ЏИХАД У АВГАНИСТАНУ И УСПОН ТАЛИБАНА

Аутор: Милан Вукелић, политиколог

Увод

Сукоби у Авганистану и преузимање власти од стране талибана без сумње представљају геополитички догађај године. Битно је истаћи да је борба коју су талибани отпочели вођена под заставом џихада против САД, али и целокупне западне цивилизације и њиховог утицаја у региону. Недавна дешавања без сумње су велики пораз америчке спољне политике и западних вредности, али исто тако и највећа победа исламског фундаментализма, још од иранске Исламске револуције предвођене Хомеинијем, 1979. године.

Неразумевање ислама као религије и глобалног феномена

Поред бројних анализа у готово свим светским медијима, мишљења смо да је изостао одговор на питање које је од суштински важности, а то је: „Kако је до свега овога дошло?“. Одговор је врло једноставан. Разлог је  неразумевање ислама као религије и глобалног феномена од стране САД и њених западних савезника.

Да су проучавали фундаменте исламске вере било би им јасно да концепт евроамеричке демократије коју САД по сваку цену желе да прошире у исламском свету једноставно није одржив, јер се заснива на секуларизму и владавини народа, што је за ислам једноставно неприхватљиво. Чак је и Самјуел Хантингтон, један од најзначајнијих политиколога 20. века у свом капиталном делу „Сукоб цивилизација“ истакао да се демократија није проширила међу муслиманима јер традиционална исламска култура то није дозволила.

Исто је и са концептом државе. У исламу држава и вера су неодвојиви. Како би Арапи рекли ва дин ва даула (и вера и држава), стога сваки покушај да се од исламских земаља створе државе по узору на западне, које се базирају на секуларизму и поштовању људских права, не може бити успешан. У исламу, сваки национализам који се ставља испред вере, велики је грех за који се гори у паклу. Арапи тај „лош национализам“ називају Каумија ал џахилија, тј. национализам из незнања. Чињеница је да националне државе у којој су муслимани већина у пракси постоје, али оне се од стране верника посматрају као привремена фаза, док се не стекну услови за стварање исламских држава у којима ће се односи уређивати шеријатским верским правом. Авганистан је типичан пример. Чим су се услови стекли, од државе која је наводно била демократска, онаква какву су је Американци после 2001. године створили, добили смо типичну унитарну исламску теократију.

Као последица неразумевања ислама, запад на челу са САД није способан ни да разуме  концепт џихада, који је интегрални део исламске вере, а многи сунити га сматрају чак и шестим стубом ислама, после шехаде, намаза, зеката, поста и хаџа. О томе најбоље сведочи изјава професора Валида Фареса, једног од водећих светских стручњака за тероризам и блискоисточну политику, који је рекао да је разговарајући са 1200 предавача друштвених наука од Оксфорда до Харварда, стручњака за ислам и Блиски исток, схватио да нико од њих није знао да дефнише џихад. Сви они су овај феномен представили „као бенигну духовну традицију коју муслимани практикују, попут јоге“.

Авганистан – земља рата

Авганистан се налази на раскрсници путева коју Европу спајају са Кином и Индијом, с тога није ни чудо што су сви освајачи Индије морали да прођу управо кроз ову земљу. У релативно новијој историји, интереси великих сила око Авганистана сукобили су се у периоду између 1837-1842, када су Британци настојали да ставе под управу Авганистан пре Руса, затим током Другог англо-авганистанског рата од 1878. до 1880, па и Трећег англо-авганистанског рата када је краљ Амахулах Кан прогласио Авганистан независном државом. Посебну пажњу посветићемо доласку Совјета у Авганистан, а у наставку ћемо објаснити и зашто.

Сукоб са Совјетима – уједињење Авганистанаца против комуниста

Авганистан је земља која је поред тога што је била суочена са претњом од спољашњег фактора, доста била погођена и унутрашњим поделама. У Авганистану живе бројне етничке групе, од којих су најбројнији Паштуни. Сви грађани су муслимани, а доминантан је ханафијски мезхеб (правна школа) сунитског ислама. Ипак, поред привржености вери, Авганистанци су доста везани и за племенске зоне и то нарочито на југу земље. Ту се посебно истиче племенски кодекс Паштунвали, који се у основи заснива на секуларизму, па се разилази са исламом. Подсетимо, свако истицање припадности групи (нацији, племену…) муслимани називају асабијом и сматрају је џахилијетом тј. незнањем, паганством. Дакле, историја Aвганистана одувек је била испуњена сукобима између шеријата и племенског кодекса, али је ипак ислам одувек био дубоко укорењен у колективној психологији маса. Како би помирили дубоку приврженост вери и племенском кодексу, бројни Авганистанци су почели да приступају дервишким редовима како би омогућили коегзистанцију између два искључива правна система. Такође, Авганистанци су знали да приврженост вери испољавају поштовањем неке породице која је имала ореол светости. Таква врста поштовања назива се марабутизам.

