Аутор: Душан Карабасил
Драма „Хадерсфилд“ Угљеше Шајтинца на појединачном плану осликава расредиштено и изоловано постојање младих људи, стасалих и донекле иницираних у свет одраслих, у српском транзиционом друштву почетком двадесет првог века. Централна личност у драми је Раша, тридесетогодишњак који живи у стану са оцем, без факултетске дипломе и сталног запослења, али што је још важније без конкретног упоришта и смисленог животног опредељења. У оваквим животним околностима, он проводи време у емотивно-сексуалним испадима са малолетним девојкама, опијању и уживању у лаким дрогама. Поврх свега, склон је вечитом негодовању, цинизму и сталном незадовољству, из њега непрестано проговара мржња према свему што постоји и што га окружује. Отац га издржава, док Раша, будући да му је дете, оцу служи као објекат љубави, али и као објекат за понижавање и лечење сопствених фрустрација: „Раша је реградирао на ниво детета, које отац издржава, понижава и воли.“ (Језеркић, Весна. „Хадерсфилд Угљеше Шајтинца“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр. 147). Као што ћемо видети, мало шта функционише онако како би требало у односу између Раше и његовог оца, може се закључити да је то једна дисфункционална породица која броји два члана, оца алкохоличара и сина који има све предиспозиције да то постане.
Раша је исфрустриран млади човек, незадовољан самим собом и светом око себе, али попут трагичног јунака, не може или не жели да се покрене у било ком правцу како би изашао из такве ситуације. Кроз драму он показује озбиљно познавање цивилизацијских тековина, религије, филозофије, историје, књижевности, ипак због различитих околности, како субјективних тако и објективних, не долази у могућност да свој потенцијал на прави начин изрази. О великим делима уметности Раша говори као циник, са иронијском дистанцом и израженом подругљивошћу, као што се обраћа пријатељима, посредством младалачког жаргона. Овде увиђамо да он није у потпуности сазрео за живот, да је остао на нивоу заједљивог и размаженог детета које замишља да се налази у центру свих дешавања, у центру света. Добре интелектуалне предиспозиције користи за узалудно филозофирање у којем износи мрачну слику света који се распада, као што се распала и словенска цивилизација, док је поезија, по његовим речима, умрла још крајем прошлог миленијума: „Зима је била, ’94. чини ми се… Све светске новине су објавиле, на насловној страни, црним, масним словима! ‘ПОЕЗИЈА ЈЕ УМРЛА’…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.170). Склон је да свему нађе ману, да ствари избаци из њиховог тежишта и оголи их. Док је раније током младости покушавао да се интелектуално афирмише – писао је поезију и имао план да изда књигу о краху Словенства и словенских народа – сада тврди да је узалуд било шта писати и објављивати, јер питање је да ли би то ико схватио. На одређени начин он, после раскида везе са дугогодишњом девојком, прихвата своју теорију да Словени нису способни да прихвате државу, ред и организацију, као и тезу да се цео свет распада, и спроводи те идеје у пракси, живећи крајње немарно, препуштајући се бујици да га носи, не пружајући никакав отпор, немајући никакав план за бољи, пунији и уређенији живот. Готово свака Рашина реплика је заједљива, или негодује, или се жали, или жели да некога интелектуално надмудри и понизи, што га краткотрајно задовољава, када се бар на тренутак постави изнад својих пријатеља. Ипак, незадовољство које све учесталије избија из његових монолога и дијалога је, упркос свему, незаустављиво.
