Аутор: Стеван Стојков
У зиму, кад му време није, док је снег још увек прекривао голе гране, српски народ се дигао на устанак против београдских дахија. Њихов зулум се више није могао трпети. Сеча кнезова и виђенијих људи представљао је јасан сигнал српском народу и његовим вођама да им нема другог спаса до оружане побуне.
Изненадна побуна против дахија, без правог плана и договора, како се у првим данима устанка чинило, испровоцирана безобзирном самовлашћу и терором који су над народом спроводиле дахије, територијално је била ограничена на Београдски пашалук. Прокламовани циљ побуне је био повратак на стање под Хаџи Мустафа-пашом.
Будући да су дахије биле омражене и међу турским делом становништва Београдског пашалука и да су вође устанка тврдиле да се боре само против њих и јаничара, сматрајући их царским одметницима, Порта није имала разлога да Србе прогласи за побуњенике. Она их је и даље сматрала верним поданицима који су устали и боре се против насиља неколицине београдских властодржаца.
Будно пратећи ток устанка, Порта је била веома заинтересована да се он што пре оконча, како би се што пре успоставио мир у Београдском пашалуку. Како се подвлачило у Цариграду, Порта има обавезу да штити све своје поданике од насиља београдских властодржаца, али не може ни да дахије преда на милост и немилост устаницима, што је био један од њихових главних захтева.
Омасовљење српског устанка у првим годинама борбе против дахија и значајне победе које су устаници остварили на важним стратешким тачкама у Београдском пашалуку, охрабрили су устанике и њихове старешине да почну да све отвореније истичу који су стварни циљеви њихове борбе.
Уместо сукоба са дахијама, као јединог разлога за побуну, устаници све јасније испољавају тежње за стварањем сопствене државе или бар стицањем пуне аутономије у оквиру Турског царства. Овакве тежње за независношћу устанике доводе у директан сукоб са Портом. Прва битка у којој су се након моного година сукобили Срби са регуларном султановом војском била је битка на Иванковцу. Пре описа ове важне битке за нашу историју, укратко ћемо навести неколико значајних догађаја који су јој предходили.
Реформе и јаничари
Искрена жеља султана Селима III, који је на престо дошао 1791. године, била је да реформама турске управе и целокупног система подигне царство на европски ниво. Међу првим предузетим мерама која је требало да доведе до жељеног циља била је забрана јаничарима да живе у Србије, односно у Београдском пашалуку.
Војска која је некада била узданица царства се искварила. Ратничко одушевљење је заменила уживањем у власти. Јаничари су развили систем власти који је почивао на подвалама и неодговорности и као такав представљао легло корупције, а у исти мах и нереда и бунта потлаченог народа. Султан је правилно закључио да се мир на граници царства не може обезбедити ако се јаничарима дозволи да остану у Србији и наставе да спроводе своју самовољу.
Међутим, ова забрана у турском свету није наишла на разумевање. Штавише, наишла је на отворене протесте и на организовани отпор. Да би повратио мир у Србији послат је Бећир–паша. Управо за време ових борби, код обе стране, јавља се идеја да у борбу треба увести и Србе.
Становиште Срба је да се ред једино могао успоставити ако се између народа и власти искључе нежељени противници, тј. ако се народу да нека врста самоуправе, те није тешко закључити на чију су страну стали.
Уз давање одређених гаранција да ће успети да стање у Србији поправи, Хаџи Мустафа–паша постаје београдски везир 1793. године. Незадовољни његовим постављањем за везира београдског, јаничари су одмах покушали препад, али су били осујећени. У тој борби против њих први пут је била употребљена српска народна војска. Истини за вољу, без ње победа над јаничарима не би ни била остварена.
Желећи да награди српско држање у борби против јаничара, а и исти мах и да покаже да ће према њима водити другачију политику, Порта је донела неколико одредби које су представљале основу једне доста уске, али ипак стварне локалне аутономије. Повластице дате Србима овим одредбама озваничене су ферманима с почетка 1794. године.
Како наводи историчар Владимир Ћоровић, Срби су у то време уживали највише повластице које су Турци дали неком од народа који су насељавали Архипелашка острва. Између осталог, имали су своју народну војску, која је била наоружана и имала једну врсту војне организације на чијем челу је био Станко Харамбашић.
