Ауторка: др Александра Колаковић
Политички и економски чиниоци подупирали су продор француских културних зрачења у Србију, а у исто време културна сарадња била је претходница чвршћем повезивању Француске и Србије. Највећи утицај имали су појединци, који су својом активношћу утицали на прихватање француског културног модела у српском друштву. Богдан Поповић и Јован Скерлић су својим критичким радовима, уређивачком политиком у Српском књижевном гласнику и својом свеукупном активношћу у јавном животу Србије, утицали на уобличавање српске културе по француском моделу. Колико је њихов утицај на пропагирање француског језика и културе био јак, најбоље сведочи експозе Пола Дешанела о спољној политици Француске из 1911. године, где закључује да уз пропагирање француског језика „расте наша (француска, примедба А. К.) трговина, као и непрекидне симпатије Србије према Француској“. Академик Милорад Екмечић сматра да је књижевни утицај пресудан за развој и усмереност једног национализма и да је код Срба био доминантан француски утицај како је то још Јован Скерлић у Историји новије српске књижевности истакaо 1914. године. Тада је Скерлић указао на блискост српског и француског менталитета: „Српски књижевни стил се успешно преображава према великом француском узору: интерпункција, која је до скора према немачком била граматичка, сада према француском постаје логична. Данашња српска књижевност развија се углавном под утицајем француске књижевности“.
Идеје француског културног круга преношене су посредно и на Србе ван граница Србије, јер је српска интелигенција следила културна мерила браће Богдана и Павла Поповића, Јована Скерлића и других носилаца културних промена међу Србима. Политичке и књижевне везе, које су успостављене између припадника културног живота у Србији и Срба у Босни и Херцеговини утицале су на продирање француских идеја и идеологија међу Србе ван матице. Академик Предраг Палавестра приметио је да се до пада Обреновића (1903) српска интелигенција најчешће колебала између руског и аустријског утицаја, а да је доласком на престо Карађорђевића у Србији преовладао француски утицај. Упоредо се међу Србима изван Краљевине Србије примећује склоност према немачкој, италијанској, енглеској и скандинавској култури. Ипак, Светозар Ђоровић, Алекса Шантић, Јован Дућић и Атанасије Шола још у мостарском часопису Зора (1896–1901) преузели су мерила српских књижевних часописа и преко њих посредно део француских културних утицаја. Јован Дучић је у тексту „Патриотизам у књижевности“ истакао да је издавање часописа и листова „један одјек свега што се збива у другим књижевностима, бесједник о свим злим и добрим струјама и појавама“. Васпитна и посредничка улога часописа и листова, дакле, обликовала је идејне струје међу српским интелектуалцима, а посебно утицала на уношење француских културних образаца и међу Србе ван Србије. „Паризлије“, интелектуалци образовани у Француској или на француским узорима, утицале су да се српска култура за руску и за немачку мисао везала „само својим бочним токовима. Главна врата отворила је према француској култури и наслеђу грађанског либерализма, картезијанског поверења у здрав разум и наслеђу јакобинске одлучности у спровођењу етичких принципа слободне воље“ истиче академик Палавестра.
Матица српска преко набавке књига, речника и граматика француског језика, као и куповином књига француских аутора преведених на немачки и српски језик, упоредо са браћом Поповић и Јованом Скерлићем у Србији, ширила је француску културу међу Србима у Аустроугарској на почетку 20. века. Дела француских аутора су на просторе Хабзбуршке монархије где су живели Срби ређе стизала у оргиналу на француском језику јер су кроз школски систем као обавезни језици учени немачки и мађарски. Ипак, посредством приватних часова и завода за васпитање девојака, француски језик је постепено продирао међу Србе који су живели у Новом Саду и околини. Већ почетком друге деценије 20. века примећује се велико интересовање међу Србима за француску писану реч. Од октобра 1912. године Светислав Баниц, некадашњи студент у Берлину, Јени и на Сорбони у Паризу, предаје француски језик у Српској гимназији у Новом Саду. Валтазар Богишић, Миленко Веснић и Луј Леже, који је и посетио Нови Сад, помагали су ширење француске културе међу Србима у Аустроугарској слањем новина, часописа и књига. Од 1906. године Матица српска добија претплату на La Revue slave, а наредне 1907. године и на Journal des savants.
Књижевни нараштај Младе Босне, жариште српске авангарде померено је на периферију, истовремено, посредно прузевши француски културни модел. Владимир Гаћиновић, идеолог младобосанаца, уписао је књижевност у Београду код Јована Скерлића и писао о Жан-Мари Гијоу. Скерлић, као творац званичног културног модела Краљевине Србије и његова везаност за француску културу и цивилизацију, били су узор нараштају српских интелектуалаца ван Србије. Један од првака омладине Босне и Херцеговине, Димитрије Митриновић, још као ученик мостарске гимназије учио је немачки, француски и италијански језик и припремао се за књижевни и публицистички рад дискусијама у оквиру ђачких удружења. У јесен 1907. године, после матуре, а пре студија у Загребу и Бечу, Димитрије Митриновић посетио је Београд, где је остварио личне контакте са интелектуалцима окупљеним око Српског књижевног гласника и пројугословенског клуба Словенски југ. Митриновић је између осталих упознао Јована Скерлића, који је већ на почетку 20. века био „учитељ енергије и секретар јавности, национални трибун и књижевни судија“. Поред Скерлића, са којим је касније био и у спору, као један од носилаца авангарде, Митриновић је упознао и Бранислава Петронијевића, Љубу Јовановића и Божидара Марковића, који је припремао обнову часописа Словенски југ, чији је клуб био први „југословенски семинар, у коме се учило југословенском национализму“. Контакти са духовним и идејним вођама Срба, које је Митриновић успоставио у Београду 1907. године једним делом су определили даљи Митриновићев национални рад у Аустроугарској. Преко интелектуалаца из матице, Митриновић и остали српски интелектуалаци окупљени око Младе Босне, посредно су и селектовано прихватали идеје француског културног круга.