Рашин отац, лечени алкохоличар у пензији, како сам себе назива, пензионерске дане проводи по кафанама, уживајући у пороку од ког се није излечио. Сво његово деловање усмерено је ка остваривању једног циља – даљег уживања у пороку, који је, између осталог, крив за растурање његове породице, како ћемо сазнати доцније. То деловање је као што се може наслутити, апсолутно аутодеструктивно и аутосубверзивно. Врхунац његове огрезлости у порок представља чин изношења и продавања ствари из сопственог стана: замрзивача, штелаже, грејалице, „комплета Достојевског“, затим и сопственог аутомобила, па чак и врата које воде у купатило. Аутор додатно карикира лик Рашиног оца изврсним смислом за хумор којим се брани: „А, добро стоји она завеса, а?!… То ко се сетио, има пиће од мене…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.166). Иако се константно налазе у дисхармоничном односу, Раша и његов отац заправо веома подсећају један на другога карактером и поступцима. Као ни његов син, ни Рашин отац није способан да реши своје животне проблеме, које само продубљује, настављајући путем који га је довео у такву животну ситуацију. Поред тога што показује незрелост да се суочи са својим пороком, он кривицу за своје проблеме пребацује на друге: „Мени је жена два лудака родила, једног направила… Мене…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.164). Као мантру понавља реченицу: „Ви млади у срце сте ме ранили…“, док свог сина истерује из стана, да би затим позвао полицију и пријавио нестанак „30-годишњег детета“, које, узгред речено, више пута оптужује како жели да га убије. Ова реченица-мантра Рашиног оца, у тексту се појављује као врхунски парадокс, због свега оног што би генерација његовог сина могла да замери генерацији својих родитеља: пропаст државе, индустрије и привреде, ратови, инфлација и санкције, жртвовање будућности и животне перспективе младих. Овај парадоксални сукоб генерација сведочи о дубокој подељености и незрелости јунака да се суочи са својим проблемима, али и самог друштва, у којем је увек крив онај други – па и млади, јер напуштају државу и одлазе у иностранство, у потрази за бољим животним условима.
Када Шајтинац у заплет драме уведе Рашиног друга Игора из средње школе, који се враћа на пар дана у родни град, после десет година проведених у Хадерсфилду, у међусобном разговору између Раше и Игора, између осталог, сазнајемо да је Рашина мајка напустила своју породицу и са собом повела његову сестру: „Ћале ми је полудео. Не зна више шта ради. Делиријум… Кева га трпела, с почетка… Има пет година како га је оставила.“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.168). Поред тога што запажамо деградирану институцију породице, у њиховом разговору открива нам се пропаст радничког комбината, односно индустрије и привреде у малом: „Он је умро оног дана кад су угасили металски комбинат… Увек је говорио да има троје деце: сестру, мене и комбинат. ‘А, комбинат нас све ‘рани!’…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.168). Чини се да пропадање привреде, повлачи за собом консеквенце које доприносе слому других друштвених институција, па и оне која је у самој основи друштва, институције породице.
Није случајно аутор изабрао младе људе како би кроз њих описао ситуацију у друштву на прелазу из двадесетог у двадесет први век, јер управо они представљају залог за будућност, они треба да буду носиоци новог друштва, или бар његови равноправни и самостални чланови. Ипак, да ли се ту може назрети способност за било какву равноправност или самосталност? Одговор се назире у Рашиним речима: „Човече, штагод сам почео, ништа нисам завршио…“. (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.169). Скученост простора у коме се драма одиграва, трпезарија у Рашином стану, као да још више наглашава једну затвореност, одсеченост и немогућност конкретног деловања које карактеришу ликове који у њој бораве, а понајвише онога који ту живи, односно самог Рашу. У тој трпезарији смењују се у разговору са Рашом његов отац, комшија и вршњак Иван, Рашина малолетна девојка Милица и касније његови пријатељи из средњошколских дана, Игор и Дуле, док се напокон не састану сви скупа у генерацијском разговору који ће довести до кулминације. Пре тога, осврнимо се на остале ликове у драми, на њихов свет.