Када је дошло до стварања модерне авганистанске државе и канови (племенске поглавице) су почели да се служе шеријатом и панисламизмом како би централизовали власт, што је и било логично, јер је то био једини начин да се задобије подршка маса, али опет било је ту и њиховог личног интереса, чак више него чисте религиозности, што је изазивало протесте улеме и то је временом изазвало бројне сукобе. Од краја Другог светског рата, у авганистанском друштву се кристалишу две струје, улема која је захтевала стрикну примену шеријата и приврженост традицији и интелектуална елита, која није желела да шеријат обликује друштво, већ да се створи држава заснована на модерној политичкој теорији, али да ислам буде основ државне власти.

Када говоримо о поделама у авганистанском друштву, најзад долазимо и до сукоба исламиста и комуниста. Године 1958. у Авганистану се формира прва исламистичка партија под називом Џемијет ислами или Исламски савез, док 1968. године марксисти оснивају Комунистичку партију Авганистана. Тада муслимани одмах захтевају позив на џихад против атеиста, највећих противника ислама.

Доласком на власт Мохамеда Дауда 1973. године, који је заговарао идеологију паштунског национализма, ситуација се погоршава, јер он почиње да сарађује са марксистима, који су заузели важна места у државној хијерархији, али ипак ни они нису били задовољни Даудовим половичним реформама, јер су захтевали потпуну трансформацију друштва по принципима марксизма – лењинизма. Године 1978. долази до преврата (тзв. Саур револуција) и на власт долази комунистичка партија под називом Народна демократска партија Авганистана (НДПА). Упркос доброј организованости (чак су и из имена избацили назив „комунистичка“ јер су били свесни да ће то вређати осећања исламских верника), комунисти су направили бројне грешке, како идеолошке тако и материјалне природе, a кап која је прелила је акција широког описмењавања жена, када долази до спонтане побуне. Већина извора наводи да је први устанак исламиста отпочео јула 1978. године и ширио се великом брзином. На позив владе, 1979. године СССР шаље помоћ комунистима (на основу Уговора о пријатељству и сарадњи СССР и Авганистана) и тада долази до уједиињења авганистанских племена и исламиста против комунизма и ослободилачка борба Авганистанаца добија епитет џихада – светог рата у борби против комуниста – атеиста. Дакле, жесток антикомунизам умањио је противречности између грађана Авганистана и уједнио их је у џихаду против Совјета. Религија је инспирисала Авганистанце који су желели да учешћем у борбама постану газије – хероји џихада, тј. шехиди, односно мученици, уколико у рату погину.

САД су подржале муџахедине у сукобу са Совјетима, сарађујући са пакистанском обаваштајном службом, видевши одличну прилику да дестабилизују Русе, свог главног опонента. С друге стране, муџахедини су прихватили савезништво са САД, видевши то као нужно зло, свесни да им је њихова помоћ неопходна у сукобу са силом каква је СССР, али су и на САД гледали као на невернике, са којима ће сукоб доћи касније, јер су Руси у том моменту као комунисти и атеисти били приоритет. То је типичан пример такијаха, феномена који се заснива на ајету Курана 106 из суре 16 који гласи: „Онај који занјече Алаха након што је у њега веровао, осим ако на то буде приморан, а срце му остане чврсто у вјери, њега чека Алахова казна“. Дакле, муслимани се могу претварати, тј. прекршити неке од начела вере, али само ако су на то приморани и ако је то у вишем интересу вере. У овом случају, ради се о склапању савезништва са неверницима (Американцима), што је по Курану строго забрањено.

Успон талибана и креирање првог емирата

После повлачења трупа 1989. године, Совјети су наставили да подржавају авганистанску владу на челу са Mухамедом Наџибулахом, константно су им слали наоружање и пружали логистичку подршку и то је трајало до 1992. године, када Руси услед својих проблема престају да помажу Авганистан. Наџибулах бива срушен са власти и тада долази до грађанског рата и великог успона талибана који су у народу препознати као снага која ће успоставити ред у земљи. Године 1994. они преузимају контрололу над Кандахаром, а врло брзо и Кабулом, а већ 1996. године формирају Емират, уређен по шеријатском верском праву који је трајао до 2001. године. Њихову прву државу званично су признали УАЕ, С. Арабија и Пакистан, који су им били и најближи савезници. Управо су Пакистан и С. Арабија и најснажније подржали стварање првог Емирата талибана, како финансијски, тако и на терену. Процењује се да се у периоду између 1994-1999. године, више од 80 хиљада Пакистанаца припремало и борило у Авганистану под заставом талибана.

Генерално, успон талибана био је утемљен на пружању алтернативе незадовољном становништву, а та алтернатива се заснивала на вери. После хаоса и сукоба, талибани су обећали да ће окончати корупцију, трговину дрогом и људима и заиста, многи су их видели као спас. Друга ствар, талибани су учврстили свој положај у друштву тако што су регрутовали локално становништво, додуше понекад силом и подмићивањем, дакле стварали су децентрализовану мрежу, па су се њихови лидери ослањали на локалне команданте, који су опет успели да се повежу и са другим значајним групама у региону, каква је рецимо Хакани мрежа, која је талибанима посебно била значајна 2000. године, јер је успела захваљујући везама међу племенима да убеди већи број људи да се придружи борби талибана. Врло брзо по доласку на власт талибани су почели да спроводе стрикну шеријатску владавину и правила као што су физичка кажњавања, забрана музике и телевизије, спорта, рушење споменика, прекривање жена којима су ускратили и образовање и слично. До 1998. године, талибани су под контролом држали 90% Авганистана, дакле никад целу територију. Први емират талибана трајао је до 2001. године.                                                       

Ко су талибани?

