Последњи мај хришћанства на Босфору

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Опсађени се више не заваравају, знају да су ухваћени као клештима, са слабијег бока и да се, сада њих мање од седам хиљада, не може дуго опирати двадесет пута јачој сили. Нада умире последња, и браниоци се још увек надају да ће млетачка сињорија одржати обећање и послати бродове. Присталице уније у резигнацији су се питали, може ли свети отац папа да остане равнодушан ако Црква Пресвете Мудрости, најлепша црква хришћанскога света постане џамија? Зар Европа, раскидана препиркама владара, вишеструко расцепкана таштином и љубомором, још увек не схвата опасност која прети хришћанској цивилизацији? Можда је, теше се они, морнарица већ одавно спремна, па сад само због необавештености оклева да развије једра, те би било добро када би их неко подсетио колико погубно може да буде њихово оклевање.

Сумануте ситуације обмањују људе да траже суманута решења. Надајући се да млетачке лађе у Егеји чекају какав сигнал из Цариграда, цар се одлучује да на коцку стави само један мали брод са незнатном посадом, који ће да их пронађе и доведе. Дванаест људи, као дванаест Аргонаута, добровољно се укрцава у малени бригантин и пред њима је задатак који је готово немогуће извести, јер пут их води кроз Мраморно море, препуно бродова отоманског падишаха. Њихови животи, од онога трена када исплове из цариградске луке, не вреде готово ништа. Али, шта је јунаштво без лукавства, на јарболу бригантина се развија турска застава, још се један полумесец вијори уз зидине хришћанскога града, а посада облачи турску одећу са турбаном или фесом на главама. Тихо се отпушта ланац који затвара луку и бродић лаким замасима весала нечујно клизи у неизвесност, поноћ је, почиње 3. мај. Да ли због чуда или зато што срећа прати храбре, тек мали брод неопажен прође кроз Дарданеле и уплови у Егејско море. А тамо, ни једне млетачке лађе, ни једна морнарица није спремна да прискочи последњој брани Европе у помоћ. Венеција и папа, сви су они заборавили Византију, обећања и заклетве. Ђенови је довољан споразум са Мехмедом, јер без обзира на исход опсаде, ова република ће увек имати свој кварт и повластице за трговину са црноморским обалама. Тако је барем мислила господа из Ђенове, једино им је рачуне кварила она шака авантуриста, која се на своју руку прикључила Грцима.

Море је празно. Очајно веслају храбри људи у својој ораховој љусци од острва до острва, али непријатељ је већ свугде запосео луке и ниједан пријатељски брод не усуђује се да уђе у ово ратно подручје. Неки чланови посаде су већ изгубили храброст траже од осталих сагласност да се више не враћају у Цариград, јер пошто не доносе наду, чему да још једном пролазе тим опасним путем, да би стигли на место безнађа и страдања? Они чије су породице остале иза бедема опсађеног града, не пристају да наставе пловидбу на запад, већ желе да се по сваку цену врате. Добили су задатак и они га морају обавити. И добијају већину на гласању, па се мали бригантин окреће на исток, усуђује се да поново прође кроз Дарданеле, па натраг у Мраморно море, препуно турских бродова. Двадесет дана пошто је бригантин испловио из Златног Рога, у Цариграду су одавно уверени да је барка изгубљена и нико више и не мисли на вести о помоћи са Запада нити о храброј посади бригантина, осим њихових ближњих. И онда, потпуно изненада, са осматрачких кула бедема на морској страни, замахаше стражари сигналним заставицама, а неки мали брод снажним замасима весала појури ка Златном Рогу. Када су Турци, упозорени клицањем добродошлице са бедема, са чуђењем схватили да је бригантин, који је дрско, под турском заставом препловио кроз њихове воде, заправо хришћански, појурише својим чамцима, са свих страна, да га ухвате. За веома мало, бригантин је успео да побегне потери и стигне безбедно у луку. Победоносним клицањем поздравља хиљаде сужања Цариграда долазак својих од којих очекују спасоносне вести, али до вечери шири се трагична истина. Опсађени људи су сами, Запад је заборавио на Византију и безнађе је завладало унутар зидина.

Цар је примио храбре морнаре, и са сузама у очима захвалио им на храброј одлуци и вестима које донеше. Најближи сарадници су предлагали Константину да напусти Цариград, потражи уточиште на Западу и да својим присуством евентуално дозове помоћ опсађеном граду. Константин је, као частан и сујетан човек, овај предлог са индигнацијом одбио, решен да до краја опсаде остане у Цаrиграду, и са својим градом подели судбину, ма каква она била. Њега је тиштало што је његов отац Манојло II, током Бајазитове блокаде Цариграда 1399. године, напустио град и под изговором да иде по помоћ, склонио се на Запад.

Већ месец дана траје даноноћно бомбардовање цариградских бедема и они су се све више урушавали. Као да се такмиче султанове тобџије и становници Цариграда: ови први настоје да резбију и разруше што више бедема, а цариградске жене, омладина, старије особе, речју сви житељи града који нису под оружјем а радно су способни, као да се такмиче са њима. Ноћу отрпавају шанац, ваде са разрушених зидина обрушени шут и враћају га корпама, разним кофама и у платненим нарамцима у смрвљене процепе бедема. Преко дана 7. маја артиљерија је била успешна, у бедемима су начињене велике рупе, па је Мехмед те ноћи одлучио да се изведе ноћни напад пешадијом, јачи од свих претходних. Око поноћи, изненадна бука бубњева означила је почетак напада. Анадолска пешадија, којој је султан поверио да овај пут уђе између бедема и савлада прву линију одбране града, јурнула је напред, на Романову капију. У тами су их чекали браниоци, предвођени главним командантима, царем Константином и капетаном Ђустинијанијем Лонгом. Сударише се челик и ватра, бронзани оклопи и сечива и уз звекет мачева, борбене повике, јауке умирућих и псовке на свим језицима Леванта… Убијају се људи на развалинама бедема, код Романове карије. Бројнији Турци потискују хришћане и пристиже још Анадолаца, па је изгледало да им је победа близу, али као у причи са срећним завршетком, цар и капетан се кроз борбу довикивањем договорише да сакупе одбрану код леве вратнице капије и изврше противнапад. Они се ставише на чело војске, прекрстише се сваки по своме закону и први појурише напред. Овај дирљив призор надахнуо је војнике, даде им храбрости и сви следише вође, па ударише по Турцима, чији се редови повише а убрзо пуче османски ланац од људи и оружја. Повукоше се исламски ратници, оставише стотинак мртвих и рањених, који су дозивали мајке, Алаха, друга из строја, да им помогну. Хришћани су после тријумфалног клицања покупили своје рањене другове и повукли се у сенке зидина. Одмах иза њих дође група жена која, пошто се уверила да Османлије не намеравају поново да нападну, поче да затрпава пролаз у бедему, а из града, група старијих мушкараца и голобрадих момчића довлачили су оборена дебла, са све крошњама и некакву дрвену грађу, па је набацивали на шут који су споља наносиле жене. У одбрани зидина те ноћи истакла се господска срчаност цара, храброст и ратничка вештина капетана Лонга и неки непознати борац, јамачно Грк, кога у изворима поменуше као извесни Рангаве, али не рекоше о њему ништа више.