За Игора је већ речено да се привремено вратио у родни град из иностранства, у разговору са Рашиним оцем сазнајемо за његов привилегован положај током служења војног рока који му је издејствовао његов отац, а који га је спасао ратних неприлика: „Мој Раша добио прекоманду у Словенију, а ти остао овде!“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.165). С обзиром да је целу деценију провео у Хадерсфилду где је емигрирао због бољих животних услова у страној у односу на матичну земљу, у којој је такође одрастао и формирао се као човек, прихватио основна начела туђег друштва и културе, али и због ранијег пријатељства између њега, Раше и Дулета, Игору са једне стране у драми припада улога странца, а са друге, припадника њихове генерације (Види, Језеркић 2006: 147). Он константно изнова покушава да пронађе компромис у разговорима са пријатељима, труди се да буде медијатор, посредник, има разумевања и за Рашу и за Дулета и покушава да изглади сукоб између њих који се стално намеће и временом кулминира. Не противречи Раши, покушава да разуме и оправда његове поступке спољашњим факторима. Једна на први поглед банална ситуација говори нам доста тога о ликовима Игора, Милице, Раше и његовог оца, у питању је „сцена са завесом“. Рашин отац скида врата која воде у купатило, односи их из стана, најкраће речено – сумануто и деструктивно делује. Раша ламентира над ишчезлим вратима: „Последња линија одбране достојанства. Однео врата.“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.151). Милица је та која се досети привременог решења, спроводи замишљено у дело и поставља завесу тамо где су некада била врата, дакле делује, за разлику од Раше, док Игор у једној сцени прилази завеси која стоји на вратима тоалета и поправља је руком, исказује потребу да бар мало преуреди тај хаос у ком обитавају и преживљавају Раша и његов отац. Из приказане ситуације, на једном наизглед скрајнутом и небитном плану драме, можемо посматрати однос генерације Рашиног оца, Рашине генерације која је остала у земљи, оне која је емигрирала, као и генерације која тек долази, према најосновнијем, оном првобитном услову за уређење заједнице – уређењу простора у којем се живи.
Дуле, други Рашин пријатељ из средње школе који је остао у родном граду, запослен је у фирми која се бави продајом „швајцарских слаткиша“, радне дане проводи на послу, у магацину и канцеларији, а слободне викенде у кући, испред телевизора, гледајући „Симпсонове“. Зависник је од слатког, љубитељ старијих жена и материјалиста. Такође живи у једној врсти илузије, верује у добру страну капитализма и „да ћемо и ми бити запад, као Енглеска“, а то стање се достиже напорним радом и уштедом, а не филозофирањем и неделањем, као у Рашином случају. Као што се може видети, окарактерисан је особинама жртава заблуде општег бољитка којег би транзиција требало да донесе друштву. У том смислу, сукоб између њега и Раше је неминован, јаз између њихових карактера је непремостив, поред тога, Дуле је изразито интелектуално инфериорнији, па је погодан такмац Раши на том пољу. Пошто не може да му парира у таквој врсти надмудривања, он Рашу поставља на свој „терен“, враћа га у суморну и сурову стварност: „Имаш 30 година и ни дана радног стажа. Изаш’о је нови закон, сутра да се запослиш, нећеш пензију дочекати, мор’о би до деведесете да диринчиш…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.174). Како немају разумевања један за другога, у њиховим дијалозима преплићу се бесмислени конфликти, од тога шта је наполитанка, а шта нугат коцка, до тога ко је коју војску служио, „Југословенску Народну Армију“ или „Војску Југославије“, „ко је служио народу, а ко Слоби“.
Иван, Рашин комшија и пријатељ, са свим својим проблемима и недостацима, ипак, једини је изражено позитиван лик у драми. Веома цени Рашу, као особу и свог јединог пријатеља, као што цени и његов књижевно-критички суд о песмама које повремено пише. Поред склоности ка уметности и лепом, Рашу и Ивана повезује и непроналажење места за себе у систему, друштву, немогућност било каквог деловања у заједници, објективно проузрокована – у Ивановом случају, и, пре свега, субјективно проузрокована – у Рашином случају. Отуда долази и Рашина наклоњеност према Ивану, усамљеном младићу са психичким проблемима и „Генију“, како га Раша, час у збиљи, час подругљиво, назива пред пријатељима. Када се Иван затекне пред Рашом, његовом малолетном девојком Милицом и његовим школским друговима, усред окупљања поводом Игоровог