Аутор: проф. др Борис Стојковски
Међу српским средњовековним државама и земљама Босна без сваке сумње заузима истакнуто место. Иако је етнички ван сваке расправе део средњовековног српског света, и још од насељавања Срба на Балканско полуострво се убраја у српске територије, од краја XII столећа Босна наставља свој самостални државно-правни развој.
Босна у време бана Стефана (у литератури често називаног и Стјепана) II Котроманића је постајала све развијенија и моћнија балканска сила. Већ од 1324. године делови Далмације су пали под власт овог енергичног босанског бана, а до 1326. године Хумска земља је освојена од Србије након дугих сукоба двају суседних земаља. Коначно, захваљујући угарском краљу, некадашњи поседи краља Драгутина на северу Босне, Усора и Соли од Угарске су предати босанском бану на управу. Босна је од доба овог владара остварила и значајан економски напредак, јача трговина и попут Србије и рударство у средњовековној Босни узима све већи замах. Јелисавета Котроманић, ћерка бана Стефана (Стјепана) II Котроманића удала се за потоњег угарског владара Лајоша Великог који је пуне четири деценије владао земљом (1342−1382) и био један од највећих угарских краљева средњега века. На тај начин, Босна је постајала све присутнија у средњој Европи.
Међутим, врхунац босанске средњовековне државе је у време њеног првог краља и најмоћнијег владара Твртка I. Отац Твртков био је босански бан Владислав Котроманић, а мајка и Владислављева супруга је била Јелена Шубић, ћерка хрватскога великаша Ђуре Шубића. Након Стефанове смрти, Владислав је преузео трон, али, ако добро сагледамо дипломатичку грађу, видећемо како Владислав до 1354. године није више жив, те је Твртко самостално са 15 година преузео власт над бановином Босном. Већ наредне 1355. године бан Твртко се налазио у Угарској, у Ђакову код свог, како наводи, духовног оца бискупа Перегрина. У првим годинама Тврткове владавине био је видљив и утицај његове веома одлучне мајке Јелене, која је имала немалу улогу у државним пословима. Мешање у наследство Шубићевих је једна од првих спољнополитичких акција бана Твртка Котроманића, у време када се за њега бори још једна Јелена Шубић, сестра цара Душана и удовица Младена Шубића, те се у овај сукоб уплела и Угарска. Као последица ових сукоба по Босну уследило је ново територијално проширење, додуше не значајнијих размера. Наиме, неки мањи градови у Далмацији су тада припали Твртку.
Потом 1. септембра 1355. године у Високом син и мајка издају потврду привилегија Дубровчанима, на начин како су то потврђивали и други босански и српски владари. Дубровник је, слично као и Србији, и Босни био најважнији спољнотрговински партнер, а истовремено и излаз Босне на море на одређени начин. Стога је потврђивање ових привилегија имало вишеструки значај за Босну и младога бана.
Међутим, односи са Угарском су ипак имали кључан значај, као и заштита коју је Твртко имао од моћног северног суседа и највећег владара средње Европе. Захтев Лајошев за предају Хумске земље и делова Далмације Угарској Твртко је морао испунити, те се у његовој титулатури не среће Хум. На овај начин, Лајош је заправо имао тенденцију да заокружи пуну власт Угарске над целом Далмацијом, а сходно вазалним и феудалним односима средњега века, Твртко је, као залог подршке и заштите моћнијега суседа, на ово морао пристати.
Твртко је и сам боравио у Угарској 1357. године и тада је постигнут некакав споразум чије би се кључне одредбе могле сажети у следеће четири кључне тачке:
- да бан Твртко из земље истера патарене и јеретике
- да исказује потпуну верност господину краљу
- да служи у сваком његовом походу кад господин краљ буде затражио то од њега
- да ће он сам или његов брат да стално бораве на краљевском двору
За Твртка је такође наступио проблем и по питању босанске бискупије, пошто је духовни отац и на одређени начин Твртков заштитник Саксонац Перегрин умро, те је бискупска катедра у Ђакову на кратко остала упражњена. Нови босански бискуп Петар Шиклоши, који је у једном тренутку постао и инквизитор, а био је активни дипломата и угарски службеник. Штавише, овај прелат је наводно пресрео могућу Тврткову заверу против самога бискупа, а индиректно и побуну против краља. Међутим, ово је све извесно осујећено.
