Духо-свет Драгутина Илића: будућност или садашњост

Ауторка: мср Слађана Гојковић

Апстракт: У раду ћемо истраживати појам Духо-света, са којим се сусрећемо у драми После милијон година Драгутина Илића. Ова драма написана је 1889. године, али актуелност овог дела, као и теме којима се она бави, трају и данас. У моменту када драма настаје, она бива далеко испред свог времена, представљала је предвиђање далеке будућности. У току истраживања фокус се ставља на мотив Духо-човека, при чему се врши компарација Духо-човека са савременим човеком.

Духо-свет Драгутина Илића: будућност или садашњост

Научно-фантастична драма Драгутина Илића После милијон година састоји се од три чина с прологом. На самом почетку драме назначено је да је реч о трагикомедији. Иако се радња драме одвија након милион година, сценографија у прологу више одговара прошлим временима. „На сцени се види густа, шумовита, долина, на месту, где је, пре милијон година, био град Париз. Међу грмљем и џбуновима стоји дубока пећина, вињагом и папрати покривена“ (Илић 1988: 6). Сценографија, као и Натанов лик у првој појави са седом косом и брадом, који је при том и наг подсећа не библијску слику, пре него на слику из будућности. Натан и његов син Данијел су два последња људска бића слична нама, на земљи. Њих замењује Духо-свет, нова врста човечанства.

Драгутин Илић драму После милијон година пише 1889. године. Иако настала пре више од једног века, актуелност теме којом се драма бави и даље траје. Илић се бави универзалном темом, не толико научним достигнућима, колико темом људскости и тиме како наука утиче на самог човека, на његов живот, карактер и личност. Иако су неке од појава о којима Илић пише у драми биле далеко испред његовог времена, истинитости његових предвиђања сведочимо и данас. То су појаве попут истраживања и насељавања других планета, затим наука која омогућава дужи људски век, наука која акценат ставља на материју, док духовност бива занемарена. Говорећи о будућности, Драгутин Илић ставља акценат на проблеме у садашњости, упућује на могуће последице људског понашања. Одређене друштвене појаве доводи до крајности и даје нам слику потенцијалне будућности уколико те појаве доживе своју кулминацију.

Циљ истраживања у овом раду је уочавање сличости између Илићевог Духо-света и савременог човека. Духо-свет у Илићевој драми је свет из будућности, тај свет је продукт људског ума, науке и људских достигнућа. У раду ћемо истраживати колико се одређене друштвене појаве и међуљудски односи, које Илић смешта у далеку будућност, уочавају у нашем времену и колико су заправо блиски Илићев Духо-човек и човек данашњице. Такође, поставља се питање колико је опасна људска тежња ка моћи, као и ка напретку и савршенству. Илићева драма нам указује на то да би стварање савршеног човечанства значило укидање свега оног људског у нама. Човекова природа је несавршена и створити од човека савршенство значило би да је он ближи роботима него својој суштини.

Како наука јача и како се међуљудски односи више своде на односе човека и машине (где мислимо на нове врсте комуникације), Илићев Духо-свет може бити занимљив за проучавање у контексту данашњице. Појаве попут недостатка емоција, увођење уговора који имају за циљ да дефинишу и формирају начин живота људи, њихову интиму и односе, укидање брака и породице у традиционалном смислу, равнодушност и отуђивање неке су од одлика Духо-света које све чешће примећујемо у друштву данас. Савремени човек својим карактеристикама све више тежи Духо-свету Драгутуна Илића. Утицај научних достигнућа на људски живот постаје амбивалентан. С једне стране човеков живот се олакшава, све је брже и доступније, напредује медицина која омогћава да се људски живот продужи, али са друге стране појава технологије и нови начини комуникације доводе до тога да се људи удаљавају и отуђују, емоције се губе, тако да све добробити науке и њених открића могу бити доведене у питање. Савршени свет којем се тежи постаје парадокасалан свет, јер се стварају савршени услови за људски живот, али људски живот бива измењен до непрепознатљивости. Губи се осећај за несавршено, па самим тим савршенство губи свој смисао. С једне стране људима се нуди сигурност, али им се укида могућност избора.