Након овог успешно одбијеног напада, Млечани су донели одлуку да изнесу сав војни материјал са својих бродова и да га ставе у царска складишта у самом граду. Деветог маја одлучили су да све своје лађе које нису неопходне за одбрану ланца на улазу у Златни Рог, повуку и укотве и њихове посаде пошаљу на оштећени Влахерански бедем. И као што то бива у тешким тренуцима, када се у појединцу и групи људи преламају и смењују опречна и снажна осећања, тако је било и сада. Део ове групе, која је безброј пута показала храброст, попусти пред страхом од опасности које вребају у одбрани бедема, изговарајући да су они ратници на бродовима и да нису вични борби на копну и одбише да сиђу са бродова. Наредна четири дана међу Млечанима је владала подела и неповерење, али је одважност већине на крају превладала, па се цела посада пребацила на зидове код Влахерне. Захваљујући овом распореду, нови велики турски напад, који је почео нешто пре поноћи, био је одбијен.

Када је до султана стигла вест да је млетачка флота, њен већи део, повучен из борбеног поретка и усидрен, Мехмед је видео да нема више опасности од напада по његову флоту у Златном Рогу, па је 14. маја повукао сву артиљерију са леве обале залива. Прво ју је поставио да бомбардује Влахерански бедем, да би је, неколико дана касније преместио да непрестано туче браниоце у долини Ликоса. Султан је закључио да је управо тај део најслабија карика у ланцу одбране и одредио га је за продор у град. Упоредо са овим одлукама, 16. и 17. маја отоманска флота је допловила до затегнутог ланца на улазу у Златни Рог и уз велику буку труба и добоша, изигравали су напад на њега. Силовито су се устремили на ланац, а када су стигли наспрам њега, само су се провозали покрај и вратили назад у Диплокион, не избацивши ни стрелу, ни ђуле на браниоце ланца. Иста акција је поновљена 21. маја, у граду је објављена узбуна, али су турски бродови поновили исти маневар, након чега су се вратили на сидришта и више нису коришћени у борбама. Разлог томе је веома низак морал међу морнарима који већином нису били Турци по рођењу, па султан није имао поверења у њих.

Прошло је више од четири недеље како је Мехмед са свом својом војском опседао Цариград, његови најбољи војници су јуришали на бедеме града и нису успели да га освоје. Султан је наредио да се копањем тунела сруше бедеми Цариграда и тако направи бреша која неће моћи да се затвори. Овај опсадни метод био је у то време нов и веома ефикасан. Састојао се у прокопавању тунела до испод зидина опсађенога града, и у проширењу испод бедема поставила би се велика количина барута, пакованог у буриће. Када би се копачи и војска повукли, палио би се фитиљ и после снажне детонације, која би уништила одбрамбене зидове изнад, кроз начињене бреше нахрупила би пешадија. Најтежи део опсаде, рушење зидова, био би завршен, остало је за војску са опсадним искуством била рутина. Султан је наредио помоћним одредима Срба да поткопавају бедеме Цариграда. Наиме, у складу са својим вазалним обавезама, српски деспот Ђурађ Бранковић, када се после пада Смедерева вратио из Угарске и поново признао власт султана, имао је обавезу да Мехмеду пошаље потребне трупе. Овога пута Турчин је тражио да му деспот пошаље сто педесет рудара из рудника Ново Брдо. Остарели деспот је био свестан стања и својих могућности и да би продужио живот своје државице, ишао је да послуша султана. Силника су слушали и клањали му се већи и јачи од њега, српскога деспота, који је био у силним мукама што мора да служи падишаху. При том мора да иде на онога који је симбол православља и моћи хришћанства, и коме је у част и снагу пре неколико година улагао не мале паре, подижући бедем који ће његови рудари сада да руше.

Сила Бога не моли, па је деспот сузних очију испратио своју војску од стотину педесет коњаника и исто толико рудара – копача, у походу на царски град. Копачи из његових рудника су 16. маја прво отпочели копање тунела испод бедема близу капије Харсиос, да би због тврдог терена прешли на поткопавање Влахеранских зидина, код Калигари капије. Византинци су пратили копање спрам гомилања хумки свеже ископане земље и доведоше они своје копаче, који су започели копање контратунела, са намером да се споје са тунелима нападача. Тада би их грчка војска, која је пратила копаче, нападом осујетила. Овим послом руководио је школовани војни инжењерац, Немац Јохан Грант, или Енглез, можда Шкот (у том случају Џон Грант, како га наводи Роландо Кастиљо, позивајући се на Михаила Дуку), човек за кога се не зна са сигурношћу када је и зашто дошао у овај крвави метеж. Успешним копањем противтунела, Византинци су пустили воду и потопили неке од турских тунела, док су у друге упали војници и поклали несрећне копаче. Копачи тунела срели су се под земљом и 23. маја, и том приликом су грчки војници успели да заробе већи број Срба копача, а међу њима је био и главни турски инжењер, који је мучен док није одао план преосталих тунела. Ови су пронађени мукотрпним копањем и одмах су били уништени, чиме је окончан покушај Османлија да тунелима разруше бедеме и продру у град.