Нажалост, овакво стање у Србији није дуго потрајало. Добронамерни планови Селима III осујетили су унутрашњи отпори реформама и спољни фактор – француска политика. Разграната француска активност и агитација против Турске резултирале су турском објавом рата Француској.
Свесна да истовремено не може да води рат и против унутрашњих и спољних непријатеља, Порта је прогласила милост свим одметницима које се покоре султану. На истеку 1798. године опрост су добили и јаничари. Њима је чак било изричито дозвољено да се врате у Србију.
Повратак јаничара и сеча кнезова
Повратак јаничара у Србију значио је уједно и повратак зулума. Жељни освете и поприлично осиромашени, пожурили су да се што пре докопају својих старих поседа и да им придодају нове. За српски народ почиње време новог зла. Настаје режим стравичног терора јаничара предвођених четворицом дахија: Мула–Јусуфом, Аганлијом, Кучук–Алијом и Фочић Мехмед–агом.
Иако у почетку обазриви, дахије веома брзо показују своје право лице. Србима се прво укидају повластице, а затим почињу репресалије над недужним становништвом. Дахије људима суде и пресуђују по својој вољи, отимају имовину, коње и оружје. Поред нових намета и глоба које измишљају, српски народ посебно погађају насртаји „и на част и образ њихових жена и кћери“. Бахато понашање дахија прате мучења и убијања недужних људи, као и спаљивања читавих села.
Будући да је Порта била неспособна да обузда и казни дахије, било је сасвим предвидљиво да ће се у оваквим условима код потчињеног народа појавити отпор. Почињу припреме за српски устанак.
Од својих ухода, дахије добијају обавештење да се у народу нешто „кува“, али не предузимају никакве акције, јер нису у потпуности били свесни каквих је размера отпор, нити су знали ко све у њему учествује. Сплетом срећних околности, у њихове руке долази писмо које је кнез Алекса Ненадовић послао аустријском мајору Митесеру који се налазио у Земуну. У писму је, између осталог, било написано: „Зато вас молимо припремите нам џебане и официре, а војске доста имамо, па нам помогните да дахије одавде отерамо“.
Ово писмо је дахијама отворило очи. Они су хитро кренули у акцију. Циљ те акције је био истребљење свих истакнутих људи који би могли повести народ у борбу. Дахије су у јануару 1804. године кренуле у веће српске вароши како би посекле угледне српске кнезове, свештенике, трговце и све оне који су се истакли у борби против јаничара. У ваљевској и шабачкој нахији дахије су на превару ухватили и убили кнеза Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, затим Стојана Михаиловића, игумана Хаџи–Рувима и многе друге. Ова сурова акција у народу је остала упамћена као сеча кнезова.
Почетак устанка
Рачуница дахија је била погрешна. Њихов план да сечом кнезова застраше народ дао је управо супротан резултат – раздражио је Србе. Одговор срског народа на сечу кнезова је био брз и оштар. Догодило се оно што су дахије најмање очекивале.
Око 300 виђенијих Срба углавном из Шумадије, који су избегли смрт, окупили су се у Орашцу, на месту званом Марићевића јаруга, на Сретење 15. фебруара 1804. године и донели одлуку да се подигне устанак. Да стане на чело побуњеног народа и поведе га у борбу против злогласних јаничара и дахија беше изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе. Први српски устанак је отпочео.
Осим самог подизања устанка, дахије је збунио и неочекивани успех устаника. Вођени природним нагоном за самоодржањем, након само два и по месеца од скупа у Орашцу, устаници чврсто држе Београд под опсадом. Држањем Београда под опсадом, устаници су били уверени да ће остварити двоструку корист: ослабиће одбрамбене способности дахија, а истовремено ће подићи свој војни и политички углед, јер је Београдска тврђва представљала један од највећих стратешких објеката у овом делу Европе.
Стање у опкољеном Београду веома брзо је постало неиздрживо. Недостатак хране, огрева и других потрепштина брзо се осетио. У Београду, поред дахија и јаничара, живели су и Турци који су остали верни султану. Управо на њих дахије врше притисак да се обрате аустријском генералу Генејну и затраже помоћ.
