Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Десетог марта ове 2021. године, у јеку пандемије вируса корона, напустио нас је Момчило Јокић, књижевник и један од најистакнутијих дисидената у некадашњој СФРЈ. Родио се 1937. године у Пећи. Његов отац Радомир Јокић припадао је радничком покрету и као истакнути партизански борац и политички комесар стигао већ у првим ратним годинама до зидина Скадра. Преминуо је од последица рањавања крајем 1946. године. Момчилова мајка Стана такође је потицала из угледне црногорске породице; отац јој је био перјаник краља Николе. Била је предратни комуниста и изузетна личност због чега је стекла посебан епитет Мајка Храброст. Момчилов брат Миодраг погинуо је 1943. године за време бомбардовања Пећи, сестра Тета страдала је од албанских балиста, а други брат Гвоздимир имао је свега 40 дана када им је отац преминуо.
Момчило Јокић је основну школу завршио у Пећи, а гимназију је, поред родног града, похађао и у Никшићу. Студирао је светску књижевност с теоријом на Филозофском факултету у Београду, а затим је у Загребу, поред филозофије, изучавао и естетику. Као гимназијалац је прве радове објављивао у Младој култури 1954. године. Био је управник Градске библиотеке „Његош“ у Пећи, новинар, редактор и уредник у Радио Приштини и начелник Секретаријата за науку, културу и образовање у овом граду. Затим се преселио у Црну Гору и у Подгорици (тада Титограду) био новинар у Побједи и дописник Вечерњих новости. Новинарством се бавио више од једне деценије, а театрологијом, књижевном критиком и есејистиком преко 25 година. Добитник је више књижевних награда за поезију и кратку причу, почевши од 1959. године када је приштинско Јединство наградило његову причу Мртви су тако добри.
Награђен је Повељом заслужног грађанина Приштине за 1965. годину за нарочит допринос у области културе. Био је оснивач трибине „Салон уметности“ која је од 1965. године била једна од најцењенијих на простору ондашње Југославије. Реч је о једном од првих места где се на Косову и Метохији говорило о стварним тежњама албанских сепаратиста и њихових помагача с подручја бивше СФРЈ. Велику буру у југословенској јавности изазвала је трибина „Фалсификати науке на Косову и Метохији“ на којој су раскринкавани лажни албански докторати и концепција претварања Приштинског универзитета у средиште антисрпске побуне (демонстрације на Косову и Метохији 1981. године и захтев да Косово буде република отпочели су на овом универзитету – прим. аутора). Седамдесетих година прошлог века настали су Јокићеви најзначајнији доприноси позоришној уметности. Први је драматизовао и за сцену припремио познати Његошев филозофски спев Лучу микрокозму (1971), док је драму Сизиф о хеленском миту писао с прекидима од 1972. до 1988. године. Из богатог стваралачког опуса издвајамо и драму о Хајдук Вељку, али и студију коју је на око две хиљаде страница посветио славном Достојевском. Јокић је приређивач капиталног дела Поезија Словена од IX века до данас у којој су сви словенски народи добили националне песничке антологије.
Момчило Јокић је од средине шездесетих година 20. века почео да исказује сумњичав однос према тековинама тзв. „социјалистичке револуције“, првенствено подстакнут драматичним друштвеним и политичким дешавањима на Косову и Метохији. По доласку у Црну Гору повезао се са групом истомишљеника (углавном Црногораца из Метохије – прим. аутора) који су незадовољни стањем у јужној покрајини и институционалном подршком Титове Југославије покрету албанских сепаратиста, почели да трагају за одговарајућом политичком алтернативом. Тако је у априлу 1974. године у Бару одржан „Конгрес обновљене КПЈ“ у оквиру којег је имао важну улогу. У то време настала су и истраживања која ће касније преточити у познату књигу Тајни досије Јосип Броз која је доживела више издања и која је преведена на многе светске језике. Због организације Барског конгреса Окружни суд у Титограду му је у септембру 1974. године изрекао казну од 11 година строгог затвора, уз напомену да је пуштен на слободу 1. марта 1982. године. Виши суд у Крагујевцу рехабилитовао га је 2010. године.