За даљи развој српске књижевности и културе у целини, као и за прихватање француског културног модела у Србији и међу Србима ван Србије, значајно је да се и Јован Дучић 1901. године, када је објављен програмски чланак првог броја Српског књижевног гласника, нашао у самом средишту групе окупљене око Богдана Поповића. Један од највећих српских песника – Јован Дучић, школован у Швајцарској и Француској, био је прожет француским културним утицајима, које је пренео и на нове генерације српских песника. Дучићево познавање античке историје, књижевности и филозофије, остварено је и пре његовог одласка у Швајцарску и Француску. У раној младости романтичар Дучић упознао се са књигама француских аутора или страном литературом у француском преводу, што је обликовало његово даље стваралаштво. Како је то приметио Коста Павловић, „одласком у Швајцарску и Француску, 1899, Дучић се одваја од свог родног краја. Пред њим се указују нови видици. Тамо пада под утицај парнасоваца, а затим симболиста“. Дучић је по форми свог песничког израза био парнасовац, а по садржини симболист, што је довело до стварања оргиналног израза, који је и данас идеал. За Јована Дучића светску историју представљају „античка Грчка, ренесансна Италија и модерна Француска“ и стога су оне у његовом опусу идеал коме се тежи. Флашар је истакао како „Духовна формација Дучићева, судећи и по његовим песмама и путописима, у доброј мери изражава Европу и њену књижевну културу с краја прошлог века. Она изражава њене најопштије тенденције, или бар оне које су у последњим деценијама биле карактеристичне у Француској, Енглеској и Немачкој, и у мањим срединама под утицајем ових великих културних организама“. Ипак, Миодраг Поповић примећује да је Дучић ђак француске књижевне традиције 19. века, али и да његова прозна реченица има сличности са реченицом „француских моралиста седамнаестог века“.
Париски позоришни живот, рефлектовао се и на српске средине ван Београда и Новог Сада. Српско културно средиште у Мостару настојало је да оживи и дух париске културе, пре свега захваљујући образованим појединцима и француским ђацима – Јовану Дучићу и Атанасију Шоли. Културне активности међу Србима у Босни и Херцеговини, биле су у складу са убрзаним развојем српске културе и њеном децентрализацијом на почетку 20. века. Народно позориште и чланови његове управе имали су повремено улогу посредника, пре свега преко критика које су публиковане у Делу или Српском књижевном гласнику. Популаризовање француских дела био је један од начина да се помоћу културне еманципације смањи политичка и културна доминација, као и цивилизаторска мисија Аустроугарске, почетком 20. века. Иако је велики проблем приликом припреме и реализовања представа у свим српским срединама био у проналажењу стручних преводилаца, представе француских аутора су на прелазу векова имале своју сталну публику, већ опијену француским културним вредностима.
Утисак је да су српске средине удаљене од Београда, радије прихватале позоришне тенденције патријархалног карактера. Стога су у позоришни живот, поред васпитног елемента кога су потенцирале српске позоришне вође у Београду, уносили филозофске опсервације религиозног карактера. Француска драмска књижевност је била основа око које су се и даље водиле расправе и тражили узори. На крају 19. века уредништво Зоре објављује како у Француској сматрају да „француска драма иде на руку неморалности, и да убија врлине наивнијег и простосрдачнијег свијета, који је осуђен да на позорницама из дана у дан гледа прељубу, развод брака и томе слично. Што је најгоре – по њиховом тврђењу – француски дрмаски писци не само што штеде прељубнике, већ их извињавају“. Поменуто је покренуло залагање за реформу француске драме и стварање „једног хришћанског позоришта, које би сходно комадима из области религије крепиле врлине Француза“. Ако се има у виду да је центар окупљања Срба ван Србије у дугом периоду османске и хабзбуршке власти била црква, може се разумети побуда да се позориште поред национално-васпитне функције посматра и у складу са религијском компонентом.
У српској култури и књижевности на прелазу из 19. у 20. век „огроман значај имало је изграђивање националне самосвести, трагање за идентитетом и обнова духовног самопоуздања“. Српски интелектуалаци, прожети француским културним утицајима, осећали су потребу да се живот нације унапреди и еманципује према важећим европским стандардима. Млади грађански интелектуалци школовани на страни, првенствено у Француској и Швајцарској као ,,најгласнији и најутицајнији тумачи нове књижевности код Срба били су махом критичари и професори Универзитета или песници којима су се отварала врата дипломатије“. Нови извори француске културе пробијали су отпор конзервативних кругова. Прихватање француског културног модела брисало је трагове „источњачког фатализма, неприметно сакупљеног у духу и менталитету српског народа“. Међународни односи крајем 19. и почетком 20. века, приближавање Русији и Француској, као и Великој Британији, а удаљавање од Аустроугарске и сукоб са њом, дозвољавале су промене у српској култури. Нови људи, школовани на најпрестижнијим француским факултетима, духовну културу српског народа изводе на „главна попришта модерне европске духовности и цивилизације“. Српски интелектуалци ван Србије су следили националне учитеље и франкофиле – браћу Поповић и Скерлића, стога се француски културни модел са успехом прихватао и ван матице у свим срединама где су Срби живели.
Остави коментар