Талибани (религиозни студенти) су покрет који је настао у паштунским пределима северног и јужног Авганистана. Званично талибане је основао Мула Мухамед Омар 1994. године у Кандахару, његовом родном граду, заједно са још 50 студената. После само неколико месеци, око 15 хиљада, углавном авганистанских избеглица, који су студирали у пакистанским мадресама, придружило се покрету. Процењује се да их данас има око 80 хиљада.

Идеологија талибана заснована је на деобандизму, исламској школи сунитског ислама који потиче из ханафијског мезхеба, најстарије правне школе ислама, настале у 8. веку у граду Куфи од стране имама Абу Ханифе, за коју многи исламски теоритичари кажу да је и најлибералнија јер дозвољава верницима да сами доносе закључке на основу разума, дакле служећи се иџтихадом.

Деобандизам је настао у Индији у граду Деобанд 1866. године, у мадраси Дар ал Улум као одговор, тј. револт на британску колонизацију Индије. Оснивачи овог исламског покрета били су Маулан Мухамед Касин Нантови, Рашид Ахмад Гангохи и још неколико њихових истомишљеника. Деобандистичка школа сунизма залаже се за ревитализацију чистог, изворног ислама, као из времена пророка Мухамеда, за исправно тумачењe шеријата, одбија било какве иновације у вери, али се и ограђује од сваког облика екстремизма. Деобандистички проповедачи, готово одмах по оснивању покрета, свесни религијске разноликости у Индији, настојали су да отпочну међурелигијски дијалог са припадницима других вера. На пример, током 1875. и 1876. године учествовали су у религијским расправама и дебатама са хришћанским и хиндуистичким теоретичарима, а заједно са немуслиманима стали су против британске колонијалне власти. Да је деобандистичко виђење ислама било више од саме теорије, сведочи оснивање њиховог „политичког крила“ организације Џамиет Улема-е-Хинд, 19. новембра 1919. године, са циљем да се супроставе британској владавини у Индији и ојачају индијску исламску заједницу. За првог председника организације изабран је муфтија Кифајатулах Дехлави, док је Мухамед Сајјад био на функцији секретара. У периоду развоја деобандизма, у осталим деловима британске Индије, идеолошку противтежу деобандистима пружали су Барелви муслимани (такође су практиковали ханафијски мезхеб, али су нагињали и ка суфизму), као и салафистички покрет Ахл ал Хадит.

Ипак, како је време одмицало, деобандизам је постао врло популаран међу Паштунима, како у Авганистану, тако и у Пакистану. Његовом ширењу знатно је допринео Абдул Гафар Кан, паштунски лидер, који је и сам основао неколико школа дуж паштунског појаса. У годинама пред рат са Совјетма, деобандистичка школа је постајала све популарнија и све више студената је почело да долази у мадресе, а касних седамдесетих година прошлог века, деобандисти добијају и покровитељство од државе. Током 1979. године, баш кад је почео џихад против Совјета – комуниста, деобандистичке мадресе бележе рекордан упис студената. Готово сви значајни лидери талибана похађали су деобандистичке школе у којима су тражили инспирацију за своју борбу.

Видевши да је деобандизам постао нашироко распрострањен међу Паштунима, саудијски мисионари који су пропагирали вахабизам почињу агресивно да преузимају деобандистичке школе што је допринело да се временом изворни деобандизам у Пакистану и Авганистану значајно одаљи од својих индијских корена, што су и признали поједини деобандистички теоретичари. Као типичан пример успешног деловања вехабија, навешћемо случај Хакимула Мехсуда, лидера пакистанских талибана, тачније организације Терик-е-Талибан, који је био студент деобандистичке школе у Хангу дистрикту, али је напустио школовање под снажним утицајем вахабизма.

Данас деобандистички покрет није ни бледа сенка онога што је некада био. Индијским муслиманима су власти ограничиле приступ граду Деобанду, а долазак страних студената у медресу Дар ал Улум, на историјском је минимуму. Индијске власти, деобандизам уско везују са радикалним талибанима, због чињенице да је већина њихових лидера производ деобандистичких школа, с тога и тешко одобравају визе студентима из Авганистана и Пакистана, из страха да ће радикализовати студенте Индијце.

У сваком случају, деобандистичка школа ислама остаће упамћена као теолошка основа и покретач талибана, нових (старих) владара Авганистана, стога је осврт на ово учење од немерљивог научног и друштвеног значаја.

11. 9. као прекретница америчке спољне политике према Авганистану

Терористички напад од 11. 9. 2001. године, без сумње је један од најцрњих датума у историји САД и догађај који је знатно пореметио односе на светској политичкој сцени. Према истраживању престижног Пју истраживачког центра, чак 76% Американаца терористички напад од 11. 9. представља као догађај који је највише утицао на њихове животе и који никада неће заборавити.