Изненада, 1363. године избио је из не сасвим јасних разлога рат са Угарском, где су угарске војне одреде повела два кључна човека целе краљевине, након самог владара. У питању су били најважнији прелат острогонски надбискуп Никола Кесеи и кључни световни функционер палатин Никола Конт. Они су се нашли у походу на Босну против јеретика, а Твртко је тада показао снагу која је била доказ успона босанске државе ка њеним највећим размерама. Твртков војсковођа Вукац Хрватинић у верној служби, како се феудалном терминологијом сам Твртко изразио, одбранио је од угарскога напада Соко Град на Пливи, док је код Сребрника надбискуп Никола Кесеи чак изгубио државни печат, те се ван сваке сумње обе ове неуспешне акције могу убројати у две Тврткове победе над његовим сизереном-можним угарском краљем, Лајошем Великим.
Побуна племства 1366. године је међутим осујетила даљи развој босанске бановине и на кратко прекинула Тврткову владавину. Твртковим бегом у Угарску, властела је позвала Твртковога брата те је потом уследило и уздизање Вука Котроманића на престо босанских банова. Твртко је, међутим, ипак био вазал угарског краља, а са друге стране међу босанским племством је било више струја које су се међусобно сукобљавале, па чак и долазиле у контакт са самим Твртком. Најистакнутији међу њима био је Санко Милтеновић хумски великаш, а од 1367. године и формално Твртков човек и његова подршка у самој Босни. Као последица тога, Твртко се, уз помоћ Угарске, али и великог дела властеле вратио на престо. Његов брат и краткотрајни владар Босне, Вук, био је у егзилу и наставио рад са папом на крсташком походу против Босне, штавише папа је 1369. године слао једно писмо Лајошу Великом где Твртка оптужује да је као јеретик протерао свог брата римокатолика, али је измирење до 1374. године успостављено међу браћом.
Твртко се тада могао интензивније мешати како у прилике међу српским владарима тако и у друге балканске прилике. Коалиција против Николе Алтомановића на челу баш са Твртком и са кнезом Лазаром савладала је овог моћног српског обласног господара, али је уследио сукоб босанског владара са зетским владарима Балшићима због Требиња, Конавала и Драчевице. Почетком 1377. године, користећи смрт Ђурђа Балшића, бан Твртко шири територију на те области. Током 1377. године готово цео которски залив је под влашћу Босне, а настављена су и територијална ширења у Подрињу и Полимљу.
Ово ширење државе и све веће истицање Твртка као водећег балканског владара условили су и његово проглашење за краља. Датовање крунисања је дуго било предмет научних дебата, али се узима најпре 1377. година. За тачно доба године се обично сматра или лето или Митровдан, како је помишљао Михаило Динић. За крунидбено место узимају се две могућности, или Миле код Високог или по традицији манастир Милешева. За ову потоњу постоје само каснији извори, док за само Миле нема никаквих података. И око Тврткове круне постоје разне двојбе које су се појављивале у историографији. Питање је да ли се ради о круни Немањића или нека нова круна, односно венац, долази у обзир. Нажалост, недостатак извора упућује само на помишљања и претпоставке, као и на неке индиректне закључке.
У контексту Тврткове краљевске крунидбе и идеологије важан је 10. април Жрновица и 17. јун Трстивница 1378. године, када је било Твртково потврђивање ранијих дубровачких привилегија. Помен одласка у српску земљу и позивање на традиције прародитеља својих, односно Немањића, где се крунисао, даје снажан подстицај чињеници да је само крунисање можда и извршено негде у Србији. Истовремено, он овде прави повезницу са Немањићима, са којима је био у сродству преко краља Драгутина, јер му је Јелисавета Немањић, ћерка краља Драгутина, била баба. Од 1378. године стонски (српски) светодмитарски доходак, највећи трибут који је Дубровник плаћао српским средњовековним владарима, припадао је Твртку.