У драми После милијон година сусрећу се садашњост и далека будућност и то је приказано кроз сусрет Натана и Данијела и Духо-света. Временски јаз приказан је кроз њихов однос. Натан и Данијел су згрожени свим оним у шта се човечанство претворило, док Духо-људи Светлана, Зоран и Санко с неверицом прихватају научне тврдње да су ти људи њихови преци. Човек је за њих животиња, сличнија мајмуну него њима. Човек због своје несавршености Духо-свету делује наивно и недостојно њиховог савршенства. Индивидуе у жељи да себи створе боље услове за живот, као и да остваре сигурност уништавају друге од своје врсте и тако се човечанство смањује. Илић критикује егоцентричност и себичност, људску похлепу и жељу да створи себи што више. Ово су проблеми са којима се срећемо и данас. Доба капитализма проузроковало је страдање, гладовање и смрт. Док неки имају више него што им је потребно, на неким местима људи умиру јер немају ни оно најосновније. У Илићевој драми људи се пореде са најкрволочнијим зверима, чак су и гори од њих, јер животиње убијају да би преживеле, а човек из похлепе и мржње.

У прологу Натан отвара књигу прошлости. Ту видимо да је мрак обузео човечанство. Пут којим је човек ишао, јурећи за успехом, на крају га је одвео до пропасти:

Човечанство је у њој запечатило тежње и путе, по којима је ходило. Слава његова утрнула је као последњи пламичак догорелога луча. Мрак, вечити мрак, обузеће све! Последњи траг некадањег човека изгубиће се а нови, непознати, свет ево где је обвио васиону. Живи и не умире! О победо човечанства! Ти која замишљаше, да се савршенство природе исцрпло у теби; чија је машта летела у висине небесне, ронила у дубине морске, слазила у утробу земље, данас се скриваш у пећине и као некадањи Адам, го и наг, бориш се са зверовима око крвавог залогаја! Свршетак твој лежи у зачетку, а простор између њих? Нема га (Исто: 6).

Видимо да је слава човечанства згасла. Нови, непознати, бесмртни свет замењује човечанство. Обезвређује се сваки људски напор да се лети у небеске висине или да се спушта у морске поноре. Са иронијом се посматра човекова гордост и његово уврење да је савршенство природе, као и његове тежње да све истражи и разуме. Овакво кретање човеково добија кружни ток, и он се враћа на почетак, попут Адама обитава у пећини и бори се са зверима, да би напослетку уништио сам своју врсту и био замењен Духо-светом. „Ништвани човек сањаше да ствара вечне истине; па шта је створио? Ништа!“ (Исто: 7)

Код Духо-света религија не постоји. Одлика Духо-света је рационалност. Не постоји фантазија, само оно реално, опипљиво, материјално. Савремени човек, попут Духо-света, губи контакт са Богом. „Гле, на књизи постања пише „Мојсеј! Дарвин!“ Ха, ха, ха! Магла, сама магла“ (Исто: 7). Савремени човек се узда у себи и своју моћ, а видимо да је његова моћ ништавана. „Човек је хтео да прозре васиону, а ни самога себе није могао прозрети“ (Исто: 7). Сви напори људски да се проникне у природне и животне законе, само су умни напори који трују душу. Душа спада у домен религије и што је човеково биће више заинересовано за појавно и како расту његови умни напори и домети, душа бива слабија. Уместо вере, траже се знања и објашњења. Илић истиче да је и сам црв јачи од људских умовања и достигнућа:

О, кукавна глупости, прикривена у слави Мојсеја и Дарвина, Спинозе и Канта! Све капацитети! Све величине ума! Мудрост човека оборили су црви и исисали из ње сокове живота. Па ипак, онај црв који испија  мозак Дарвинов и рије филозофију Кантову, није нашао никакве разлике између мозга Сократова и Езоповог магарца, који је оставио будућности да протумачи узвишени појам духа и материје, а сам се задовољио урмом Езоповом. Човек, који се у охолости равнао слици највишег бића, подлегао је ништавном црву, као столетни храст, кад подгризен овом слаботињом пада у прашину, испред најмањег поветарца, да се више никад не дигне (Исто: 7).

