Ауторка: др Наташа Дракулић Козић
Ирина Бранковић, супруга деспота Ђурђа Бранковића, с којим је имала петоро деце: Мару, Гргура, Стефана, Лазара и Катарину, вековима привлачи пажњу историчара. Поред тога, она је једнако инспиративна уметницима, те је могуће говорити и о њеном поетском лику. Усмена традиција памти српску владарку као Проклету Јерину. Разлози за њено негативно осликавање у фолклору, иако вишеструки, нису историјски утемљени. Крајем двадесетог и почетком двадесет првог века она постаје јунакиња романа Деспот и жртва Добрила Ненадића и једно од лица у драми Смедеревско благо Снежане Кутрички, где као дух походи свет живих и проговара оностраним, женским гласом. У настојању да уздрма уврежене представе о овој значајној личности српске средњовековне историје ауторка проблематизује народно памћење формирано на трагу поимања жене у оквиру традиционалне културе Срба као и појединих чињеница које деспотици нису ишле у прилог. О том ће комаду овде бити више речи након што укратко представимо портрет Ирине Бранковић.
Оно што је са сигурношћу познато јесте да ова знаменита жена води порекло из византијске династије Кантакузин; да је у Србију дошла из Солуна и удала се за Ђурђа Бранковића 26. децембра 1414. године; да су за њом дошла њена браћа Тома и Георгије Кантакузин (први учесник у одбрани Смедерева, други надзорник градње утврђења ове престонице); да је у српској средњовековној држави имала значајну улогу у државничким пословима и уживала велики углед; да се за њеног живота градило Смедерево (1428–1430), при чему је народ био принуђен на кулук; да је након смрти њеног мужа, 24. децембра 1456. дошло до сукоба око власти и наследства у оквиру породице; да је умрла 3. маја 1457. током бекства са двора; као и да су јој ћерке биле удате за стране племиће, Мара за турског султана Мурата II, а Катарина за цељског грофа Улриха II, док су њени синови Гргур и Стефан били ослепљени у заробљеништву код османског владара.
У усменим предањима, приповеткама и песмама најчешће фигурира као Проклета Јерина, где је окривљена за Марин одлазак у турски харем, ослепљење синова, а у коначници и за пропаст српске државе, што илуструју стихови: „Даде ћерку за Отмановића, / И с њом даде земљу и градовеˮ (СНП II: 80). Она је окарактерисана као окрутна владарка, застрашујућа градитељка, похлепна насилница, безосећајна прељубница, при чему су активирани мизогини ставови. Како се политички неуспеси у врло тешком периоду нису могли приписати владару, клетва је бачена на његову супругу која је по свему одступала од онога што једна жена треба да представља у оквирима патријархалне заједнице. Ирина Бранковић је била Гркиња, дакле странкиња, поред тога није била пасивна и потчињена мушком свету, већ је, врло вероватно, обилазила људе који су градили Смедерево, уз то је имала значајна владарска овлашћења и истинску друштвену моћ. Као таква није се уклапала у слику потчињене жене и била је погодна да јој се припишу различита злодела, поготово ако се узме у обзир да се грех врло често доводи у директну везу са женским принципом. Народни певач је криви за кулук, што илуструју стихови: „Кад Јерина Смедерево гради, / Па нареди мене у аргатлук, / Аргатовах три године дана, / И ја вукох дрвље и камење / Све уз моја кола и волове, / И за пуне до три годинице, / Ја не стекох паре ни динара, / Ни заслужих на ноге опанке!ˮ (СНП III: 1), као и за ослепљење потенцијалних наследника деспотовине: „Бог тʼ убио, Ђурђева Јерино! / Земљица ти кости изметала, / Душица ти раја не виђела, / Што оправи синце у душмане, / Те им црне очи извадише, / Сву Србију у црно завишеˮ (Стојадиновић 1869: 14). Тако је формиран изразито негативан фолклорни лик Проклете Јерине.
У Смедеревском благу Снежане Кутрички српска деспотица појављује се на сцени као утвара, привиђење из прошлости. Радња је најпре смештена у 1941. годину, када је Смедеревска тврђава разорена експлозијом оружја, муниције и ратне опреме коју су Немци тамо складиштили за напад на Русе и што је пропраћено великим бројем људских жртава уз озбиљну материјалну штету; затим у године обнове овог утврђења. Јерина искрсава већ у првој сцени првог дела драме у разговору с Миленом, осамнаестогодишњом ћерком Томе архитекте, изражавајући разумевање према њој, приповедајући о раскоши и Цариграду, а нестаје у тренутку када се појави Петар, режисер и Миленин вереник. Оставља трагове о свом присуству, на пример, са собом носи девојчин прстен с рубином (који је, верује се, некада припадао породици Бранковић).
