Аутор: Ђорђо Сладоје
Црњански је написао „Стражилово“ у двадесет деветој, предсмртној години Бранковој, и то у Тоскани у коју је и велики цетињски боник одлазио да се лијечи од историје. Нешто од неизљечиве трагике наше историје, да не кажем судбине, појављује се, истина фрагмнтарно, и у коментарима којима је Црњански волио да облаже и образлаже своје пјесме. Је ли то чинио да их ослободи хаоса у којем су настале и остале или, како примјећује Стеван Раичковић, „да бар донекле оправда и осови свој несигурни и помало фиктивни Живот“ – то не знам – али видим како нас је је онај Случај Комедијант накнадно увукао у Коментаре и „ Стражилово“ оставио да лебди над нама, неухватљиво као у дан настанка.
У најопштијем, ово је поема о младост нашој, романтичарској која, ево вијек и по, пати од свјетског бола а умире од туберкулозе.
Видим да је у раном умирању,
моја и туђа младост, горка и једна иста.
Од свих гласова који из „Стражилова“ допиру као из улишта, најјасније чујем онај који говори како човјек никада не бива до крајани „срећан ни довољан“, да му пунину доживљаја „свих дивота чулних“ нешто увијек помути. Или сјећање или слутња, завичајна слика или тешка мисао… или све то уједно. И у „Стражилову“ оно моћно али редовно „срећу квари“ као што на крају у „Ламенту „оно међутим чува кључеве Београда, последње тврђаве наде и смисла“!
… Али, иза гора, завичај већ слути,
где ћу смех, под јаблановима самим да сахрани.
… Али свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном давно, младом,
под сремским виноградом.
… Али полако, трагом својим слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене…
Ријеч је, дакле, о проклетству људском: гдје год био, ма шта чинио, човјек носи свој наслијеђени пртљаг, „мјешину гријеха“, такорећи. То проклетство је и завичај. Он се појављује у неухватљивом обличју воденог духа који израња из Арна и Дунава, али из оног потока што извире на Суматри, искаче из магле и облака, и са Бранковог гроба, кипи кроз маслинове гране и лишће „жуто и расуто“, кикоће се у виноградима и тули у „тешкој тами Фрушког брда“, да не набрајам шта ради тај дух на тосканској мјесечини у „ноћи скупљој вијека“. Није, међутим, јасно нити треба да буде, да ли пјесник призива завичај или жели да од њега побјегне, да се те море лирском магијом ослободи. У сваком случају не ради се тек о носталгији, него о жудњи да се у свијету у коме су покидане све везе, осим суматраистичких, и растурени сви системи, па и метрички, да се, дакле, у таквом свијету пронађе неки чвршћи духовни ослонац. Стражилово је једна од тих кула-светиља, за којима се трага у цјелокупном дјелу Милоша Црњанског – као Итака и Суматра, као Сербиа и Београд, као Русија и Хипербореја, или она звезда „у бескрајном плавом кругу“, који је само лирско име за ништвалио, за „ведро ништавило, како би рекао један други велики писац. Ријеч је, ако хоћете, о потреби за „духовном идентификацијом“, изразито наглашеном код пјесника који су, попут Црњанског, обиљежени и „топографском судбином“.
Пјесникову опсједнутост завичајем најчешће, нећу рећи и најснажније, симболизује трешња. „О, трешњев цвете, како си сличан животу“, кажу Јапанци. А ваљда ни Срби не вјерују узалуд да трешња има апотропејску моћ, али и то да јој је стабло проклето, а плод благословен. Као и у пјесника, уосталом. Било како му драго, ваља рећи, тачније поновити, да је ово пјесма снажних и сугестивних слика сачињених од слутњи и сјећања, лунатичких привиђења и кошмарних снова, љубавног шапата и „земљаног лелека“; пјесма која кипи од радости постојања и зебе од даха пролазности и смрти. Све је то изведено у некој врсти звучне халуцинације, у језичкој и ритмичкој помами, у ненадпјевљивој мелодији која би све да покрене и у себе увуче, у једном, да и ја то поновим, дионизијском ритуалу. Емотивни набој доведен је у овој пјесми до „прскања дамара“ и не попушта до посљедњег стиха, као онај неутољиви смијех који тресе цијело биће, а који се, по правилу, мора отплакати, што ће се у „Ламенту над Београдом“ дословно и догодити. Оно што је у „Стражилову“ тек слутња, што још лелуја у суматраистичкој измаглици, у младићкој тузи „нејасној и лакој“, стврднуће се у у „Ламенту“ у класични стих скоро религиозног интензитета. А метафизички супстрат лирике Милоша Црњанског налазим у једном стиху из „Сербие“: „У Богу је ведро. У нас све се сневесели“. Нешто од те божанске ведрине и много наше, људске туге прелива се и у ритмовима „Стражилова.“
Не сметнући с ума превратнички, сад већ историјски значај поезије Милоша Црњанског, морам признати да „Стражилово“ читам као класичну велику поему наше поезије, велику због „надземаљског“ начина изражавања, због јединствене мелодије коју је извукла из српског језика, да би се потом у њега савршено уклопила са свом својом синтаксичком акробатиком, распјеваним везницима и запетама, и свеколиким духовним благом скупљаним по бијелом свијету.
„Стражилово“ је неразорива, раскошно озвучена и осликана лирска тврђава српског пјесништва.
Остави коментар