Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У атмосфери заоштрених међународних односа изазваних „глобалном пандемијом вируса короне“ и у јеку последњих америчких припрема за, показало се, хаотично напуштање Авганистана, Савет за иностране послове, тихо и без помпе, обележио је стогодишњицу постојања. Основана 29. јула 1921. године у 68. улици у Њујорку, ова организација је у међувремену прерасла у својеврсну „лабораторију америчке спољне политике“ и место на којем су разматране најзначајније стратешке одлуке, које су америчке државне администрације затим уграђивале у своје спољнополитичке доктрине. Потреба за оснивањем СИО проистекла је првенствено из сложених прилика у којима се свет нашао после завршетка Првог светског рата, али је и последица улоге коју су САД одиграле на Версајској мировној конференцији 1918. године. Тако је први директор СИО био знаменити геополитичар Ајзеа Баумен који је имао улогу саветника председника Вудро Вилсона за време Великог рата и касније у Паризу, а међу оснивачима су се нашле и друге утицајне личности попут: пуковника Едварда Хауса, Волтера Липмана, Џона Фостера Далса, Алена Далса и Кристијана Хертера. Није никаква тајна да су оснивање СИО помогле најутицајније банкарске куће оног доба (Рокфелер, Морган, Шиф и др.)
Од почетка оснивања чланови Савета су искључиво Американци, али је пракса ове организације била да позива и еминентне саговорнике из дугих делова света. Мада је приликом оснивања замишљен као приватна невладина организација, СИО је брзо израстао у кадровски регрутни центар за највише државне функције, укључујући и институцију америчког председника. Чланови СИО имали су важну улогу приликом усвајања два универзална документа: Повеље Друштва народа после завршетка Првог светског рата и Повеље УН после окончања Другог светског рата. Занимљиво је да је приликом оснивања Уједињених нација у саставу америчке делегације било 47 чланова Савета, као и да је један од чланова организације Алџер Хис био први председавајући УН. Није никаква тајна да је успостављање „новог светског поретка“ којим би управљала „светска влада“ дугорочни програмски циљ СИО, као и да се многа спољнополитичка питања разрађују у оквиру специјализованог часописа Спољни послови који излази од 1922. године.
СИО је одмах после окончања Првог светског рата разматрао бројна питања, од којих су економски и финансијски проблеми имали приоритет. Велика криза која се убрзано ширила наметнула је као тему и будућност америчке спољне политике, уз посебан акценат на начин превазилажења изолационизма у самим САД. После десетогодишње дебате (1923–1933) одржана је конференција Про и контра националне самодовољности (октобар 1933) на којој су усвојени ставови који су означили крај изолационистичке ере. Наредне године историчар Ч. Бирд објавио је књигу Отворена врата у којој је изложио стратегију инвестиција, либерализацију трговине, успоставу демократских режима у капиталистичким државама, али и рушење колонијализма, чиме је задат коначни ударац Британској империји. Тако су створене претпоставке да се центар „таласократије“ премести из Лондона на другу страну обале Атлантика. Председник Рузвелт је након тога у круг најближих сарадника укључио најистакнутије чланове СИО.
Свега неколико дана после немачког упада у Пољску 1. септембра 1939. године, СИО је у најстрожој тајности приступио изради Студије о рату и миру, уз ангажман великог броја научника. Савет је приликом израде ове студије пошао од претпоставке да у време јачања национализама као природне последице нацистичке агресивне политике, САД морају избећи класичне империјалне методе и промовисати политику интеграција унутар великих пространстава. Када је Совјетском Савезу 1. јануара 1942. године признат статус велике силе, члановима СИО постало је јасно да не постоји могућност остварења идеје о светској влади, па се приступило изради Повеље УН – као оснивачког акта нове светске организације која је замишљена да функционише на принципима суверености држава и забрани мешања у њихове унутрашње послове. Успостављање Савета безбедности УН у редовима СИО схваћено је као нужан компромис и „прелазна фаза до формирања светске владе“.