Дух из прошлости сигнализира опасност, видљив је људима с израженом интуицијом. Милена, на пример, уочи свог тајног венчања предосећа да ће се нешто лоше десити, свесна је да је хармонија нарушена. Јерину уочава и Јефрем, чувар тврђаве који трага за благом Ђурђа Бранковића за које се верује да је закопано у тврђави. Авет из света мртвих посећује свет живих у кризном тренутку, пред велику несрећу, а „смех се постепено претвара у ужаснут врисак, затим сцену преплављује грмљавина експлозије, која односи све пред собом, светло се гаси, крици се чују све јаче, а затим одједном мукˮ (Кутрички 2004: 116).
Јерина је осликана као амбивалентна сила – она, с једне стране, покушава да спасе Милену током експлозије, док се, с друге стране, оптужује да је Јефрему откинула руку зато што се докопао Ђурђевог блага. Ауторка критички приступа усменом предању кроз приказивање увреженог мишљења поводом реконструкције Смедеревске тврђаве, а обликованог основним идејама комунистичког режима: „Е јесте, народ каже: Треба фабрике, железару подићи да се има ʼлеба, а не да пиљимо у прошло. То је било, па шта!? Неће од тога да се живи, од прошлог. […] Јер зна се да је тврђава господска, у зноју је народ зидо док је властела уживала, зна се и да је Проклета Јерина толике оробила и поморила, а сад је друго време. […] Народ се ослободио, нема више израбљивача, сад смо сви једнакиˮ (Кутрички 2004: 119). Ту се активира кружно поимање времена у контексту вечног враћања истог и цикличног понављања историје, што је овде остварено кроз колективно мишљење које се не дотиче превише с реалним стањем ствари. Муниција је заједно с људима и грађевином дигнута у ваздух по налогу Коминтерне, док осуда изнова пада на српску деспотицу чије су кости више векова под земљом и која је жртва истих сила разарања што без промене једнако делају одвајкада, што ауторка драме јасно истиче.
Да предање о Проклетој Јерини и даље живи и добро се уклапа у комунистичку догму потврђују Јефремове речи: „Па да сте онако споља фини, а унутра све сама гуја до гује у трбуху расте. Ето, ко та Јерина, […] и она је била деспотица, отмена рода а мучила толики народ за свој интерес. Да јој зида оволику тврђаву па да се она у њој шепури, а народ да у чатрљама станује. Кажу и да су јој синове Турци ослепели да би она престала да царује, а она опет ништа, и не ништа, него све гора и гораˮ (Кутрички 2004: 122). Овог јунака као чувара тврђаве малтретира иследник којем он поверава да се истински плаши српске деспотице чији му се дух привиђа и за који верује да му је однео руку. Њега је страх да ноћу борави у простору где искрсава опасно привиђење: „Ви не разумете, то се не сме, ја не смемˮ (Кутрички 2004: 128).
Први део драме завршава се у рушевинама, својеврсном међупростору у којем се преклапају овај и онај свет и где је према народним веровањима укинута граница између живота и смрти. Разговор између Томе и Јерине одвија се у полусну, контексту који омогућава појаву привиђења. Дух пружа утешне речи у кошмару: „Спавајте, не бојте се. Ту сам ја и док сам ту, све ће бити доброˮ (Кутрички 2004: 129), потом критикује Тому као мужа и родитеља који није умео да разуме женску страну, покушавао је да спута и супругу и ћерку из страха да ће остати без њих, опијао се и био насилан. Јерина објашњава сопствени усуд, како је вековима осуђују без стварне кривице. Она је, иако племкиња, само жена која је много трпела, приморана да гледа несрећу сопствене деце и пропаст државе. За разлику од осталих, изговара истину и тражи од Томе да јој помогне: „Ништа није немогуће, ако ми помогнете. У Првом светском рату кад су Аустријанци ову тврђаву топовима гађали, ја сам војнике што су скулптуре из мојих зидина вадили и на лађе товарили, у сну пресретала, преклињала и претила им, да не носе, чак и кип који је народ вековима каменом гађао мислећи да је мој и проклињао ме као да ја већ нисам довољно проклета, али нисам успела. Нисам успела, ни ону децу, оне глупе скојевце, да спречим да не запале експлозивˮ (Кутрички 2004: 133).