Врло је битно нагласити да се тог дана САД нису случајно нашле на мети Ал Каиде, нити је то био напад терориста и убица који су насумице изабрали САД за спровођење свог крвавог пира. Напротив, терористички напад на САД био је дуго планиран, детаљно осмишљен и нажалост ефикасно изведен, како би САД биле кажњене због своје политике према исламском свету, али и вишедеценијске подршке Израелу. Иза овог акта Ал Каиде стајала је добро организована џихадистичка мрежа која је производ једне идеологије, очигледно Американцима и западу недовољно разумљиве.

За нашу анализу овај догађај је битан јер су тада САД почеле да креирају своју спољну политику, на основу тзв. борбе против тероризма, а први на мети био им је управо Авганистан. Талибанима је постављен ултиматум да одмах предају Осаму бин Ладена и друге оперативце Ал Каиде, затворе све кампове за обуку Ал Каиде, као и да омогуће америчким оперативцима да изврше увиђај у тим камповима. Талибани су одбили ултиматум Американаца, наводећи да им неће испоручити Бин Ладена, јер је то у контрадикторности са традиционалним паштунским законима о гостопримству. САД није остала друга опција него да директном војном силом, али и путем подршке антиталибанским групама у региону, сруше режим талибана.

Дакле, циљ америчке инвазије је био да се пронађу Осама бин Ладен и други високи припадници Ал Каиде, да се уништи њихова организација и да се уклони талибански режим у Авганистану који је пружао помоћ и уточиште Ал Каиди. Доктрина Џорџа Буша млађег заснивала се на томе да САД и њени савезници неће правити разлику између терористичких организација и држава које их подржавају.

Поред операција САД под називом „Трајна слобода“, која је трајала до 28. децембра 2014. године и операције „Слободина стража“, која је почела 1. јануара 2015. године и трајала до повлачења америчких снага из Авганистана, 2001. године своју мисију у Авганистану, подржану од стране СБ УН, отпочеле су и Међународне снаге са циљем да се осигура Кабул и околина. НАТО је 2003. године преузео контролу над том мисијом, која се углавном заснивала на нападима из ваздуха од стране САД и Британије, док је за деловање на терену била задужена авганистанска Северна алијанса. Наведене операције су дале резултате у смислу да је срушен први режим талибана, а 2004. године САД успевају да формирају прозападну владу у Авганистану, а председник државе постаје Мухамед Карзаи, који на првим „демократским изборима“ добија 55.4 % гласова. Међутим, поставља се питање, да ли су САД заиста успеле да промене свест Авганистанаца и усаде им демократске вредности. Занемарујући идеологију исламског света и концепт џихадизма, САД и њени савезници нису очекивали да ће у том периоду и у наредним годинама талибани знатно ојачати, почети да добијају све већу подршку, не само у Авганистану, већ и у Пакистану,  а њихове активности од 2006. године почињу да се интезивирају.

Генерално, мишљења смо да је америчка операција у Авганистану донела више проблема него користи. Активности Ал Каиде нису биле умањене, бар не онолико колико су САД очекивале, иако је бин Ладен ликвидиран маја 2011. године у Пакистану. Такође, у исламском свету током интервенције у Авганистану додатно је ојачао осећај антиамериканизма, који већ одавно постоји међу муслиманима, пре свега због њихове више деценијске подршке Израелу, што аутоматски значи спутавање муслимана да преузму Палестину. У периоду америчке интервенције у Авганистану, у земљама насељеним муслиманима све више почиње и да се јавно испољава отпор према САД. На пример, на улицама су све чешће могли видети графити попут „Смрт Великом Сатани“, „Америка је непријатељ Бога“, „Подршка народу Авганистана“ и сл.

Последице повлачење америчких снага из Авганистана

Повлачењем oружаних снага из Авганистана, које је најавио Трамп током свог мандата, а у дело спровео Бајден, Американци су као кулу од карата срушили све оно што су овој земљи током 20 година градили, а на страну то што су сукоби у Авганистану САД коштале 2 трилиона долара, a животе је изгубило више хиљада војника и цивила. Повлачење САД и њених савезника трајало је од 14. до 30. августа и евакуисано је око 125 хиљада људи, од чега око 6 хиљада америчких држављана.

Посебно брине количина оружја коју су САД оставиле у Авганистану. Препуштајући сву ту опрему талибанима, САД су створиле једну од најјачих армија у региону, што је врло битно – џихадистичких армија, која сада има све услове да прошири границе халифата и на суседне територије. Подсећам, по идеологији исламског фундаментализма  халифат не сме бити територијално ограничен и мора се ширити све док цео свет не постане „дар ал ислам“.  Такође, опасност може представљати и то што повлачење америчких снага бројне џихадистичке групе у региону могу видети као знак њихове слабости и на тај начин добити ветар у леђа да отпочну глобални џихад против САД и западне цивилизације. Додатну симболику, која им може бити подстрек, представља то што су САД отпочеле повлачење баш пред годишњицу од 11. 9. и терористичког напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон.