Истиче се човекова тежња за сазнањима, али и њихов бесмисао. О крхости човека сведочи чињеница да, без обзира на све напоре,  на крају увек подглегне слабашном црву. „Оче! Ти си опет тужан? Шта ти је? Ах, остави ту несрећну књигу! Нашто нам она, кад нас само мучи? Знаш и сам како си ме саветовао да је не проучавам много; јер ће ми, велиш, помутити ведру душу, а незадовољством живот загорчати“ (Исто: 9). Живот савременог човека обилује информацијама и знањем. Поставља се питање да ли га то чини срећнијим, или га, пак, управо та количина знања чини незадовољнијим и помућује његову душу. „Просвета и наука, филозофија и проналасци, којима требаше да обезбеди своје уживање, само су морили његов ум и снагу“ (Исто: 10, 11). Илић изражава критику према начину људског коришћења просвете, науке и фолозофије. Уместо да то буду средства која ће му обезбедити лагоднији живот, сам човек их окреће против себе. Проблематизује се човекова вера да су његове могућности и моћ неограничене. Човек ствара и открива, покорава пророду и животиње, али постоји опасност да ће на крају убити сам своју врсту.

У моменту када људски ум достигне врхунац својих достигнућа, долази до враћања на почетак, што нам сведочи и библијски приказ са почетка драме. Лик Натана и Данијела сведочи нам о узалудности људских напора да се створи савршено човечанство. Јер уколико се до савршенства и дође постоји опасност од изумирања људи. Људи својим напорима проузрокују самоуништење. Свако ново откриће које помаже човеку у неком моменту може бити окренуто против њега.

Први чин дешава се у Зорановом кабинету. Ту су Зоран и Санко, обојица припадници Духо-света. Они разговарају о 150. годишњици брака између Зорана и Светлане. Овде се срећемо са другачијим поимањем времена, као и са специфичним односом према браку и брачној заједници. Видимо да је брачна веза за Духо-свет нешто што се решава уговором и није трајна, то јест на самом почетку одређује се до када ће она трајати. Када Санко пита Зорана на колико година су уговорили њихову брачну везу, Зоран му одговара следеће:  „На 500. То је био најкраћи рок, који је она захтевала; а и сам нисам желео мањи, јер се надам да за тако кратко време нећемо изаћи из воље једно другоме. Ти Санко мораш чекати још 350 година а тада ће већ она поћи за тебе“ (Исто: 17). Видимо да, не само што је тренутни брак дефинисан уговором, него је чак и следећи брак већ договорен. Међу Духо-светом не постоје емоције, што ћемо видети и у односу Светлане и Данијела. Овде можемо направити паралелу Духо-света и савременог човека. Савремени човек свој живот решава уговорима, праве се брачни и предбрачни уговори. Уговори се мешају у све сфере људског живота. Уговорима се постиже бар привидна сигурност, јер савремени човек тежи сигурности и у томе лежи његова трагичност, јер сигурност не постоји, ништа није стално и све је подложно променама. Даљи разговор Зорана и Санка води се углавном око науке и њених достинућа, путовању по планетама, као и око предвиђања за будућност планете Земље. Предвиђа се да живот на њој неће бити могућ, те је потребно на другим планетама стварати услове за живот.