Аустријски генерал се одазвао турским молбама и прихватио је да посредује код устаника како би се склопио мир. Вођа српског устанка, Карађорђе, добија позив да дође у Земун да се договори о условима за престанак непријатељстава.
Скупштина у Остружници
Свестан да преговори у Земуну могу имати крупне политичке последице, Карађорђе позива све устаничке вође да се окупе у Остружници, надомак Београда, како би се договорили о ставовима које треба на преговорима заступати. Највиђеније устаничке старешине се одазивају на вождов позив и овај састанак, који је трајао од 24. априла до 3. маја, представља прву скупштину у Карађорђевој Србији.
Скупштина у Остружници је, како је то посебно нагласио историчар Миленко Вукићевић, имала велики значај у развијању устанка пошто је то био „први састанак свију нахијских и устаничких старешина београдског пашалука“. На овом састанку устаничке вође су договориле око девет услова које би турска страна требало да испуни ако жели да склопи мир са Србима. Ултимативни услов који су поставили устаници односио се на дахије и гласио је: „Српски устаници неће се примирити док се не уклоне са овог света четири дахије.“
Преговори вођени у Земуну од почетка су били неискрени. На дан њиховог отпочињања, дахије су извршиле напад на устанике. Такође, турска страна је одбила скоро све српске предлоге, те су преговори завршени „дипломатским фијаском“. Међутим, за устанике ови преговори су представљали одређени успех. Међународна јавност, пред којој су се устаници први пут појавили, имала је прилику да сазна који су српски захтеви и да се увери да Први српски устанак није само локална побуна која се може лако угасити.
Ликвидација дахија
Преговори у Земуну су пропали, те су устаници наставили са опсадом Београда. Иако су устаници били бројнији нису изазивали дахије на пресудну битку. Ограничили су се на изнуривање и онемогућавање непријатеља да се пробије у унутрашњост пашалука. Разлог због чега су тако поступали је што је Београд био царски град и престоница провинције, те још увек нису хтели да изазивају званичне султанове снаге.
Порта је желела да се побуна што пре оконча, али је већ почела да сумња у прокломовани циљ устаника, па у мировну мисију поново шаље Бећир–пашу. Он ступа у преговоре са Карађорђем. У њима, иако се у почетку противио томе, Бећир–паша суочен са претећим захтевима устаника бива принуђен да изда бурунтију локалном турском комаданту у којој му заповеда да преда устаницима четири београдске дахије које су се у међувремену склониле на острво Ада Кале код Кладова.
У ноћи између 5. и 6. августа чета Миленка Стојковића, коме је био поверен задатак ликвидације дахија, опкољавају кућу у којој се оне крију и након жестоког отпора извршава наређење. Одсечене дахијске главе бивају одране и испране и том приликом Аганлијина глава пада у реку која је односи. Остале дахијске главе, напуњене вуном, шаљу се прво у Београд, а затим бивају послате султану у Цариград да се сви увере да су се Срби ослободили четворице београдских тирана.
Устанак се наставља
Ликвидацијом дахија устанак се није окончао. Турци су мислили да ће погибијом дахија устаници бити у довољној мери задовољени и да би требало да се разиђу свако својој кући. Срби су мислили другачије.
Иако су на самом почетку Карађорђе и друге устаничке старешине истицале да устанак има искључиво антидахијски карактер, дошло је време да се карте у потпуности отворе. Срби нису више желели да остану под Турцима.
С друге стране, султан и Порта су хтели да се ствари врате на пређашње стање. Србима се јамчи да их нико не сме ни вређати ни изазивати и да ће кривци за то бити строго кажњени, али потпуни споразум о престанку устанка се не постиже. Надолазећа зима је један од разлога због којег устаници ипак нису желели да прекину све везе са Турцима. Све до лета 1805. године револуционарни пламен, који је устанак запалио, је утихнуо, али се није угасио.
