Аутор: Ђорђо Сладоје
Лингвисти непрестано понављају како је језик жив организам који се стално мијења, осипа и круни, али и обогаћује истовремено. У којој је мјери српски језик, односно говор осиромашио и окоштао, увјерио сам се читајући књигу Илије Мисаиловића „Казивања из прве руке“, коју је прошле године објавила Народна библиотека у Ужицу.
Сам аутор је прешао необичан и занимљив пут од сеоског наставника географије до универзитетског професора и сарадника најугледнијих научних и стручних институтуција из географске области. Мисаиловић је уз то био веома ангажован у културном и јавном животу, а као наставник изузетне енергије и несвакидашње радозналости, стално је био у контакту са људима. Шездесетих година прошлог вијека он је, прикупљајући грађу за монографију о селу Кремна, водио и биљежио разговоре са житељима тога краја. Мисаиловић своју основну намјеру овако објашњава: „Објављивањем ових сећања желимо да скинемо патину заборава са наших претходника и тако мењамо наше нарави да лако препуштамо наше претке немуштој тишини. Данас је тешко замислити да су наши очеви рођени поред огњишта, ручавали за округлом синијом, из ћасе дрвеним кашикама, а само пола века касније њихови потомци рађају се поред парног грејања, модерног купатила и бројних електричних кућних апарата и других, готово незамисливих погодности које је донео убрзани технолошки развој.“ Казивачи из прве руке су из Кремна, Заовина, Биоске, Бајине Баште, Чајетине, Ужица и Косјерића. Њих двадесеак, чије је исповијести аутор уврстио у ову занимљиву и вишеструко вриједну књигу, су људи скромног образовања, неки и неписмени, и притом различитих занимања – земљорадници, дрвосјече, домаћице, музичари, службеници, учитељи, па све до правника и свештеника. Tо су махом људи с маргине, аутсајдери који не могу утицати на догађаје у којима су се вољом неке више силе затекли. Али зато могу с маргине, као с осматрачнице да јасно виде и обухвате свој живот, али и друге људе, околности, односе, појаве од којих увелико зависе, и да то саопште богатим, живописним језиком. Ови аутобиографски искази скоро по правилу почињу сјећањем на дјетињство и дјечје доживљје који су неизбрисиво утиснути у душу свакога од њих. Потом слиједе приче о егзистенцијалним проблемима и борби за преживљављње, о рвању са природом и историјом, а посебно су потресне приче о ратовима, о патњи, страдању и бјежанији, о невољама и сукобима са новом влашћу, о промјенама политичког и економског система у којима се ваљало снаћи и напорима да се у вртлогу историје сачува глава, а не изгуби образ.
Издвојићемо овдје неколико упечатљивих одломака појединих казивача у којима је сачувана народна мудрост и сублимисано огромно искуство, али и љепота и једноставност говора и о сложеним и драматичним догађајима.
Тако учитељица Сава Бијелић у свом сјећању говори о радости слободе кад су она и њене другарице љубиле и коње солунских бораца-ослободилаца. Друга саговорница, Грозда Мисаиловић, која је у рату изгубила мужа, оца и брата, вели: „Удари нас смутљиви Бог“, што се заиста ријетко може чути, али асоцира на Бога ‒ старога крвника из народне пјесме. Из ратних сјећања преносимо још и реченицу Трњине Ђуричић: „Куд бугарска војска прође, остаје – по ноћи жар, по дану гар. Ваља запамтити и моралистичку поуку учитељице Здравке Гредељевић: „Немој са туђег лонца поклопац подизати“. Иако се понекад ради о једва писменим људима, овдје наилазимо на виспрене увиде и објашњења сложених друштвених, политичких и мораланих појава. Тако, примјера ради, Раденко Радовановић закључује да комунисти могу све, само не могу двије ствари – да народу донесу слободу и да повећају производњу. Један ће рећи да је поражен као непријатељ и да његова дјеца нису смјела да кажу ко им је отац. Ту су и занимљиве приче о исконској љубави ратара према земљи о оданости отаџбини и високим моралним идеалима, али и оне исповијести натопљене носталгијом за „старим добрим временима“ и жалом за прохујлом младошћу… И овдје ћемо се зауставити, изостављајући бројне узбудљиве и сугестивне приче из народнога живота које је Илија Мисаиловић пажљиво слушао и ревносно биљежио.
Оно што ме је посебно привукло у овој књизи јесте заправо љепота и моћ језика, односно моћ говора и очаравајући ритам усмених казивача. То је заиста неисцрпна ризница, право кулачко језичко богатство у којем је сачувано вишевјековно искуство и похрањена колективна меморија. То је језик којим се могу описати, боље рећи опричати и крупни историјски догађаји и ситне животне појединости, које понекад знају бити пресудне, моgu се упечатљиво дочарати атмосфера, оцртати морална својства, али и изразизити најдубља душевна стања. Ови језички богаташи лако проналазе ријечи за сваку ствар, сваку појаву, за сваку ситницу, а да им притом остане мноштво синонима. То је говор неисцрпних симболичких залиха и наративних потенцијала, али који данашње урбане генерације једва разумију. У поређењу с овим бесцјен-благом којим располажу Мисаиловићеви саговорници, говор њихових потомака је редукован и сведен на механичку, брзу и површну комуникацију, у којој је у оптицају двјестотињак сиротих ријечи, што заиста жалости дух и понајвише говори о оскудном, скученом и површном животу данашњег човјека. Не забoравимо да је језик огледалo духа и душе сваког појединца, чувар народног памћења и важан, можда и најважнији градивни елемент појединаачног и колективног идентитета.
Није узалуд речено: „Проговори па ћу ти рећи ко си.“
Остави коментар