У мају 1942. године унутар СИО водиле су се расправе о томе како ограничити послератни утицај Совјета. Тада се дошло на идеју о формирању једне источноевропске федерације која би обухватила подручје од Балтика до Јадрана, а у оквиру које би државе биле окупљене у царинску унију, с једном централном банком и траснпортним системом. У оквиру овог плана САД су 24. јула 1942. године у Вашингтону потписале Прелиминарни уговор с југословенском краљевском владом, који је подразумевао узајамну помоћ у вођењу рата против агресије, и у којем је одбрана Југославије од агресије дефинисана „као витална за одбрану САД“. СИО је утицао и на одлуку председника Трумана о употреби атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију. Тим поводом у априлу 1945. године Труман је оформио осмочлани Привремени комитет за евентуалну употребу атомске бомбе, у оквиру којег су петорица чланова, укључујући министра рата Х. Стимсона, били чланови Савета. Овај комитет се безрезервно заложио за употребу атомске бомбе на крају рата, с уверењем да ће она „импресионирати свет и учврстити доминанту улогу Америке“.
После завршетка Другог светског рата СИО је наставио започете активности. Пројекција односа снага у Европи садржана у Студији о рату и миру није се у потпуности остварила. Наиме, продор Црвене армије ка источној и централној Европи, створио је нову ситуацију и наметнуо потребу редефинисања америчке стратегије у Европи. Утисак је да је у раду Савета превладала струја реалиста предвођена дипломатом Кенаном, аутором Стратегије обуздавања Совјетског Савеза, а која је у основи била заснована на Спајкмановој Римланд–концепцији. Разуме се да је у време Хладног рата било извесних прилагођавања ове концепције с реалијама тадашње међународне политике. СИО је био приморан да ову стратегију прилагођава и због криза унутар самог капиталистичког система, а што је шездесетих година у Америци и западној Европи узроковало масовна социјална незадовољства. Због тога је Савет заузео привидно флексибилнији однос у односу на супарничке комунистичке државе, нудећи одређене видове сарадње (модел конвергенције, прим. аутора). Крајем седамдесетих СИО је донео одлуку о промени стратегије у односу на Совјетски Савез и то на тај начин што се с модела статичног биполаризма прешло на модел „прикривених акција“ – првенствено у Европи кроз укључење Римокатоличке цркве у светску политику, а што се касније показало фаталним по будућност југословенске државе. Други крај „евроазијских клешта“ на Далеком истоку подразумевао је једну врсту компромиса с комунистичком Кином којој је понуђено да постане део „светског привредног система“. Све је то допринело додатном притиску на СССР и последично довело до окончања Хладног рата на познати начин.
Активности СИО настављене су и у постхладноратовском периоду, а многа изазовна економска, политичка и безбедносна питања разматрана су и у оквиру „сестринских организација“ као што су Трилатерала, Билдерберг или Римски клуб. И поред настојања да поправи имиџ у свету и самој Америци (пример је ангажман глумаца Анђелине Џоли и Арнолда Шварценегера), активности СИО биле су изложене најжешћим критикама, нарочито у САД. Ове примедбе углавном долазе из традиционалних палеоконзервативних кругова који чланове СИО оптужују да су „киднаповали америчку демократију“ и страначки дуопол и администрацију свели на пуки сервис корпоративних кругова. Амерички конспиролози указују и на чињеницу да је гласило Спољни послови настало с циљем да се створи привид о јавности циљева, указујући на постојање тзв. унутрашњег круга најутицајнијих моћника чија имена и одлуке нису познати осталим члановима Савета.
Мада нема изричитих доказа, нема сумње да је СИО одиграо најважнију улогу у поступку уклањања председника Трампа на изборима 2020. године, о чему сведоче многобројне координиране активности медија који се налазе под контролом најутицајних корпорација које финансирају рад ове организације. Коначно, рад СИО није могуће разматрати и без анализе једне карактеристичне политичке културе која се историјски формирала у САД. Реч је о традицији доношења одлука у за јавност затвореним клубовима и организацијама, које као нека врста филтера за јавне функције обезбеђују кретање појединцу од универзитетских кампуса до елитистичких позиција.
ЛИТЕРАТУРА: Ралф Еперсон, Невидљива рука: увод у историју завере, Купола, Београд 1995; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Нова Европа, Београд 2006; Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи, Укронија, Београд 2013; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021;
Остави коментар