Аутор: др Милош Савин, историчар
Сигурно сте чули за епитет Новог Сада који каже да је он слободан и краљевски град. Шта то значи и како је до њега дошло? Одговор на ово питање захтева да завиримо у његову прошлост у Хабзбуршкој монархији, или конкретније под царицом Маријом Терезијом, важном личношћу захваљујући којој је, можемо слободно рећи, Нови Сад кроз новију историју био грађански и културни центар какав је и данас.
Ко је била Марија Терезија? О њој су се испредале различите легенде које су је сликале у једну живописну личност, а неке од њих памте се и код нас – на пример, веровало се да је засадила најстарије дрво у Бијељини, да њен дворац у Сомбору има 365 соба како у току једне године не би два пута спавала у истој, као и да је војне јединице Срба из Баната обасипала лалама – што је довело до њиховог популарног надимка. Ипак, историја сведочи другачије, а ове занимљиве анегдоте ипак су само плод маште и доколице. Релевантни историјски подаци причају о Марији Терезији као неприступачној и ригидној особи. Марија Терезија позната је као владарка која је донела низ реформи у Царству. Међутим, треба имати у виду контекст – ово се није десило зато што је била надахнута просветитељским идејама, као што се веровало. Историчари овог периода управо сведоче да се све што је Марија Терезија урадила заправо може довести у везу с њеном жељом да задржи власт и очува територију.
Ова једина женска владарка из династије Хабзбурга ступила је на престо 1740. године у својој двадесет трећој години. Дочекала ју је врло неповољна клима. Отац Карло VI оставио јој је слабу државу, финансијски на рубу колапса, са слабом и лоше организованом војском, заосталу за суседима. Као да то није довољно, државни апарат, на челу с царевим саветницима, био је неспособан и корумпиран. Кад је дошла на престо, млада и без искуства, али довољно прагматична, царица је ангажовала стручне и веома способне сараднике – између осталих, Хаугвица, Кауница и Ван Свитена. Ово се показала као њена кључна предност, те је у коначници управо због свог челичног карактера и решености да очува власт, а захваљујући ослањању на способне сараднике, у томе и успела.
Важно је напоменути и каква је била политичка клима по њеном доласку на власт. Њен отац Карло VI био је једини мушки потомак Хабзбурговаца, те је на време Прагматичном санкцијом из 1713. године издејствовао да европске силе признају право његове кћери да наследи трон. Ипак, након што је умро, а на престо дошла Марија Терезија, испоставило се да исте те силе нису толико расположене да потписану Санкцију поштују: Пруска, Француска и Баварска устремиле су се на делове Хабзбуршког царства.
Током прве половине осамнаестог века, Хабзбуршка монархија састојала се од различитих земаља, градова и покрајина: Аустрије, у чији су састав улазиле и Бохемија, Моравска и Шлезија; италијанских покрајина, међу којима су биле и Венеција, Тоскана и Милано; Угарске, у чијем су оквиру били Банат, Ердељ, Славонија и Хрватска; западних територија, што би угрубо била данашња Белгија; те покојих немачких покрајина између данашњег Батен-Виртемберга и Алзаса. Губитком Шлезије постало је сасвим јасно да царство вапи за реформама. Новопостављени царичин сурадник Фридрих Хаугвиц деконструисао је постојећу државну администрацију, те изградио нову и ефикасну. Царица је схватила и неопходност реформе војске, јер се дотадашња феудална војска показала неефикасном. Требало је, дакле, створити озбиљну, савремену и плаћену војску, али је проблем био потпуни банкрот буџета изазван дугим ратовањем.
Овде негде лежи и почетак важности Марије Терезије за Нови Сад. Наиме, пластично речено, грађани Новог Сада, или Петроварадинског Шанца, како се тада звао, понудили су царици значајну суму за откуп својих права. У контексту сиромашне и бледуњаве државе у дуговима, царици је ово краткорочно помогло да се „опорави“. Марија Терезија обратила се за помоћ мађарским феудалцима, који су јој обезбедили шездесет хиљада војника у замену за прихватање захтева о самосвојности Угарске.
