Аутор: Симон Грабовац
Без обзира којом се графичком техником графичари у раду користе у означавању отисака својих графичких листова, они, поред потписа, додају и скраћеницу АО. Она једноставно означава ауторски отисак, тј. више потврђује или гарантује да су отиснути примерци оригинални и да припадају потписаном аутору. У неком другом, можда фигуративном смислу, из ове скраћенице можда се могу ишчитати и друга значења. Једно од њих сигурно би могло да се односи на поетику неког ствараоца, посебно онда када се посматра у комбинацији са његовим именом. Тако би у овом нашем случају, поготово што се не ради о неком ликовном уметнику, него о писцу, ова двословна самогласничка скраћеница, поред онога што она значи, требало да послужи као фигура читања поетичких посебности и истости (у смислу оног непроменљивог) или сталности промене код овог ствараоца. Мноштво повода и разлога оснажују потребу за оваквим напором: од Аћиновог веома разноврсног и богатог опуса, нагомиланих приказа и других текстова о њему па до поетичких и есејистичких самопромишљања и објашњења односа спрам појединих својих текстова или опчињавајућих феномена. Нарочито смо п(р)озвани и подстакнути књигом Голи приповедач. Она је покушај да се кроз разне жанровске и друге облике проговори о сопственој поетици, причању и сродним дисциплинама: нарочито прози, нешто мање есеју и знатно мање поезији. Такође, и кад говори о својим, може се слободно рећи обожаваним ауторима – Кафки, Сервантесу, Бруну Шулцу, он кроз говор о битним одредницама њиховог стваралаштва говори о свом схватању причања. Намерно кажемо прича/причање, јер је она за Аћина и сврха и облик постојања. Наравно да у оваквом једном погледу који покушава да проникне у оно „у“ и оно „иза“ не треба да испустимо из вида ни поједине погледе и ставове које је Аћин изнео у својим филозофско-есејистичким радовима а који директно или индиректно могу да помогну у осветљавању или сасвим осветле нека од тамних места поетике његовог стваралаштва.
Можда би у овом распредању поетичких одлика једног аутора најсврсисходније било поћи од најједноставнијих схватања, која би поједноставила и омогућила разумевање и најсложенијих феномена. Тако бисмо реч која се изводи из првог самогласника могли изједначити са рукописом у оном основном, али и (посебно) фигуративном значењу, а реч која се ишчитава из самогласника „о“ означити као обавезујућу материјалност, не увек материјалну, поготово не у случајевима писаних облика уметности, у којој или кроз коју нешто постоји. Значи о ономе што је производ рукописа, тј. његових специфичности. Као што отисак прста припада само једном човеку, тако и проза Јовице Аћина своју бит испреда из издвојеног писма које карактеришу и тематско поље и начин уобличавања. Тако смо стигли до неке полазне основе која своју двострукост неће и не мора увек јасно показати, али ће зато отворити пут разумевања и, рекао бих, другачијег тумачења стваралаштва овог аутора. Али зашто луксузирати, зашто обигравати када нам предметни аутор у својој књизи Голи приповедач сам подастире богату лепезу ставова и тако нам помаже. И не само да помаже, него и објашњава себе, своју позицију, интересовања, стваралачки кредо. Своју незавидну позицију, јер се мора стално огољавати, посматрати из другог. Међутим, да ли је то баш све тако?
Опис! Да! Дуго сам се мучио са неким текстовима. Поглавито са оним који су крцати идејама, погледима, ставовима, формама или помешаним жанровима. Или закључцима, често и супротстављеним. Али сам их и дотакао или бар тако мислим. Како? Тако што их покушам описати, не препричати, него баш описати. Јер и опис је један од важнијих супстрата приче, али и једна од битних радњи у научним истраживањима. Тако ми и сада као једина помоћ остаје опис и то уводног текста по којем је књига и именована. Почетак текста чини фигура коју скоро свакодневно можемо чути готово на сваком месту и од свакога: „Хеј, пази ову причу“, која у себи садржи мноштво, за причу или за њен почетак, битних аспеката. Онај први, а понекад и кључни, јесте да је тако са само једном простопроширеном реченицом придобијен слушалац или читалац. Јер за причу је, као што је за позориште важно да се има за кога играти, важно да се има коме причати. Када је интересовање у вашим рукама, онда није битно да ли је прича из живота или је потпуна измишљотина. Није битно да ли је причате сопственим језиком, јер, како аутор каже, прича се о истом може причати на хиљаду начина. И иако су људи, и то баш они којима је прича била веома битна или чак једини смисао живота, хтели и покушавали причу да укроте, да је дефинишу заувек, она је успела да им се измигољи. А сада је у таквој позицији да може слободно да открива и потврђује своју суштину у сталном рушењу или превазилажењу својих или неких других граница. („Страно ми је блиско: сви смо у себи странци“, вели наш аутор.) Али из тога следи да и средства и начини које аутор прича користи нису увек познати, јер нов материјал призива нов или другачији начин причања. И то су изазови највише врсте. Све оно што је приповедач имао као искуство, знање, стратегију, иновацију, пада у воду. Заводљивост причања је иманентна причи, материјалу. Свака прича је прича конкретног, огољеног живота, која се промеће у нешто друго, огољавајући и аутора, све више и више, и претварајући га у неког другог. И тек из те перспективе открива се нешто и о оном првом. Бавећи се поетиком приповедања, он говори о есеју и обрнуто, јер када је хтео нешто да каже о приповедању већ је био на терену есеја или је користио аргументацију из приче. Истражујући, промишљајући феномен есеја, сам аутор је постајао јунак из приче, због тога што су граматика и извори ових феномена веома блиски и преплићу се. Поготово што се овим пропитивањима пропитивао и аутор сам. Да би закључио: „Најверодостојнији начин да говорите о нечему јесте да се у то претворите“.
