Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић
Првих деценија XVII века, простор западно од Гринича преко Атлантског океана био је већ познат као Нови Свет. Прва мишљења и заблуде око тога да је Кристифор Колумбо дошао до источних обала Азије су одавно развејане.
У то време европски народи живе у различитим државним и друштвеним уређењима. Хуманизам, ренесанса и велика географска открића утицала су на развој науке, слободарске мисли, али и нових верских праваца. Овим реформама је највише била погођена римокатоличка црква из које се у XVI издваја правац протестаната који у више колона придобијају све већи број верника. Хугеноти у Француској и пуританци у Великој Британији били су најбројнији. Овакви покрети су изазвали одговор Ватикана кроз процес контрареформације гурајући Средњу и Западну Европу у талас верских сукоба. Велики број следбеника протестантских покрета услед верског погрома напуштали су европски континент у потрази за простором где ће моћи да исповедају веру на начин на који они мисле да је прави.
Други вид мотива који је утицао да Европљани крену преко Атлантског океана је изазван аграрним проблемима. Развој мануфактуре изазвао је повећање цене рада и намирница што је утицало да уситњеност поседа не може довољно да задовољи потребе тржишта. Развој медицине утицао је да се смањи стопа смртности становништва, док је стопа рађања и даље била висока. То је за последицу имало висок природни прираштај и све већу аграрну пренасељеност због недостатка нових обрадивих површина. Услед све веће инфлације проузроковане ратовима, један део руралног становништва губио је власништво над својим поседима, па су тако као „беземљаши“ напуштали своје родне крајеве у потрази за бољим животом.
Земља у приобаљу Атлантског океана била је у поседу британске круне. Монарх је ту земљу продавао крупним капиталистима који су је изнајмљивали колонистима. Сваки колониста је годишњи део иметка морао да врати издавачу земље. Оним колонистима којима то није одговарало, селили су се даље на запад даље од првих градских центара.
Простор који су насељавали први колонисти је део Лаурентијске масе, остатка старог северног дела континента Пангее. Кристаласта маса овог подручја (исток Северне Америке) се одржала кроз читаву геолошку историју и није се битније мењала. Овај простор обухватао је површину од Атлантског океана на истоку, Апалачких планина на западу, реке Свети Лоренс на истоку и Флориде на југу.
Апалачи као планине су се издигли за време карбона и перма, две периоде у оквиру геолошке ере Палеозоика. Апалачи су се издизале орогеним покретима у периоду од пре 360 милиона до 250 милина година. Западно од њих постојало је уско епиконтинентално море на простору данашње долине реке Мисисипи. Источни део, који дефинише садашњу Приатланстску низију, такође је био прекривен морем. У каснијим раздобљима, у време средине мезозоика (у периоду од 250 милиона до 160 милиона година), формирају се планински венци на западу, Кордиљери, заједно са нешто источнијим Високим равницама, које ће бити простор каснијих колонизација. Ако говоримо о Пиједмонту, простору првих насељавања Европљана, он је био заглечерен у последњих милион година у неколико фаза глацијације. Инландајс (континентални лед) пружао се северно од линије Њујорк – Сент Луис. Лед је на том пордучју оставио своје видљиве трагове на рељефу и формирао бројна удубљења која су касније постала глацијална језера. Најбројнији глацијални облици рељефа видљиви су у виду чеоних и бочних морена на простору северно до Апалачких планина, према реци Свети Лоренс и Великим Језерима. На овом потезу се простиру Беле, Зелене и Алигенске планине, знатно ниже надморске висине и мање пространости од јужнијих Апалачких планина.
Апалачки планински систем је дужине око 2600 km и ширине 200 – 300 km. Пружа се у смеру североисток–југозапад, одвајајући низију уз Атлантски океан од речног система Мисисипија са њеним притокама. Највиши врх је Маунт Мичел (2045 m), међутим остали врхови углавном не прелазе висину од 2000 m. Највиши врхови Апалачи су састављени од старих еродираних седиментних стена. Северни део ових планина се пружа у регији Нова Енглеска.
Пиједмонт је у највећем делу ниска равница, нагнута ка истоку, ка Атлантском океану. Састоји се од мекших стена у односу на Апалаче па се преплитањем ове две врсте ствара Линија водопада (енг. Fall line). На контактима две врсте стена, у коритима река који се сливају са Апалача према Приатлансткој низији, присутна је јака ерозија. На тим местима се формирају одсеци и водопади. Читава ова источна фасада, планинска падина испресецана је бројним малим речицама што је интензивирало пољопривредну производњу и подстакло формирање градских центара који ће одиграти одлучујући улогу у развоју ове области и старих колонија. Линија водопада се простире кроз садашње савезне државе Северне Каролине, Јужне Каролине, Џорџије и Вирџиније. На њима су у XX веку изграђене бројне хидроелектране које представљају значајан извор напајања електричном енергијом становништва на источној обали.
Атлантска равница уз сам Атлантски океан је просечне надморске висине од 100 до 200 m. Покривају је таложени седименти које су донеле реке са Апалача. Ова равница се додатно издигла после завршетка последњег леденог доба (12.000 – 10.000 година пре нове ере). До регресије је дошло када се копно ослободило велике количине леда које га је прекривао. Стога су и обале Нове Енглеске, савезних држава Мејна, Масачусетса, Род Ајленда, Конектикета и Делавера углавном клифовске и доста неприступачне. Јужније од главног града Вашингтона и савезне државе Мериленд, наилазимо на другачији рељеф. Овде у обалском појасу доминирају ниске лагуне и песковити насипи.
