Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Родио се 1923. године у баварском градићу Фирту као Хајнц Алфред Кисинџер одакле је с родитељима јеврејског порекла пребегао 1938. године у САД. У Њујорку је завршио гимназију и брзо научио енглески језик. Када је 1943. године добио америчко држављанство мобилисан је у америчку војску. После Другог светског рата ангажован је у својству преводиоца у америчкој окупационој зони у Немачкој где је, поред рада у контраобавештајној служби, организовао цивилну власт и предавао у једној војној академији. Када се 1947. године вратио у САД наставио је школовање на престижном Харварду на којем је изучавао област државног права. Посебно се бавио историјом међународних односа, ослањајући се на радове Канта, Шпенглера и Тојнбија. На овом универзитету одбранио је 1954. године докторску дисертацију под насловом Обновљени свет. Метерних, Кастлро и проблеми мира 1812–1822, а која је објављена 1973. године. Академску каријеру отпочео је 1954. године, а затим се у наредне две године налазио на положају истраживачког директора при Савету за иностране послове, а од 1957. године на месту помоћника директора Центра за међународне односе на Универзитету Харвард. Био је директор Међународног семинара на Харварду од 1951. до 1971. године и управљао Програмом одбрамбених студија од 1958. до 1971. године. По напуштању политике 1977. године наставио је универзитетску каријеру као професор међународних односа на Универзитету Џорџтаун. Основао је 1982. године своју консултантску фирму за пружање политичких савета светским корпорацијама и владама, али и наставио да држи бројна предавања и објављује књиге о најважнијим геополитичким питањима. Кисинџер је добитник многих награда од којих је свакако најважнија Нобелова награда за мир 1973. године, а која је уследила због његовог доприноса завршетку Вијетнамског рата (занимљиво је да је вијетнамски лидер Ле Дук То ову награду одбио да прими – прим. аутора).
Политичку каријеру почео је да гради као саветник гувернера Нелсона А. Рокфелера од 1957. године. Био је саветник америчког председника за националну безбедност (1969–1975) и амерички државни секретар (1973–1977) у доба председника Никсона и Форда. Његов политички ангажман на високим функцијама обележили су трка у наоружавању са Совјетским Савезом, као и многи конфликти: од рата у Вијетнаму и турбулентних процеса на Далеком истоку, до латентне затегнутости у израелско-арапским односима, али и нестабилности и превирања у Латинској Америци и Африци. У дипломатском деловању ослањао се првенствено на принцип реалполитике (тзв. отварање Кине), а потом на начело детанта – који се испољавао у настојањима да се постојећи конфликти између држава постепено смањују. Врхунац овакве његове оријентације било је потписивање Завршног акта Конференције о европској безбедности и сарадњи 1975. године (познатији као Завршни акт из Хелсинкија) којим су регулисана нека тадашња важна питања у односима Запада и Истока, а пре свега питање забране мешања у унутрашње послове суверених држава и неповредивости државних граница употребом силе. Један од важних принципа на којем је инсистирао у свом политичком ангажовању био је онај о равнотежи моћи који је нарочито дошао до изражаја за време Хладног рата у постизању баланса између две нуклеарне суперсиле САД и СССР. Поједини теоретичари указују да је Кисинџер у геополитички речник увео појам повезивања (linkage), а који је проистекао из његовог разумевања опште равнотеже односа снага, посебно у односима САД и Совјетског Савеза.
Током своје богате каријере објавио је бројна дела, од којих су свакако најважнија његова мемоарска сећања (1968–1973), затим књига Равнотежа великих сила (1990), потом монографије Дипломатија (1994), Памет нације. О бићу спољне политике (1994), Изазов Америке. Светска политика у 21. веку (2002) и Светски поредак (2014) која уједно представља и историјски преглед најважнјих прелома у фунционисању светског система и круну његовог вишедеценијског практичног ангажмана у међународним односима. Кисинџер је редовно учествовао и на састанцима СИО, Билдерберга и Трилатерале, организацијама које се у литератури најчешће описују као „тајна друштва“ која окупљају најутицајније представнике западне политичке, економске, научне и медијске заједнице, и чији је стратешки циљ успостављање „новог светског поретка и светске владе“. Упркос позним годинама у последње време објавио је више запажених текстова о друштвеним и геополитичким последицама глобалне пандемије Ковид 19, али и изазовима вештачке интелигенције и њеном утицају на процесе у људском друштву.
