Досије ВИЈЕТНАМ

Аутор: Данило Копривица, политиколог

„Досије ВИЈЕТНАМ“ је седамнаесто  предавање из серијала Суочавање са прошлошћу.

https://www.youtube.com/watch?v=CCZ-G1vxgK0

Шта свет и нарочито шта ми можемо научити од Вијетнама и на вијетнамском искуству?

Вијетнам је земља од 95 милиона становника а закључно са јануаром, забележила је тридесет пету умрлу и 1551 заражену особу и у самом је светском врху према успешности у борби са актуелном пандемијом, a није изоловано острво попут Новог Зеланда.

Лако је Вијетнамцима. Код њих влада ред, рад и дисциплина. Истина, нешто је до суровости комунистичког друштвеног наслеђа али је нешто и до ретких позитивних резултата француске колонијалне управе.

Могуће је да има нешто и до квалитета живота у градовима у којима је ваздух до те мере загађен да већина њихових грађана већ јако дуго носи маске.

Лако је Вијетнамцима који су орни за сваковрсно усвајање знања. Код њих је данас 94% писмених а некоћ, пред крај колонијалне ере, био је исти проценат неписмених. У Вијетнаму су данас и те како видљиви трагови француског наслеђа. У архитектури, навикама (кафа, багет) али и на духовном плану. Било је то доба  индискретног „шарма“ француске колонизације.

—————————————————

ИНДИСКРЕТНИ ШАРМ ФРАНЦУСКЕ КОЛОНИЗАЦИЈЕ

Након што је цар из династије Нгујен одбио да потпише ултиматум, долази до војне интервенције и Вијетнам је 1863. г. био присиљен да уступи југ земље Француској, која му додељује статус колоније – Кохинкин. Остатак земље Французи заузимају након рата са Кином 1885. г., која је заправо била права мета њихових колонијалних амбиција. Француска Индокина обухватала је поред Кохинкина и Анам и Тонкинг тј. данашњи Вијетнам и Кмерско краљевство, данашњу Камбоџу.

Убрзо је отпочела експлоатација а француске фирме су уложиле око 350 милиона долара а за узврат биле су ослобођене свих пореза. Французи су ради попуне буџета завели монопол опијума, алкохола и соли. Један префект издао је писано наређење да се у његовом округу сваког месеца обавезно потроши 800 литара  алкохола.

До 1930. г. производња риже у Кохинкину је порасла за преко четири пута а њен извоз је увећан за шест пута. Логично, потрошња риже по становнику пала је сa 262 кг на 182 кг годишње. Од глади је током 1944. г. и 1945. г. само у Тонкину умрло око 1,8 милиона људи.

Настава се само у нижим разредима одвијала на вијетнамском. Универзитет је примао 600 студената годишње а у просеку би дипломирало 14 лекара, док је у земљи живело око 20 мил. становника.

Велики писац Виктор Иго овде је светац „Као Даја“ ново-религијског правца, који има око 3 мил. присталица. С религијом је све и почело, када је француски исусовац Александар де Родес дошао у Вијетнам ширити католицизам. Он је осмислио и начин како вијетнамски језик писати латиничним писмом. Његови напори донели су резултат и до 1658. г. у Вијетнаму ће бити 300.000 католика. То ће касније привући француске досељенике, те дати за право Наполеону Трећем да се у име њихове наводне заштите војно испољи у Вијетнаму.

За време Другог светског рата, земљу су окупирали Јапанци али нису склонили француску управу. И без обзира што су снаге Вијетнама, предвођене Хо Ши Мином, отпочеле сукоб са Јапанцима, по окончању рата, Париз је желео да продужи колонијални статус  земље. Након неуспешних преговора, инцидентом у Хајпонгу, отпочео је тзв. Први индокинески рат (1946 – 1954) који се завршио француским дебаклом у бици код Дијен Бијен Фуа (1954) а потом и њиховим повлачењем.

Женевским преговорима земља је привремено подељена на северни и јужни део а уместо очекиваног уједињена након планираних избора, отпочео је грађански  рат (1955 – 1975).

———————————————————————————————

Међутим, Вијетнам је и даље био земља комунизма, али ипак све више само по форми. Од 1986. г. у стварном животу, земља се крупним корацима креће ка капиталистичком начину привређивања а од скора и све више и друштвеног организовања, по узору на водеће капиталистичке земље запада.

Вијетнамци имају грозне гастрономске навике.

Неки, не баш малобројни Вијетнамци, једу псе. Једу љубимце. И то цео свет зна. И протестује због тога. И то чине упркос сталним апелима власти из Ханоја, који моле становништво да престане са том праксом, претежно  због згражавања туриста којих је сваке године све више. Пет милиона паса годишње заврши у тањирима Вијетнамаца, припремани на начин од кога се може полудети.  И то претежно на северу земље, а не на југу.