И сада долазимо до тренутка када је нужно да се вратимо на сам почетак, на прву реченицу. Аутор нас је завео том првом реченицом и причао нам све само не причу, мада морамо признати веома интересантно. И када смо изгубили сваку наду или се изгубили у расправи, појављује се и кратка прича. Она прича о томе како је приповедач пропао у рупу, „јер и она, прича, има такво нешто“, и како није могао да се извуче из ње. Али ни та рупа, испоставља се на крају, није његова, него неког другог, а он наставља даље захваљујући томе што се држи својих инстинката. И ако нам се од почетка наша дистинкција чинила интересантном, ипак смо сумњали у њену продуктивност, зато што се већина сличних дистинкција показала као неодговарајућа и непотребна чак и као помоћно средство објашњавања. Ту улогу у историји разних теорија књижевности безразложно често играла је форма и садржај, која је опет поређена са чашом и водом. Међутим, и то поређење шепа зато што други део садржи два елемента са својим формама – воду и чашу. Тако се и наша дистинкција чини као плеоназам: ауторски отисак. У причи тога нема, поготово Аћиновој. Свака његова прича је једно, и форма и садржај, јер само постоји на један јединствени начин, иначе нема ни форме ни садржаја. И зато он и говори о сталној промени, преобраћању у оно што га интересује, походи или о чему прича. Жанровски и разни други књижевни облици, предговори, поговори, прикази, критике, цртице, пригодна саопштења: све код Аћина постаје прича или понекад хермафродитски спој приче и есеја. Он је у њему (споју), из њега „излази“ веома ретко или готово никада. И опстаје као вечито други, сазнајући тако много више о себи. А то нас ваљда води и до неких сазнања о свету и о оним великим питањима. Интересантно је да су Аћина његова интересовања увек одвлачила на руб: судбинског, еротског, сексуалног, књижевног па, ако хоћете, и тематског. Он се увек бави оним што је изван интересовања других или оним што је несазнатљиво, тешко објашњиво или носи посебну тежину. Тако су у простору његовог видокруга они писци, без обзира колико се много бавили њима, који остају тајанствени или несазнатљиви, али имају магнетску привлачност. Поред оних који су скоро опште место историје књижевности, а који су већ поменути, ту су и савремени писци Џ. Т. Лирој и Полин Реаж. Такође, иако се све може схватити као случајност, јер су многи од ових текстова настали другим поводом, и избор домаћих писаца је сродан овом принципу: Тодор Манојловић, Душан Васиљев или Сретен Марић. Најнормалније очекивање је било да се ту нађе Марић, јер се он бавио промишљањем филозофских појава, чиме се и Аћин бавио у свом претпрозном периоду, али оно што оправдава настанак неколико текстова и њихову појаву у књизи јесте не толико сјајна елаборација есеја и његове историје, него увлачење овог нашег знаменитог аутора у есејистичку авантуру. Та Аћинова споредна или улога из прикрајка показаће се као суштинска, пошто знамо да је иницирани аутор накнадно написао довољно значајних есеја. Тако и један скоро сасвим заборављени писац Душан Васиљев, обасјан Аћиновом есејистичком светлошћу, постаје, на себи и за нашу поезију својствен начин, посебно битан видовити камен у нашој поетској грађевини. Међутим, Аћин увек – и када почне од поезије или нечег десетог: сна, рупе или очију – поново стигне до приче или закона њеног канона, али не било које, него оне која просијава драгуље из шифре живота или суштаствене мисли и примисли о самој причи. Пример може да буде и једна ренесансна личност међуратног периода, Тодор Манојловић, зато што Аћин из исповести о њиховим стваралачки подстицајним односима ископа причу, која своју мотивацију не заснива на потресном тренутку из живота Тодора Манојловића, него покушава да је подигне из идеолошког блата на универзалнији ниво осветљавајући имагинарни свет, тј. дајући му могућност постојања кроз прозне трансформације или светлост нематеријалног. Због свега овога, оваквог односа спрам прозе и света, Јовица Аћин и заузима посебно место. Јер он не ствара посебан затворен књижевни свет нити хоће да својом прозом миметички дочара збиљу, него жели да понуди овоме свету још једну, текстуалну могућност за њега, догађај, судбину, могућност која садржи и сву трагичност постојања, али и шансу неког, било каквог, изласка или игре са собом или светом тј. уживања и уживљавања у нешто што нас покреће, обузима или скрозира. Он отима, чупа приче из очију, рупа, снова, из свега што га подстиче, носи их са знањем да само кроз њих опстајемо и понешто откривамо о себи, другима и свету који је као пергамент вишеслојно и унакрсно исписан.
У мноштву прозних, поетских или оних предметних отисака па и отисака прстију, Аћинов отисак је отисак посебног мириса и укуса и, иако је отисак његовог богатог срца отисак у прашини, њега неће ветрови развејати, него га носе у разним облицима до оних сличних њему или оних који имају потребу да своје унутрашње просторе насељавају новим световима. Да им се душа озари, очи оросе или срце задрхти.
Остави коментар