Да бисмо схватили зашто је ово важно, треба погледати како је Нови Сад изгледао пре овог периода. Почећемо од самог почетка. Археолошки налази показали су да на територији ширег Новог Сада постоји насеље још од праисторије, с мање или више континуитета до данас – на ужој територији данашњег града постоје чак 52 археолошка налазишта, а на широј њих преко две стотине. Први историјски подаци о насељавању овог подручја потичу из XIII века, из даровне повеље угарског краља Беле IV, и говоре о насељавању Петроварадина. Наиме, град који је припадао угарском феудалцу Петеру Тереију, а који је у различитим изворима називан Petur Warad, Peter Warad i Peturwarod, поклоњен је Цистерцитској опатији у Белакуту, која се налазила на месту данашње Петроварадинске тврђаве. Овим је град од његовог поседника одузет због учешћа у убиству краљице, мајке Беле IV. Око овог самостана никло је касније војно утврђење које је служило за одбрану од османских продора, и то је претеча касније Петроварадинске тврђаве.
У шеснаестом веку, након Мохачке битке 1526. године османски освајачи победили су Угаре, а аустријска династија Хабзбург преузела право на угарску круну. У периоду од 1541. до 1687. године, што је четврта година Великог бечког рата, значајан део јужних угарских крајева, а ту и данашњи Нови Сад, налази се под османском влашћу. Током Великог бечког рата аустријска војска ослободила је значајне делове Србије. Међутим, како је тад Француска напала Аустрију, аустријска војска повлачи се с Балкана, а Срби, како би избегли османску одмазду, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића, стижу на обале Саве и Дунава 1690. године и потом добијају званичан позив да се преселе на аустријску територију. Рат је трајао још целу деценију, до мировног споразума 1699. године. Током овог периода, османски продор повремено је ишао све до Панонске низије. Године 1694. Турци су покушали да заузму Петроварадинску тврђаву, у чијој је одбрани изгинуло 15.000 аустријских војника. Било је очигледно да хитно треба изградити снажнију и габаритнију тврђаву у Петроварадину, као и мостобране и шанчеве с бачке стране. Ова година узима се за почетак сигурног и континуираног праћења развоја Новог Сада, што га чини млађим европским градом. Први писани траг о постојању насеља на територији данашњег Новог Сада потиче управо из те године – у питању је извештај аустријског генерала Енгелсхофена о крају радова на мостобрану с бачке стране. Мостобран или брукшанац био је војно утврђење с више објеката које је служило за заштиту тврђаве у случају војног напада. Становници овог насеља, названог Српско Село или Петроварадински Шанац, било је углавном српско и православно, а чинили су га граничари, те занатлије и трговци. Први су изводили радове на тврђави, а други снабдевали војску и пружали занатске услуге.
До мировног споразума 1699. године Шанац је имао мало стално настањених становника: 43 занатско-трговачке породице и 215 војно-граничарске. Међутим, сезонски је овде долазио већи број људи. Убрзо затим, 1702. године, основана је Подунавска војна граница, и у њен бачки део припали су Бачка Паланка, Вилово, Ковиљ, Тител, те Петроварадински Шанац. Шанац је постао седиште оберкапетаније, а 1708. у њега је из Сегедина пресељено седиште Бачко-сегединске епархије. У то време Шанац је био врло популарно насеље међу Србима из јужне Угарске. Моменат пресељења седишта епархије веома је важан за развој насеља, јер ће врло брзо епископи и свештенство допринети подизању храмова, школа, болница и других јавних установа. Око цркве се почиње окупљати световна интелигенција, духовни живот добија на замаху, а национална свест код Срба јача. Повећава се број становника, нарочито кад се целокупно становништво српског села Алмаш 1718. године преселило у Шанац. Следеће године Шанац је добио право да организује вашар два пута годишње, преузевши тако примат од Футога и ударивши темеље даљем економском јачању.
Убрзо је у Петроварадински Шанац почело да се насељава и немачко становништво, које се пре свега бавило занатима. Ово није било за чуђење, јер је посада Петроварадинске тврђаве била искључиво немачко-католичка. Осим Немаца, у Шанац долазе и Мађари, Шокци, „босански католици“, „католички Сарајлије“, те Хрвати. Нарочито је значајан популациони скок након Београдског мира 1739. године између Аустрије и Османског царства, којим је Београд предат Турцима, те су многи Београђани, Срби трговци и Немци занатлије, прешли у Шанац. Како се ту тада увећала трговина, уследило је масовно досељавање трговаца из Турске, Грчке, Бугарске, као и Јевреја, Босанаца и Цинцара. Београђани су донели са собом одлично разрађене мреже и контакте за трговину с Османлијама, те је тако Петроварадински Шанац постао центар трговине с Османским царством. Шанац цвета: Европа тражи оријенталне производе, Османлије траже квалитетне европске производе, диже се вредност грађевинског земљишта у Шанцу.
