Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
У време незаустављивог наступања царских трупа према земљама јужно од Саве и Дунава, претпоставља се да је у редовима устаника било чак двадесет хиљада људи. Ускоро, цар Леополд био је принуђен да значајан део царске војске пребаци на запад, јер је у међувремену нападом краља Луја XIV отпочео француско-аустријски рат. План царских војних власти био је да у сарадњи са духовним и световним устаничким старешинама онемогући реорганизацију турских армија и да успостављањем привремене војне управе прекину физичку везу Херцеговине и Босне од осталих делова Турске. У наведене сврхе устаничке снаге су биле организоване у регименте по немачком узору. Међутим, сви ти планови су се изјаловили након смрти генерала Пиколоминија и пораза царских трупа код Качаника. Као што је поменуто, отпочело је повлачење царских трупа и са њима хиљада српских хришћанских породица на челу са јерархијом Српске Православне Цркве. Трагичне догађаје из повеснице Сеобе, дубоко повезане са приликама које су владале међу српским становништвом које није хтело или није успело да напусти своје домове, описао је један летописац речима: „Ох, ох, уви мње! Страх и беда тогда беше-матер од чедах раздвајаху, и от оца сина. Младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тада на се чловеци смрт призиваху, а не живот от проклете Турака и Татара. Уви мње љуте туге“. Обичан пук остао је готово без сваког вида заштите. Мушки чланови породица били су одраније мобилисани у царску војску и распоређени на различитим ратиштима од Балкана, па чак до Западне Европе. Њихове породице почеле су да напуштају своје вековне домове (у Старој Србији) и са вреднијим стварима… „у бошчама кренули су у бекство, како је ко могао, на колима, коњима, а највише пешице“. Док је „река људи“ неумитно „пловила“ према северу, вести о турским зверствима над хришћанским становништвом које је остало у својим домовима бивале су из дана у дан све стравичније. Најсиромашнији слојеви српског становништва који нису били у прилици да избегну страхоте терора и крену према рекама Сави и Дунаву, свој живот су спасавали склањајући се у неприступачније крајеве подручја у којима су живели (мочваре, шуме, планине), свакако чекајући заустављање репресалија или бар њихово смиривање. Угледни појединци и њихове породице или условно речено „првачки слој“ становништва (свештеници, монаси, сеоски и други кнезови, трговци, занатлије, уопште имућнији људи), као и фамилије чији су мушки чланови ратовали у царској војсци, нису смели останком да ризикују личну и егзистенцију својих ближњих те су се у великим групама одлучили на сеобу.
Сама црквена јерархија на челу с патријархом повлачила се с једним одредом царске војске и устаника који су избегли из Призрена. У броју од око четрдесет хиљада људи, избегло становништво, предвођено црквеним великодостојницима и патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, у првој половини јуна 1690. године окупило се око Београда и у самом граду. Вести о тешкој несрећи која је задесила њихове сународнике проширила се међу српским становништвом у Угарској и целој Хабзбуршкој монархији. На поменуте трагичне информације, Срби из Коморана упутили су у Београд свог изасланика Николу пл. Сомборлију, нудећи своју помоћ. С друге стране, окупљени избегли Срби око Београда с правом су очекивали од аустријских царских војних и цивилних власти одређени степен личне и колективне заштите, као и обезбеђивање права на основне верске и етничке слободе. Наведене и сличне потребе и права, српском етничком корпусу (као и другим балканским хришћанима) у свом чувеном Позивном манифесту од 6. априла 1690. године, гарантовао је сам цар и краљ Леополд I. На основу овог правног акта, али пре свега услед општих потреба Колективитета и страховито тешког стања у коме се нашло избегло становништво, патријарх Арсеније III Чарнојевић заказао је за 18. јун 1690. године Збор црквених и народних поглавара у Београду. На поменутом збору присуствовали су многи угледни појединци из свих крајева Угарске, Хрватске, Срема, Далмације, али и Севрене и Старе Србије. Своје учешће узели су капетани из Војне границе, сеоски кнезови, игумани фрушкогорских манастира Хопова, Бешенова, Крушедола, Велике Ремете, и других. Збор је усвојио закључке на основу којих је задужио и овластио епископа Исаију Ђаковића да отпутује у Беч на аудијенцију код, како су навели, „угарског и српског краља“ Леополда I и да од највишег ауторитета у држави затражи издавање повластица или привилегија српском (у првом реду) досељеном становништву. Закључци су детерминисали и предметну окосницу наведених повластица.