Шанац, дубоки прокопани одбрамбени ров испред зидина, представљао је велику препреку турској војсци када би јуришали, па су они настојали да га затрпају, али су га браниоци ноћу откопавали. Зато су Турци 18. маја повели акцију да затрпају шанац и одмах, не дозволивши да га по ноћи откопају, изгурали велику опсадну кулу која је требалo да штити акцију затрпавања јарка. Затим би се кула прегурала преко нанете земље и омогућила нападачима да пређу на бедеме. Са бедема су велику дрвену кулу, на масивним шкрипавим точковима, гађали пламеним балама платна које су биле натапане петролејем. Посада на платформи куле и радници копачи били су засипани стрелама, али је кула успешно одолевала. Радници су до ноћи готово затрпали шанац, и док су се јањичари спремали за напад, неколицина храбрих бранилаца се под окриљем мрака неопажено првукло кули, поставило буриће пуне барута под њу, запалили фитиље и повукли се иза бедема. Снажна експлозија је разнела кулу и посаду на њој, а браниоци су те ноћи прокопали већи део шанца и обновили бедем на том делу. Слично се десило и са још неколико турских опсадних кула, па је Мехмед одустао од ове тактике. Преостале куле су повучене иза последњих турских линија, да не сметају приликом напада.

Међу Османлијама јављају се први знаци малодушности и пада морала, заповедници, суревњиви једни на друге, сплеткаре и оптужују код султана супарнике за досадашње неуспехе. Логором колају гласине да је млетачка флота на домак Дарданела и да Мађари прелазе Дунав. И у самом дивану, главном штабу војске у време рата, дошло је до раздора: велики везир, Халил Хандари, је од почетка био противник напада на Цариград и сукоба са Византијом, отворено је тражио да се опсада подигне, правдајући предлог опасношћу од западњачке интервенције. Мехмед, иако демонски чврсте воље, на тренутак је био поколебан, па је 23. маја, опсађеном граду упутио последњу понуду, да се град преда, уз откуп који ће гарантовати подизање опсаде, личну безбедност и имовину становницима града. Константин је понуду одбио речима:

 Боже опрости да живим као цар без царства. Ако мој град падне, пашћу и ја са њим. Ко год жели да побегне, нека се спасава како зна, а ко је спреман да погледа смрти у очи, за мном!

Те ноћи, 24. маја, десило се помрачење Месеца, што су многи опсађени протумачили као лош предзнак. Током три ноћна сата град је био у потпуној тами. Неке је помрачење Месеца подсетило на древно пророчанство, које је предвиђало да ће Цариград пропасти када Месец нестане. Да би подигао морал становништву Константин је наредио свештенству да кроз град прође литија са чудотворном иконом Богородице, заштитнице града, и чијој су појави и Византинци и Турци приписали успешну одбрану Цариграда 1422. године. Током литије, икона је изненада испала из рама у коме је ношена и готово истовремено су на небу одјекнули громови, и на град се сручило јако невреме, праћено пљуском и градом. Сва ова непријатна дешавања су веома неповољно деловала на морал ионако преплашеног становништва. Следећи омен десио се наредног јутра, када се град пробудио у густој магли, која се није подигла целог дана. Предвече се магла напокон подигла, али је град обасјала чудесна црвенкаста светлост, која се лагано пела по куполи Цркве Пресвете Мудрости, ка великом позлаћеном крсту на врху цркве. Мноштво света је немо гледало ову чудну појаву, крстећи се у страху и чуду, а неки су одмах протумачили ово дешавање као злу коб, да ће се хришћанство удавити у крви. Ово оптичко чудо виђено је и у турском логору, на шта упућују османски извори. Исте вечери су стражари са бедема уочили велика светла у даљини, далеко иза непријатељског логора, на северозападу. Пукла је вест да стиже хришћанска војска коју Јанош Хуњади води у помоћ опсађеном граду. На велико разочарање Цариграђана никаква војска се није појавила, а порекло, ни извор чудне светлости никада није разјашњено.

Обећање пред јуриш

Подржан од млађих војсковођа, Мехмед двадесет шестога маја сазива паше на ратно веће, и његова страствена воља побеђује све дилеме. Саопштава да ће се велики, одлучни јуриш извршити за три дана, у уторак 29. маја. Са великом педантношћу одређује султан све припреме, наређује да се донесе најразноврснији материјал да би се затрпао шанац, а бомбардовање у реону Мезотехиона је појачано довлачењем још дванаест топова на ватрену линију. Од појачаног дејства артиљерије, у недељу, двадесет седмога, три истовремена поготка у исто место направила су већи процеп у палисадном бедему, што је натерало одбрану да одмах приступи поправљању бедема. Док је надгледао поправке, Ђустинијанија је погодила крхотина ђилета, био је лакше рањен, па се повукао у град. Рана је превијена и он се вратио на командни положај код палисада.

Пред крај истог дана Мехмед је са гласницима пролази кроз логор и заповеда да се у понедељак одржи дан опште свечаности и одмора пред велики напад. Сваки од стотину и педесет хиљада људи мора да изврши све свечане обреде што их прописује ислам, седам прања и три пута дневно велике молитве. Сав преостали барут и сва неиспаљена ђулад да се доносе, да појачају артиљеријски напад који мора да уздрма и разбије град пред јуриш, а чете се распоређују за напад. Од ране зоре па до ноћи, у понедељак, султан не даје себи ни један сат одмора. Од Златног Рога до Мраморног мора, дуж читавог великог логора јаше он од једног шатора, до другог, храбри и соколи војску, од старешина до обичних ратника. Иако је млад, он добро зна како да мотивише све своје ратнике, како да их распали до краја, па им зато даје страшно обећање, које гласници, уз лупу бубњева објавише:

Мехмед се заклиње Алаховим именом, именом Мухамеда и са свих четири хиљаде пророка, заклиње се душом свога оца, султана Мурата, главама своје деце и својом сабљом, да ће својој војсци, кад град падне под јуришима, допустити да га три дана неограничено пљачкају. Све што се налази унутар зидова града, иметак и намештај, накит и драгуљи, новац и благо, мушкарци, жене и деца, припашће победничкој војсци, а сам султан се одриче свога дела плена осим славе да је освојио ту последњу тврђаву Источноримског царства!