У ово доба највише земље у Шанцу налазило се у рукама Срба. Међутим, то не значи да им је било лепо и лагано – напротив. Становници Шанца свакодневно су се сусретали с двојношћу граничарске, односно војне, те коморске, жупанијске односно цивилне власти. Граничарским делом насеља командовао је оберкапетан, који је на папиру био подређен команданту тврђаве у Петроварадину, али је у стварности био прилично самосталан. У ово време оберкапетан је био Секула Витковић, који је спроводио лични режим насиљем, претњама и уценама. Са Витковићем се сукобио владика Висарион Павловић. Владика је био на челу Епархије бачке од 1731. па све до смрти 1756. Био је један од најобразованијих Срба, отворио је Латинско-словенску школу 1731. године, а десет година касније прву болницу у Шанцу. Владика је радио на образовању и еманципацији Срба: учио је српску децу трговини и занатима, немачком језику и другим вештинама и знањима која су од њих чинила конкурентне грађане. Може се рећи да је поприлично заслужан што је од граничара створио грађанску класу. Али, оберкапетану то није одговарало – више му се допадало да му лојални граничари буду непросвећени. Ово је резултовало отвореним конфликтом.
Није оберкапетан Витковић био једини који је неподозриво гледао на реформе владике Висариона – сметао је и Мађарском намесничком већу, које је тражило да се владика осуди за велеиздају и утамничи, што је Беч одбио. Али из Беча долазе друге лоше вести: формирана је Привилегована оријентална компанија која је обезбедила монопол над трговином с Османским царством, што ће уништити појединачну трговину, а тиме врло негативно утицати на млади новосадски грађански слој. Да све буде горе, најављује се укидање дела Војне границе у Бачкој, што би могло значити да би Срби потпали под разне феудалне обавезе. Могуће је да је на ово утицаја имала нека стимулација Секуле Витковића од стране Привилеговане компаније.
Грађани Шанца нису часа часили. Већ се неко време кувао покрет за елибертацију Шанца, и његови носиоци плашили су се и погоршања ситуације после најаве развојачења, односно укидања војних граница. У исто време траје Рат за аустријско наслеђе – од 1740. до 1748. Рат је за царицу Марију Терезију био крајње бескористан, и може се рећи да је он и убрзао напоре за ослобођење Петроварадинског Шанца. Уопште узев, овај преломни тренутак за развој града Новог Сада није некакав изоловани догађај, већ последица више политичких, геополитичких, националних и социоекономских односа тог доба. И не само то, добијање статуса слободног краљевског града, као и имена Нови Сад, јесте важан политичко-историјски феномен који нам омогућава да сагледамо ширу историјску слику, а у њој више националних и државних историја: српску националну историју, историју Хабзбуршког царства, Угарске, Османског царства, па чак и шири контекст европске историје XVII и XVIII века. Наравно, овај догађај, или пре процес, најбитнији је за историју Срба, јер показује зрелост српског народа у подручју Петроварадинског Шанца да напусти дотадашњи традиционални војнички оквир и створи моћан трговачко-занатлијски слој који ће у договору са суграђанима, пре свега Немцима, издејствовати за себе лична, економска и национална права и слободе.
Дакле, како се десило ослобођење Новог Сада? Током 1747. године, Срби из Шанца постигли су договор са шаначким Немцима. По том договору, у магистрату ослобођеног града требало је да имају једнак број представника Срби као и Немци, потом једнака права у бирању сенатора и чиновништва, те уживању властите вере. Потом је депутација грађана Петроварадинског Шанца, сачињена од Срба и Немаца (Рацковић, Вујић, Богдановић, Рашковић, Хајл и Андерле) отишла у Беч, где им је одобрен банкарски кредит на основу хипотеке на имовину.