Пре свега, очекивале су се гаранције у погледу обезбеђивања права на слободно исповедање православне вере, али и да православни свештеници буду ослобођени од феудалних обавеза у виду „давања“, односно „плаћања десетка“, потом да се православни храмови врате под јурисдикцију патријарха. Можда и најважнији захтев био је исказан у виду молбе да самим народом „управљају власти које он (народ – примедба аутора) изабере“. Међутим, приближавање грандиозне отоманске армије коју је предводио велики везир Мустафа Ћуприлић, навео је избегле Србе и њихове духовне и световне старешине на даље одступање. Напредујући од Ниша према Београду, Мустафа Ћуприлић претио је да ће „исећи све христјане“. Заосталим царским јединицама дао је пролаз и прилику да одступе према северу уз услов да му исти предају све ребелијанте, односно побуњене Србе. Том приликом било је заробљено и на најсвирепиији начин уморено четири хиљаде људи. У до тада највећој паници и страху, хиљаде српских избеглица почели су да напуштају околину Београда и да се уз помоћ царске војске пребацују преко реке Саве у Срем. Последња група избеглица превезена је уз помоћ шајки у Сланкамен и Петроварадин 6. октобра 1690. године и то само два дана пре него што је Београд поново пао у османске руке. Међутим, ту није био крај ове епске голготе која је задесила унесрећени српски род. Након освајања Београда, нови велики офанзивни замах отоманске војске био је усмерен на угарске земље које су се простирале северно од река Саве и Дунава и западно од Тисе, дакле из правца Смедеревског санџака и Баната. Царка војска је евакуисала своје трупе из Срема у Бачку, а одатле чак у Горњу Угарску. Заједно с њима повлачиле су се и исцрпљене српске избеглице. Упоредо с избеглицама из Старе Србије, на прогнанички пут упутиле су се и монашке братије фрушкогорских манастира Крушедола, Хопова, Шишатовца, и других. Стварале су се нове избегличке групације од становника турског Баната. Велики део избеглог становништва остао је у Бачкој, а остали је путовао дуж леве и десне обале Дунава према северу.
Једна група прогнаног становништва прешла је код Осијека реку Драву и упутила се у Барању да би потом продужила према северу у околину града Будима, а одатле још северније према Острогону и Егеру. Патријарх се првобитно настанио у Сентандреји (на мађарском језику-Szentendre или на немачком језику-SanktAndrä), а касније у Коморану заједно с бројним монаштвом. Српски калуђери, брижљиво водећи рачуна о православним реликвијама, са собом у Угарску су пренели и вредне црквене књиге, средњовековне рукописе, мошти светитеља и друга духовна и материјална богатства, на тај начин спречавајући њихово уништење и неумитни заборав од стране српског етничког колетивитета (без којих не би било ни његовог идентитета). Потпуно је сигурно да би без опстанка наведених духовних и материјалних, изнад свега црквених богатстава и вредности, поменути заборав Колективитета веома брзо уследио. Ускоро су подигнути и први црквени храмови од блата и набоја. Постоје бројна сведочанства о овом „библијском страдању“ Срба на крају XVII века.[1]
У складу са средњовековним поимањем стварно-правних и облигационих односа, привилегије су биле корпуси правних аката који су издавани српској (и не само српској) етничкој и конфесионалној заједници по принципу „персоналних права“ или права одређене заједнице људи, без обзира на територију или државу у којој су живели. Дакле, принципу територијалности је претпостављан принцип lex originis, тј. норматив (закон) заједнице, „племена“, односно народа.[2] Као што смо раније напоменули, почеци привилегијалне политике хабзбуршких владара у односу на српско становништво везује се за 1538. годину и личност Фердинанда I. Наравно, сходно принципу раније помињаних „персоналних права“ конфесионалних и етничких заједница, Срби, као једна од њих, и у ранијим деценијама стицали су права повластица од хабзбуршких владара на угарском трону. Додуше, дате привилегије односиле су се само на онај део српског становништва који је живео у милитарском статусу на просторима Вараждинског и Карловачког генералата. Наведене привилегије усвојене су на сабору аустријских сталежа у Бруку на Мури (Brucker Libell) 1578. године, а њих је краљ Фердинанд II проширио и потврдио преко Угарске дворске канцеларије 1627. године.