Урнебесним клицањем прихватају ратници полумесеца ову објаву: Алах ил Алах, из грла мноштва хиљада, леди се крв у заплашеном граду. Јагма, јагма, пљачка, пљачка! Гледају опсађени са својих бедема како се у равници и на брежуљцима пале и трепте на хиљаде свећа и фењера и како њихов непријатељ уз буку зурли, бубњева, фанфара и фрула, већ слави победу коју је тек требало да извојује. Онда се одједном, на Мехмедову заповест као једном руком, сва светла погасише, а она френетична бука утихну. Султан се повукао у свој шатор, а нагла тишина и тама, још јаче прети и повећава страх код оних који своју последњу ноћ живе.

Византинцима не треба ухода ни гласник да би сазнали шта се спрема. Осећају да је судбина ставила на распоред одсудни напад, који ће да прекине скоро двомесечну агонију. Претходни дан, први дан без напада од како опсада траје, провели су браниоци поправљајући бедеме и барикаде. Окупља се православни цариградски свет, грчки и латински ратници, свештенство, деца и одрасли, сви који тренутно нису били на бедемима, око свога василевса и уз звоњаву са свих цариградских цркава, пође литија. Цео један град слио се у поворку, и богати и сиромашни, као у једну судбину и појаше сви скрушено Господе помилуј, Кирие елеисон! Литија, све дужа, пролази најпре кроз средиште града, а затим споро кружи по спољашњим зидовима. Из цркава узимају се свете иконе и мошти светитеља и стављају се на чело поворке. На местима где су топови урушили бедем, вешају монаси иконе, да би својом узвишеном снагом, јаче од оружја у људској руци, штитиле ова критична места од налета неверника.

Док литија кружи градом, окупља Константин око себе сенаторе, племиће и војне команданте да би последњим говором ојачао њихову храброст и одлучност. Рекао је тада цар, Сфранцес сведочи:

Постоји време када човек мора бити спреман да се суочи са смрћу када се бори за своју веру, државу, породицу и суверена. Данас, сва четири разлога су присутна. Што је још важније, моји поданици, који сте потомци Грка и Римљана, морате надмашити своје претке. Морате се борити и жртвовати себе без страха, јер живели сте у великом Граду и сада ћете погинути бранећи га. Што се мене тиче, ја ћу умрети за своју веру, за свој град и за свој народ!

Константин се затим захвалио Италијанима што нису напустили град у опасном часу, извинио им се што не може, као што је Мехмед обећао неизмеран плен, али им обећава част коју ће стећи у хришћанском свету, ако одбију тај последњи, силни јуриш. Скаче затим на коња и, са својом пратњом, јаше до дворца Влахерна, па се поздравља са члановима свога домаћинства, управником двора, слугама и куварима, и свим преосталим особљем, замолио их да му не замере за неко неприкладно или ружно дело, које им је икада учинио. После сумрака, извршио је цар са својим најближим пријатељем и саветником, Сфранцесом, последњу смотру своје војске. Онда започиње последњи чин, један од најпотреснијих призора у европској историји.

У Цркви Пресвете Мудрости, која је најдивнија хришћанска црква још кратко време, оно које се мери часовима, скупљају се људи које је усуд наградио учешћем у узвишеној епизоди повести човечанства, а истовремено их осудио на смрт. Око цара окупио се цео двор, византијско племство и ратници, грчко и римско свештенство, ђеновљански и млетачки морнари и војници, сви у оклопу и под оружјем. Иза њих, погнутих леђа клечи народ, хиљаде њих и тихо мрмљају молитве, људи сви у стаху и бризи, а мноштво свећа са свода осветљава масу која као један клечи у молитви. То је душа Цариграда, која се за помоћ сада обраћа, не Западу, не папи, већ самом Господу Богу. Патријарх се моли снажним гласом, а хорови му одговарају појањем, затим наступи краткотрајан мук, и тада један за другим, цар испред свих, кренуше пред олтар да приме свето причешће. Настави се шапат молитве и тихи јецај, кроз коју пролази литургија која је више опело Византији, јер хришћанска се реч последњи пут чула у Јустинијановој цркви. Цар је, видно узбуђен, први изашао из цркве, и на коњу, као његов противник Мехмед, неки сат раније, обишао своју војску, од једног краја бедема до другог, храбрећи људе, који у бесаној ноћи чекају епилог.

Крвави уторак

У један сат по поноћи двадесет деветога маја, даде султан знак за напад. Последње хришћанско богослужење у Цркви Божанске Мудрости још увек је трајало, када је отпочео последњи напад на град. Развили су Турци големи барјак боје смарагда и уз крик Алах ил Алах баци се стотину хиљада људи под оружјем, са лествама, ужадима и чакљама на бедеме, док познати оркестар бубњева, труба, зурли и пискавих фрула, трешти своју музику, која се меша са људским крицима и грмљавином топова.

Први се на зидове баца башибозлук, нередовне трупе које је чинила турска сиротиња, бећари и очајници, привучени у рат пљачком и робљењем. Њихова полугола тела служе у султановим плановима напада као топовско месо и треба да заморе и ослабе непријатеља, пре него што јурну најбоље чете јањичара. Сваки од ових жртвованих за славу султана, носи лестве у рукама и терани бичевима јуре по мраку, батргају се и саплићу о тела рањених другова, газећи их, долазе до пред зид, успињу лестве на круништа. Одатле их браниоци гурају и руше, треска башибозлук на угажену, тврду земљу, па се сада о њих саплићу надолазећи јуришници, они који су у стању дижу се и крећу изнова, док неки остадоше на тлу, склупчани, јече и запомажу и нико се на то не обазире. Браниоци, са својим мрежастим оклопима су у предности над овим људским материјалом, који је одређен само за жртву. После два сата борбе, без икаквог учинка, повукоше се Турци, остављајући мноштво својих мртвих и рањених под бедемом.