Одметници
Устаници се припремају за нове борбе. Овладали су целим Београдским пашалуком и мада су другачије мислили и чинили, нису се још јавно супротстављали султану. Међутим, довољно припљемени да се Порти одлучно супротставе, устаници све јасније испољавају тежње за стварањем сопствене државе или макар стицање пуне аутономије у оквиру Турског царства.
Овакве тежње српских устаника у Цариграду нису дочекане са симпатијама. Њихове жеље за стварањем српске државе на стратешки веома значајном делу европске Турске, Порта није могла никако да прихвати. Увидевши да тврдње устаничких вођа о циљу побуне нису искрене и да је њихова борба добила нови карактер, Порта одустаје од политике измирења са Србима и устанике почиње сматрати одметницима.
Порта је кренула у предузимање одлучних мера како би се српски устанак у Београдском пашалуку угушио. Прва мера у том циљу је слање захтева Хафис–паши, из Цариграда у Ниш, да прикупи веће војне снаге, крене у Београдски пашалук и у корену сасече побуну.
Хафис–паша је био спoсобан и амбициозан комадант. Након што је султан потписао указ о његовом постављењу за управника Београда у рангу везира, самоуверено се хвалио да у Београд креће у казнену експедицију против Срба. Чак је обећавао да ће за таоце узети читаве породице највиђенијих устаничких старешина. Да би се устоличио на тај високи положај и остварио свој наум, морао је прво да се са војском пробије из Ниша до Београда. То није било нимало лако нити једноставно. На том путу су му се препречиле јаке српске снаге, које су га спремно чекале.
Припреме за бој
Пре него што се упустио у сукоб са устаницима, Хафис–паша је имао детаљно разрађен план за успостављање мира у Београдском пашалуку. Његов план се састојао из два дела. Један део плана је био војног, а други политичког карактера. Нада Хафис–паше да ће моћи да придобије и наговори устанике, обећавајући им миран и сигуран живот, да уклоне и ликвидирају своје старешине представљала је политички карактер плана. Тај део плана Хафис–паша је покушао да оствари у првој фази свог похода на Београд.
За то време, сазнавши да се Хафис–паша са великом војском спрема на Србију, устаници задају ударац први. Наиме, они до 31. јула ослобађају Карановац (данашње Краљево) и Ужице и тако протерују Турке из свих села и градова Београдског пашалука, осим Београда, Шапца и Сокола.
Крајем јула, Хафис–паша је кренуо из Ниша са својом добро наоружаном војском и упутио се према Морави. Снаге Хафис–паше су бројале приближно 15 000 војника. Да би избили на Београд, они се окупљају на Везировом брду код Ћуприје. Било је очекивано да Турци нападну из овог правца, те су се устаници прикупили у две групе како би спремно дочекали снаге Хафис–паше.
Прву групу устаника, којих је било између 4 000 – 5 000, предводио је Карађорђе. Вожд се са својом групом налазио на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са овог положаја Карађорђе је био у могућности да брани главни правац турског наступања: Ћуприја – Јагодина – Баточина – Гроцка – Београд.
Миленко Стојковић са Петром Добрњцем предводио је другу, мању групу устаника. Њих је било око 2 000 и они су били распоређени на Иванковцу код Ћуприје како би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве: Ћуприја – Иванковац – Пожаревац – Гроцка – Београд.
Овакав распоред устаничких снага открива њихов наум да навуку непријатеља на простор од Гиља до Иванковца како би се нашао између две ватре: Карађорђа и Миленка Стојковића.
Првобитни план Хафис–паше је био да пређе Мораву и цариградски друмом се упути ка Београду. Међутим, овај правац наступања је био веома опасан, јер је водио кроз Шумадију која је била снажно обухваћена устанком. Дошавши до Мораве, паша је видео да је река надошла. Уз то, сазнао је и да га са друге стране чека Карађорђе са својим устаницима, те је променио план. Хафис–паша се одлучио да нападне преко Иванковца и окренуо је своју војску према Миленку Стојковићу.
Више нема разговора
У складу са својим планом, како би избегао битку и заобилазним путем стигао до Београда, Хафис–паша је послао преговораче код Миленка Стојковића. Намера му је била, на првом месту, да поткупи српског вођу.