[3] Као што смо у претходним излагањима поменули, исти владар је 5. октобра 1630. године српској етничкој и конфесионалној заједници у оба Генералата издао нарочиту уредбу, чувену Statuta Valachorum или према речима Бартенштајна „формалан земаљски устав“, чиме је установљена и гарантована „локална самоуправа“ у градско-административним и правосудно-кривичним пословима датих заједница. Административну власт у наведеним „самоуправама“ обаваљали су кнезови и велике судије, који су били бирани од стране локалног становништва тих заједница. Поменуте „статуте“ потврђивали су и наредни владари: Фердинанд III 22. августа 1642. године, Леополд I 21. фебруара 1659. године и Карло VI 16. априла 1717. године.[4]
Правни „регуламенти“ на основу којих су предводитељи српског покрета у борби за територијалном и политичком аутономијом на просторима Угарског краљевства (нарочито његових јужних крајева) и заснивали своје легитимне захтеве за наведеним тежњама, настали су, а потом потврђивани, „ојачавани“ или „слабљени“, управо у време владавина горе поменутих хабзбуршких владара. Међутим, стварни почеци „привилегијалне политике“ хабзбуршких владара у односу на српско становништво насељено на просторима јужних и југоисточних „обода“ Угарског краљевства везују се за личност и владавину цара и краља Леополда I Хабзбуршког (угарског краља у периоду 1655–1705, а од 1658. и цара Светог Римског царства). Настанак и постојање војних граница у областима Поморишја и Потисја, посредно „стоји“ у вези са делокругом привилегијалне политике наведеног владара током и у периоду после Велике сеобе Срба на прагу последње деценије XVII века. Дуготрајни Бечки рат, након сјајних победа царских и хришћанских савезничких армија над Турском на балканском тлу, пред крај девете деценије XVII века ушао је у својеврсну фазу коју је карактерисала изразита међусобна изједначеност снага супротстављених (ратујућих) сила. У току рата на недвосмислен начин своје запажено учешће на страни Свете алијансе узео је и српски етнос под вођством Српске Православне Цркве и патријарха Арсенија III Чарнојевића. Након пораза који су хришћанским снагама нанеле турске трупе великог везира Мустафе Ћуприлића у бици код Качаника 2. јануара 1690. године почело је стихијско, али на моменте и врло нагло повлачење царских трупа са простора средишњих делова Балкана (од Скопља) према северу. Упоредо са царским трупама у великим масама повлачило се и српско становништво, напуштајући своја вековна станишта пред неизвесном будућношћу. Услед сасвим извесне турске освете и крвавих репресалија због учешћа у збацивању отоманске управе током рата, које би могле да уследе и које су уследиле након повлачења царских трупа, међу бројним устаницима и српским хришћанским становништвом завладала је паника и страх.[5] Претпоставља се да је током Велике сеобе у Угарску прешло између шездесет и седамдесет хиљада људи.[6] У току тих пресудних ратних месеци 1690. године, када је хабзбуршка војна политика у земљама јужно од Саве и Дунава доживљавала значајне потресе, код цара и краља Леополда или боље рећи у бечким дворским круговима, искристалисао се један посебан приступ решавању питања положаја српског етноса у датим ратним, али и поратним околностима, разуме се под жезлом хабзбуршке династије и круне светог Стефана.[7]