Други талас био је усмерен на Влахеранске бедеме, а водиле су га анадолске трупе, под командом Исхак паше. Сада се јављају први знаци умора код бранилаца, јер њихов оклоп пружао им је сигурност од стрелица и камених пројектила, али када неко мора да се сатима бори под његовим теретом, против лаких чета које надиру без престанка, затим јурити на друге крајеве бедема, где одбрана попусти, браниоци схвате да им је ова тактика наметнута, тек када руке, од изнемоглости почну саме да падају. Са Анадолцима борба постаје опаснија, јер они су изворна турска пешадија, у ривалству су са јањичарима које сматрају ђаурима, дисциплиновани су и добро увежбани. Они, као и хришћанска војска, имају ланчане оклопе, а по броју су у предности над браниоцима. Ипак, браниоци су на уском простору убитачни и анадолска лавина је заустављена и одбачена. Артиљерија има за задатак да развали бедеме, она то без предаха чини, тукући по зидинама и свакоме ко се на зиду, или у његовој близини нађе. На једном месту, спрам царског дворца, када се прашина слегла, указала се развалина у бедему, на коју јурну тристотинак Османлија, пробивши линију одбране, тако да је изгледало да ће загосподарити бедемом и ући у овај градски кварт. Цар је са свога положаја код Романове капије видео пробој Турака, командовао својој гарди јуриш, стигао да Турцима препречи пут и савлада их. Затварање пробијеног бедема морало је одмах да се уради, па је војска под борбом загртала зид, утом стигоше грађани и процеп је затворен. Након ове византијске победе повукле су се и анадолске трупе.

Ови су тренуци најкритичнији за нападаче. Безброј јуриша одбрана је зауставила и одбацила, башибозлук је преполовљен, султана то не боли, али боли га што су његове анадолске трупе, поуздане и добре, сада само гомила без поретка, задихани и унезверени, својом крвљу умазани бедници. Ставља се Мехмед на чело своје резерве, јањичара, језгра своје војске и елитну гарду отоманске силе. Тих дванаест хиљада пробраних младих војника, најбољи су борци тога времена у Европи. Са громогласним урликом, бацају се јањичари на изнемогле браниоце. У граду зазвонеше сва звона, позивајући на бедеме сваког ко је иоле способан за борбу, морнаре са бродова, јер сада се води одлучни бој. После једночасовне, најљуће битке за цело јутро, напад Турака, у коме је учествовало три хиљаде јањичара је одбијен, када се на једној од кула завијорио турски барјак. Кроз напукле зидове једна група башибозлука, која се кретала мимо командне организације, наишла је на небрањене напуклине у зиду и кроз те пролазе дошла до прве куле, преко чијих степеница се попеше на бедеме и у сам освит дана развише ту барјак. Један од Ђеновљана је први спазио барјак и крикну да се надалеко чуло, па потрчаше остали Ђеновљани да избаце Турке са бедема. Брзо су их побили и повратили бедеме, а заставу уклонили са куле. Кобно је за браниоце што је камен погодио вођу Ђеновљана и команданта одбране града, кондотјера Ђустинијанија, у груди, пробивши му оклоп. Његов пад је за тренутак поколебао енергију бранилаца, али је већ дојурио сам цар да спречи продор, који је претио и још једном успева да се у дубину одбаце нападачи.

Рањени кондотјер је послао једног од својих војника цару, да му затражи кључ од једне мале капије, да би га унели у унутрашњост града, Цар је тај захтев одбио, пошто је пред напад договорено да пошто војници пређу у простор између два бедема, капије за њима буду затворене и забрављене и да се не отварају, без обзира на све. Ђустинијани је био упоран, пало је тешких речи, готово да је дошло до сукоба између бранилаца, па је Драгаш попустио и Ђеновљани су унели свога рањенога команданта у Град. Свитао је дан када су Ђеновљани који су се борили на бедемима видели да се једна од капија отвара и како Ђустинијанија проносе кроз њу у град. Дошло је до конфузије, схвативши да је то знак за повлачење, Ђеновљани оставише своје положаје на бедемима и повукоше се иза првог, градског бедема. Управо када је и трећи напад јањичара одбијен и када се коначно чинило да је Цариград спасен, десио се један тренутак, једна трагична секунда која окреће след догађања у супротном смеру од логичног, и ствара историју, онакву какву је ми данас знамо.

Још једна група Османлија, овога пута јањичара, као она која је ушла у међупростор између зидова, и на кули истакла отомански барјак, нашла је пукотину у спољашњем зиду и не усуђујући се да нападну унутрашњи зид, тумарали су радознало између спољашњег и унутрашњег зида, без неког циља. Пошто су се Ђеновљани повукли и оставили празне палисаде бедема, није било некога да их види, па су Турци у том свом лутању открили да су једна мала врата на унутрашњем бедему, такозвана Керкапорта, несхватљивим пропустом остала отворена. То су малена врата, у мирна времена одређена само за пешаке, у оно доба дана када су све остале капије затворене. Вероватно зато што ова врата немају никакав војни значај, сви су у тренуцима општег узбуђења последње ноћи заборавили на њих. Јањичари, на своје највеће чуђење, откривају да су врата отворена и небрањена. Стотинак метара лево и десно, дуж зидина, није било ни грчких ни латинских бранилаца, и у први мах посумњаше да је у питању ратно лукавство и подвала. Било им је несхватљиво да та мала врата зјапе отворена и нуде улаз у срце толико жељеног града. Чудно, јер испред и најмање пукотине у зиду, сваких врата, гомилају се стотине лешева, а одозго просипа се запаљено уље и баца се камење и копља на главу свакога ко би пришао. За сваки случај, позивају они појачање, и без икаквог отпора продире цела чета Турака у унутрашњост града, зашавши за леђа Грцима који бране спољашњи зид и ништа не слуте. Неколико ратника опажа онда Турке иза својих редова па одмах одјекује онај злокобан крик, који је у свакој борби убојитији од свих топова: „Град је заузет!“ Урлају Турци, и тај крик ломи сваки даљи отпор. Плаћеници мисле да су издани, па беже у луку, како би нашли спас на бродовима. Узалуд се Константин баца на Турке, и позива последњу резерву на капију, али било је касно. Са пратњом се, у галопу упутио у долину Ликоса, до капије на коју је унет Ђустинијани и покушао да организује одбрану, али је на том сектору борбени дух Византинаца сломљен и они се у великом броју повлаче кроз капију, у град. Видећи да је битка изгубљена, млади Теофил Палеолог, уз узвик да је и смрт боља од бедног живота под Мехмедовом ногом, јуриша на буљук и нестаје у клупку Османлија. Константин Драгаш збацује са себе пурпурни плашт и још неке знаке царског достојанства, све осим пурпурних чизама, позива своју пратњу и издаје последњу наредбу за јуриш. За четрдесетосмогодишњим царем у јуриш смрти полазе заповедник царске гарде Бранас, дон Франсиско де Толедо, потомак храбрих алмогавера, Матија Згоромалис и Јован Далмат. За њима у Турке јурнуше и неки грчки војници који су се ту задесили, чак и они који су до пре трена, два, бежали, видевши да цар позива у јуриш. Њих седморица јурнуше у вечност.

