Д А Р А

Аутор: Ђорђо Сладоје

Најзад су Срби проговорили о Јасеновцу на начин достојан ове велике, трагичне и трауматичне теме! Истини за вољу, треба рећи да су историчари истраживали овај јединствени феномен зла, колико су им то околности дозваљавале, али све је то остало пригушено и затурено у дебелим књигама које до тзв. обичног читаоца иначе тешко долазе, а због деликатности саме теме нико се за истином није јагмио. Може се наћи и понеки роман или пјесма, али и то оскудно и спорадично. У односу на године и деценије ћутања непојмљиво мало.

Треба, међутим, истаћи да је непосредно по завршетку Другог свјетског рата оформљена државна комисија са задатком да утврди чињенице, евидентира жртве и обиљежи злочинце, али је тај посао обустављен по наредби са врха, вјероватно од самог Јосипа Броза који за Јасеновац из мистреиозних разлога није марио нити је покушавао да га нападне и затворенике ослободи. Такав однос према једном од најмрачнијих мјеста европске историје значи у крајњем случају неку врсту саучесништва у злочину. Да је тај посао тада обављен, барем статистички, не бисмо данас слушали циничне приче о томе како је Јасеновац био радни логор са солидним условима нити бисмо присуствовали бизарном цјенкању, као на бувљаку историје, око броја жртава. Већ поменута комисија оперисала је цифром од око 500 000, наши и јеврејски истраживачи тврде да је у Јасеновцу уморено 700 000 Срба, Јевреја и Рома, а са друге стране Хрвати би пристали и да се нагоде и прихватили би цифру од 80 000 жртава. Чак и да је тачна, ова бројка звучи сабласно и не умањује сав ужас ове фабрике смрти, боље рећи мануфактурне радионице, јер је начин убијања (маљ, кама, кундак и друге смртоносне алатке) оно што злочин додатно чини бизарним. Побити 80 000 мрава страшно је, некмоли толико људских бића кривих једино зато што припадају другом народу.

Могу и лично да посвједочим како је о Јасеновцу било забрањено и кажњиво јавно говорити. Све је у име братства и јединства било потиснуто у дубоки мук у којем су изједначене жртве и злочинци, с тим што ће ови други остати у предности, што ће се јасно показати у рату деведесетих година када ће, ношени идејама и идеалима НДХ, насљедници јасеновачких злочинаца врло успјешно наставити и завршити давно започети посао истребљења Срба и свођење њиховог присуства у Хрватској на занемарљив проценат.

Рекох на почетку да су Срби о свему  томе проговорили јасно и увјерљиво, након  толико година ћутања, и то језиком филма, најмоћније и најутицајније умјетности модерног доба, односно медија који је у знатној мјери обликовао свијет у којем живимо. Не каже се узалуд да иза већине холивудских филмова стоји ЦИА.

А иза филма „Дара из Јасеновца“ Предрага Антонијевића очигледно стоји српска држава и било је крајње вријеме за један такав пројекат. Филм је изазвао велику пажњу и код нас и у свијету, похвале и покуде, полемике и оспоравања. Наши гледаоци су имали прилику да га виде на телевизији, као и велики број гледалаца широм Америке. Тамо је од једног дијела критике оцијењен као српско претјеривање и националистичка пропаганда, што је допринијело да већ на старту буде елиминисан из конкуреције за „Оскара“. Прича о српском страдању и жртвама не уклапа се у већ изграђену и замрзнуту слику о Србима као кривцима и злочинцима.

Редитељ се опредијелио да јасеновачку причу исприча из дјечије перспективе, пратећи десетогодишњу дјевојчицу Дару (глуми је изванредно Биљана Чекић) која, оставши без родитеља, доспијева са трогодишњим братом у Стару Градишку, једини логор за дјецу, какав ни њемачки нацисти нису имали. Разумије се да такав приступ са дјецом као главним јунацима емоције гледалаца појачава до пуцања и до суза. Виђени дјечијим очима, призори патње, мучења, пониажавања и убијања показаће се у свој својој бестијалности. То суочење за животињским у човјеку и стална близина смрти учиниће Дару јачом, зрелијом и спремнијом да преживи по сваку цијену и тако сачува свог малог брата. А преживјети на онако страшном мјесту било је заиста равно чуду. А чудо ће се догодити захваљујући храброј и племенитој жени Дијани Будисављевић која је, ризикујући високи друштвени статус па и сопствени живот, избавила из логора десетине хиљада српске дјеце, а међу њима и Дару и њеног малог брата. Та дјеца ће завршити у хранитељским, углавном хрватским породицима и већина ће изгубити сопствени идентитет. Али за утјеху остаће жива у вријеме масовног умирања.
Све донедавно, док о њој није снимљен документарни филм, већина нас није ништа знала о Дијани Будисављевић и њеном јединственом, дивљења достојном подвигу. Нису, дакле, биле забрањене само приче о злочинцима већ и о спасиоцима и избавитељима жртава. А Дијана Будисављевић, умјесто заборава, заслужује велики споменик захвалности на највидљивијем мјесту.

Филм је, рекох, поштено и добро урађен и кроз причу о дјечијој судбини увјерљиво и сугестивно свједочи о свеколиком ужасу и монструозности главних протагониста јасеноваачког логора смрти. Па ипак, оно што недостаје јесте шири друштвени и политички контекст који би јасније показао да се ради о државном пројекту једне наказне творевине створене према нацистичким узорима, а чији је основни задатак био да Хрватску темељно очисти од Срба. Овако гледалац који о Јасеновцу не зна ништа, а такви су у огромној већини, може помислити да је, рецимо, Макс Лубурић некакав поремећени одметник који на своју руку организује све оне страшне и морбидне оргије, ријешен да поубија Србе зато што их патолошки мрзи.

Али не може све стати у један филм, нити се њиме може надокнадити вишедеценијско ћутање о јасеновачким жртвама. И није чудно што, према једној анкети, већина наших средњошколаца не зна готово ништа или је једва нешто начула о НДХ и Јасеновцу. Неће ни након овог филма сазнати све, али хоће довољно да би посегли и за другим изворима. А то је неопходно потребно да би сазнали у каквом свијету живимо. Јер НДХ насљеђе није живо само у Хрватској, већ су многи његови сегменти, истина вјешто камуфлирани, уграђени у основе цивилизације у којој живимо.

Филм Предрага Антонијевића јесте умјетнички увјерљиво, сугестивно свједочанство о злу у његовим застрашујућим облицима и помен невино страдалим, а посебно дјеци, у јасеновачком логору. Ако злочин не застаријева, ни  наше сјећање нема право на то. Јер заборав значи – коначну смрт.