Пашин човек од поверења, Смаил–ага, је пренео захтев вођи српских устаника да без борбе пропусти турске снаге кроз устаничке положаје. Као против услугу, Хафис–паша је обећао Миленку Стојковићу да ће га својим указом поставити за врховног српског кнеза чим се он устоличи на нови положај у Београду. Одговор Миленков је био јасан: „Што ми се беретом кнештво обећава, знајте, да ја више волим над овим крајем бити српски комадант, него кнез над целим пашалуком.“
Пошто поткупљивање није дало резултата, уследиле су претње. Вођи устаника се претило величином војске коју је паша повео, као и њеном решеношћу да по сваку цену настави своје наступање према Београду. Одговор који је на ове претње дао Миленко Стојковић је означио и крај преговора. Он је гласио: „Претњама ме не уплаши! Удри свом силом! Рђа био ако ти се уклонио!“
Фронт
Знајући да се сва турска војска окренула ка њему, Миленко Стојковић је непосредно пред битку, за веома кратко време, подигао читав систем земљаних утврђења. Топографски погодан положај за одбрану на Иванковцу устаници су додатно утврдили подизањем три шанца са палисадама и бркљачима, а на падинама западно од шанчева са два редута.
Велики шанац српских устаника се налазио на западној ивици данашњег Иванковца. На неких 50–60 корака од њега се налазио други, мањи, шанац. Западно од другог шанца, на педесетак корака, био је трећи шанац у којем су се налазиле српске резервне снаге које је предводио Стеван Синђелић.
Шанчеви су били опасани рововима, ширине и дубине приближно пола метра, а испред ровова су се налазиле палисаде, са шиљцима пободеним нагоре. Редути су били квадратног облика. Већи са страницама дугим 25 и мањи са 15 корака дужине. Код оба редута, у предњем делу се налазио грудобран.
У склопу последњих припрема пред битку, на фронту широком 15 km, устаници распоређују своје снаге. Српску војску су сачињавали одреди Миленка Стојковића, Петра Добрњца и Стојана Козара. Наведене три групације представљале су основу српских положаја на десној обали Велике Мораве.
Бој је почео
Бој на Иванковцу отпочео је 18. августа 1805. године. Водио се на подручију три брда: Лудо поље на Мућавском брду, Краљево брдо и Везирово брдо између којих се налазила долина са Иванковачком реком. Мањи шанац и два редута устаници су били подигли на падинама Лудог поља на Мућавском брду, док се велики шанац налазио у долини Иванковачке реке испод Лудог поља и Мућавског брда. Турске снаге су биле концентрисане на Краљевом и Везировом брду.
У јутарњим часовима, 18. августа, војска Хафис–паше је напала устанике. Напад је трајао читав дан. Главнина турских снага је запосела положаје на Везировом брду и нападала је са чела. Истовремено са њеним покретом, две турске колоне су заобишле Иванковац, са истока и запада, и запоселе Супску и Сење, али нису успеле да устаницима нанесу веће губитке.
Рачуница којом се водио Хафис–паша је била да ће ударом са Везировог брда, Супске и Сења, ако ништа више, бар успети да потисне устанике како би својој војсци отворио пут до Београда.
Жесток отпор устаника
Сутрадан, 19. августа, у освит зоре Турци крећу у нов напад на српске положаје. У напад је прва кренула коњица. Њој у сусрет, из шанца је кренуло шест српских коњаника. Из турске коњице се издваја део који прихвата мегдан са српским коњаницима. Мегдан је трајао док турски коњаници нису дошли у домет српских пушака. Тада српски пешаци излазе из шанца, опаљују плотун и враћају се на свој положај.
Турске снаге су снажно нападале. Док је једна колона непријатеља нападала шанац, друга је покушавала да се до њега пробије преко редута, али се одмах, при првом контакту видело да су устаници спремни да пруже жесток отпор. У крвавом боју падали су једни за другим, и Срби и Турци. И поред херојског држања, српски устаници нису могли дуго да бране предњи редут. После краће борбе са далеко бројнијим непријатељем, посада предњег редута је била приморана да се повуче у задњи.