Ниједан од њих, који су са исуканим мачевима јурнули у густе редове јањичара, никад више није виђен жив, нити се зна где који почива. Покопани су, свакако, у некој од масовних гробница у које су сахрањивани погинули по окончању посаде. Сви хришћански извори јављају о херојској смрти последњег цара Ромеја, Константина XI Палеолога Драгаша. О погибији у јуришу за који је знао да је узалудан, желећи да умре часно, са својим градом и државом. Његово тело није никада пронађено, што је допринело стварању мита о њему. Наводно су Турци, када су сахрањивали побијене Грке, у једној хрпи тела пронашли леш са пурпурним чизмама и отиснутом византијском орлу на позлаћеним штитницима за потколенице. Вероватно је то тело било изложено, како помињу турски извори, али се са сигурношћу то не може потврдити, посебно када су отомански извори у питању, јер имају крајње ригидан и необјективан став према цару Константину. Међу Фанариотима, цариградским Грцима под османском влашћу, у потаји је кружила легенда да цар спава под Златном капијом и да ће се пробудити када православни хришћани буду ослободили Цариград. Ставиће се он на чело те војске и ујахати у своју престоницу, кроз Златну капију, која је славолук некадашњег Константиновог Новог Рима. Колико се у ову легенду веровало и колико је она била моћна, говори чињеница да су кроз читаву отоманску прошлост Цариграда, сви султани држали ову капију зазидану.

Разбијање одбране града на копненим бедемима представљало је и крај организованом отпору али су многе јединице и групе бораца и даље пружале отпор. Тако су кипарски морнари и војници, који су били задужени за одбрану три куле и бедема између, у близини улаза у Златни Рог, пружали жесток отпор Турцима, не желећи ни да преговарају, а камоли да се предају. Очаран њиховом храброшћу, ћудљиви султан им је дозволио да под оружјем, на својим бродовима безбедно напусте Цариград. У неким деловима града, који су били опасани засебним бедемима, локалне власти су преговарале са отоманским заповедницима и договориле предају тих четврти без отпора, под условом да њихово становништво и цркве, буду поштеђени убијања, силовања, робљења и пљачке. Тако су поштеђени квартови Фанар (у коме се данас налази седиште Васељенског патријарха и где живи неколико хиљада Грка), Петрион, уз обалу Златног Рога и Псаматија, уз обалу Мраморног мора. Истог дана када је пао Цариград, Турци су заузели и ђеновљанску Перу, или Галату, иако је она као посед Ђеновљанске републике, била неутрална. Пометња коју је у редовима отоманске флоте створио продор пешадије у град и чињеница да ће остати без плена, омогућила је извесном броју Цариграђана да се чамцима, чак и пливањем дочепају хришћанских бродова и са њима побегну на Запад. Међу њима је био рањени кондотјер и царски протостратор Ђустинијани, који ће од последица рањавања у одбрани града преминути на острву Хиосу, који је тада био посед Ђенове.

… и паде крст

Историја уме да се поигра бројевима, па није заобишла ни ову епизоду, јер тачно хиљаду година пошто су Вандали дивљачки опљачкали Рим, почело је пљачкање Цариграда. Веран задатој речи и заклетви, Мехмед II, од сада ћемо му имену придодати Освајач, или на турском Фатих, одржао је обећање. Не узимајући за себе ништа, препушта после првог излива беса и свирепости у покољу својим ратницима, куће и палате, цркве и манастире, мушкарце, жене и децу као плен. Јагма је, и јурцају помахнитали турски ратници улицама, у хиљадама, трудећи се један другог да претекне. Многи улећу у цркве јер тамо блиста златно посуђе, тамо има и драгуља, које нико пре њиховог доласка није дирао, јер је то било светиња. У коју год кућу уђу, побадају тамо своје барјаке, како би они долазећи знали да ту више нема плена, то је сада све власништво падишаховог слуге. Тај плен се не састоји само од драгуља, скупоцених тканина, злата, разног вредног оружја, свакакве покретне и непокретне имовине, већ и од жена, робе за сараје и мушкараца и деце, за тржиште робља. У чопорима терају се бичевима несрећници који су побегли у цркве. Старце одмах убијају јер бескорисно троше храну, а млади се вежу и одводе. Цариград гледа исте сцене које је видео и два и по века раније: оно што крсташи приликом своје пљачке нису дирали и све оно што је створено после њих, све то бесни победници сада разбијају, кидају, цепају. Драгоцене иконе се уништавају, кипови се разбијају а књиге у којима је мудрост векова, бесмртно богатство грчког мишљења и поезије, спаљује се, ножем сече или једноставно цепа.

