ЦАРСТВО АСТЕКА

Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић

Царство Астека представља државу истоименог народа на простору данашњег Мексика. Ова цивилизација се развила у позном средњем веку и доживела је свој максимум од 30-их година XIV века до доласка шпанских конквистадора. Престоница царства био је град Тенохтитлан на обали језера Тешкоко, на месту данашњег Мексико Ситија. На успону царства, астечки савезници су била племена Тешкоко и Тлакопан, која су се доласком Шпанаца окренула против њих.

Староседелачки народи у Средњој Америци потичу из Азије. Припадају жутој раси и потомци су народа који је за време последњег леденог доба, али и почетком садашњег интерглацијала прешао из Азије преко Беринговог мореуза у Аљаску и мигрирао на југ. Астечка племена су у XIII веку у мексичку долину и после дугогодишњих борби са Олмецима и Толтецима основали своју престоницу Тенохтитлан, 1325. године. Знак да су дошли у „обећану земљу“ видевши једном приликом орла како једе змију на кактусу. Астешки свештеници су по предању баш тај знак чекали јер им је то пројавио њихов бог Сунца, Хутзилопохтли. Овај знак са орлом и змијом се налази на грбу савременог Мексика.

Иако астешка култура никад није достигла културне и уметничке вредности Маја, технологију и познавање астрономије коју су они постигли, била је вредна пажње. Градили су храмове и палате, имали су напредну земљорадњу. Доласком на простор Мексичке висоравни преоријентисали су се на земљорадњу и постали седелачки народ. Неколико деценија пре доласка Шпанаца, астечка престоница имала је око 100.000 становника. Град је био жив и шаролик. Куће, виле и храмови су прављене бљештавом белом и тамноцрвеном бојом. Град се налазио на 2300 m надморске висине из којег се пружао поглед ка вулканима на југу.

Улице Тенохтитлана биле су прошаране каналима по којима су пловили чамци. То је био разлог зашто су је конквистадори у првом сусрету са престоницом назвали „Венеција Новог света“. На главном тргу у Тенохтитлану постојала је велика пијаца где је знало боравити и до 60.000 људи из града и околних места.

Почетком XVI века на престо овог царства дошао је двадесетдвогодишњи младић по имену Монтезума. Под његовом владавином политичку власт у царству држала је племићка елита и првосвештеници. Да би се заштитили од устанка народа, племићки родови су живели у засебним четвртима града. У Тенохтитлану та се четврт називала Тепан. Чиновници и трговци су чинили другу класу грађана, док су на дну класне лествице били робови. Међутим, они нису имали статус какав је био познат у каснијем времену колонијалне управе. Робови су могли да се жене, па чак и да стекну иметак уколико би један део давали царству. Ипак, један део ратних заробљеника је убијан тако што су жртвовани у храмовима астечким боговима. Оно што су Астеци највише поштовали био је култ Сунца. Сунце је свако вече залазило, а како би освануло наредног јутра, била му је потребна снага. Ту снагу је Сунце између осталог добијало тако што су Астеци приносили људске жртве, тачније срце које када се извади из груди жртве је још увек куцало.

 Сваки човек био је члан неке породице, породице су биле део клана (групе породица), а двадесет оваквих кланова чинило је племе. Племенско веће било је сачињено од вођа свих кланова. Астеци су били веома вешти државници. Њихова држава је била монархија наследног типа. Краљ је морао да има неку ратну победу и велики број заробљеника. Заробљеници су се жртвовали у страшним крвавим обредима. Након сваке победе уследило би крунисање краља круном украшеном златом, драгуљима и перјем. Владар је живео у огромној палати окружен изузетним луксузом.

Званичан језик Астека се звао науатл. И данас у Мексику око 1,5 милион потомака Астека прича овим језиком. Астеци су имали књиге које су се звале кодекси. Те књиге су биле дуги комади папира који су се савијали попут хармонике. Астечки систем рачунања времена био је блиско повезан са религијом. По њој, свет се завршавао на сваке 52 године и богови су га изнова стварали, али једном, на крају једног од ових циклуса, свет ће нестати. Због тога, када би се један циклус завршио, чекали су почетак новог са великом тескобом; гасили су све ватре и чекали смрт, али када би звезде најавиле почетак новог доба од 52 године, палили би нову ватру на телу неке, недавно жртвоване, особе. Астеци су веровали да су људске жртве неопходне да би дале снагу њиховим боговима, како би својом енергијом наставили да одржавају живот. Соларни календар од 365 дана су делили на 18 месеца по 20 дана коме су прикључивали још пет додатних дана како би употпунили годину.

Астеци су веровали и у бога Кветсалкоатла. Ово веровање ће бити кључно у периоду када су дошли Шпанци. Овај бог није тражио људске жртве. Давао је упутства човеку о земљорадњи, занатима и другим пословима. Борио се против бога Хутзилопохтлија. С обзиром да се овај крвожедни бог служио преваром, Кветсалкоатл је поражен и отеран. Астечко предање је говорило да је отишао преко мора на исток заклињући се да ће се вратити опет. Годину његовог доласка Астеци су звали Ce Acatl. Те године су пале на 1363, 1476. и 1519. годину по хришћанском календару. И управо у овој последњој години, Монтезума је сведочио бројним небеским знамењима која су му говорила да се приближава судбоносна година када ће се прогнани бог вратити. Исте године се појавио Фернандо Кортез.