Хладноратовска геополитика
Кисинџеров дипломатски ангажман првенствено је ослоњен на концепцију чији је суштински садржај била реалполитика. Практична примена овог модела дошла је до изражаја за време хладноратовске епохе сучељавања Америке и Совјетског Савеза. Реалполитички приступ настао је под окриљем „струје реалиста“ која је своје ставове заснивала на незамењивој улози националне државе у борби за моћ, овладавање територијама и ресурсима. На овим премисама тридесетих година прошлог века реалисти су осмислили геополитички концепт Римланда као подручја обода евроазијског континента чијом контролом би Америка остварила доминацију у светским пословима. Подсетимо да је аутор ове концепције био Николас Спајкман, као и да је овај геополитички модел доследно уграђен у Кенанову Стратегију обуздавања Совјетског Савеза, која је, уз извесне варијације, примељивана за време Хладног рата.
Када је преузео улогу саветника америчког председника, Кисинџер је био веома усредсређен на реализацију концепције Римланда, али и свестан претњи глобалним америчким интересима на том осетљивом контактном подручју где се сударају различити интереси и цивилизацијски импулси. Отуда је његово сагледавање обуздавања Совјета у пракси значило прагматично одступање од декларативних начела америчке спољне политике, често у корист дојучерашњих непријатеља, па чак и склапања савезништава с диктаторским и злочиначким режимима. Кисинџеров приступ проблематици Римланда заснивао се на вештој комбинацији претеће војне силе и реалполитичке дипломатије. У то време свакако његов највећи дипломатски успех био је пут у Пекинг јула 1971. године и политика тзв. отварања Кине, која је убрзо уследила после совјетско-кинеског оружаног пограничног сукоба. Кисинџеров тајни пут у Пекинг покренуо је не само текстонске геополитичке процесе на Далеком истоку, него и изазвао бурне политичке реакције у самим САД. Наиме, Џон Рарик, сенатор из Лујизијане, потенцирао је неусклађеност овог путовања са Логановим актом, прописом који обавезује званичнике да овакве контакте пријављују надлежним државним институцијама. Рарик је у једном тренутку захтевао и кривичну одговорност за Кисинџера, којег су, међутим, штитиле тада најутицајније структуре у Америци, попут Билдерберг групе, а које су биле суштински заинтересоване за реализацију концепције укључења Кине у светски привредни систем. На тај начин хладноратовско сучељавање са Совјетима ушло је у нову динамичку фазу и натерало званичну Москву на одређена попуштања. Руски теоретичар Вавилов истиче да је због повезивања Америке и Кине, врх совјетске државе био принуђен да невољно прихвати „модел конвергенције“ који су амерички стратези понудили Совјетском Савезу као некакав историјски компромис између два система капиталистичког и социјалистичког, а што је у пракси делове совјетског партијског апарата укључило у разне мондијалистичке пројекате у којима је Русији – СССР предвиђена другоразредна улога (пример Перестројке).
Реалполитички приступ дошао је до изражаја и приликом потписивања Париског споразума којим је окончан Вијетнамски рат, а за шта је уз вијетнамског лидера Ле Дук Тока, 1973. године добио Нобелову награду за мир. Исти дипломатски образац Кисинџер је примењивао и приликом посредовања у окончању кратког арапско-израелског рата који је 1973. године био ограничен на подручју суецко-синајске зоне (Израел–Египат) и Голанске висоравни (Израел–Сирија), а који је као такав угрожавао америчке интересе у најосетљивијем делу Римланда и изазвао кризу светских размера. У исто време, у неким другим деловима света, америчка политика је узроковала велику нестабилност, а лично Кисинџер имао важну улогу у изазивању сукоба у Камбоџи, креирању војне интервенције Индонезије у Источном Тимору, као и спровођењу тајне Операције Кондор на тлу Латинске Америке, чији је циљ био успостављање режима лојалних Вашингтону. Кисинџер је нарочито био умешан у свргавање чилеанског социјалистичког председника Салвадора Аљендеа и довођењу на власт профашистичког режима генерала Пиночеа. Нема сумње да је последица овакве америчке спољне политике (геополитике) био огроман број жртава, па је Кисинџер више пута добијао судске позиве у многим земљама света, али му из разумљивих разлога никада није суђено.
Од Кубе до Авганистана
Други кључни постулат Кисинџерове епохе у америчкој спољној политици јесте детант. У појмовнику међународних односа, дипломатије, геополитике и геостратегије, реч је о изразу који се користи како би се назначило смањење затегнутости у односима између држава. У совјетској терминилогији коришћен је израз „мирољубива коегзистенција“. После Кубанске кризе 1962. године, која је свет довела на ивицу нуклеарног рата, уследила је најава потребе смањења затегнутости између две суперсиле. Председник Америке Никсон је 1969. године покренуо процес детанта у односима са Совјетским Савезом. Током 1971. године Кисинџер је боравио у Москви и после мукотрпних преговора наредне 1972. године потписано је више споразума и договора о ограничењу стратешког наоружања (САЛТ 1, АБМ, БВЦ). Врхунац овакве политике је било потписивање Завршног акта из Хелсинкија 1975. године, који је обухватао важне принципе у односима Запада и Истока: немешање у унутрашње ствари суверених земаља, забрану претње силом или њене употребе ради промене државних граница, обавезу мирољубивог решења конфликата, стварања међусобног поверења на војном плану. Хелсиншки акт је био свеобухватни документ који је проистекао из стратегије детанта, али су каснија искуства показала селективну примену овог документа, који је инструментализован и злоупотребљаван као средство притиска, који је совјетски блок довео у дефанзивну позицију.