Ако се на кратко осврнемо на реформе Марије Терезије, прецизније, њеног саветника Хаугвица, знаћемо да су оне довеле до тога да држава директно убира порезе. Пре реформи, власт се о порезима договарала с локалним представницима сваке године и утврђивала износ, што је било неадекватно јер није обезбеђивало довољан прилив средстава у државни буџет, а локални феудалци лако су уцењивали државу. Хаугвиц је предложио да се порез, уместо сваке, прикупља сваке десете године, што се показало као успешна мера. Држава је, наиме, до 1754. године сакупила 40.000 форинти потребних за одржавање и реформисање војних снага. Када знамо да су Шанчани за откуп слободе града обезбедили 95.000 форинти, од чега је тридесетак посто потрошено за лобирање и подмићивање корумпиране бечке администрације како би се до царице уопште дошло, јасан је мотив двора да се Шанцу подари слобода.
Марија Терезија издала је 1. фебруара 1748. године повељу којом је уврстила Петроварадински Шанац у ред слободних краљевских градова. Као таквом, дала му је ново име: „Нео-Плантеа“ (Неопланта), мађарски „Уј-Видегх“ (Ујвидек), немачки „Неу-Сатз“ (Нојзац), што су Срби превели као Нови Сад, а Грци као Неофите. Слободан краљевски град добио је право да има властите управне органе и суд, као и независну власт у виду градоначелника и Магистрата који чини 12 сенатора. Магистрат је вршио управну и судску власт, те убирао приходе, а његов рад надзирали су Намесничко веће Угарске у Пожуну и Придворна угарска комора у Бечу.
Повељом из 1748. године Нови Сад је добио право и да се служи грбом. У краљичином привилегијалном писму стоји овај опис грба: „На пољу плава штита стоје три куле сребрне боје, од коју сваку средом и одгоре опасује надстрешница; куле стоје појединце свака за себе, сазидане од неотесана камена, надстрешница горњег им дела је зупчаста, капије су им затворене, прозори отворени и удешени за пуцање. У реду стоје један поред друге крај валовита Дунава, који зелено поље пресеца; средња је нешто виша и шира, над њом се лепрша Нојев голуб. Рубом штита иде овај натпис: Печат слободне краљевске вароши Новог Сада.”
Иницијатива становништва Новог Сада, односно још Петроварадинског Шанца, да обезбеде свом граду слободу и независност јесте управо фундамент на ком се Нови Сад током наредних векова издигао као светионик српске културе и просвете. Грађанско окружење које се изборило да збаци феудалне стеге било је погодно тле на ком ће се моћи рађати српске институције, али и политичке мисли у складу са савременим европским тренутком. И заиста, од Повеље 1748. године, у наредних сто година Нови Сад је доживео брз и буран развој на економском, градитељском и културном плану. Постао је то град у ком се отварају школе, болнице, штампарије, мануфактуре…
Нови Сад је, као што смо видели, од почетка био град разних народа и више вероисповести, мада су у свим сферама живота у граду предводници били Срби. Многи савременици сведочили су о изразито српском духу Новог Сада. Тако је Емануил Јанковић, пријатељ Доситеја Обрадовића, назвао 1790. године Нови Сад „средиштем српског народа“. Током Првог српског устанка аустријски повереници сматрали су Нови Сад „главним уротничким местом и централном тачком илиризма“. Павел Јозеф Шафарик записао је 1813. да је Нови Сад „гнездо српства“, а четири године касније, Вук Стефановић Караџић да је то место „највеће општество српско на свијету“. У својим Успоменама Полит пише следеће: „Била је то полуоријентална варош. Нови Сад је пре Буне носио тип српске вароши. И патријархална је та варош: седело се на клупама пред кућом, књижевници су ту расправљали своја питања, трговци и занатлије седели су пред својим локалима у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и ћибуком у устима, и разговарали грчки”.
Свеопшти развој Новог Сада прекинула је Револуција 1848/49. године. Дванаестог јуна 1849. град је бомбардован с Петроварадинске тврђаве; порушен је, спаљен и опљачкан, и претрпео је велики број цивилних жртава – што од бомбардовања, што од мађарске војске. И поред велике материјалне штете коју је претрпео, културна је била већа: нестали су портрети и изгореле важне приватне библиотеке. Ипак, у историји Новог Сада далеко је важнији моменат од стотину година касније. Елибертација Новог Сада остаје најважнији тренутак с огромним економским и друштвеним значајем, који је ударио темеље развоју овог важног центра српске културе, а који је то и дан данас.
Остави коментар