Изложба Николе Марковића „Логика тарабе 16/9“  моћи ће да се погледа до 7. маја у Малом ликовном салону Културног центра Новог Сада, уз прописане мере заштите, или на линку Виртуелне галерије ликовног програма.

Разорна снага духа глобалног цивилизацијског тренутка све више компромитује идеје о једнакости, демократији, безбедности, срећи, појачавајући осећања забринутости, угрожености и органичавања слобода различитих врста. У таквим условима уметност постаје вокација самосвесних појединаца који, ослањајући се на властити емотивни и морални кодекс, изричу свој став. Уметник тако закорачује у проширено поље културе, бавећи се друштвеним релацијама и антагонизмима.

Никола Марковић свој досадашњи опус развија у дијалогу са стварношћу коју критички сагледава, чије фрагменте анализира и визуализује применом симбола и метафора. При томе, аутор свој рад не заснива на утопистичкој вери у могућност позитивног утицаја на трансформације друштвених структура, већ полази од позиције констатовања појава актуелног друштвеног контекста, интерпретирајући их за дозом ироније и горког хумора.

Марковићева изложба у галерији „Хаос“ је последњи део трилогије „Или више ватре у слику или слику у ватру“ која је његов докторски пројекат. Будући да аутор своје самосталне изложбене наступе увек реализује као јединствене амбијенталне целине које кореспондирају са галеријским простором, тако је ову изложбу конципирао као тросегментну „причу“, чији се тематски оквир базира на питању (не)слобода, односно ограничења и константне присмотре. Актери смо времена у коме се подижу зидови од бодљикавих жица на државним границама, када су улице градова покривене видео надзором, када информатички системи архивирају податке о нашем кретању, контактима и интересовањима… што су више него довољни подстицаји за покретање питања истинске слободе савременог човека.

Аналитичан и консеквентан Марковић пажљиво, на основу озбиљне претходне елаборације, бира мотиве и изражајна средства. Физичка препрека у виду металне ограде (просторне инсталације), симулирање екрана тј. дигиталне слике (цртежи са исписом времена настанка аналогно снимку са камере, рађени у пропорцији екранске слике 16:9) и мобилни телефон са камером која снима посетиоце (објекат и видео in situ) су средства посредног говора о узурпираној слободи човека као појединца и пољуљаном хуманитету савременог друштва. Ипак уметник вешто избегава замку морализаторског негативитета посматрајући појаве са становишта њихове амбивалентности, позитивних и негативних ефеката, имајући у виду чињеницу да смо својевољно подлегли „благодетима“ електронског доба, не размишљајући о последицама.

Свестан да су епистемиолошки параметри актуелног времена препознати у геополитичким променама, миграцијској кризи и вирусној пандемији поново актуелизирали питања граница, Марковић посебно апостофира ту чињеницу. Отуда је својеврсни лајтмотив изложбе ограда (цртежи, инсталације, аудиовизуелна анимација) чије димензије варирају, алудирајући на консталацију микро и макро плана, на чињеницу да су границе некада нужне, али и да је у људској бити да их превазилази и савладава (што најмонументалнија ограда на изложби и сугерише провоцирајући интеракцију публике).

Укратко, Никола Марковић следи персонализовани пут истраживања у остварењу сопственог иконографског и пластичног модела. Његова дела креирана личним и убедљивим ликовним језиком заснованим на садејству традиционалних и нових медија,  метафорична су сведочења о критичком приступу различитим феноменима актуелне стварности у чијем контексту можемо препознати потребу за превазилажењем стања пасивности и незаинтересованости.

Милица Тодоровић, историчар уметности

Никола Марковић (1976) Факултет ликовних уметности завршио је у Београду, у класи проф. Чедомира Васића. Докторирао је на истом факултету, под  менторством професора Милете Продановића (коментор проф. Чедомир Васић). Члан је УЛУС-а. Самостално и групно је излагао у земљи и иностранству. Добитник је Прве награде на националном конкурсу за младе ликовне уметнике уметнике у организацији Ниш арт фондације, а под покровитељством компаније Philip Morris (2007). Добитник награде на Бијеналу уметности у Утазу у Јапану (Utazu Art Awards Biennale 2020). Добитник главне награде на Нишком салону „2/12“ (2020). Од 2018. године ради на Факултету уметности у Нишу, у звању доцент.