Фалсификати науке на Косову и Метохији
Средином шездесетих година на Косову и Метохији отпочео је нови талас албанизације чији је крајњи циљ било отцепљење овог дела Србије и његово припајање тзв. „великој Албанији“. За промоторе шиптарског сепаратизма тада је било врло важно да сепаратистички циљеви у извесној мери стекну и одговарајућу квазинаучну потпору. Као начелник Секретаријата за науку, културу и образовање у Приштини, у јуну 1965. године, Јокић је организовао трибину „Фалсификати науке на Косову и Метохији“. Уз учешће еминентних стручњака посебно су анализирани докторати Марка Краснићија, Скендера Ризе, Али Хадрија, Муљакуа и др. Већ тада су ови лажни доктори наука почели да промовишу теорије о „албанском Косову“, затим о томе да су се „Словени на Косово доселили у касном средњем веку“, као и да су „Албанци прави наследници Илира“. Предмет ових историјских фалсификата била су и оба балканска рата, затим Први светски рат, и посебно подршка коју су Шиптари пружали Хитлеру за време Другог светског рата. Историја овог периода је толико фалсификована да су демонстрације подршке Хитлеру приказиване као доказ наводног антинацистичког отпора. Занимљиво је да су у време СФРЈ ови лажни докторати брањени у Загребу и Љубљани, као и да су такви лажни доктори наука убрзано прескакали неколико академских степеница и преко ноћи постајали универзитетски професори. На тај начин држава је подстицала несметану индоктринацију албанске омладине и све то подржавала великим новчаним средствима. На овоме се није стало па је убрзо формирана и „Академија наука на Косову“.
Јокић је у каснијим сећањима на те догађаје истицао случајеве неких дисертација гротескног карактера. Тако је Дервиш Рожаја докторирао на теми жабе и постао ректор Универзитета у Приштини, док је Муљакуова докторска теза била Језик шарпланинске Бајборе, после чега је именован за декана. Дисертација Скендера Ризаја је Рударство у Отоманској империји, након чега је одмах стекао звање редовног професора и академика. Јокић је истицао да један број дисертација, попут оне Марка Краснићија, његов словеначки ментор није ни прочитао. Међутим, од свега наведеног најгора је била подршка оваквим тенденцијама која је стизала из самог врха тадашњих државних и партијских руководстава Србије и Југославије. Јокић је о наведеним појавама обавештавао највише државне руководиоце, председника Савезног одбора за науку и образовање Вукашина Мићуновића, челнике Београдског универзитета, али никаквих реакција није било. Нажалост, на Јокићева упозорења негативно су реаговали и неки високи српски партијски функционери с Коосова и Метохије – попут Душана Мугоше, Станоја Аксића и Драгана Стојадиновића, који су приштински „Салон уметности“ доживљавали као институцију која жели „да сахрани албанску науку“. После Брионског пленума 1966. године и смене Александра Ранковића ситуација на Косову и Метохији је за преостале Србе постала још гора. Наиме, увелико су текле припреме за усвајање Устава из 1974. године који је и правно и фактички Косову дао статус федералне јединице која је била не само издвојена из Србије, него је и имала право вета на све њене одлуке (заједно са САП Војводином).
Тајни досије Јосип Броз
Непосредно после завршетка Брионског пленума и унутарпартијског тријумфа антисрпских снага, председник Тито одржао је говор у Приштини. По мишљењу Момчила Јокића реч је о догађају који је пресудно утицао на даљи развој ситуације у јужној покрајини. Тито је тада први пут јавно рекао да су Албанци већина на Косову, као и да сви (мислећи на Србе) морају да науче албански језик. Такође је истакао да Албанци имају право на заставу, које нико не може да им одузме. Свега месец дана након овог обраћања почео је прогон српских и црногорских кадрова. Тада је Момчило донео одлуку о пресељењу за Црну Гору. Али тиме његова лична голгота није окончана. Она је заправо тек почињала.