Тек поподне на дан велике победе, када је клање већ обављено, улази Освајач у освојени град. Поносно јаше и долази по свој ексклузивни плен, а то је читав Цариград. Видевши шта му је судбина поклонила, а шта је он неопрезно дозволио јалијама својим да арче и уништавају, нареди прекид шенлука већ после једног дана. Посматрајући рањени и обешчашћен град рече падишах:  „Какав смо град предали пљачкању и разарању!“ Његова одлука је за многе закаснила, јер је добар део становништва већ побијен, послат у робље, или силован, већи део града и његове светиње уништени су, међу којим и мноштво икона и цела царска библиотека, са обиљем књига. Крв је текла у потоцима, о чему сведочи турски назив за Цркву Пресвете Богородице, Кан Клисе, односно крвава црква, због обилне крви која је текла из ње. Силоване су биле и калуђерице, од којих су многе извршиле самоубиство, да не би биле обешчашћене турским мушким телом. Хроничар ове трагедије, Сфранцес, у шокантном сведочењу каже како су избезумљени Турци ломили главе оним женама које су им се опирале, након чега су силовали њихова мртва, још топла тела. Заробљени Лука Нотарис одбио је да преда Мухамеду своје синове ради задовољавања зарад спасења, а силник је обећао да ће их све побити. Лука је на то затражио да пред њим прво посеку његове синове, па тек онда њега, како би био сигуран да његова деца неће служити за блуд Османлијама. Мехмед ће услишити његов захтев, па ће га убити тек пошто му посече синове.

Мноштво успаниченог света се склонило у Цркву Пресвете Мудрости, надајући се да ће им Свевишњи пружити заштиту од неверника. Хорде Османлија стигоше пред цркву, развалише бронзана врата и провалише у њу. Тада је настао страховит покољ. Остала је легенда да су клање и поробљавање избегла само два монаха, која су се пред Турцима попели на галерију цркве, а ту су нашли шпиље у зиду, где су се сакрили, а одатле ће изаћи тек онда када поново православна служба Божја буде служена у Цркви Пресвете Мудрости.

Јаше падишах до Цркве Пресвете Мудрости, до сјајне главе Константинопоља. Више од педесет дана он је чежњиво гледао из својих шатора светлуцаву и недоступну куполу прелепог храма, а сада се спрема да као победник крочи на њена масивна врата. Најпре жели да се захвали Алаху, пре него што му подари нову џамију. Понизно сјаха султан с коња и саже чело до земље, у молитви. А онда захвати шаку земље и поспе себе по глави, да се увек сети да је обичан смртник и да се пред Алахом не охоли у своме тријумфу. Тек сада се султан усправља и као први Алахов слуга улази у Цркву Пресвете Мудрости, у Аја Софију. Дуго разгледа унутрашњост цркве и диви јој се, а затим дозива имама, који се пење на проповедаоницу која постаје мимбер и одатле објављује муслиманско веровање да нема другога Бога до Алаха. Падишах се окрете лицем према Меки и први пут у хришћанској цркви изговара молитву Алаху. Следећег дана добијају радници налог да одстране из цркве све симболе бивше вере. Руши се олтар, премазују се мозаици, а високи крст Аја Софије, који је хиљаду година стремио ка небу и људима, одломљен паде на плочник и разби се у комаде.

Судбине преживелих бранилаца

Заповедник ђеновљанских плаћеника и царски протостратор, Ђовани Ђустинијани Лонго, је након рањавања повучен у град и одмах пренет на један ђеновљански брод, којим ће сутрадан стићи на Хиос, где ће 2. јуна преминути од последица рањавања. Иако је био један од најзаслужнијих што се град одржао толико дуго, многи Византинци, неки Млечани, па чак и надбискуп Леонардо, који је био Ђеновљанин, сматрају да је на самом крају испао кукавица и дезертер, да је због части војника требало да се суочи са смрћу, а не да тражи повлачење којим је непосредно допринео распаду одбране и паду града.

Браћа Бокијардо, који су контролисали простор око капије Керкопорте су и поред пробијања линије одбране код Романове капије наставили са својим људима да пружају отпор и успели чак да потисну Турке. Међутим, и они су убрзо схватили да је даљи отпор бескористан, па су покушали са својим људима продор до пристаништа у Златном Рогу, где су били укотвљени њихови бродови. Током пробоја, Паоло је заробљен и погубљен, док су Антонио и Трољо успели да се докопају неког ђеновљанског брода и њиме стигну до Пере.

Млечани предвођени својим бајлом Минотоом су услед пробоја Турака кроз бедем    опкољени у Влахерни, и већи број њих је у борби побијен, док је сам Миното и неколико угледнијих заповедника заробљен ради откупа. Слично се десило и дуж копнених бедема, јужно од долине Ликоса, на којима су одбијени сви османлијски напади, захваљујући како много бољем стању бедема, тако и слабијем интензитету напада, али су се њихове посаде ипак нашле у окружењу нападача. Приликом пробоја већина њих гине, али су заповедници Димитрије Кантакузин и Филип Контарини са нешто бораца заробљени. Млечани су изведени пред султана који је наредио да се Миното са сином, Контарини и још шесторица Млечана погубе.

Принц Орхан Челеби и његова пратња, коју су чинили Турци, на положајима код Теодосијеве луке су до последњег пружали отпор надирућим јањичарима, свесни да их у случају заробљавања чека страшнија казна од смрти у борби. Они су се сукобили са посадама бродова што су блокирали обале Мраморног мора које су браниоци квартова Студиона и Псаматије, после споразума о предаји, пустили у град у замену за безбедност. Орхан је на крају покушао да се помоћу течног грчког језика спасе прерушен у монаха, али је био заробљен. Неки од заробљеника га је препознао и одао, па му је одмах одсечена глава.

Каталонски одред алмогавера, који је бранио стару царску палату Буколеон и његово пристаниште, одлучио је се да се бије до краја, али су неки ипак преживели и били заробљени. Када су изведени пред султана, овај их је предао џелатима и међу последњима је погубљен њихов конзул и војни заповедник, Пере Хулиа, са неколицином сабораца.

Кардинал Исидор био је на положају на Акропољу над Сераглиом, када је град пао одлучио је да нема сврхе даље да се бори и узалудно погине, успео је да се преруши, заменивши одећу са неким просјаком. Несрећни просјак је пар сати имао одећу кардинала, али више му није требало јер је био погубљен, а глава пободена на колац и изложена. Исидор је као просјак заробљен, али је за мале паре продат неком трговцу из Пере, који га је препознао и откупио.

