ (Новак, 1968: 131). Ово је истодобно и удаљава од окуса Царства небеског, па смо тако на трагу јеванђелске поуке. „Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у царство Божије“ (Лк 18, 25). Мадонино златољубље је сасвим потиснуло својство злата као најчистијег елемента, подобног за дар Богочовеку, па и сама реч у наслову романа (Мириси, злато и тамјан) постаје једнозначна.

Теби се клањам, Свевладарко, Твоју милост тражим,

Девојко смерна, Пречиста, Владичице Пресвета

Хришћанска црквена обредна пракса као што је поклоњење Богородици или метаније, у роману је сведена на механички, усађени гест покорности према ауторитету. Он нема конотацију унутрашње побуде да се искаже љубав или захвалност, већ искључиво потчињеност. Мадони као некадашњој грофици и представници власти, до остварења некаквог вида личног односа према подређенима није стало, иако је врло осетљива на неиспуњавање процедуре при обраћању. „Она је навикла да јој се клањају (…), да је поздрављају, а да не отпоздравља“ (Новак, 1968: 66). Честе су алузије на смерност пред иконом Богородице, а најочигледнији моменти су када се доктор, који је дошао да је прегледа, пред њом крсти, запрепашћен чињеницом да је и даље жива, као и тренутак појаве ореола на Мадонином узглављу.

Упркос томе што се због изнемоглости и немогућности да дела, Мадона доима беспомоћном и безопасном, Драга и Мали јој до крајности повлађују чинећи све како је не би испровоцирали и тако запали у њену немилост. Стога јој Драга, иако механички и одсутно, ипак рецитује симболичну молитву Здраво Марија, а Мали пошто је згрешио моли за опрост. По свему судећи, њихов однос према Мадони се заснива на страху од прекора и казне, што је опречно Богородичиним особинама, као што су благост и милостивост.[13] Како објективно Мадона не би могла да им науди, осим вербално, њихово понашање говори о стању духа и одсуству рационалне свести, што је погодно тле за манипулисање. На тај начин се злоупотребе у партијском систему изједначавају са злоупотребама у теолошким тумачењима, када се заснивају на усађивању страха и манипулисању.

Заштити ме и избави од непријатеља

Како смо већ помињали, Мадонина улога заштитнице и старатељке јесте привид милосрђа. Њена улога у одабиру првопричесника за учешће у црквеној церемонији била је одлучујућа. Мада се у први мах чини да је бити одабран нарочита привилегија и част, испоставиће се да у основи божићног ритуала стоји христијанизовани обред паганског жртвовања. Наиме, код мештана постоји веровање да ће подобан младић, уколико ваљано изврши поверен му задатак, убрзо умрети. Тако долазимо до закључка да ће „праведници“ страдати, док ће преживети они који се испостављају као лош избор или неподобни. У таквом поретку се стиче утисак да је гарант останка у животу грех, што је својеврсна карневализација и изокретање вредносног система. Међутим, иако није дословно жртвован, Мали сноси терет тога што је одабран цео свој век. На тај начин се иронизује метафора одабраног народа, као и изабраног појединца[14], а она која би требало да пружи помоћ, испоставља се као мучитељ.

Још једна Мадонина особина упућује на Богородичине атрибуције, а то је будност. Каже се да „она никада не спава“ (Новак, 1968: 27), заправо не признаје да спава јер би то значило да повремено осећа олакшање које јој допушта тренутке спокоја.

Дакле, Мадона не спава јер је у боли, те јој је потребна помоћ, док се Богородици приписује будност јер је брзопомоћница, те чује молитву принесену у било које доба.[15]

Покажи ме наследником Вечнога Живота

Како Мадона нема својих потомака, Мали је једини и пуноправни наследник њене имовине. Он је готово равнодушан према антиквитетима и материјалној заоставштини из времена Мадониног „златног доба“, али ипак континуирано чезне да буде тај који ће констатовати да је њен живот окончан.

А пожелио сам да будем последњи у ствари само зато да бих видио како Мадону упропањ узносе анђели, и како остајем, хвала богу, сам, макар и на кратко, макар међу четири зида њезина маузолеја (Новак, 1968: 139).

