Између култа и културе

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Асимилација једног покореног народа је неминовни след историјског тока. Римска држава и грчка култура су учинили да нестану многобројни народи с медитеранског подручја. У античко доба је било сасвим извесно да ће освојени народ бити или затрт или асимилован у културу освајача и преточен у народ освајача. У Римском царству се то догодило готово свима, осим Јеврејима.

Опстанак Јевреја у константној окупацији, истребљењу, асимилацији и расељавању које траје од почетка њиховог постојања је дословно историјско чудо. Очување идентитета Јевреји дугују не некој својој специфичној култури јер су током историје припадали различитим културама, нити свом језику, јер су током историје били без јединственог језика, или припадности некој народној или расној заједници јер су од њих настали и неки други народи (Самарићани, Моавци), већ искључиво специфичном култу. Култ који је имао непрекинут историјски континуитет, од Аврама до Мојсија, од Мојсија до Соломона и Давида. Култ који је запечаћен заветом између Јеврејског народа и Бога.

Било који други народ са таквом судбином би веома брзо нестао. Јеврејски народ је преживео не један геноцид, него безбројне геноциде. И не само у отаџбини, већ широм дијаспоре.

Као мали народ на природном географском мосту између два континента, Јевреји су били изложени сталном освајању, ратовима, асимилацији и утицају различитих култура.

Њихова борба за очување свог аутентичног култа почиње већ од досељавања у Ханан. Потом падају у египатско ропство па асирско, вавилонско, селеукидско, и коначно римско, након чега су расељени по целом свету без права и могућности повратка у отаџбину.

Но, ту се не завршава њихово страдање. Након расељавања под Римљанима, наредна два миленијума овај народ је изложен константном затирању и прогону. Рађањем исламске религије многе јеврејске заједнице широм Блиског истока су избрисане. Немци нису први пут прогонили Јевреје у Другом светском рату, већ у 14. веку. Тада су уништили око 500 јеврејских заједница широм немачких земаља. У 13. веку краљ Едвард забрањује боравак Јевреја у Енглеској. Из Француске су протеривани у неколико наврата 1270, 1306, 1322, 1394, 1501. године. Из Чешке, Сардиније и Баварске у 15. веку. Најпознатији је прогон Сефарда из Шпаније у 15. веку од стране инквизиције. По протеривању из Шпаније Јевреји одлазе у Османско царство и северну Африку али и друге средоземне и европске земље.  Из Литваније су прогнани 1495. године. Из Напуља 1541. године. Из Папске државе 1569. године. Из Беча, 1670. године. Из Јемена 1679. године. Из Украјине 1721. године. Из Русије 1727. године. Из Тенесије, Мисисипија и Кентакија 1862. године. Из арапских земаља 1930.

Јеврејска заједница је историјска и уједно надисторијска јер време пролази, народи и државе се гасе и нестају, а Јевреји, упркос историјској ентропији свега, опстају. Њихово постојање није условљено временом. Иако бивају прогоњени, десетковани, асимиловани, расељавани, они опстају. Опстају као мала заједница, мада су имали потенцијал да буду бројни колико и данашњи Арапи (воде порекло из истог корена). Заветна заједница не губи идентитет, упркос времену и околностима. Асимилован бива само појединац, који нема одговор на историјски изазов или не жели да га има или просто не жели више да буде део надисторијске заједнице.

Историја једне заједнице је у њеном идентитету, у истоветности идентитета са претходним генерацијама, а лични идентитет долази од потврде те заједнице, односно он је потврђен одређеном заједницом, не постоји сам за себе.

Јевреји први пут долазе у додир са западном хеленском културом након великих освајања Александра Македонског на истоку. Његово царство од Грчке до Индије није било само грандиозно по својој величини, већ пре свега по томе што је истоку донело хеленизам, те за кратко време народе истока приволело да постану део те културе. Народи Блиског истока, након Александра Македонског, почињу да се понашају као Грци. Грчки језик, књижевност, философија, мода, наука, склоност ка спортским играма, вредносни систем, па чак и религијске представе и митови, и остали елементи хеленске културе усвојени су од блискоисточних народа као сопствени. Претходна освајања од њима језички или културно блиских или сличних народа није довело Јевреје у такво искушење као Александрово освајање. Оно их јесте коштало државности, доминације у Ханану, расељавања али се није коснуло њиховог идентитета. По повратку из ропства, Јевреји свој идентитет заснован на завету још чвршће утврђују, везујући га и физички за Јерусалим и изградњу Соломоновог храма. У томе им на руку иде и верска толеранција Персијанаца, па и државна заштита. Селеукидска и Птоломејска држава настају након цепања великог царства Александра Македонског. У обе државе владају потомци Александрових војсковођа – дијадоси, и у обе државе, које кроје судбину Јеврејима, хеленска култура је доминантна.

Нова култура је супериорна. Блискоисточни народи немају одговор на изазов ове нове културе. Њихова асимилација у грчку културу се одвија готово без присиле. Осим у случају Јевреја јер они насупрот тој култури имају свој култ, култ Соломоновог храма, Аврама, Давида, Мојсија, завета са Богом.