Геополитички постулати Спајкмана и Кенана јасно су препознатљиви у Кисинџеровом дипломатском наступу. Суштина његове концепције у односима са Совјетима се заснивала на покушају превазилажења препрека тамо где су постојале, а за шта је била предвиђена и конкретна награда за совјетско уздржавање од претеће и непријатељске политике. У оним случајевима када су Совјети поступали супротно такве награде би биле укинуте. Важан део политике детанта била је тзв. научна и културна сарадња две суперсиле, у оквиру којих СССР није могао да се супростави америчком моделу субкултурне и потрошачке цивилизације, или ономе што геополитичари описују као замку „меке моћи“. Америка је на тај начин водила једну врсту невидљивог „рата за људске душе“ и донекле успела да пољуља идеолошку монолитност делова совјетског апарата. Ипак, после совјетске војне интервенције у Авганистану 1979. године, када је доведена у питање америчка неприкосновеност на јужном и југозападном делу Римланда, односно када су угрожени интереси америчких нафтних корпорација у зони Персијског залива, време детента је окончано. Од тог тренутка америчка Стратегија обуздавања Совјетског Савеза је попримила радикалнија обележја. Тако су америчке тајне службе финансирале муџахедине у Авганистану, док су у исто време на европском континенту разрађивале план урушавања Источног блока кроз модел „прикривених акција“ у чијем је средишту био Ватикан као нови амерички савезник.
Случај Моро
У дипломатском деловању Хенрија Кисинџера свакако најтамнију мрљу представља случај бруталног убиства италијанског премијера Алда Мора. Реч је о једном од најдраматичнијих догађаја у политичкој историји Италије и хладноратовски подељене Европе. Мада је 1978. године, најпре отмица а затим и убиство популарног политичара, представљено као дело терористичке организације Црвене бригаде, нема сумње да су накнадно откривена документа указивала на кључну улогу „светске закулисе“ у оквиру које је Кисинџер играо важну улогу.
Убисто Алда Мора имало је несумњиво предзнак геополитике, јер се догодило у тренутку када су САД донеле одлуку да радикализују однос према супарничком Источном блоку. Укључење Католичке цркве као институције савршено се уклапало у планирани модел дестабилизације комунистичког блока. У исто време је по сваку цену требало спречити политички успон странака левичарске и прокомунистичке оријентације у европским државама. Италија је била прва држава у којој је Комунистичка партија освојила преко 30 процената гласова, уз напомену да су идеје социјалне правде уживале и ширу друштвену подршку међу католички настојеним бирачима и интелектуалцима. Многи од њих, а међу њима и лидер демохришћана Алдо Моро, подржавали су идеју „историјског споразума“ са комунистима, што је потпуно урушавало планове НАТО и САД у Европи. Управо због тога, америчке специјалистичке службе активирале су своје центре утицаја на тлу Италије и, по свему судећи, бруталним убиством Алда Мора трајно спречиле реализацију једне концепције која би могла да буде примењена и у другим западноевропским државама.
Др Џон Колман, аутор спектакуларне студије Комитет 300, знатан сегмент истраживања, посветио је убиству некадашњег италијанског премијера. Према Колмановим сазнањима политика Алда Мора била је супротстављена плановима завереника из Комитета 300 – тајне владе моћника, који су планирали смањење броја становника и стопу нултог индустријског раста за Италију. Да иза убиства Мора стоје организације светске закулисе говори и податак да је на суђењу члановима Црвених бригада, неколико оптужених потврдило да је у убиство италијанског премијера била укључена и личност из високог круга америчке администрације. Реч је о Хенрију Кисинџеру, бившем државном секретару САД. Горадо Герзони, један од најближих Морових сарадника, на сведочењу од 10. септембра 1982. године, говорио је о претњама које је високи амерички званичник упућивао лидеру демохришћана.