У првом чину такође видимо на који начин Духо-свет доживљава човека. „Само то је од оне врсте мајмуна најсавршенијег, која је одавна пре нашег памћења, изумрла и која се у науци о животињама назива човек“ (Исто: 22). Човек се од Духо-света физички готово не разликује, али нема његове менталне моћи, нити његову брзину и лакоћу кретања. Натанова реакција приликом сусрета са Духо-светом поручује нам да ће будућност наплатити дуг човечансту. „О, бедно човечанство! Узоре уображеног саврашенства! Подобије Свемогућега; где си да чујеш над собом суд Духо-света, суд будућности?“ (Исто: 25) Сва снага некадашњег човека се губи. „Некада је човек, као мудрац, седео уз колено царева. Ах где су сада ти величанствени цареви да виде људску мудрост у кавезу животињскоме?“ (Исто: 28)

Карактеристике савременог човечанства видимо и у односу Светлане и Данијела. Светлана је Духо-човек, равнодушна и практична, док је Данијел, као потомак преживелих људи сколон емоцијама, ирационалном, сањарењу. Однос Светлане и Данијела нас упућује на то чему тежи савремен човек. Начин на који савремени човек доживљава љубав и свет ближи је Светланином доживљају света. Тај поглед је материјалистички, а у свету смо окренути само ономе од чега имамо користи. Када Натан увиди Данијелове патње за Светланом, он му се обраћа следећим речима: „И њихов ум и осећања удешени су сасвим другачије. Не знају они шта значи све то, као што ужас бесни у срцу твоме. Буди паметан и разуми једном, да смо ми животиње на тако ниском ступњу, од кога су они далеко узмакли“ (Исто: 34). Савремени човек све више личи на Светлану и остале припаднике Духо-света. Такође, поставља се питање да ли смо достојни наших предака. Проводећи више времена са машинама него са људима, можда и сами почињемо више да личимо на њих него на човека. Да ли се савршенство којем тежи савремен човек огледа у нерањивости, у идеалној слици о самом себи, о самољубљу на које се све више ставља акценат? „Или се можда савршенство ових створова и огледа у томе: вечност и мртвило, живети и не осећати ништа!“ (Исто: 36)

Други чин се дешава у Зорановом врту. Место на ком се радња дешава поново буди асоцијације на библијске слике раја. Ту су тропско растиње и цвеће, палме и жбуње, као и женска скуптура која симболише живот и плодност. У другом чину поново проналазимо Светланино размишљање о људима.

Занимљиве животиње. Баш добро што их је Зоран похватао те их могу из ближе посматрати. Дакле, такви су били наши праоци? Чудновато! Умирали, гинули, од најмањег поветарца зазирали! Љубав, мржња, незадовољство, ове чудне неразговетне речи све их то покретало на скору смрт, а ништа им није живота давало. То ће можда и бити узрок што нису, као и ми вечити.

Ову Светланину мисао можемо повезати са идеалима које су људи некада имали, а који су страни Духо-свету, а све више и савременом човеку. У потрошачком друштву идеал постаје слика савршеног живота, живот у ком смо савршени ми и све око нас. Пошто се то савршенство тешко достиже, циљ је приказати се што је савршеније могуће. Савремени човек постаје идеал сам себи, и не познаје друге идеале. „Страшно је то живети међу неосетљивим лешевима, који се крећу; међу каменим куповима, који су вечито хладни“ (Исто: 50) Овако Данијел доживљава Духо-свет. Камена неосетљивост и хладноћа Духо-света може се схватити и као једна од карактеристика савременом света. Сва равнодушнот Духо-света јасно нам је дочарана на самом крају драме, након што Данијел и Натан изврше самоубиство. На сцену самоубиства оца и сина Духо-свет остаје равнодушан. „Грдна штета! Како су покварили кожу!“ (Исто: 72) Духо-свет не разуме зашто отац и син одлазе у смрт, нити то да је смрт њихов последњи покушај да задрже људско достајанство и слободу.

Литература:

Илић, Драгутин (1998). После милијон година. Београд: Народна библиотека Србије.

ФОТО: Лична архива