Револтиран Мадониним добрим држањем Мали ће рећи да је она „неуништива“ и да има „небројено година“ што наглашава њену старост, али и упућује на Богородичину вечност. Жудња за слободом и животом без упутстава и гађења је оно чему је Мали стремио. По Драгином одласку са острва, он интензивно машта о животу који би уследио после свих његових мука, конкретно после Мадонине смрти.

Тако се сврха његовог битисања своди на „чекање живота који би могао доћи кад дође једна смрт која не долази“ (Новак, 1968: 20). Наведени цитат вероватно најсажетије описује идеју водиљу главног протагонисте, али и хришћанску перцепцију тренутног живота у односу на онај обећани. Упркос томе што је евидентно постојала јасна слика раја, Мали је се одлучно одриче, јер је временом постао непоколебљиви скептик и више ни у шта не верује, па ни у то да ће Мадона икада умрети.

У овим релацијама долази до изражаја сва слојевитост и комплексност Мадониног лика. Она фигурира као Богородица, представница система католичке цркве, догматична верница фарисејског типа и конкретизовано отелотворење највећег зла у хришћанском поимању света. Из њених уста чује се највећи број молитава, али проговара и демонски глас.[16] Вишезначност тога што она представља директно се одражава и на лик Малог. На тај начин је приказана њихова међусобна повезаност, али и паразитска зависност.

Мали кроз њу изражава гађење према себи и свету, док она још једино над њим испољава властодржачку ауторитативност. Они су потребни једно другом, што се на симболичком плану очитује комплементарношћу значења која се за њих везују. Наиме, када Мадона представља Богородицу, улога Малог је четворозначна. Он је репрезент анђела (служитеља), архангела Гаврила (гласника), Христа (жртвованог сина), а на самом крају романа и једног од мудраца. Са друге стране, термини „самопожртвовање“ и „самоодржање“, у горенаведеном значењу, јесу у антонимијском односу кроз који, такође, можемо посматрати ова два лика. Мали жртвује себе, а Мадона себи подређује друге. Тако гледано, они функционишу и као божанско и демонско начело.

Литература:

Бандић, Милош. И. (1969). Писци и књиге. „Роман и романсијери у години 1968: Слободан Новак, Слободан Селенић, Драгослав Михаиловић“. Летопис Матице српске, 115, 320 – 336.
Vilček, Danijel (2015). Molitveni i drugi nabožni elementi ili tko se (ne) moli u Novakovu romanu Mirisi, zlato i tamjan. Filozofski fakultet. Osjek
Visković, Velimir (1991). Sumnja u utopiju. „Republika“ br. 3-4, 145.
Visković, Velimir (2006). „Inzularnost kao metafora i zbilja“. Građa i rasprave o hrvatskoj književnosti i kazalištu, Vol. 32 No. 1 Travanj.
Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva i Uvod u ikonologiju Radovana Ivančevića (1985). Zagreb: Liber – Kršćanska sadašnjost.
Lunić, Anita (2014). Između književnosti i filozofije: egzistencijalizam mediteranskog kruga. Filozofska istraživanja.
Мидић, Игњатије (2012). Проблем смрти у хришћанској онтологији. Крагујевац: Графостил.
Мрђа, Николај (1998). Тумачење светог јеванђеља по Матеју; По предавањима др Јустина Поповића. Ужице: Дабар и Богословија Света Три Јерарха.
Nemec, Krešimir (2000). Leksikon hrvatskih pisaca. Zagreb: Školska knjigafraj.
Nemec, Krešimir (2003). Povijest hrvatskog romana od 1945. do 2000. godine. Zagreb: Školska knjiga.
Novak Prosperov, Slobodan (2004). Povijest hrvatske književnosti. 3. Sjećanja na dobro i zlo. Split: Marjan tisak.
Novak, Slobodan (1953). Zagreb: Zora.
Novak, Slobodan (1968). Mirisi, zlato i tamjan. Zagreb: Matica hrvatska.
Novak, Slobodan (1981). Izabrana proza. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske.
Пападопулос, Стилијан Г. (1998). Теологија и језик. Србиње: Духовна академија Минхен: Универзитетски образовани православни богослови; Београд: Хиландарски фонд; Ваљево.
Поповић, Јустин (2000). Тумачење Светог Еванђеља по Матеју. Ваљево: Манастир Ћелије.
Поповић, Јустин (2001). Тумачење Светог Еванђеља по Јовану. Ваљево: Манастир Ћелије. Сабрана дела светог Јустина Новог: у 30 књига, књ. 11-12.
Поповић, Јустин (2003). Догматика православне цркве I Православна философија истине; Београд: Задужбина „Свети Јован Златоусти“ Аве Јустина Ћелијског.
Поповић, Јустин (2004а). Догматика православне цркве II Православна философија истине; Београд: Задужбина „Свети Јован Златоусти“ Аве Јустина Ћелијског.
Поповић, Јустин (2004б). Догматика православне цркве III Православна философија истине; Београд: Задужбина „Свети Јован Златоусти“ Аве Јустина Ћелијског.
Појам Бога у филозофији (1996). Приредио Миленко А. Перовић. Нови Сад: Културни центар Новог Сада; Катедра за филозофију Филозофског факултета.
Православни појмовник (2008). Приредио Ненад Новаковић. Београд: Мисионарски и духовни центар манастира Хиландара „Тројеручица“.
Ракић, Радомир (2004а). Библијска енциклопедија. 1, (А-Л). Србиње: Духовна академија Светог Василија Острошког.
Ракић, Радомир Б. (2004б). Библијска енциклопедија. 2, (Љ-Ш). Србиње: Духовна академија Светог Василија Острошког.
Rječnik biblijske teologije (1969). Uredio Xavier Leon-Dufour. Zagreb: Kršćanska sadašnjost.
Свето писмо Старога и Новога завјета. (2014). Београд: Библијско друштво Србије.
Теофилакт Охридски (2004). Тумачење светог Еванђеља од Матеја. Београд: Нови дани.
Hekman, Jelena (1997). Mirisi, zlato i tamjan. „Bilješka o piscu“. Zagreb: Matica hrvatska. Str. 305 – 316
Šutalo, Ivana (2013). Hrvatski roman sredine 20. stoljeća. Osijek. Filozofski fakultet.
Škvorc, Boris (2008). O oblikovanju identiteta i tipovima podrivanja (mitologemskog) jedinstva ispričanog; Modaliteti Novakove dekonstrukcije i Ferićeve rekonstrukcije ideoloških slojeva autorske intencije. Split. Filozofski fakultet.

^[1] Хрватска књижевност и послије Другога свјетског рата увелике је одређена збивањима на друштвеноповијесној сцени, у првоме реду идеолошким утјецајима револуционарног комунизма, након 1952. године ипак се поступно мијења однос литературе према дневној политици. Бројни писци изражавају отворено незадовољство према свакој идеолошкој присили, униформном мишљењу, политичкој наруџби, нормативном редукционизму. Без обзира на све отпоре, простор умјетничке слободе поступно се почео ширити, а битна саставница књижевног живота постаје размјена и борба мишљења (Немец, 2003: 25).

[2]„И ушавши у кићу, видјеше дијете са Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се, па отворивши ризнице своје, принесоше му даре: злато, тамјан и смирну“ (Мт 2, 11).

[3] Наводећи карактеристике хрватског романа педесетих и шездесетих година, Крешимир Немец, издваја чиниоце који су утицали на то да се прича све више усмерава ка унутрашњем. „Сувремени урбани пејзаж намеће нову тематику: алијенацију, реификацију, духовни расап, каотичан живот улице, урбану психозу, парадоксалну осамљеност појединца у мноштву. Стога је примјетно сужавање тематске усмјерености: прича све више креће према унутра, према интимној људској проблематици, према микрокозмосу. Средиште интереса помиче се с друштвених очевидности на осамљене појединце, често интелектуалце, на њихове егзистенцијалне проблеме, етичке двојбе, сумње, комплексе и мисаоне преокупације“ (Немец, 2003: 37).

[4] Један од разлога зашто Слободан Новак бира да кроз библијски корелатив прикаже свога јунака и свет у коме се он обрео јесте парадокс на коме неретко почива библијски текст, а који је и обележје позиције у којој се Мали налази. Јустин Поповић у Догматици православне цркве II напомиње: „Чудо нашега спасења почива на парадоксима. То се осећа у свему што је Христово, што је еванђелско, што је православно“ (Поповић, 2004^а: 595).

[5] „И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (…) И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус“ (Лк 1, 28-31).

[6] „Дежурам уз једно медицинско чудо које не припада ниједној етничкој скупини“ (Новак, 1968: 34).

[7] „Једног ћу дана само улетјети к Мадони кличући: Хосана! Хеурека! Викат ћу како смо све добили, како је све наше, то јест њезино, како су све вратили. (…) И ако је истина оно што каже Тунина – убит ће је весеље!“ (Новак, 1968: 70)

[8] „И уједанпут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 13-14).

[9] Јелена Хекман сматра да име главног (анти)јунака служи као подсећање да се ради о обичном, тзв. малом човеку који у својој свакодневици живи живот многих, односно као и сви „носи свој криж“ (Хекман, 1997: 312). Неопходно је подсетити и да се Мали као лик већ појављивао у прози Слободана Новака и то у Изванбродском дневнику који такође предочава визуру инфантилног протагонисте, али из перспективе детета, тако да је тамо Мали надимак, док је у овом роману сугестивно (не)именовање импликативно средство и поступак о коме можемо промишљати у контексту свих ликова.

[10] „Они дани када сам доиста избјегао из негви томе пакленскоме вијећу, као да су били само привидно ослобођење“ (Новак, 1968: 87).

[11] Њено стање тера Малог да се у тренуцима очаја пита: „Шта ја овдје радим?! (…) Кога његујем!? С ким разговарам?!“ (Новак, 1968: 106), али се и запрепасти када констатује да она има „неотуђиву свијест о насљедству и о посједу“ (Новак, 1968: 21). Луцидно функционисање Мадониног ума има одлике јуродивости. Драга и Мали никада не знају у којој мери она намерно искривљује стварност, а „шта је плод амнезије и дезинтегриране свијести“ (Новак, 1968: 182).

[12] Комична је сцена када Мали, у моментима своје сужене свести проверава Мадонину присутност својим суровим методама. Замахује ножем и маше пиштољем испред њеног лица, на шта она не реагује. Међутим, пошто спомене старо, бакарно посуђе, коментарише: „по први пут данас погледала ме је посве тријезно и присутно“ (Новак, 1968: 46).

[13] „Али несхватљива исконска таштина која је изненада укопчала систем одбране и страха од смијешности, стврднула је њено лице, сакрила недоумицу и у час су ме гледала само два срдита и строга ока погледом владарске надмоћи“ (Новак, 1968: 74). Благост је опонентна Мадониној строгости и суровости, јер она захтева да се доведу у ланцима и бичују они који су однели сребрнину из њене куће.

[14] Метафора о изабраности саставни је део алегоријске приче о великој вечери. „Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних“ (Лк 14, 24).

[15] Сан и смрт су етимолошки неразлучно повезани термини преко речи успеније. Јустин Ћелијски ту везу објашњава на следећи начин. „У Светом Предању смрт Богомајке назива се Успеније. То значи: уснуће, заснуће, починак, спавање, смрт; од глагола заспати, успавати, умирити, спавати, почивати, умрети“ (Поповић, 2004^б: 654). На другом месту, опет читамо: „Света Дјева је уснила; уснила, а не умрла, јер пренесена на небо, Она није престала штитити род људски“ (Поповић, 2004^б: 659).

[16] „Ово уопће није Мадонин глас! Она је окултни медиј, и њезини су повици материјализација злог духа који нас затире“ (Новак, 1968: 198). То што Мали служи старицу која је истодобно симбол божанског и отелотворење демонског само наглашава вишеслојност у тумачењима поступака главног лика, јер: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзити а другога вољети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не може се служити Богу и мамону“ (Лк 16, 13).

ФОТО: Лична архива

МАДОНА – СЛИКА БОГОРОДИЦЕ У НЕГАТИВУ

Остави коментар