Поменути „посебан приступ“, заправо се састојао у већ опробаним методама успостављања одбрамбеног система заштите граница земаља у којима су Хабзбурзи владали или имали доминантан политички утицај. Припадници српског етноса су се у више прилика, а посебно током Бечког рата исказали као изузетно пожртвовани и хабзбуршком двору одани ратници. У намери да на својеврстан начин награде српски живаљ за његове заслуге у наведеном рату, али пре свега и да у стратешко-војном и одбрамбеном смислу употребе све демографско-популационе потенцијале које је присуство досељеног српског становништва на просторима Угарске поседовало, царске и дворске власти Леополда I сматрале су да је за имплементирање ратних резулатата своје политике на Балкану и у подунавском басену веома нужно, а можда и егзистенцијално неопходно да на одређени правни начин регулишу положај поменутог етноса на просторима Угарског краљевства. У датом смислу потребно је и посматрати издавање „специјалних“ привилегија или повластица за српски етнички колективитет (али и заједнице других етничких група балканског хришћанског становништва) од стране цара и краља Леополда I Хабзбуршког. Поред привилегијалних правних аката ранијих хабзбуршких владара, као основа привилегијалне политике Леополда I сматра се чувени Позивни манифест или Literae invitatoriae од 6. априла 1690. године упућен свим балканским хришћанима и земљама у којима живе.[8] У Манифесту, хабзбуршки владар позвао је све хришћанске становнике балканских земаља да подигну устанак против османске власти, као и да недвосмислено приступе на страну царских трупа, односно под њихову врховну команду, при том… „не напуштајући своја огњишта и њиве…“. Заузврат, цар Леополд пружио је чврсте гаранције у смислу заштите личне и имовинске безбедности свих учесника побуне против отоманске управе, али и њихових породица. Истовремено, Инвитаторијом била су загарантована сва религијска права хришћанском становништву, односно обећана је слобода вероисповести. Уз одређене додатне повластице, гаранције су пружене и у питању права на избор војводе.[9] У вези са Инвитаторијом стоји и писмо цара Леополда упућено патријарху Арсенију III Чарнојевићу истог дана, односно 6. априла 1690. године.[10]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Бартенштајн, Јохан Кристоф, Јована Христофа Бартенштајна, Кратак извештај о стању расејанога многобројнога илирскога народа по царским и краљевским наследничким земљама, Књиговезница „Доситеј Обрадовић“, Београд, 1995.
Витковић, Гаврило, Споменици из будимског и пештанског архива, књига шеста, Државна штампарија, Београд, 1875.
Гавриловић, Славко, О борби Срба у Хабсбуршкој монархији за политичко-територијалну аутономију (1690–1850), Зборник Матице српске за историју, 43, Нови Сад, 1991.
Гавриловић, Славко, Исаија Ђаковић, архимандрит гргетешки, епископ јенопољски и митрополит крушедолски, Зборник Матице српске за историју, 74, Матица српска, Нови Сад, 2006.
Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929.
Костић, Мита, О постанку и значењу тзв. „Инвитаторије“ Леополда I балканским народима од 6. априла 1690, Историјски часопис САН, Српска академија наука, Београд, 1951.
Попов, Душан, Сеобе Срба, Енциклопедија Новог Сада, књига 24, РОД–СЕР, Новосадски клуб, Д. о. о. „Дневник“, Нови Сад, 2004, стр. 310–315.
Поповић, Душан Ј., Срби у Војводини, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, књига друга, Матица Српска, Нови Сад, 1990. Ж
Радонић, Јован, Гроф Ђорђе Бранковић и његово доба, Српска краљевска академија, Београд, 1911.
Радонић, Јован и Костић, Мита, Српске привилегије од 1690 до 1792, Српска академија наука, Одељење друштвених наука, CCXXV, 10, Научна књига, Београд, 1954.
Руварац, Димитрије, Српски Сион, Нови Сад, 1907.
Стојановић, Љубомир, Стари српски записи и натписи, књига I, Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије, Матица српска, Београд, Нови Сад, 1982.
Стојачковић, Александар, Черте живота народа србскогЪ у унгарскимЪ областима, одЪ времена, кадЪ су Мађари у ове дошли, па до славногЪ доба воскресенія Войводовине Сербіє, или одЪ године 895–1848, СЪ ДодаткомЪ, садржаваюћимЪ и себи за права овостранскогЪ Народа СрбскогЪ найважнія писма и повластице найновієгЪ времена, Списао и издао АлександерЪ СтоячковићЪ, Писмены ЄрменскогЪ Монастыра, Беч, 1849.