Као перспективан новинар и потомак угледне и револуционарне породице, Јокић је био у прилици да спозна многе истине о бурним дешавањима у комунистичком покрету. Те истине свакако су противречиле званичној идеолошкој и партијској пропаганди. Посебно је била спорна улога Јосипа Броза Тита чији је култ личности крајем шездесетих и почетком седамдесетих година достигао невероватне размере. Томе је нарочито доприносила улога коју је комунистичка СФРЈ имала у хладноратовски подељеном свету, а коју је председник Тито вешто користио. Суштина његове политичке оријентације била је проамеричка, али је ради учвршћивања легитимитета на унутрашњем плану истицао револуционарни карактер социјалистичке Југославије. Због тога је читав репресивни механизам био усмерен на унутрашњи план и суров обрачун с партијским неистомишљеницима који су повремено доводили у питање његову личну власт (Јокић је истицао да је СФРЈ била приватна Брозова држава – прим. аутора).
После одласка са Косова и Метохије и доласка у Црну Гору, Јокић је почео своје монументално истраживање које је касније преточио у култну књигу Тајни досије Јосип Броз. Аутору овог есеја лично је сведочио да је прва верзија ове књиге требало да у форми партијског документа буде усвојена за време одржавања Барског конгреса у априлу 1974. године, али само пуким случајем тадашња Служба државне безбедности није пронашла радну верзију ове књиге. Иначе, ова књига није настала као резултат некакве Јокићеве импровизације, него је проистекла из истраживања која је спроводио у преко 30 европских архива, од Омска до Париза. Свакако најдрагоценија је била грађа коју је добио на увид од стране истакнутих чланова Франуске комунистичке партије (Роже Гародијеа, Паскала), а која је била задужена за партијску организацију на простору бивше Југославије. Ова истраживања су га довела до сензационалних закључака о Титовој личности, његовом породичном пореклу и националном идентитету.
За ову прилику издвајамо неколико карактеристичних закључака. Прави Хрват Јосип Броз страдао је 1913. године, након чега је аустроугарска војнообавештајна служба одлучила да његов идентитет подари Јосипу Амброзу, мађарском Јеврејину, који ће под новим именом изградити врхунску политичку и шпијунску каријеру. Све после тога постаје део једне фризиране и брижљиво грађене биографије у којој су прећутане многе важне ствари: од учешћа Тита као ликвидатора неподобних комуниста у Шпанском грађанском рату 1937. године, преко ликвидације популарних комуниста (Живојин Павловић, Лола, Сава Ковачевић) за време Другог светског рата, затим његових веза с Ватиканом и енглеском обавештајном служном и чланства у утицајним масонским ложама. Коначно, и његово гробно место у Београду, а на којем нема никаквих обележја, као и сам чин спровода после смрти, несумњиво потврђују теорију о Брозовој припадности врху светске масонерије.
Барски конгрес
Седамдесетих година 20. века догодиле су се тектонске геополитичке промене које су имале карактеристичан одјек на подручју СФРЈ. Криза у односима два супростављена блока имала је огроман утицај на будућа дешавања у нашој земљи. После усвајања уставних амандмана 1971. године Југославија је практично престала да постоји као јединствена федеративна држава. Устав из 1974. године је био само завршни покушај легализације растурања једне државе. У таквим околностима, егзистенцијално угрожени, преостали Срби с Косова и Метохије, трагали су за одговарајућом политичком алтернативом. У том контексту могуће је разумети одржавање Барског конгреса „обновљене“ КПЈ и то 6. априла 1974. године (на дан напада нацистичке Немачке 1941. године). Као један од копредседавајућих Јокић је истицао да је барска група имала доста поуздане податке о скорој Титовој смрти, па су и та сазнања убрзала његово одржавање.
Скуп је од почетка мотрила СДБ и практично се инфилтрирала у сва дешавања која су била везана за овај догађај. Конгрес је одржан у једној кући и на њему су учесници једногласно осудили дешавања у земљи, политику Броза и СКЈ. Амбиције учесника биле су велике и посматрано с ове временске раздаљине доста наивне. Усвојено је неколико програмских докумената у којима је критикована политика КПЈ према Совјетском Савезу, затим прогон најбољих кадрова на Голи оток 1948. године, осуђена денационализација Срба, али и упућено извињење грчким комунистима због издаје КПЈ. На конгресу у Бару посебна су разматрани записници о припремама за народни устанак 1941. године, затим је било речи о многим спорним дешавањима за време рата (Битка на Неретви), потом ликвидацијама угледних комуниста у Москви и сл.