У Смедеревском благу чују се напади на моћну жену, Јефрем назива Јерину проклетом, похлепном, злом, опасном, бездушном, превејаном, похотном, при чему је разлика у поимању опозиције маскулино – феминино у контексту традиционалне културе патријархалног типа најбоље изражена у наводном испољавању туге владарског пара поводом несрећне судбине њихове деце: „Ђурађ је мушко био, а патио, а она ништа, ни сузу једну не пустиˮ (Кутрички 2004: 137). Мајка се због повлашћеног положаја у друштву доживљава као кип, тврда срца, окамењена, без емоција, оптужена за све што обичан човек трпи као једини кривац, довека проклет: „Алʼ, зна народ, народ памти и клетву шаље кроз векове, никад не заборавља!ˮ (Кутрички 2004: 137).
Насупрот гласу народа стоји дух из прошлости који се брани и доводи Тому и Јефрема до суочавања с највећим страховима, уз настојање да у њима пробуди борбену снагу и преведе их из пасивности у активно стање: „Ту неделотворност и бесциљност – наш систем то не трпи. Смисао је у корисности, сврсисходности, такорећи оправданости постојања појединцаˮ (Кутрички 2004: 132). Сврха њеног појављивања јесте да се избори са злим силама и појасни своју слеђеност као једини начин да поднесе ужасе које је за живота трпела. Док мушкарци покушавају да порекну Јеринино присуство и тиме избегну увид у сопствене грехе, она потврђује сопствено постојање: „А што си онда још ту и причаш са мном, јер ако ти то још није јасно, ја нисам твоја фикција, ја постојим […] нема два света, то су измислили за лаковерне, има само постојање или смртˮ (Кутрички 2004: 138–139).
Основни покретач у негативном доживљају Ирине Бранковић у свести народа јесте страх од суочавања са страшном истином, при чему се изражава склоност да се трагедија припише мистичној разарајућој сили женског порекла зато што не постоји спремност да се поднесу реални разлози људских недаћа. Једино је Тома, Миленин отац и архитекта, способан да се до одређене мере суочи са стварношћу, због чега бива кажњен од стране режима. Он је аутор текста који краде и преправља Петар и поставља га на сцену на самом крају комада.
Други део драме смештен је у период када је тврђава готово потпуно обновљена, одвијају се припреме за представу коју је писао Тома, а поставио Петар, режисер и некадашњи Миленин вереник. Он објашњава глумици како Јерину не треба да изнесе као кип, већ као живу жену од крви и меса, при чему видимо нови доживљај деспотице у уметности. Поставља се питање плагијата зато што Петар значајно мења оригиналан текст. Тому ће убрзо однети амбулантна кола, после чега он умире. Јерина се више неће манифестовати, она сада живи једино као драмско лице, односно застрашујућа сен од које зазире Јефрем, и даље у потрази за благом. Завршетак се одвија на свечаном отварању реконструисаног утврђења и поводом тога се игра представа, слави се, у првом плану су преваранти, профитери на људској несрећи. Истину доноси Јефрем у торби, опседнут благом изручује пред масу гомилу костију људских жртава, тријумфално узвикујући: „Ево га! Нашао сам га! Најзад сам га нашао! Наше благо сам нашао! […] Ево вам га. Има га још тамо доле, колико хоћете, колико год хоћете, у изобиљу. Поклањам вам га. Ваше јеˮ (Кутрички 2004: 146).
Катарза на самом крају наводи публику и јунаке да се суоче са истином. У похлепној потрази за златом проналази се само гомила људских жртава, почевши од градње Смедеревске тврђаве, обливене знојем, крвљу и сузама, све до њеног разарања у ратовима када недужни страдају зарад интереса моћника. Стварност се осликава из женске перспективе, угао посматрања је померен и због тога захвата све оно невидљиво – духове, привиђења, утваре – као отеловљење исконских људских страхова од смрти и казне за почињена злодела.
Посматрати извођење Смедеревског блага Снежане Кутрички на сцени могло би бити посебно искуство, с обзиром на актуелност драме која нам скида повез с очију, усмерава поглед ка минулим догађајима што су и даље остали неразрешени. Она обликује наш однос према традицији, проблематизује позицију моћи и власти, као и њихове начине управљања колективом чију стварност неретко преобликује ради лакше манипулације масом. Посебну пажњу завређује лик Јерине који нас опомиње да с прошлошћу нисмо сасвим рашчистили, те да смо и даље склони да несрећу повежемо с нечим што је страно, далеко, мистично, опасно, женско, демонско; чак и онда када опасност вреба на домаћем терену, која нам је испред носа, и те како реална, погубна, родно неодређена и обликована људском руком.