Следеће питање које морамо поставити, после повлачења Американаца из Авганистана, јесте каква је будућност НАТО пакта. Ситуација у Кабулу је показала нефункционалност ове организације, јер су бројне државе чланице сопственим снагама вршиле евакуацију својих држављана из Авганистана, без било какве подршке Алијансе. Све то може подстаћи спровођење у дело онога о чему се одавно прича, а то је да ће  ЕУ сама формирати своје оружане снаге.

На крају, овај пораз САД у Авганистану, имаће и значајне политичке последице по Бајдена и Демократску партију у САД. На следећим изборима, републиканци су, чини ми се, већ у предности само због атуелних дешавања у Авганистану које тешко да ће бити лако заборављене у америчком јавном мњењу.

Успостављање новог емирата од стране талибана

Званично, 19. августа 2021. године постали смо сведоци стварања нове унитарне исламске  теократије,  тачније Исламског Емирата Авганистана, само четири дана од пада Кабула и одласка председника Ашрафа Ганија из земље. Званични потпарол талибана Забиулах Муџахид је у посту на Твитеру објавио стварање нове државе – Исламски Емират Авганистан, поделивши и слику са заставом.

Хтели ми то да признамо или не, талибани имају незанемарљиву подршку међу авганистанским становништвом. Па како другачије протумачити ситуацију да државна војска која броји преко 300 хиљада припадника и располаже најсавременијим америчким оружјем, за свега пар дана падне на колена пред 75 до 80 хиљада талибанских герилаца. Чињеница је да су бројни Авганистанци одбили да се супроставе талибанима, свесни да против себе имају вернике који се боре за „тријумф ислама“ и стварање исламске државе која ће бити уређена шеријатским верским правом. Ако би то спречили, супроставили би се вољи Алаха и чекале би их вечне муке у загробном животу. Велика је вероватноћа да су многи од њих чак и раније подржавали активности талибана, али услед присуства америчких војних снага, то једноставно нису смели да јавно признају. Уосталом, и председник САД, Џо Бајден, потврђује наведено изјавом да Американци неће да гину у рату у којем ни сами Авганистанци неће да се боре.

Да је борба талибана за преузимање власти, потпуно вођена под заставом џихада, доказују и бројни детаљи, нпр. име специјалне јединице талибана која је изнела и највећи терет на терену зове се Бадри 313. Име је добила по чувеној бици код Бадра из 624. године, у којој је Мухамед са 313 сабораца из Медине кренуо у борбу са војском Меке, коју је предводио Абу Џахл. Тада је Мухамедова војска однела велику победу над три пута бројнијим противником и ово је можда и једна од најважнијих битака у историји ислама.

Званично, 7. септембра талибани су објавили формирање привремене владе авганистанског Емирата, а у наставку ћемо представити појединце који ће бити на најзначајнијим функцијама:

• Врховни лидер, Емир ал муминин (командант верујућих), биће Хибатула Акунџада. Он је трећи емир талибана после оснивача Муле Мухамеда Омара и Муле Актар Мансура. Командант талибана Акунџада је постао маја 2016. године после смрти његовог претходника Актара Мансура, који је ликвидаран од стране америчких снага. Хибатула Акунџада је истакнути исламски теолог, издао је бројне фатве, аутор је више радова и књига, једна од њих која је вредна помена је Mujahedino ta de Amir ul-Mumenin Larshowene или преведено на српски „Упутства муџахединима од заповедника верних“, издата 2017. године. У време првог емирата из 1996. године, Акунџада је био на челу Одељења за промоцију врлине и спречавање порока, да би се касније из Кабула преселио у Нандархар где је био учитељ у једној медреси.
• Вршилац дужности премијера биће Мула Мухамед Хасан Акхунд. Он је у време првог емирата био на функцији министра спољних послова и заменика премијера. Такође, дуже време је био на челу Рахбари шура савета, што има посебну тежину.
• Његов заменик, дакле вице – премијер, биће Гани Барадар, један од најутицајнијих талибана, он је био шеф политичког одељења талибана са седиштем у Дохи и сигурно је последњих година у јавности најпрепознатљивије лице талибана, после врховног лидера Акунџаде.
• На месту министра унутрашњих послова биће Сараџудин Хакани, син Џалаџудина Хаканија, команданта тзв. Хакани мреже, која је била блиска са Исламском државом. Он је тренуно на потерници ФБИ, а САД су недавно нудиле 10 милиона долара за информације о њему.
• Мула Мухамед Јакуб ће бити мнистар одбране, дакле војни лидер. Он је син оснивача талибана Муле Мухамеда Омара. Његово постављање на једну врло високу функцију може изазвати сукобе унутар талибана, јер он важи за умеренију струју унутар покрета, која је учествовала у преговорима са САД. Такође, по неким информацијама, Мула Јакуб има снажну подршку С. Арабије, која је тренутни „савезник“ САД. Врло је могуће да његовим постављањем врховни лидер Акунџада покушва да сузбије струју која је ближа Ирану.
• Министар спољних послова у влади талибана биће Амир Кан Мутаки, такође члан политичке канцеларије талибана. У време првог емирата из 1996. године био је на функцији министра информисања и културе.
• Вредан помена је и Калил ал Рахман Хакани, такође истакнути лидер Хакани мреже и брат лидера ове организације Џалалудина Хаканија, који ће обављати дужност министра за избеглице. Он важи за једног од траженијих светских терориста, за којим и САД годинама трагају. Током сукоба ранијих година, Калил ал Рахман Хакани био је заужен за финансирање активности Хакани мреже, подршку талибанима, као и за одржавање контаката са савезницима, између осталог и са Ал Каидом.