Од познијих, раносредњовековних Мавра Орбина, Даниела Фарлатија и Ивана Лучића потиче теорија о крунисању у Милешеви 1377. године. Нејасни остају извори за све тврдње, али их не треба сасвим ни искључити и потпуно одбацити и намеру Твртка да се крунише пред кивотом Светога Саве, иако Твртко ни за живота ни након смрти није имао нарочито близак однос са српском црквом.
Када је 1382. године наступила смрт Лајоша Великог, Котор је предат Босни као залог босанске подршке Лајошевој удовици Јелисавети Котроманић. Исте 1382. године подигнут је утврђени град Нови, који је постао излаз Босне на море и послужио је за смањење утицаја Дубровника као најважније везе Босне са морским путевима. Трг соли код Новог је убрзо настао, те је почео и краћи економски конфликт са Дубровником. Смрт Карла Драчког 1386. и борба за угарски престо су међутим сасвим изменили босанску политику. Жигмунд Луксембуршки се борио у тим сукобима против Ладислава Напуљског, а са босанске стране краљ Твртко и Хрвоје Вукчић Хрватинић против Жигмунда, те је у контексту тога Твртко донео и потврде дубровачких повластица и привилегија, али и наставио ширење државе на мору.
Клис, Врана, Омиш и Островица до лета 1387. године су припали Босни. Освајање Книна 1388. године, међутим, био је огроман спољнополитички ћар и значајно ширење Босне ка Далмацији. У лето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула, и под његовом власти је од тада цела Далмација сем Задра. Већ 11. јуна 1390. године потврда права и привилегија Шибенику је издата од стране краља Твртка, а извесно је називан од других и краљ Хрватске и Далмације, иако се сам никада није тако титулисао, бар према сачуваним изворима.
Владар који је водио свестрану спољну политику, Твртко Котроманић, први босански краљ, није могао никако бити имун ни на османску опасност која се надвила и над Босном као и над целим Балканским полуострвом. Битка код Билеће 27. августа 1388. године била је значајна победа краља Твртка против моћног ривала у успону. Босанске су трупе предводили Влатко Вуковић и Радич Санковић који су тешко поразили Лала Шахина, победника код Марице, султановог васпитача искусног војсковођу који је једва побегао из ове битке. Босна и Твртко, као што је познато, нису били пасивни ни када се десио Косовски бој 1389. године, јер је речени Влатко Вуковић са својом војском учествовао и био је послат од самога Твртка у помоћ. Тврткова преписка са Фирентинском републиком представља прве изворе о хришћанској победи. Све до позне јесени Твртко је славио победу хришћанске војске против Турака и примао честитке, о чему најречитије сведочи и писмо фирентинског канцелара Колуча Салутатија, где је један од првих помена (октобар 1389) о начину како је султан погинуо на Косову. Босна за кратко време остала је након ових догађаја ван османских домашаја, али ускоро је и она ушла у орбиту интересовања Турака Османлија.
Твртко ништа од тога није доживео, јер је умро 10. марта 1391. године. Наводно гробно место му је у цркви у Милама код Високог, где је испод стећка пронађен један гроб. Босански краљ Твртко I Котроманић није проглашен за свеца, нити је уследио неки његов значајнији култ све до модерних времена и савременога доба. Верска припадност краља Твртка I је такође једно комплексно питање. Иако је вероватније васпитаван као римокатолик (више помена духовних очева, као и утицај мајке), чињеница да је највероватније крунисан у Србији круном прародитеља чврст је доказ у сигуран утицај православља. Поједини, пак, савременици оптуживали су га за прикривање и подршку јеретицима, али треба узети у обзир да је папско писмо 1369. године тада написано на подстицај брата и противника, али постоје и други записи о томе. Римокатолички и хрватски аутори раног новог века (Цезар Бароније, Даниеле Фарлати, Стипан Златовић, Фрањо Рачки) сматрају Твртка православцем (називају га шизматиком).
Без једноставног и једнодушног закључка, оно што се може рећи за Твртка I Котроманића, јесте да је био значајан владар који је уздигао Босну као водећу и најмоћнију балканску силу и српску земљу у своје доба. До данас Твртко је предмет распри, иако се ради о средњовековном владару који је умро пре тачно 630 година.
Остави коментар