У време власти Селеукида над Јеврејима, сви народи из јеврејског окружења, без икаквог отпора, прихватају хеленизам. Јевреји дижу устанак – Макавејски устанак. Мањи део Јевреја, свесни суштинске разлике између њиховог култа и хеленске културе, дижу устанак за очување свог култа, свог завета, из кога на крају проистиче и идентитет њихове заједнице. Јевреји у почетку нису видели опасност по свој идентитет у тој западној хеленској култури, нити им је она наметана насилно, све до Антиоха Епифана IV. Владавина Александрових наследника је била кудикамо лакша у односу на све претходне освајачке власти. Чак је и доносила извесни прогрес. Јевреји су, као и њихови суседи, пригрлили нову културу. Но, оног момента када је та култура постала претња њиховом идентитету, и када Антиох, владар Селеукиде, покушава свим Јеврејима насилно да је наметне, они дижу устанак. Иако епикурејац, што би подразумевало да је толерантан према другима и другачијима, Антиох IV боље од самих Јевреја увиђа да њихов култ није нешто што се лако и до краја може интегрисати у хеленистичку културу. Његова је жеља да у његовом царству „сви буду један народ“, не кроз синкретизам, него дословно асимиловани сви у један народ, исте културе, истих погледа на свет и истих (западних) вредности. Масакр који је извршио Антиох над јеврејским народом, иако му је већина била лојална, показује дубину различитости хеленске културе и култа Мојсијевог народа. Историчари и данас величају хеленизам као једну за то време напредну културу, толерантну, прогресивну. Чак покушавају да оправдају Антиоха и Селеукиде пребацујући одговорност на Макавејске устанике, који су заправо само реаговали на већ почињене злочине и насилну асимилацију. Заиста је питање како би се даље одвијала историја Јевреја да није било овог насилног покушаја асимилације и реакције Макавеја, с обзиром да је њихова елита већ увелико прихватила хеленизам.

Макавејски устанак није био само отпор Јевреја држави Селеукида, већ и унутрашњи сукоб самих Јевреја. Њихова тадашња елита је махом сва пригрлила хеленистичку културу. Одрекла се обичаја својих предака и понашала се према свом народу као туђин. Гледајући са висине на своје сународнике који нису „достигли висине западне културе“ и „вредности запада“, као на примитивце, а на култ и завет својих предака као на нешто превазиђено, непотребно и такође примитивно. Таква позападњачена елита је постала главни непријатељ сопственог народа јер је идентитет који је долазио од древног култа потиснула у други план и готово га одбацила. Стога не изненађује да су устанак повели обични сељаци, а не јерусалимска образована елита. Ти, пак, сељаци су интуитивно веома добро знали и осећали да њихова заветна заједница неће преживети уколико се не супротстави хеленизацији. Двојни идентитети су неодрживи. Кад-тад један преовлада.

Макавејски устанак је трајао неколико деценија, уз променљиве успехе. Коначно, потомци устаника постају владајућа династија Хашмонеја и не само да успевају да очувају идентитет и одупру се хеленизму, већ стварају и слободну и моћну државу, иако то оним првим устаницима можда и није био циљ. Борба за верски идентитет била је основна идеја Макавејског устанка, а стицање државе је само споредни резултат. Макавејски устанак је био прва у историји позната борба за верску независност.

Философи историје Тојнби и Шпенглер о цивилизацијама и културама говоре као о смртним бићима чије постојање и животни циклуси могу да се упореде са животом било ког живог бића. Стога су цивилизације и културе такође пролазне и смртне. Тојнби историју дефинише као човекову моћ да превазиђе искушење, савлада катастрофу, одговори на изазов.  Ипак, овим философима промичу народи, попут јеврејског, па и српског, чији идентитети нису утемељени у некој одређеној култури или цивилизацији, већ у завету. Заветна заједница је надисторијска али оваква философска интерпретација историје није способна да препозна духовну заједницу, зато ни не покушава да објасни феномен јеврејског постојања кроз миленијуме, у различитим културама и цивилизацијама од којих су већина покојне. Одговор заветне заједнице на искушење и катастрофу је есхатолошко, надисторијско јер је заветна заједница као и Бог с којим има савез/завет, изнад времена. Стога је и изнад свих цивилизација и култура, иако партиципира у времену с њима.

Не постоји одређена култура са којом би се јеврејски народ могао ултимативно повезати и за коју бисмо могли рећи да је њој најближи или да јој највећим делом припада. Након египатског ропства елементе културе древног Египта Јевреји су понели са собом у Ханан. У Ханану су такође били изложени утицају околних народа. Потом следе културе Вавилона и Асирије, па хеленизма и Рима. На крају утицај Европе. Ипак, за све то време они остају другачији и своји. Чак је и секуларизовани Ционизам, који је под јаким утицајем просветитељства и Хаскале, у суштини везан за култ завета.

Историјска свест Јевреја кроз култ заветне заједнице је оно што је очувало тај народ кроз мучну историју. То је оно сећање и осећање које се кроз Библију стално понавља кроз приче о вери Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, Давида, Соломона, Јерусалима, Израела. Без те историјске свести, која почива на култу завета, не би било ни народне заједнице, па ни данашње државе Израел, ма колико Ционизам перципирали као секуларну појаву или философију. Темељ Ционизма и савременог Израела је ипак у култу и историјској свести о обећаној земљи, заветној заједници и на крају, иако из оправданих разлога од рабинске традиције потискиваној, месијанској идеји.