Врло битну улогу имаће Рахбари шура савет, саветодавно тело које ће учествовати у доношењу одлука. Чиниће га, највероватније 26 познаваоца исламског права.

Јасно је да су све наведене министарске функције само формалност, јер ће све одлуке бити доношене у складу са шеријатом и њих ће доносити врховни лидер уз консултације са шура саветом. Дакле, од владе талибана може се очекивати стрикно спровођење шеријатског права, уосталом и сам Акунџада је то недавно потврдио речима: „Уверавам све сународнике да ће сви припадници владе напорно радити на успостављању исламских правила и шеријатских закона у целој земљи.“

Врло је важно питање да ли нови владари Авганистана имају капацитета за руковођење државом. Иако су неки од њих већ били на власти у време првог Емирата, чињеница је да већина њих нема искуства у вођењу државе која ће бити суочена са бројним економским и социјалним проблемима, такође и унутрашњим сукобима. Већ постоје информације да је економска ситуација у земљи забрињавајућа. Од кад су талибани преузели власт, дошло је до инфлације, несташице готовине, национална валута је у паду, цене хране су драматично порасле, многа предузећа су затворена, девизне резерве Централне банке Авганистана које износе око 9 милијарди евра су замрзнуте и већина тих средстава се налази у САД, а ММФ и Свеска банка су обуставиле исплате. Још пре доласка талибана на власт, готово 40% БДП Авганистана чинила је међународна помоћ. Процена економских стручњака је да ће се ситуација још погоршати, БДП ће у овој години пасти за још 10%, а једино што би донекле могло да спречи потпуни економски колапс јесу стране донације јаких економија какве су руска, кинеска, иранска и сл., стога ће талибанима њихова подршка бити од круцијалне важности.

У социјалном смислу, талибани су такође суочени са озбиљним проблемима, према подацима УН, од јануара 2021. године око 550 хиљада Авганистанаца је интерно расељено, а готово половини становништва је потребна социјална помоћ, а и ГС УН Антонио Гутереш изјавио је недавно да је Авганистан на ивици хуманитарне катастрофе.

Поред тога, талибани су суочени и са унутрашњим проблемима у сопственим редовима. Поједини су подржавали преговоре са САД и успостављање мира у земљи, док друга струја која је ближа Ирану има знатно радикалнији став. Таква је рецимо група Хизб е Вилајат Ислами, која се одвојила од талибана када су почели преговори са САД. Њу углавном чине присталице Ибрахима Садра, бившег војног команданта талибана.

Сарадња владе талибана са регионалним силама

Међународна заједница сигурно неће журити да подржи владу талибана, пре свега због начина на који су дошли на власт, али регионалне силе, и то Турска, Иран, С. Арабија и Катар, сигурно ће настојати да изграде утицај у „новом Авганистану“, пре свега због његовог изузетног геополитичког положаја.

После повлачења америчких оружаних снага и НАТО пакта, Турска је већ виђена као први савезник талибана јер су требали да преузму контролу над аеродромом у Кабулу. То би им пружило могућност да контролишу добар део транспорта робе која улази и излази из Авганистана. Међутим, талибани су им покварили те планове одлуком да сами контролишу аеродром, јер би присуство турских војника могло погоршати односе две земље. Ипак, Ердоган ће настојати да спроведе „меку моћ“ у Авганистану и на тај начин стави под контролу талибане пре Ирана и С. Арабије. То би Турској могло да пође за руком као јединој већински исламској земљи која је и чланица НАТО пакта.

С  друге стране, оно што би могло да погорша односе две земље је мигрантска криза и потенцијално кретање миграната из Авганистана према Турској. У том смислу, даља сарадња Турске и Авганистана зависиће искључиво од талибана и њихових одлука.

Иран је земља која је већ показала наклоност према новим властима у Авганистану и управо би Иран могао да буде спаситељ талибана, који ће спречити њихов економски колапс. Лидери талибана су се недавно састали са делегацијом Ирана како би договорили повећање трговинске размене на граничном прелазу Ислам Кала, који је кључни извор прихода за Авганистан. То одговара и Ирану, јер се земља налази под економским санкцијама, па им сигурно неће шкодити да бар део својих производа пласирају на авганистанско тржиште. Такође, оно што спаја Иран и талибане јесте то што ни једни ни други не уживају благонаклоност запада и то их природно чини савезницима. У безбедносном смислу, Иран и талибани могу сарађивати у борби против Исламске државе, коју и једни и други сматрају непријатељем.

Тачка где се две државе могу разићи, јесте религија. Док су талибани сунити, Иран је стуб шиитског ислама, а посебно их може забринути однос талибана према шиитској мањини Хазара у централном Авганистану.