Силним нападима турске коњице на редуте и велики шанац, придружује се турска пешадија која напада мали шанац. Такође, турски пешаци се прикључују и нападима коњице са Везировог брда која јуриша на велики шанац како би заједничким снагама сузбили највеће упориште српских устаника. Велике борбе се воде на целом бојном пољу.
Тек предвече, турске снаге успевају да освоје мањи шанац и то кад се посада шанца повукла у већи шанац. Пошто су устаници напустили први редут, Турци су напали други. Његовом одбраном је командовао истакнути јунак Кара–Стева из Прова. Након огорчене борбе и пада малог шанца, српска посада је морала да напусти и овај редут. Турска војска све нападе усмерава на велики шанац.
Тада до изражаја долази правилан одабир места за подизање великог шанца. Наиме, падине Лудог брда, које се уздизало северо-западно од шанца, онемогућавале су турској коњици да искористи пун потенцијал. Такође, са источне стране, нападе је онемогућавало корито Иванковачке реке, а густ шљивар је онемогућавао коњицу да нападне са југа. Турци су у току другог дана боја извршили 20 напада на устаничке положаје, али су сви били одбијени.
У нападима на српске положаје, турске снаге су претрпеле велике губитке. Појава српских снага на Лудом брду учинила је леви турски бок веома рањивим. Под окриљем ноћи, они напуштају Иванковац и беже ка Параћину, чиме су борбе завршене.
Долазак вожда
Напуштање бојног поља од стране турске војске убрзала је и вест да је устаницима у помоћ кренуо Карађорђе са великом војском. Како наводи Вук Караџић у „Грађи за српску историју“ ову вест су Турци чули од ухода: „Ето Кара-Ђорђија на Мораву са десет иљада војске!“ Чувши је, они су помислили: „Шта ћемо сад? Кад ево овије нема шака људи, па се не даду, и толике јунаке погубисмо око њи, а камо ли сад, кад стигне Кара-Ђорђије с толиком војском! Него бежи!“
И стварно, чувши пуцњаву са десне обале Велике Мораве, Карађорђе се упутио са својом војском ка Иванковцу. Стигавши на поприште боја, видео је да су устаници однели победу, те се придружио Миленку Стојковићу на положајима изнад Параћина.
Турске снаге су 20. августа извршиле још три напада на српске устанике, али су они успешно били одбијени. Претрпевши ове поразе, Хафис–паша је био приморан да повуче своју војску чак према Нишу. Обећање дато српским устаницима по отпочињању боја да ће његова војска за три дана пити воде на Дунаву није испунио, али им је оставио богат ратни плен.
Тако се окончала битка на Иванковцу. Карађорђе није допустио српској војсци да прелази границу Београдског пашалука, па је Параћин остао поштеђен.
*
Бој на Иванковцу је прва велика битка српског устанка. У њој су се Срби након дужег временског периода сукобили са регуларном турском војском и нанели јој пораз. Бој на Иванковцу означио је преломни тренутак у читавом раздобљу Првог српског устанка. Ова битка је сасвим изменила дотадашњи карактер српског устанка. Како наводи историчар Миленко Вукићевић: „Из простог устанка против дахија… избије на видик борба… за ослобођење од Турака и тежње за стварањем српске државе“. После ње, више се није могло натраг.
Показавши безмерну храброст и патриотизам, српски устаници су остварили величанствену победу која им је ојачала самопоуздање и уверила их да имају довољно снаге да се одмере и са моћним Турским царством. Победа српских устаника имала је велики морални одјек у целом пашалуку. Она је допринела да се устанак шири и напредује, устаничка држава развије. Због тога се победа у боју на Иванковцу сматра најзначајнијом и највећом победом устаника у читавом раздобљу Првог српског устанка.
Литература и извори:
Ћоровић, Владимир: Историја Срба, Београд: Leo commerce, 2010
Јовановић Небојша, Илијин Душан, Хамовић Драган: Устаничка читанка (1804 – 1815), за ученике и наставнике основних и средњих школа, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004
Богуновић, Небојша: Под заставом Карађорђа: догађаји и личности из Првог српског устанка, Ниш: Зограф, 2003
Љушић, Радош: Вожд Карађорђе, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2005
Остави коментар