После последњег Колумбовог путовања, на Хиспањолу у Санта Доминго је из Шпаније стигао младић по имену Фернандо Кортез. Брзо је послао омиљена личност у локалној заједници Шпанаца истичући се својом храброшћу и памећу. Учестовавао је и у експедицији којом су Шпанци присвојили Кубу. Гувернер нових шпанских поседа био је Дијего де Веласкес. Он је неколико година после освајања Кубе слао неколико експедиција које су стизале до обале Јукатана и данашњег Веракруза. Астеци су пажљиво пратили ова шпанска искрцавања све више бивавши уверени да се прогнани бог вратио. С обзиром да прогнани бог стиже да се врати на свој престо, било је потребно указати му највеће почасти и поштовање. У пролеће, у петак 22. априла 1519. године „прогнани бог“ у лику Кортеза ступио је на тло царства Астека. Кортез је стигао са 11 бродова, 550 војника, 16 коња, 10 пушака  и 4 топа. Ма колико били малобројни, ово је била солидна ватрена моћ у евнтуалној борби против урођеника.

Први сусрет на обали Кортез је са својим људима имао са Монтезуминим гласницима. Они су их обасули поклонима у злату и сребру. Шпанци су тада били сигурни да су дошли на право место по оно што су тражили. Како би био сигуран да ће његови људи прихватити његово наређење да крене на астечку престоницу и заузме је у име шпанске круне, потопио је целу своју флоту уклонивши могућност да се било ко поколеба и врати на Кубу. Неколико дана касније посетили су га гласници локалног племена Тотонак. Они су били астечки вазали и жалили се на тежак положај нудећи му помоћ у борби против својих господара. С обзиром да је био свестан да у поређењу са Астецима има мали број војника, лукави Кортез решио је да прихвати понуду.

Новембра месеца исте године, Кортез је са својим људима стигао у астечку престоницу и сусрео се са Монтезумом. Астечки владар, сигуран да пред њим стоји прогнани бог, поклонио му се, упутио молитву и уступио му своје краљевске дворе. Неколико дана Кортез је са својим људима уживао у астечком гостопримству. Њихове одаје гледале су на главни трг где су сведочили свакодневном приношењу жртава. Ситуација је измакла контроли када су астечки првосвештеници почели да исмевају хришћанско учење које су Кортезови људи проповедали. Кортез је тада дохватио гвоздену шипку и почео да разбија камена астечка божанства. Рушећи кипове врховног бога Хутсилопохтлија, Кортез је унишио сваку наду за мир. Астечки свештеници су већ кренули да подбадају грађане против Шпанаца, док се Монтезума нашао у врло непријатној ситуацији. Видевши да је ситуација измакла контроли, Кортез се са својим људима повукао из града ка обали. Ту је добио појачање са Кубе и кренуо назад ка престоници.

Петог дана сукоба, Кортез је позвао Монтезуму да му допусти да са својим људима напусти град. Тешком муком је то успео. Повукао се ка југу и боравио код индијанских племена која нису била наклоњена Астецима. Десет месеци се припремао. Тада је одлучио да је дошло време да се освети. У мају 1521. године је напао престоницу. Изградио је мале бродове на језеру и тиме добио додатну премоћ. Пресекао је Астецима и довод пијаће воде чији је извор био ван града. И тада је уследила једна од најсвирепијих битака у модерној историји. Осамдесет дана је трајала борба док се зграда по зграда рушила. У августу месецу сви астечки племићи и вође су побијени или заробљени и тиме је рат коначно завршен.

Када се Кортез неколико година касније вратио у Шпанију, шпански краљ га је примио са свим почастима. Бојећи се Кортезовог утицаја, краљ га је сменио са гувернерског положаја. Али, Тенохтитлан и царство је било мртво. Иако је град обновљен, никада није достигао некадашњи сјај.

Као што се могло видети, многе чудне околности су утицале да историјска победа пређе на страну Европљана. Астеци су сматрали Шпанце за своје изгубљене богове. Човек на коњу је у почетку изазивао страх код Астека, често сматрајући да је то једно биће. Употреба ватреног оружја утицала је да се Астеци обесхрабре. Кортез је мудрим ратовањем склапао савезништва са осталим урођеничким племенима и тиме смањивао опасност због малог броја војника које је имао.

Суочавање Астека и Шпанаца значило је много више од сусрета две велике нације. Био је то судар две различите културе. Шпанци су сматрали да урођеник припада некој нижој раси и да је предодређен да буде роб. Оптуживали су Астеке за тиранију, идолопоклонство, људождерство, богохуљење и друге грехове. Сматрали су их за варваре иако су видели њихове величанствене грађевине.

На несрећу по себе, Астеци су носили златне украсе и накит. У мислима Шпанаца злато и слава били су увек најважнији. Они нису напустили Европу како би избегли рат или разна гоњења као досељеници у Северну Америку. Али нису обрађивали земљу као колонисти са простора садашњег САД већ су на то нагонили урођеничка астечка племена. У свакој долини широм Мексика подизали су цркве. Подигли су их око 12.000 у току периода колонизације. Цркве су сведочиле победи Христа над Хутсилопохтлијем.

Уз оружје, Шпанци су Астецима донели и болести. Астеци су умирали у хиљадама од малих богиња. Требало би напоменути и Бартоломеа де ла Касаса, монаха који се први бунио против шпанске свирепости. Одлучио је да законом стане на пут злочина, па је основао суд који се звао encomienda. Ипак, ово је често остајало само као слово на папиру. Недовољна контрола утицала је да је ово де ла Касасово дело имало само делимичан успех.

Први Шпанци који су дошли у Америку били су конквистадори. Ти људи су припадали веку феудализма који се још није завршио, а стајали су на прагу открића. Они су били пустолови који су често финансирали своје експедиције и стављали све на коцку. Они су имали само један циљ: тражили су злато. Били су вољни да дају своје животе да би постигли свој циљ. Понешто од оног бола који су другима нанели и сами су претрпели.