С. Арабија је била једна од три земље која је признала први Емират талибана. Саудијци су били велика подршка талибанима у прошлости, али данас је ситуација другачија, јер је С. Арабија савезник САД, с којима има озбиљну економску сарадњу. Ипак, талибане и С. Арабију спаја ислам, што је најјачи кохезивни фактор, а поред тога Саудијцима ће бити јако битно да спрече било какав утицај Ирана на талибане.

Катар је земља која је много добила сменом власти у Авганистану и то пре свега у дипломатском смислу. Доха је била посредник у преговорима талибана и САД, што им је пружило могућност да буду у средишту светске дипломатије. Може се очекивати да у будућности Катар буде важан савезник талибана који ће лобирати за њихово међународно признање, али и помоћи у економском смислу, што је тренутно талибанима најважније.

Статус жена у „новом Авганистану“

Једна од врло актуелних тема од кад су почели нереди у Авганистану, била је статус жена и  њихова будућност под владавином талибана. Упркос тврдњама лидера талибана да жене неће бити дискриминисане, ситуација је у пракси потпуно другачија. Готово по преузимању власти, жене у Херату које раде канцеларијске послове враћене су својим кућама и речено им је да ће бити замењене мушкарцима. Студенткињама је забрањено да уђу на Универзитете, као и да похађају средње школе, у медијима је кружила слика како талибани фарбом прекривају излоге радњи на којима су се налазила слике жена, такође упечатљив је био снимак бичевања муслиманке, само зато што ју је рођак на мотору возио код лекара и сл. Дакле, најаве талибана да жене неће бити дискриминисане у Авганистану док су они на власти само је маска како би се ублажила реакција међународне заједнице. Уосталом, потпароли талибана су изјавили да ће се права жена поштовати у складу са шеријатом, што ипак подразумева одређене забране.

Статус и права жена у исламу питања су око којих се одувек водила озбиљна полемика, чак и међу исламским теоретичарима. У предисламској Aрабији статус жена је био веома лош, ишло се чак дотле да су се женска деца по рођењу жива закопавала јер су представљала срамоту. Доласком Мухамеда та пракса је укинута. Куран такве поступке осуђује ајетима 58 и 59, суре Ал Нахл: „И кад се некоме од њих јави да му се родила кћи, лице му потамни и постаје потиштен“ (Куран, 16: 58), „крије се од људи због несреће која му је дојављена; да ли овако презрен да је задржи или да је у земљу зарови? Како ружно они просуђују!“ (Куран, 16: 59). Дакле, доласком пророка Мухамеда, статус жене се у старту променио набоље. С друге стране, поред свих права која жена ужива у исламу, њен статус је у већини случајева врло тежак, стога предрасуде које имамо о положају муслиманки добијају потврду, поготово у исламским срединама које су ригидније. Ово је тема која захтева посебну пажњу и време, али можемо закључити да у исламу жена није једнака са мушкарцем, али није ни потпуно без права. Једнакост постоји само у томе што оба пола пред Алахом морају бити понизна. Њихови задаци на земљи су различити и то се мора имати у виду.                                         

Сукоб талибана са Исламском државом

Предвиђања аутора ових редова, изнета у медијима у претходном периоду,  а то је да ће локалне терористичке организације искористити ситуацију у Авганистану за спровођење својих активности, показала су се нажалост као истинита. Крајем августа ове године, Исламска држава провинције Корасан извршила је терористички напад на аеродрому у Кабулу у којем је страдало 180 људи од чега 13 америчких војника. Талибани и Исламска држава су сунитске џихадистичке групације које спаја исти циљ, а то је стварање халифата – јединствене исламске државе свих муслимана у којем ће се односи уређивати шеријатским верским правом и то је чињеница. Међутим, између њих постоје бројни интерни сукоби, засновани на борби за превласт у региону, надметању ко је посвећенији „борби на Божијем путу“, али и разликама у практиковању вере.

Исламска држава провинције Корасан, позната као ИСИС – К, је регионална фракција Исламске државе која је настала 2015. године у источном Авганистану и делује у областима јужне и централне Азије. Када је била на свом врхунцу, неких годину дана по оснивању, бројала је између 3000 – 4000 бораца. Њен први емир био је пакистанац Саид Кан, ветеран организације Техрик е Талибан Пакистан, који је на челу био до 2016. године, а заменик му је био Абдул Рауф Ализа, такође припадник  талибанског покрета. Касније су на челу овог огранка Исламске државе били Абдул Хасиб Логари, Абдул Рахман Галеб, Абу Саад Ерхаби и други, а садашњи лидер организације је Шахаб ал Мухаџир.

ИСИС – К је без сумње најекстремнија терористичка организација у региону и одговорна је за нападе који су протеклих година проузрокавали бројне цивилне жртве. Чине је углавном пакистански и авганистански талибани који су сматрали да њихови саборци нису довољно посвећени џихаду, нису довољно радикални, као и да воде преговоре са „неверницима“, мислећи на Американце. Из тог разлога су масовно почели да прелазе у редове знатно екстремније Исламске државе, што је изазвало прве несугласице између две џихадистичке групе, јер је тадашњи лидер талибана Мула Акхтар Мухамед Мансур послао писмо Абу Бакру ал Багдадију у којем га је упозорио да не регрутује талибанске џихадисте у своју организацију, истичући да се глобални џихад мора водити под једном заставом.

Иако су у прошлости сарађивали, преко добро познате Хакани мреже, Исламска држава на талибане гледа као на  „недовољно посвећене вернике“ чији је једини циљ да успоставе владу на територији Авганистана, за разлику од њих који се боре за спровођење глобалног халифата. Такође, сукобљавају се и око тумачења вере, већ смо поменули да се почетна идеологија талибана заснивала на деобандизму, за разлику од Исламске државе која је производ радикалнијег неосалафизма. Тренутни хаос у Авганистану за Исламску државу представља идеалан терен и прилику да целом свету пошаљу поруку да су и даље присутни, а то су овим нападом нажалост и успели. Почетком октобра ИСИС-К је извршила и напад на џамију у Кабулу, који је био пажљиво планиран, јер је извршен баш у моменту када је у току било одавање поште мајци потпарола талибана Забинулаха Муџахида. У будућности можемо очекивати да ће Исламска држава и талибани, два џихадистичка покрета, наставити борбу за превласт у региону.

Недавни терористички напади у Кабулу представљају доказ да је Исламска држава, која је некада контролисала територију од 32 000 км² на којој је живело око 10 милиона становника, иако је ослабљена после акција Коалиције за борбу против ИСИС-а, ипак није потпуно поражена, с тога ће и даље представљати безбедносни изазов како у Авганистану тако и у осталим земљама региона.

С друге стране, са Ал Каидом су талибани у много бољим односима, почевши од подршке Бин Ладену, па до данас. Према последњим информацијама припадници Ал Каиде су се прикључили талибанима у борбама у долини Пањшир против побуњеника, који су последња линија отпора у Авганистану.

Мигрантска криза као глобална опасност

Један од глобалних проблема који ће преузимање власти у Авганистану изазвати јесте нова мигрантска криза. Само од средине августа ове године и преузимања власти од стране талибана евакуисано је око 125 хиљада људи и то су углавном они који би у Емирату талибана били таргетирани и маргинализовани, па чак и изложени насиљу, стога су и приморани да потраже нову средину. Дакле, то су углавном грађани који су сарађивали са западним владама и радили у њиховим амбасадама, затим новинари, борци за људска права, ЛГБТ популација, припадници прогоњених верских група… Оно што представља озбиљан безбедносни изазов јесте што талибани и локалне џихадистичке групе могу видети прилику да инфилтрирају своје чланове међу мигранте, како би се докопали граница Западне Европе. Њихово потенцијално повезивање са већ постојећим терористичким ћелијама додатно би ојачало исламске екстремисте у Европи. Овакав сценарио не би био ништа ново јер је већ забележено да су након сукоба у Сирији и Ираку Исламска држава и поједине локалне терористичке организације користиле претходну мигрантску кризу у ту сврху.

Ипак, стручњаци који се баве феноменом миграција процењују да нас неће задесити ситуација као током претходних таласа, од 2015. до 2017. године. Према званичним подацима Европског статистичког завода – Еуростат, у 2015. и 2017. години на територију ЕУ ушло је 2,4 милиона људи из „трећих земаља“, у 2016. два милиона. Само балканском рутом  2015. и 2016. године прошло је више од 650 људи, углавном из Сирије, Ирака и Авганистана. За нашу земљу и овај талас може представљати безбедносни ризик у смислу да је Србија мигрантима последња станица пред улазак у ЕУ. Проблем је што поједине земље региона, организују тзв. „пуш бекове“ и враћају мигранте назад ка нашој земљи.

Према тренутним квотама за пријем избеглица из Авганистана, Велика Британија ће у наредних пет година примити 20 хиљада избеглица, Немачка између 10 и 40 хиљада, САД 30 хиљада, Канада 20 хиљада, Аустралија 3000, Албанија би требало да прими 4 хиљаде, у Приштину ће стићи око 2000 избеглица.

Закључак

Након очигледног пораза спољне политике САД у Авганистану, поставља се питање да ли је ово крај америчког империјализма. Чињеница је да су скупе војне интервенције одавно трн у оку америчког јавног мњења, али мала је вероватноћа да ће овим поразом САД одустати од наметања свог утицаја у свету. САД су свакако у одређеној кризи, али су и даље прва економска и војна сила, која ће и овај пораз временом преболети.

Који год да је разлог одустајања САД од Авганистана, да ли је то економска криза,  потреба да се посвете проблемима у сопственом дворишту, као што је  нпр. борба против десничарског екстремизма, или зато што своје снаге желе да усмере на дестабилизацију Кине и Русије, ситуација у Авганистану и долазак талибана на власт доказује да је концепт џихадизма и даље реална опасност за цео свет, хтели то западне земље и САД да прихвате или не. Посебно брине то што су џихадистички покрети све успешнији у свом деловању, све модернији захваљујући коришћењу савремених технологија, а стварање, де факто, новог халифата од стране талибана, најбољи је доказ за то.