Грађа:
Кутрички, Снежана (2004). „Смедеревско благоˮ. Савремена српска драма. Књ. 20. Београд: Удружење драмских писаца Србије – Позориште „Модерна гаражаˮ – Културно-просветна заједница, 109–146. стр.
Ненадић, Добрило (2004). Деспот и жртва. Београд: Народна књига – Политика.
Стефановић Караџић, Вук (1972). Српске народне пјесме II–III. Београд: Нолит.
Стојадиновић, Благоје (1869). Српске народне песме (епске), књ. I. Београд: Државна штампарија.
Литература:
Вукчевић, Мило (1934). Ђурђева Јерина у традицији и науци. Вршац: Код Ј. Е. Кирхнера удове.
Граовац – https://www.kcns.org.rs/agora/56105/ (6. 6. 2021.)
Граовац – https://www.kcns.org.rs/agora/prokleta-jerina-u-epskoj-poeziji-i-narodnom-predanju/ (6. 6. 2021.)
Дракулић, Наташа (2018). „Јерина Бранковић између историје и усмене традицијеˮ. Зборник радова са IX научног скупа младих филолога Србије, одржаног 8. 4. 2017. године на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Савремена проучавања језика и књижевности. Год. IX. Књ. 2. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 23–33. стр.
Jagić, Vatroslav (1867). Historija književnosti naroda hrvatskoga i srpskoga. Knjiga prva. Staro doba. Zagreb: Štamparija Dragutina Albrechta.
Карановић – https://www.kcns.org.rs/agora/irina-kantakuzin-srpska-despotica-1427-1444/ (6. 6. 2021.)
Карановић – https://www.kcns.org.rs/agora/srpska-despotica-irina-kantakuzin-u-obnovljenoj-despotovini-smrt-despotice-jerine-1457-godine/ (6. 6. 2021.)
Ласкарис, Михаило (1997). Византијске принцезе у српској средњовековној Србији. Београд: Пешић и синови.
Милошевић Ђорђевић, Нада (2011). „Историјска и културноисторијска предања о Проклетој Јериниˮ. Пад Српске деспотовине 1459. године. Београд: САНУ, Одељење историјских наука, 75–85. стр.
Никол, Доналд (2010). Византијске племкиње: десет портрета, 1250–1500. Београд: Утопија.
Olesnicki, Aleksije (1943). Mihajlo Szilágyi i srpska despotija. Zagreb: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti – Narodna tiskara.
Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
Павловић, Леонтије (1980). „Градозиданије и проклета Јеринаˮ. Историја Смедерева у речи и слици. Смедерево: Музеј, 148–161. стр.
Pandurević – http://bazaart.org.rs/category/izdanja/mitske-zene-srpskih-predanja/ (6. 6. 2021.)
Пешикан-Љуштановић, Љиљана (2006). „Свете и проклете – жене из породице Бранковић у историји и усменој традицијиˮ. Смедеревски зборник. Број 1. Смедерево: Музеј у Смедереву, 43–62. стр.
Руварац, Иларион (1934). Зборник Илариона Руварца. Одабрани историски радови. Свеска I. Београд: Српска краљевска академија.
Спремић, Момчило (1992). „Бранковићи у историји и предањуˮ. Бој на Косову – старија и новија сазнања. Београд: Књижевне новине, 509–524. стр.
Стојковски – https://www.kcns.org.rs/agora/despot-djuradj-brankovic-poslednji-veliki-vladar-srpskog-srednjeg-veka/ (6. 6. 2021.)
Стојковски – https://www.kcns.org.rs/agora/znamenite-zene-srpskog-srednjeg-veka/ (6. 6. 2021.)
Сувајџић, Бошко (2007). „О ʼПроклетој Јериниʼ и српским деспотимаˮ. Иларион Руварац и народна српска књижевност. Београд: Институт за књижевност и уметност, 197–204. стр.
Ферјанчић, Божидар (1987). „Византинци у Србији прве половине XV векаˮ. Зборник радова Византолошког института. XXVI. Византолошки институт САНУ, 173–215. стр.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар