Аутор: проф. др Борис Стојковски
Борха (Borja) градић у околини Сарагосе, познат је све до данас као место и по њему носе презиме Борџије, једна од најозлоглашенијих, најинтригантнијих, али и свакако најзначајнијих породица у време ренесансе, у доба када се цео свет налазио на прекретници епоха.
Порекло им није сасвим јасно. Противници из великашке породице дела Ровере, одакле је потицао папа Јулије II, једноставно су измишљали приче о јеврејском пореклу, а Борџије су називани касније marranos. То су били Јевреји који су прешли на хришћанство у средњовековној Шпанији. У доба папе Јулија II (Ђулијано дела Ровере) ове инсинуације наглашаване у намери да се оцрне Борџије. Не постоје докази нити је могуће пратити генеалогију породице Борха (италијанизовано Борђа или Бирџија) и потврдити овакве тврдње. Борџије су, пак, измислиле да потичу од Педра де Атареса, племића и претендента на круну Арагона у XII веку, оснивача прве цистерцитске опатије у Веруели. Иако се ради о без сумње важној личности, Борџије су у конструисању свог наводно високог порекла занемарили једну просту чињеницу. Де Атарес је умро без деце.
Први велики представник ове породице био је Алфонсо де Борха (1387-1458) рођен у Ла Торети у Краљевини Валенсији. Родитељи су му били Хуан Доминго (Доменек у арагонским документима) Борха и Донсел и Франсина Лиансол. Граматику, логику и слободне вештине учио у Валенсији, докторирао канонско и грађанско право у Леиди, а и предавао га, на истом универзитету у Леиди неко време. Из 1411. године проповед једног од најзначајнијих шпанских мислилаца средњега века Винсента Ферера након које је уследило наводно пророчанство да ће Алфонсо постати велики човек. Иако изабран није био 1416. године, због противљења арагонског краља, био на сабору у Констанцу, али подржавао је јединство цркве. Две године потом, 1418. године Алфонсо Борха је постао ректор Светог Николе у Валенсији, као проректор универзитета у Лериди 1420-1423. године. Убрзо од 1424. године био је већ у служби арагонског краља и апостолски администратор Мајорке. Одбијена је била краљева жеља да Борџија постане кардинал, Мартин V био против тога. Подржавао је у време Велике шизме западне цркве противпапе Бенедикта XIII и Климента VIII, и чак натерао потоњег да се покори Мартину V 1429. године. Био је дипломата арагонских владара током базелског концила 1431-1439. године. Бискуп Валенсије је формално постао од краја августа 1429. године, недуго затим и старатељ малолетног незаконитог сина краља Алфонса V Ферантеа. Коначно, 2. маја 1444. године након измирења краља Алфонса и папе, Евгеније IV га проглашава кардиналом, и по титули био је кардинал-свештеник Светих Четворице Овенчаних. Члан Римске курије је тако постао и заправо ту је почео успон Борџија у Риму, а кардинал Алфонсо је учествовао у конклави 1447. године.
Осам година доцније, први Борџија је постао папа, Алфонсо је постао Каликст III. Компромисни кандидат у сукобима више струја унутар зидина папске курије, изабран 8. а устоличен 20. априла 1455. од кардинала протођакона Проспера Колоне. Ситуација у Римокатоличкој цркви, Европи и свету је била у време његовог доласка на катедру римских бискупа јако компликована. Цариград је пао 1453. године, Османлије су биле у незадрживом налету. Прва реформатска учења и незадовољство унутар цркве су потресали саму установу на чијем је челу био Каликст III. Слање папских нунција по Европи за борбу против Турака била му је прва мисија. Одбрана Београда 1456. године, као и заповест управо овог папе да црквена звона се оглашавају у подне су потом уследили. У знак ове победе одређена је прослава Преображења 6. августа сваке године.
Иако је понтификат Каликста III био кратак, свега три године, низ је занимљивих момената било из његове каријере као римског бискупа. Була Inter Caetera и потврда португалских права на територије у западној Африци, потврда Реда Христа под Енрикеом Морепловцем су значајне његове везе са Великим географским открићима. Рехабилитација Јованке Орлеанке 1455-1456. године, као и канонизација Винсента Ферера и још неколико светитеља су важне активности. Рехабилитацијом француске ратнице заправо је донекле признао грешку папства за осуду Девице Орлеанске. Наводна екскомуникација Халејеве комете која је била лош знак се везује за овог папу из куће Борџија. Вероватно је нека каснија легенда пошто се у његовим молитвама за Београд 1456. године нигде не наводи комета, а кад је опсада прошла, нико је није ни могао више видети. Потврдио је оснивање универзитета у Грајфсвалду, уздигао више кардинала, међу којима и Родрига Борџију, који му је био кардинал-нећак. Тиме је почео успон доцнијег најзлогласнијег папе у историји. Каликст III је умро 1458. године. Иако је био оптуживан да је распродао рукописе из библиотеке, и мало марио за хуманизам у односу на друге папе тога доба, ипак се цени као побожан и због доприноса борби против Турака.
Врхунац успона породице Борха је у доба Родрига Борхе, потоњег папе Александра VI. Рођен je 1. јануара 1431. године у Сативи, име добио по деди по оцу, а отац му је био Ђофре Лансол и Ескрива, мајка даља рођака Изабела де Борха и Каваниљес. Мајчино презиме узео по ујаковом избору за папу 1455. године. Од 1445. године је служио у сакристији валенсијске катедрале, а био и каноник Валенсије, Барселоне и Сегобе 1448. године. Студирао у Риму (папском потврдом задржао приходе из Арагона) код Гаспареа од Вероне, а у Болоњи био најбољи студент и докторирао право. Родриго Борџија је 1455. године постао бискуп Валенсије, убрзо кардинал, а онда је постао и вицеректор Курије кад је успешно угушио побуну у Анкони. Стекао је велико поверење Каликста III и наследника на трону Светог Петра, те је на тој позицији остао све до 1492. године. Један од одлучујућих гласова као кардинал је био у избору папе Пија II, захваљујући чему је добио још положаја који су носили са собом још прихода.
Већ 1460. године се појавила наводна оптужба за оргију коју је Борџија организовао, али је ствар изглађена, папа опростио Родригу овај наводни грех. Убрзо потом, 1462. године рођен први син Педро Луис од непознате љубавнице. Родриго је био вешт политичар и издејствовао на конклави да 1464. године нови папа постане Павле II, што му је гарантовало сачуване позиције, а чак је увећан утицај папске канцеларије на дешавања на Курији. Родиле се ћерке Изабела и Ђиролама 1467. и 1469. године, а Родриго је чак боловао од куге али се опоравио. И ове су ћерке биле од неке непознате љубавнице. Родриго Борџија је наставио своју политичку каријеру, тако што је 1471. године изгурао за папу Сикста IV и постао папски легат за измирење Арагона и Кастиље. Убрзо је постао кардинал-бискуп, а одобрио је брак Фернанда и Изабеле, био кум првом њиховом детету. Добре односе са арагонским краљем Родриго је наставио тако што је подржао Фернанда у Арагону и учинио крај грађанском рату који је у тој држави беснео деценијама. Афера са Ваноцом од Катенеија је свакако најпознатија од његових бројних. Из те везе родила су се нека његова најпознатија деца. Син Чезаре рођен 1475, Лукреција 1480. године, али су имали још деце. Врло брзо, 1480. године папа је узаконио Чезареа, и од 1482. године му давао положаје, тада као седмогодишњем детету.
Конклава 1484. године била је прилика за Борџију да постане папа, али се супротставила кардиналска струја на чијем је челу била породица дела Ровере, стари и дуговечни непријатељи шпанских Борџија. Овај избор је суштински био Родригов неуспех, али споразум са новим папом Иноћентијем IV показао је све Родригове дипломатске способности. И у овој Курији било је важно место за њега. Међутим, 1485. године избио је сукоб око места надбискупа од Севиље са Фернандом Арагонским, будући да је краљ то наменио свом сину, а Родриго је био папски кандидат. Упркос жестоком сукобу и чак заробљавању Борџије, ствар је изглађена, Родриго је тада одступио и као врсни дипломата убрзо постао краљев савезник. Подршка краљу у папском рату против Напуља, довели су до тога да је постигнуто измирење и положај Педру Луису је чак дат од Фернанда.
У међувремену, Ђулија Фарнезе му је постала нова љубавница (она 15 он 58 година), организовао јој венчање са Орсином Орсинијем и њихово дете чак приказано је било као дете из брака са Орсинијем. Кардинал Родриго Борџија је постао бискуп Мајорке и Егера, а са калочко-бачким надбискупом Петром Варадијем водио је вишегодишњи сукоб око Петроварадина и тамошње богате цистерцитске опатије Свете Марије. Овај сукоб се наставио и након Борџијиног избора за папу и вођен је око прихода једне од најмоћнијих опатија у том делу хришћанског света. Родриго Борџија никада није запоставио успон породице. Чезаре је од 1491. године био на студијама у Пизи, од 1492. први надбискуп Валенсије је постао.
Последња шанса конклава из 1492. године и коначно је Борџији донела срећу и успех! Убедио је угледног кардинала Сфорцу да пређе на његову страну, а према речима савременика ово је била изузетно скупа кампања и пораз дела Ровере који је ту струју у колегијуму кардинала тешко уздрмао. Слаткоречив, леп, доброг ношења, врстан беседник, увек весео, интелигентан, патрон уметности, тако је Родриго Борџија описиван од савременика. Као папа узео је име Александар VI. Упркос гласинама, али и историјским чињеницама које му не иду на руку, уистину је овај папа био и борац за Италију и њено јединство. Каснији папа Лав Х Медичим, 1492. године седамнаестогодишњи кардинал је наводно рекао сад смо у канџама вука. Остаје нејасно да ли потиче од њега ова мисао, али сведочи о Александровим противницима.
Син Ђовани је постао војвода Гандије, а понтификат Александра VI обележио је и почетак италијанских ратова, као и сукоб са Фернандом Арагонским због подршке коју је арагонски краљ дао кандидату струје коју је водио дела Ровере. Була Inter Caetera и подела прекоморских земаља између Португала и Шпаније су утрли пут развоју географских открића. Александар VI је имао и тежак сукоб са француским краљем Шарлом VIII, што је довело до ратова, а уследило формирање Свете лиге. Папу је, ипак, тешко погодила смрт војводе од Гандије и Беневента, његовог сина, због чега се чак и затворио у Анђеоску тврђаву.
Фратар Ђироламо Савонарола, који је узбуркао страсти проповедима у Фиренци 1495-1498. године, говорећи против корупције у Риму, ипак је папству био политички а не лични ривал, и ова епизода, иако није Александар VI био равнодушан према њој, није уздрмала темеље његове власти. Међутим, француско-италијански односи су ипак били папи у фокусу. Тајни договор из 1499. године са Лујем XII је постигнут, краљу одобрен развод и нови брак, док Чезаре добија нове позиције и младу из Наваре, пошто је пропао покушај да склопи брак са арагонском принцезом.
У време понтификата Александра VI проглашена је и година јубилеја 1500. (Света година). Том су пригодом и отворена света врата на базилици Светог Петра, папа ношен на sedia gestatoria у свечаној процесији и наредних годину дана ова су врата била отворена. То је привукло велики број ходочасника у Рим. Поред бројних других, везаних најпре за папин живот и особине, још у средњем веку била је актуелна и контроверза око ропства, односно његова прећутна подршка овом феномену у Новом свету, будући да исто није никад директно осудио, већ је од папе стигла само потврда Колумбових открића и поседа у Новом свету. Постоје опречна мишљења да се ради о подршци христијанизацији тих предела, па и покушаја да се Александар VI прикаже као папа који је осудио ропство и није био подршка трговини робљем. Његови претходници, као и поједини наследници, су ипак отвореније осуђивали ропство и трговину људима.