Морове убице потицале су из редова супертајне масонске ложе П-2, чији је циљ био да Италију потчини налозима организација које делују иза кулиса светске политике. Наиме, стабилизација италијанске привреде и посебно њена индустријализација, биле су у супротности са плановима о контролисаној дестабилизацији Блиског истока, ради експлоатације тамошњих нафтних ресурса. Италија као експериментални полигон овакве политике није изабрана случајно. Пре свега, за време Хладног рата геополитички положај ове државе био је изузетно значајан. Италија је била „економски мост за сарадњу са Блиским истоком“, као и прва европска земља која је на удару таласа емиграције становништва из овог дела света. Због тога је било потребно спречити политички концепт Алда Мора и његово настојање да постигне „историјски споразум“ са левицом, који је предвиђао низ заштитних мера за италијанске раднике. Овоме додајмо, да је октобра 1978. године на чело Римокатоличке цркве први пут изабран један Пољак Карол Војтила (папа Јован Павле II), који је у каснијим дешавањима осамдесетих година 20. века одиграо кључну улогу у рушењу комунизма у Источној Европи. Иако није учествовао у овим догађајима, нема сумње да је Кисинџер веома допринео да се они свега деценију и по после његовог одласка из политике и догоде.
Светски поредак
Хенри Кисинџер се после формалног напуштања политике 1977. године посветио академском ангажману и саветничкој улози. То међутим није умањило његов утицај на креирање главног тока америчке спољне политике, већ му је омогућило да знатно слободније делује иза званичне политичке позорнице. Његово редовно присуство седницама Савета за иностране послове, Билдерберга и Трилатерале, омогућило му је да се нађе међу креаторима кључних спољнополитичких одлука.
Своје богато дипломатско и академско искуство преточио је 2014. године у капиталну монографију Светски поредак: размишљања о карактеру држава и правцу историје. Кисинџер се у овом делу у укупно девет поглавља бавио широким спектром тема: од разјашњења појмова моћи и легитимитета, затим поглавља у којем је анализирао европски систем равнотеже сила и његов крај, потом темом исламизма и односа на Блиском истоку, питањем Кине и азијског регионалног поретка, до појашњења улоге Америке и њене концепције новог светског поретка. Коначно, за читаоца ове монографије свакако су најинтригантнија поглавља о еволуцији међународног поретка и Кисинџерове процене о утицају технологије на будућност света.
Из поменуте монографије издвајамо његов став о уједињеној Европи која је у извесној мери одбацила „вестфалски поредак“ заснован на држави као основном субјекту међународне политике, али и процену да је легитимитет основна слабост европских супранационалних институција, а што се нарочито испољавало у кризним временима (попут економске кризе из 2009. године или пандемијске кризе из 2020. године). Кисинџер у књизи Светски поредак износи врло занимљива опажања о Арапском пролећу „које је било више егзибиција него што је довело до превазилажења унутрашњих супротности у арапско-исламском свету“, а што доказује на примеру дешавања у Египту у којем су, услед спајања парола национализма и фундаментализма, веома брзо одбачени захтеви „либералних демонстраната“ са Трга Тахрир (којима су управљале америчке тајне службе –прим. аутора). Као врстан познавалац Кине и архитекта њеног укључења у светски привредни систем, Кисинџер у овој књизи даје слојевиту анализу улоге ове државе у светским пословима, уз посебан нагласак који се односи на перспективе тзв. регионалног азијског поретка. У средишту његових анализа је ситуација у Пацифичком региону и препорука САД које у том делу света треба да буду „интегрални део равнотеже сила“, а не материјално и психолошки доминантна сила као после завршетка Хладног рата.
Коначно, ставове о еволуцији глобалног поретка које је наговестио у књизи Светски поредак, Кисинџер је допунио својим запажањима која су подстакнута искуствима „глобалне пандемије вируса короне“. Ветеран америчке дипломатије указао је да ће пандемија вируса корона заувек изменити свет, као и да се поредак који је успоставио Запад налази на прекретници. Мада је више пута у последњим иступима песимистички говорио о будућности света у 21. веку, нема сумње да је појава вештачке интелигенције изазов који, по Кисинџеру, прети потпуној промени перцепције људске свести. Реч је о таквој промени друштвеног обрасца која нема примера у светској историји, и која доводи у питање сам опстанак људске врсте у једном свету који нема никакву филозофију, тако да „технолози могу да дивљају“.
На крају додајмо да се Кисинџер више пута изјашњавао о догађајима у бившој Југославији. Деведесетих година је осудио одлуку о признању Босне и Херцеговине, а за споразум у Рамбујеу казао да га ниједан Србин не би могао прихватити. Касније је агресију НАТО 1999. године подржао јер је био у питању кредибилитет Западне војне алијансе. Известан број аутора писао је и другачије о Кисинџеру, указујући на многе неауторизоване детаље из његове биографије: од наводног чланства у Хитлерјугенду до улоге коју је имао приликом свргавања Никсона у афери Вотергејт. Све у свему, уз Збигњева Бжежинског, био је најутицајнија личност америчке дипломатије у другој половини 20. века.
ЛИТЕРАТУРА: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Институт за међународно право, Бањалука 2000; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Хенри Кииснџер, Светски поредак, Клуб плус, Београд 2020; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар