Век и по Јована Дучића

Аутор: Јованка Симић, новинарка

Овог фебруара навршило се 150 година од рођења Јована Дучића (1871–1943), књижевника, принца српске поезије, дипломате и академика Српске краљевске академије.

Дучић је рођен у Требињу али прецизан датум и година његовог рођења деценијама већ представљају енигму па и предмет спорења. Неколико година – најчешће 1871, 1872, 1874. али и 1869. помињане су у списима као године рођења великог поете. У његовој заоставштини сачувано је уверење са потписом пароха требињског, у којем стоји да је песник рођен у „Подгливљу код Требиња дана 15. фебруара 1874. године”. Забуна у вези са годином рођења према неким тумачењима настала је из техничких разлога пошто су штампару Кисићу у Мостар послати црквени подаци о рођењу Дучића. У ондашњим штампаријама се, наиме, четворка писала помоћу косе танке, усправне дебеле и хоризонталне линија, али је штампар омашком „испустио“ хоризонталну линију, те је у енциклопедијама остала записана 1871. као година Дучићевог рођења. Ту годину и датум 5/17. фебруар наводи и Српска академија наука и уметности.

Дучићев отац Андрија, трговац, погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године. Мајка Јованка која је преминула 1900. осим сина Јована и кћерке Милене имала је још двоје деце – Ристу и Соку из првог брака са Шћепаном Глоговцем, богатим трговцем.

Будући песник и амбасадор основно образовање стекао је у родном Требињу, а у Мостару, где се породица у међувремену преселила, похађао је Трговачку школу. Потом се пребацио у Учитељску школу најпре у Сарајево, а убрзо у Сомбор. Ту, у нашој најстаријој и најславнијој школи за учитеље, у Препарандији, Дучић се школовао од 1891. до 1893.године, похађајући други и трећи, односно завршни разред. Дипломски испит 1893. године положио је добрим успехом. Сомборци нису заборавили свог Дучића, те су му 1997. Године, у присуству Моме Капора и Матије Бећковића, подигли бронзани споменик висок три метра (рад вајарке Даринке Радовановић) који је реплика Дучићевог споменика у његовом родном Требињу. Сомборци се диче и чињеницом да је Дучић своју прву песму Самохрана мајка објавио 1886. године још као дванаестогодишњи дечак у овдашњем омладинском листу „Голуб“. Током трогодишњег школовања у Сомбору он је у овом листу објавио још 21 песму. Међу њима и Поздрав Фрушкој гори (1887).

С дипломом учитеља Дучић, који је у међувремену већ био знан као патриотски песник, кратко време радио је у неколико места, па и у Бијељини, али су га одатле власти Аустроугарске протерале због његових патриотских песама Отаџбина („Не трза те ужас бједе, нит’ те трза ужас рана / Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и Ој, Босно. Оптужен је да ремети ред и мир. Истрага против песника окончана је његовим прогоном. Због тога, посао учитеља могао је да добије само још у манастирској школи у Житомислићу, месту надомак Мостара.

Убрзо је Дучић нашао посао учитеља у Мостару од 1895. до 1899. године. Ту је постао члан друштва „Гусле“ а са Алексом Шантићем основао је часопис за забаву, поуку и књижевност „Зора”, поставши и његов главни уредник. Током последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, накратко је био ухапшен, а затим отпуштен са посла. Одатле одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Током студија објавио је свој први књижевни есеј, прву песму у прози Мала принцеза („Српски књижевни гласник”, 1903), као и најважнији књижевни програм читаве српске модерне, Споменик Војиславу („Дело”, 1902). Провео је безмало деценију у иностранству, највише у Женеви и у Паризу где је упознао Јована Скерлића. Све време одржавао је везе с пријатељима писцима из Мостара, те сарађивао са многим српским часописима.

Почетком 1907. дошао је у Београд и постао чиновник с посебним задацима у вези са Босном и Херцеговином. Поводом најаве аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, српска влада послала га је у Рим у мисију против такве аустроугарске политике. Потом је службовао у Цариграду па у Софији. У вечном граду уз дипломатију бавио се и списатељством: објавио је брошуру Анексија Босне и Херцеговине и српско питање. У Српској књижевној задрузи објавио је збирку Песме (1908) а у издању „С. Б. Цвијановића” збирку истог наслова (1911) за коју је добио награду Академије наука. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована, као и песничка писма из Грчке, Швајцарске и Шпаније.

Попут свог пријатеља Шантића, Дучић је у почетку свог песничког стваралаштва био под утицајем Војислава Илића, али доцније он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју лирику по узору на француске парнасовце и симболисте. Критичари су приметили да је у време општег култа према поетској моди са Запада, Дучићева поезија представљала новину и освежење.

За редовног члана Српске краљевске академије Дучић је изабран 1931. а наредне године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. био је посланик у Риму, а у Букурешту је 1939. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора. Упоредо с дипломатском каријером бавио се и књижевним радом. Поред поезије по којој је најпознатији, писао је и путописе, есеје и објавио историографску студију о свом даљем претку Сави Владиславићу, Србину – дипломати на двору руског цара Петра Великог.

У време окупације Југославије 1941. године, Дучић је био опуномоћени посланик Краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, прекинувши тиме дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон. Одатле је хидроавионом отпутовао у српску дијаспору у Њујорк. Једно време живео је код рођака Михајла Дучића у градићу Гери, у држави Индијани. Тиме је окончана његова тродеценијска дипломатска каријера током које је боравио у девет држава и учествовао у 13 мисија. Као модерни писац, песник и дипломата уживао је велики углед у Европи.

По доласку у Америку разболео се од шпанске грознице 1. априла 1943. године. Убрзо је добио запаљење плућа. Умире седам дана доцније. Песникови посмртни остаци пренети су 13. септембра 1946. у Либертвил, где је сахрањен у порти манастира Светог Саве.

Наредне генерације нису заборавиле његову последњу жељу: да почива у родном Требињу. Жеља му је испуњена после 54 године – његови посмртни остаци пренети су у завичај октобра 2000. године. Уз Свету архијерејску литургију коју је служио патријарх Павле и уз све државне почасти, угледни песник и дипломата сахрањен је на требињском брду Црквина у храму Благовештења, саграђеном по угледу на косметску Грачаницу.