И то цео свет зна и цео наш западни свет протестује згрожен тиме.

Вијетнамци имају неприхватљиво суров однос према женама. Нешто је до религијских назора, нешто до традиције и обичаја а нешто је последица вишегенерацијске беде  и борбе за голи  опстанак.

И то цео свет зна и згрожен протестује због тога, али ипак ћутке купује маркиране одевне предмете шивене бедом и рукама вијетнамских жена и деце.

Добро је да је цео свет, наш западни свет, дигао глас против покоља и незамисливог мучења паса и против неравноправности и злостављана жена.

Цео свет, а поготово свет који се огрешио о Вијетнамце, никад не сме да заборави ни причу о мрачном времену терора над вијетнамским народом и над природним богатсвима ове прелепе земље.

Да ли тај наш западни свет зна истину или је тек потискује? Истину о бесомучном засипању људи, животиња и природе „оранж агентом“, Монсатовим хербицидом којим су можда и заувек затроване реке, пиринчана поља и шуме Вијетнама. 76 милиона литара овог отрова  месецима је  авионима расипано, сејући канцерогени и мутагени диоксин у операцији Ranch Hand.  Тврди се да је то изазвало смрт око 400.000 људи а да је  око 500.000 деце  рођено са тешким малформацијама.

Добро је да је цео свет, наш западни свет, дигао глас против покоља и незамисливог мучења паса и против злостављана жена. Али, да ли тај наш западни свет зна истину или је тек потискује ? Да је у његово име дошло до спаљивања, масакра и беспризорног силовања хиљада Вијетнамки.

Причамо о низу ратних сукоба након Другог светског рата који су се водили из патриотских, империјалних али и екстремно идеолошких побуда и који су замало ову земљу и њен народ прескупо коштали.  Подсећамо се ратова који су довели и до низа друштвених догађаја који су затресли цео свет. Вијетнамска ратна прича је на крају крајева у значајној мери створила нови јединствен вијетнамски идентитет али је и заувек променила до тада постојећи идентитет САД.

———————————————————————————————-

„РАТ КОЈИ ЈЕ УБИО ИСТИНУ“

У том најпре грађанским а убрзо „заступничком“ рату, свака страна је имала своје међународне менторе. Рат је  окончан повлачењем САД 1973. г. што је значило и пад режима у Сајгону. И данас се у земљи о периоду грађанског рата говори готово искључиво у форми рата против страних агресора.

Од самог почетка, америчка интервенција на Југу је била у сукобу са истином. Почев од наводних инцидената у Тонкиншком заливу (август 1964), па до теоријских оправдања за ратна дејства, која су полазила од потпуно погрешне „домино теорије“ и тезе да када се комунизам једном инсталира у некој земљи, он се обавезно шири и на све околне. Након рата у Вијетнаму, то се није обистинило. А сумње у приказ Тонкишких инцидената одавно су аргументоване и у самој Америци.

САД су ангажовале преко 500.000 војника а рат су окончале са 58.200  (званично) погинулих и око 300.000 рањених. Кап која је прелила чашу, биле су фризиране информације о херојској и слободарској улози америчке војске. О њеном часном држању и примени селективне силе.

Сукоб са истином довео је до све израженијег антиратног расположења у Америци, али и у Европи и Аустралији. Октобра 1967. г. у Вашингтону се одржавају велике антиратне демонстрације са око 100.000 учесника, од којих ће половина ићи у поход на Пентагон, где ће се наћи очи у очи са наоружаном војском. Тада настају чувене фотографије „закићених“ дугих цеви. Антиратно незадовољство стасава у антиратни покрет коме се прикључује све већи број јавних личности.

Све тврдње и процене најпре Пентагона а потом и цивилних званичника падају у воду под налетом Тет офанзиве и комбиноване ватре антиратних покрета и, испоставиће се, најмоћнијег оружја тог времена – фотографског апарата.

———————————————————————————————

Лако је Вијетнамцима који се, за нас са незамисливом прагматичношћу, суочавају  са својом прошлошћу и пристају на међународно-политичко тиховање јер би свако прегласно спомињање затрованих поља и река дугорочно угрозило привреду земље, као што би угрозило и начин на који их данас гледа Америка, која у Вијетнаму види  каквог-таквог ривала Кини.

Због свега тога, лако се и нама може учинити да су ратна догађања у Вијетнаму оставила драматичније последице за друштва агресора него ли за саме Вијетнамце.