Чокић, Стеван Симеоновић, Српске привилегије, Зборник Војводина II, Историско друштво у Новом Саду, Нови Сад, 1939.
[1]О ближим подацима који су у вези са Великом сеобом Срба, види: Милан Петровић, Сеобе српског народа од краја XIV до краја XVIII века и њихова историјска улога, Београд, Нови Сад, 1996, стр. 9, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 282–298. Упореди и Др Душан Попов, Сеобе Срба, Енциклопедија Новог Сада, књига 24, РОД-СЕР, Новосадски клуб, Д. о. о. „Дневник“, Нови Сад, 2004, стр. 310-315.
[2]Стеван Симеоновић Чокић, Српске привилегије, Зборник Војводина II, Историско друштво у Новом Саду, Нови Сад, 1939, стр. 57. Упореди и Јован Радонић и Мита Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Српска академија наука, Одељење друштвених наука, CCXXV, 10, Научна књига, Београд, 1954, стр. 1–2, Славко Гавриловић, О борби Срба у Хабсбуршкој монархији за политичко-територијалну аутономију (1690–1850), Зборник Матице српске за историју, 43, Нови Сад, 1991, стр. 9, Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, књига друга, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 18–19.
[3]Гаврило Витковић, Споменици из будимских и пештанских архива, Гласник Српског ученог друштва, V/2, Београд, 1874, стр. 22–28. Поред краљевских привилегија, као засебних краљевских чланака издаваних током XV и XVI века, од изузетне важности је да споменемо и прве српске привилегије о којима се извесни подаци могу пронаћи у бечким државним архивима. Реч је о тзв. „Ковинским привилегијама“, издатим српском становништву из Ковина (на дунавском острву Чепелу испод Пеште) од стране краља Жигмунда 1405, 1412. и 1428. године. Наведене привилегије потврђиване су од наредних мађарских владара: Владислава I Јагелонца 29. августа 1440, краља Ладислава V Посмрчета 1455. и краља Матије I Корвина 1458. године. О првим српским привилегијама, види: Јохан Кристоф Бартенштајн, Јована Христофа Бартенштајна, Кратак извештај о стању расејанога многобројнога илирскога народа по царским и краљевским наследничким земљама, Књиговезница „Доситеј Обрадовић“, Београд, 1995, стр. 68–101.
[4]Исто, стр. 5. О привилегијама и тзв. „Влашким статутима“ Срба-крајишника, који су се још од половине XV века населили на простору између река Саве и Драве, види расправу: О привилегиахь Влаховь вь Славоніи, Хорватскои и проч, Гласник СУД, В, 1874, стр. 12–22. Ауторство над текстом расправе Витковић је погрешно приписао Лукијану Мушицком. Упореди и Димитрије Руварац, Српски Сион, 1907, стр. 438.
[5]Александар Стојачковић, Черте живота народа србскогЪ у унгарскимЪ областима, одЪ времена, кадЪ су Мађари у ове дошли, па до славногЪ доба воскресенія Войводовине Сербіє, или одЪ године 895–1848, СЪ ДодаткомЪ, садржаваюћимЪ и себи за права овостранскогЪ Народа СрбскогЪ найважнія писма и повластице найновієгЪ времена, Списао и издао АлександерЪ СтоячковићЪ, Писмены ЄрменскогЪ Монастыра, Беч, 1849, стр. 46–52, Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књига I, Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије, Матица српска, Београд, Нови Сад, 1982, стр. 452–453, 455, Гаврило Витковић, Споменици из будимског и пештанског архива, књига шеста, Државна штампарија, Београд, 1875, стр. 108.
[6]Александар Стојачковић, Черте живота народа србскогЪ у унгарскимЪ областима, одЪ времена, кадЪ су Мађари у ове дошли, па до славногЪ доба воскресенія Войводовине Сербіє, или одЪ године 895–1848, СЪ ДодаткомЪ, садржаваюћимЪ и себи за права овостранскогЪ Народа СрбскогЪ найважнія писма и повластице найновієгЪ времена, Списао и издао АлександерЪ СтоячковићЪ, Писмены ЄрменскогЪ Монастыра, Беч, 1849, стр. 46. Oд средњег века на просторима Јужне Угарске било je присутно српско словенско становништво. Од времена када су области Јужне Угарске ослобођене од отоманске управе, муслиманско становништво је напустило ове крајеве, а српско је остало. Као што смо раније навели, на страним картама, области данашње Војводине обележаване су као Rascia, односно Србија, што је можда и најбољи доказ континуираног присуства српског етничког колективитета на наведеним просторима у датом временском интервалу. Свакако, Срби су ове области сматрали и називали „српском земљом“. Након завршетка Прве и Друге сеобе (1690. и 1739. године), удео српског етничког елемента у укупном броју становника Угарске, посебно на просторима Јужне Угарске (Délvidék), експоненцијално је увећан. Уколико узмемо у обзир податак да је на територији Србије у време аустријске управе (1718–1739) живело око седамдесет хиљада људи онда нам и размере великог егзодуса из 1690. године постају разумљивије. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 295–298.
[7]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 290–291, 299–302. Упореди и Др Јован Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић и његово доба, Српска краљевска академија, Београд, 1911, стр. 448.
[8]Мита Костић, О постанку и значењу тзв. „Инвитаторије“ Леополда I балканским народима од 6. априла 1690, Историјски часопис САН, Српска академија наука, Београд, 1951, стр. 144–156.
[9]Оригинал Инвитаторије није сачуван, већ само њен концепт који се данас чува у бечком Државном архиву. Оригинал ове привилегије изгубљен је још 1732. године у време администраторског управљања над пословима Митрополије од стране темишварског епископа Николе Димитријевића, види: Димитрије Руварац, Српски Сион, Нови Сад, 1907, стр. 438.
[10]„Leopoldus, Divina favente Clementia Electus Romanorum Imperator, semper Augustus etc. etc. Honorabilis, Devote, Dilecte; Pluribus Nobis relatum est, quantopere Vobis cordi sit rei Christianae incolumitas, et incrementum, cujus egregia Vos praebuisse specimina fideli defuncto Generali Piccolomini ibi locorum agenti opera navata non sine satisfactione intelligimus; id ipsum Nobis deinceps a singulari fide, ac studio Vestro, praesertim vero in Deum cultu promittentes, dum non dubitamus Vos, pro ea, qua apud Populos illarum Partium, et inprimis Albanenses, et Rascianos polletis authoritate, strenue collaboraturos, ut oblata a Deo tam oportuna occasione jugum Turcicum, sub quo hactenus deplorandum in modum gemuerunt, excutiant, et armis Nostris sociati barbarum Ottomanorum Tyrannidem deprimere modis omnibus extinguereque juvent. Opus certe Deo gratissimum praestituri, Nostra etiam Gratia Caesarea Regiaque omnino dignum: Quam uti Vobis Clementissime offerimus ita vivis documentis comprobare in se ferentibus occasionibus non omittemus. Datum in Civitate Nostra Vienna, die Sexta mensis Aprilis, Anno Millesimo sexcentesimo nonagesimo. Regnorum Nostrorum, Romani, trigesimo secundo, Hungarici, trigesimo quinto Bohemici vero Anno trigesimo quarto. Leopoldus (L. S.) T. A. Henr. Comes de Stratman. Ad Mandatum Sacrae Caesareae Regiaeque Majestatis proprium. Steph. And. de Werdenburg.“, стоји у писму цара Леополда I. Оригинал писма упућеног патријарху Арсенију похрањен је у Архиву Српске академије наука и уметности у Карловцима. Писан је на хартији прилепљеној на платну. Документ са оригиналним потписима цара и краља Леополда I има димензије 32,5×21 cm, а сама хартија је савијена у облику писма, види: Славко Гавриловић, Исаија Ђаковић, архимандрит гргетешки, епископ јенопољски и митрополит крушедолски, Зборник Матице српске за историју, 74, Матица српска, Нови Сад, 2006, стр. 9.
Остави коментар