краткотрајног повратка из Хадерсфилда, његов пријатељ Раша смишља план да им представи Ивана на сасвим болан начин, кроз његову тешку животну причу коју га наводи да им исприча: „…Са’ћете видети у каквој су нас машини млели и шта је од нас остало…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.180). Иван им представља своју животну причу препуну ирационалних страхова, окултизма, лудила, болница, психијатријских установа и лекова, војске и рата. Све што Иван има да каже о свом потресном животном путу, друштво дочекује са неумесним шалама и смехом, изазваним конзумацијом алкохола и марихуане. Једина која не прихвата смех и шалу је Милица, припадница нове, генерације која тек стасава, али упркос томе, она Ивана види као „лудака“. Иван је лик према коме се целокупно друштво опходи на одређени начин, свако има своју представу о њему и према њој се води: пријатељи га исмевају, његова сопствена мајка и Рашин отац га ниподаштавају, девојке се не интересују за њега, виде га као чудака, његов учитељ јоге жели да га искористи, лекари га упропашћавају лековима, итд. У основи сви као да се труде да му отежају, а готово нико да му помогне и олакша ионако горку егзистенцију. Ситуација ескалира када Иван одлази због Рашиних увреда на његов рачун, убрзо затим Раша преко видео-рекордера пушта интимни видео снимак Милициних родитеља пријатељима, након чега одлази Милица, а онда и Дуле, уз свађу, ударце и псовке. Одлази и Игор, уз констатацију: „Изгледа да је свега било исувише, вечерас… Једном у једанаест година, довољно је. Признајем, за мене много…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.187). Требало би истаћи да се поглавље у којем Иван прича о свом животу назива Like a hurricane по песми Нила Јанга. За нас је битан сам назив, који у дословном преводу на српски језик гласи: „Као ураган“. Тако је прошла њихова младост, донела све оно чиме обилује Иванова животна прича, и оставила иза себе пустош, попут претходне ноћи у којој су се протагонисти окупили.
Шајтинац нам веома вешто приказује ситне детаље из учмале свакодневнице 30-годишњака у малом провинцијском граду који обликују квалитет њихових живота и износи их на видело, да служе као огледало друштва које је преживело велике катастрофе и несреће у бурној деценији коју је оставило иза себе, а ново време као да није донело ништа ново и боље за ове младе људе, за изгубљену генерацију. Кроз три промашена млада живота и различите ликове који су, сваки на свој начин, изгубљени у транзиционом времену, аутор описује целу генерацију. У једној сцени они се присећају вршњака из средњошколских дана, али ни њихова егзистенција није ништа ведрија: један је погинуо на Космету, други завршио у затвору због шверца, трећи преживљава за тезгом на пијаци, док се за једну девојку наводи да се „снашла“, пошто ради у градској општини. Када се на то додају јунаци попут оца алкохоличара и Рашине девојке малолетнице, јасно је зашто „Хадерсфилд“ одзвања као недостижни, хиперборејски мит кроз њихове животе, онај који Игор живи, али и тај мит аутор деконструише кроз Игоров лик, наводећи да су тамо стално „киша и ветар“, да га често хвата меланхолија када му недостаје његов „сунчани родни град“. Онда када се у причи дође до тачке где се губи свака нада, Шајтинац ипак оставља простора светлости.
Јутро након бурне вечери Иван и Раша проводе у разговору и искреним молбама за опроштај упућеним оном другом, Раша чак и плаче, односно доживљава катарзу на коју га Иван наводи. Иван у разговору износи Раши смисао живота, онако како га он види, а који је, како признаје, њему недостижан: „Свиђа ми се твоја девојка. Тако је лепа, а и ти си згодан момак, паметан. Треба да имаш неког. Свакоме је то потребно.“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.192). На крају драме, Иван поклања Раши скулптуру коју је сам израдио, а која носи симболичан назив: „Мајка-отаџбина“. То је глава жене са косом скупљеном у пунђу и са устима као да зева или виче: „Она виче. Опомиње. Грди. Нешто је боли…“ (Шајтинац, Угљеша, „Хадерсфилд“. Предсмртна младост. Нови Сад: 2006, стр.193).
Драма „Хадерсфилд“ Угљеше Шајтинца обилује значењем, симболиком и емоционалним набојем, у исто време представља сведочанство и крик изгубљене генерације, оне која није имала ни младост, ни будућност. С тога је и њен симболичан завршетак, оличен у Ивановој скулптури строгог израза лица, која виче, опомиње, грди, због изгубљене генерације, али и оних нових генерација, које тек стасавају.
Остави коментар