Тачан број погинулих је немогуће утврдити поуздано и прецизно. Турски извори потврђују да су Османлије изгубили знатан број војника, али ни један не саопштава колики би могао да буде тај број. Од хришћана под оружјем, што у борбама, што у шенлуку Турака над заробљеницима, страдали су готово сви. И овде се нагађа, али може да се спекулише бројем између шест и шест и по хиљада погинулих бораца. Цивилне жртве, такђе у домену хипотезе, досежу по Дуки и до петнаест хиљада, што се сматра реалним бројем. Такође се не зна колико је житеља Цариграда продато у робље, нити њихова судбина. Зна се да су мањи број откупили Ђеновљани из Пере тога дана, али и они нешто касније постају плен Мехмедов, али са мање трагичним последицама. Број ових несрећника може бити и десет хиљада људи, што даје грубу претпоставку да је број страдалих и поробљених више од половине житеља Цариграда, који су дочекали турску опсаду у своме граду, априла 1453. године.

Сутрадан, 30. маја, султан је наредио да се све благо и преживели заробљеници изнесу и изведу пред њега, изабравши ипак свој део плена и одвојивши део за ону војску која је била спречена да учествује у пљачки. Од заробљеника је издвојио најлепше девојке и младиће за свој харем, али је већину племкиња ослободио и дао им новац да откупе своје рођаке, док је младим племићима понудио да прихвате ислам и његову службу, што је неколико њих прихватило, али је већина одбила. Међу заробљеницима су препознати деветорица Константинових министара, које је султан откупио и потом ослободио, али су они убрзо на разне начине побијени, пошто је Мехмед желео да обезглави грчку заједницу. Слично су прошли и преостали припадници племства, они којима је било понуђено да пређу у ислам и који су то одбили. Георгије Сфранцес, кум, близак пријатељ и сарадник Константина Драгаша је до пред напад, у раним јутарњим сатима, био са царем, али је последњих часова борби био на другим дужностима, тако да у својим мемоарима није могао да потврди цареве последње тренутке.

После предаје града, Сфранцес и његова породица су допали турског ропства. Захваљујући цариградским Грцима од угледа и утицаја који су се одмах откупили, он успева да откупи своју слободу у септембру 1453. године, али не успева да откупи своје двоје деце, који су били продати султану. У децембру, његов син Јован је убијен султановом руком, наводно због ковања завере. У то време Сфранцес одлази у Мореју, где га деспот Тома Палеолог награђује за одану и часну службу породици Палеолог тако што му препушта приходе једног села. Депот му даје новац којим ће Сфранцес да у Једрену, у јесен 1454. године откупи своју супругу. Трагедија ове породице се наставља септембра идуће године, када њихова кћи умире у епидемији колере која је захватила султанов харем. Брачни пар Сфранцес прелази на Крф 1460. године, одакле је са деспотом Томом прешао у Италију. У Италији ће услед нередовних извора средстава за живот веома оскудно живети, па се Георгије замонашио и узео име Григорије; исто је учинила и супруга Јелена, потоња монахиња Евпраксија. Читаво време боравка у Италији записивао је своја сећања на последњу деценију и по владавине Палеолога, опсаду Цариграда, борбе за град. Описао је своје виђење последњег дана Византије, 29. маја 1453. године и најтеже тренутке свога живота у сужањству и губитак деце. Сфранцесов „Хроникон“ је историјски извор од највеће вредности за наведена дешавања у Византији.

Пад Цариграда 1453. године представља историјску и културолошку прекретницу у више аспеката, почев од тога да је у његовој опсади први пут употребљено ватрено оружје, затим да нестанком Византије нестаје и искључиво хришћанска Европа, на чије је тло ступио ислам. Падом Цариграда и италијанских колонија на мореузима, Османлије су наредних неколико деценија пресекле трансконтиненталну трговину, тако ће ненамерно, допринети проналаску поморских путева за егзотичне крајеве, и поврх свега, тражење нових и краћих путева резултираће открићем Америке. Велики број образованих Грка је пред Османлијама побегао на Запад из подручја која су се некада звали Византија. Собом су понели мудрости, знања и лепе уметности хеленизма. Њихова појава у Италији и осталим латинским земљама Средоземља даће нову снагу посусталом хуманизму и биће главни покретач новог културног заноса, ренесансе, прве лаичке етапе у узлету Европе.

Током отоманске ере хришћанство у Цариграду било је, у зависности од војно-политичких прилика релативно трпљено, да би у праскозорје турске републике Младотурци брутано очистили свој животни простор. Десетине хиљада престоничких Јермена било је опљачкано, депортовано и свирепо побијено почев од 1915. године, а 1922. године Септембарски погром коначно слама идеју о Великој Грчкој и православном Цариграду. До тога дана Грка је у Истамбулу било око триста хиљада, а данас их је тек неколико хиљада и служе да дају лепу слику о турској верској и националној толеранцији. Тако је Истамбул или Стамбол, и у српској традицији остао вишевековни зли господар слободе и ропства, живота и смрти, и како рече велики Његош: „Крвожедни отац куге!“

Коришћена литература:

Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1965.

Стивен Рансимен, Византијска цивилизација, Београд 1964, 1 и 2.

Стивен Рансимен, Пад Цариграда 1453, Матица српска, Нови Сад 1996.

Иван Ђурић, Сумрак Византије, Загреб 1989.

Стефан Цвајг, Пад Бизанта, Ријека 1965.

Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Београд, 1991.

Драгутин Анастасијевић, Византија и Византинци, Београд 1994.

Интернет чланци:

The Fall of Constantinople by Rolando Castillo, translated by Owen Williamson

 The Siedge of Constantinople 1453, according to George Sphrantyes, from chapter 35

The Byzantine Empire by Donald MacGillivray, Professor King s College, London.

 Тhe Destruction of the Greek Empire by Edwin Piers, in parts.

Constantinople, City of the World’s Desire 1453 – 1924, by Philip Mansel