Климатске прилике у просторима првих досељавања се разликују од севера ка југу. Апалачи нису високе планине, па не представљају посебну препреку да ваздушне масе са океана продру дубоко у унутрашњост. Током зимског периода, хладне и снежне олује (близарди) продиру из Канаде према југу и спуштају се до Њујорка. Тада је простор Нове Енглеске окован снегом и веома ниским температурама. Јужно од Вашингтона, ситуација је другачија. Падавина је мање током зимског периода и температуре су значајно више. У јужним деловима Алабаме и Џорџије, лета су топла, влажна, суочена опасношћу са честим ураганима из Мексичког залива и торнадима са копна.
С друге стране, у приобалном појасу Нове Енглеске су наглашене честе магле. Американци ову маглу зову Mist и она долази са Атлантског океана према копну. У приобалном делу, око главног града сударају се две морске струје: топла северноатлантска (голфска) која се формира у Мексичком заливу и тече на север и хладна лабрадорска струја која долази са севера из правца залива Свети Лоренс. Сударањем хладног и топлог ваздуха изнад ове две струје над морем, долази до њиховог мешања и стварања магле која се потом под утицајем пасата креће ка копну. Ова магла је карактеристична за јесење месеце и дала је инспирацију многим књижевним, филмским и уметничким делима становника Нове Енглеске.
Реке које се сливају са Апалача и теку на исток уливају се у Атлантски океан. Највеће су Конектикат, Хадсон, Мохавк, Делавер, Потомак, Роанок и Савана. Имају углавном кишни режим, па је водостај ових река повишен крајем зиме. Река Хадсон протиче кроз Њујорк и између ње и Ист ривера (Источне реке) се налази острво Менхетн. На ушћу реке Делавер се налази град Филаделфија, док се на реци Потомак налази главни град САД. Ове реке имају велики значај за наводњавање околних обрадивих површина, а неке од њих су и пловне.
На простору северних делова Апалачких планина доминирају четинарске шуме које су већ први колонисти доста проредили. Уз сечу дрвећа, први колонисти су већ у првим деценијама досељавања почели да се баве рударством што је доста исцрпело залихе руда на овим планинама. Земљиште на овим деловима Апалача је подзоласто и смањене плодности из разлога хладне климе, дуготрајног снежног покривача и обилне воде.
Јужни део Апалача покривају листопадне шуме. Пре доласка првих колониста овде су бујале шуме храста, багрема, црног дуда и др. Ово шумско подручје је по климатским и биолошким карактеристикама веома слично шумским комплексима Јужне Европе.
Простор садашње Нове Енглеске у првим деценијама колонизације важио је за аграрно подручје, да би се потом откривањем плоднијих обрадивих површина на југу, овај крај преоријентисао на индустријску производњу. Области од Вирџиније од Џорџије биле су познате по плантажама памука, дувана, шећерне трске, пиринча и чаја. Ове сировине су највише одвожене и продаване у матицу, Велику Британију, често под великим порезима и неповољним ценама по колонисте. Ово је био један од разлога сукоба у бостонској улици, заседања Првог континенталног конгреса и Рата за независност.
Изазови са којима су се суочавали први колонисти били су бројни. Пристајањем на америчку обалу, било је потребно испитати квалитет земљишта, засадити биљне културе и видети какви ће бити приноси. У тих неколико месеци чекања, колонисти су морали имати довољно хране да преживе. Уколико би се десило да усеви не успеју неколико сезона, колонисти би морали да се сналазе за храну, неретко код урођеничких племена. У неким ситуацијама долазило је до трговине између ове две културе, а у неким и до сукоба. До сукоба је највише долазило услед различитог погледа на поделу земље. Доморадачко становништво није познавало право приватне својине и није се мирило са ускраћивањем коришћења плодне земље. Када је било реч о трговини крзном, дуваном и дрвном грађом, у тим ситуацијама углавном није било проблема. У случају оваквих проблема, дешавао се и повратак колониста у Европу и њихово остајање или враћање у некој од каснијих колонизација на неком другом подручју.
Познати примери добрих колонизација су свакако оне у Вирџинији и Мериленду, али и оних негативих примера, као што је колонија Роанок, коју ће на подручју данашње Северне Каролине априла 1584. године сер Волтер Роли основати али која ће у наредних неколико година мистериозно нестати и чијим становницима се губи сваки траг.
Данашњи простор Пиједмонта је место велике концентрације становништва. У северним деловима формиран је мегалополис Босваш, велика нодална регија и метрополитанско подручје од Вашингтона до Бостона. Ова регија дугачка је више од 800 km и настала је ширењем и међусобним срастањем градова, пре свега њихових гравитационих зона. Простор Босваша има површину од око 130.000 km2 (површина слична оној која би обухватала Србију и Босну и Херцеговину) и у њој живи око 50.000.000 становника.
У Пиједмонту је и данас присутан утицај различитих култура, раса и верских група спојених у један амерички „котао за претапање“. Сличност и истовремене разлике управо Сједињене Америчке Државе чине оним што јесу.
Остави коментар