Одржавање конгреса у Бару добро је дошло титоистичкој врхушци која је могла да покаже југословенској и светској јавности да у земљи још увек постоје снажне „информбировске снаге“. Заправо, радило се о остварењу једне шире и суптилније обавештајне игре у коју су учесници Барског конгреса увучени и за коју свакако нису били дорасли. Због тога су брутално и кажњени; њих триседесеторица на укупно 200 година затвора.
Затворска голгота
Момчило Јокић је пуштен из спушког затвора 1. марта 1982. године. Претходно је помилован, па му је на основу тога казна строгог затвора од 11 година, смањена на осам година. Јокићев боравак у затвору је заправо једна неиспричана филмска прича. За време истраге био је притворен у злогласној Јусовачи – затвору из турског периода, где је боравио у ћелији у којој се истовремено налазио нужник. Када је касније премештен у Спуж био је изложен свакојаким малтретирањима. Како то обично бива многи дојучерашњи пријатељи су га напустили. Једино му је остала верна мајка Стана коју је касније описивао као пример Мајке Храбрости.
Већ смо написали да му је мајка потицала из угледне породице, да јој је отац био перјаник краља Николе, а она предратни комуниста. Остало је упамћено њено антологијско обраћање Владимиру Бакарићу (Купферштајну) у којем је изложила Момчилове затворске патње и затражила да јој сина више не муче него стрељају. После њеног обраћања догодило се чудо. Бакарић је послао инспекцију а Момчило је коначно пребачен у ћелију са паркетом. За његов случај су се заинтересовале и неке међународне организације.
Разлоге за Момчилово помиловање треба тражити у великој шиптарској побуни на Косову и Метохији 1981. године, када су сваком часном родољубу постали сасвим јасни домети погрешне Брозове и партијске политике у овом делу наше земље. Притом свакако не би било правично оптуживати искључиво Броза за стање на Косову. Томе су као што је познато умногоме допринели и тзв. српски комунисти, о чијој је издаји Јокић неуморно сведочио.
После изласка са робије, Момчило Јокић се преселио у Аранђеловац и тамо наставио своја истраживања о Брозу. Прво издање књиге Тајни досије Јосип Броз објављено је 1992. године и штампано у рекордних пет хиљада примерака. Касније су уследила нова издања, велики тиражи и преводи на многе светске језике. Разуме се да се Јокић бавио и другим темама. Последњих година живота марљиво је радио на студији Политика и злочин. Као убеђени хуманиста веровао је до краја живота у друштво социјалне правде и хришћански систем вредности. Изнад свега је волео родну Метохију, дивио се манастирима и времепловима својих предака Јокића, часне васојевићке породице, која је представљала проблем свим властима од османског раздобља до данас.
Момчило Јокић је са овог света отишао тихо и без мржње. Имао сам задовољство да више од петнаестак година са њим повремено контактирам, и то од нашег првог сусрета пред гледаоцима новосадске ТВ Мост (када је продао више од хиљаду књига Тајни досије Јосип Броз) до нашег последњег интервјуа који смо имали 14. јуна 2018. године у оквиру емисије „Геополитика“ на Новосадској тв, а који сам у знак сећања на његову личност поново емитовао на овој телевизији 24. јуна 2021. године. Тада је с много задовољства говорио о своојој судској рехабилитацији из 2010. године.
Уз потресне речи његовог брата Гвоздимира Јокића сахрањен је 11. марта ове године на аранђеловачком гробљу Рисовача. Напустио нас је један од последњих дисидената из Титове СФРЈ, корифеј слободе, српски витез, неуништиви Момчило Момо Јокић. Нека му Бог подари Царство небеско!
ЛИТЕРАТУРА: Стварност, 2. II 1991, 14–18; Момчило Јокић, Тајни досије Јосип Броз, Нова светлост, Крагујевац 1992; Гвоздимир Јокић, У знак сећања. Момчило Мома Јокић: корифеј слободе, Стварност, 12. III 2021, интернет издање.
Остави коментар