Почетком XVI века Александар VI се мешао у сукобе у Италији, хтео савез са Француском под условом да Чезаре добије Сицилију, али му је ускоро уследио крај. Након вечере са сином на самом почетку августа 1503. године, папа се разболео и пао у постељу, умро 12. августа.
Један чешки хуманиста из Лобковица му је саставио и епитаф, који гласи:
Epitaphian Alexandri Papae
Cui tranquilla quies odio, cui proelia cordi
et rixa et caedes seditioque fuit,
mortuus hac recubat populis gaudentibus urna
pastor Alexander, maxima Roma, tuus.
Vos, Erebi proceres, vos caeli claudite portas
atque Animam vestris hanc prohibete locis.
In Styga nam veniens pacem turbabit Averni,
committet superos, si petat astra poli.
Борџије склоне непотизму, ширењу и јачању породичног богатства и моћи, веровали су само својим људима, пошто су презрени били од италијанских великашких кућа. Александар VI је тај непотизам довео до врхунца. Чезаре, његов најпознатији син је био образован у Перуђи, сјајан војник и вешт дипломата, чак и кондотијер у сукобима у Италији, живео до 1507. године. Након очеве смрти био је најпре сарадник па љути ривал Фернанда II Арагонског. Убијен је, тј. подлегао ранама пошто је повређен копљем 1507. године у заседи у Навари. Оптужбе да је отровао брата Ђованија су непроверене, иако је био зацело склон интригама, те био особа огромних амбиција, Чезаре извесно није убио брата. Желео је да напредује, у томе није бирао средства, Макијавели га у Владаоцу спомиње, не без разлога као доброг владара Ромање.
Лукреција Борџија, свакако најпознатија женска особа из ове куће, у суштини је била оруђе у рукама оца и брата. Образована жена, изразито способна у администрацији, чак је и водила преписку Курије за време њеног оца и Фераре. Три брака, са Ђованијем Сфорцом била у браку од годину дана, и од Ђованија Сфорце потичу оптужбе о инцесту Лукреције и њеног оца. На крају је морао потписати документ да је импотентан и брак је поништен. Лукреција је онда била у браку са Алфонсом, сином Алфонса II док њеном брату није престало да значи савезништво за њиховом земљом порекла. У каснијем периоду Лукреција је оптуживана да је масовно тровала. Вероватно је била жртва касније перцепције њене породице. Лукреција Борџија живела до 1519. године у трећем браку са војводом Модене Алфонсом д’Есте, са којим је на концу и сахрањена. Низ љубавних афера јој се приписују, чак 10 деце, али без доказа о инцесту, оргијама или злочинима.
Ђофре Борџија наследник неких поседа у Италији и Шпанији, такође је син Родрига Борџије, а породица Борџије је наводно и у ХХ веку имала потомака.
Тешко је дати једнодушан закључак о овој породици. Борџије, једна од бројних породица у позном средњем веку која је на овај начин функционисала и тражила своје место под сунцем. Борба за поседе, углед и моћ, карактерише сцену не само Италије и не само Рима, већ целе Европе, па и шире. Њихово понашање без разлике у односу на сличне појаве тог и каснијег доба. Папа Александар VI је уистину био и мецена Микеланђела и Рафаела, подржао оснивање универзитета у Абердину и Валенсији, примио Јевреје протеране из Шпаније, Провансе и Португала и гарантовао им сигурност.
Пороци Борџија, којих је ван сваке сумње било одвише, ипак су бивали и пренаглашени од стране непријатеља. Злочини, разврат, интриге и сплетке присутне и код других ренесансних принчева, али њима су они свакако били лакше опростиви него неком папи. Италијани нису опростили дошљацима богаћење и напредовање, много тога измишљено или претерано, али Борџије, односно породица Борха, током позног средњег века је играла веома битну улогу на европској сцени, посебно на Медитерану. Стога не треба да чуди да су остали инспирација и у популарној култури, те да се приче и легенде о њима испредају до данас.
Остави коментар