Аутор: мср Вања Вученовић, правник и политиколог
Географски посматрано, Србија заузима централно место на Балканском полуострву. Као земља југоисточне Европе, она се налази на раскрсници значајних саобраћајница, путева, речних токова, представљајући тако чвориште у коме се укрштају различити, и кроз историју, најчешће супротстављени религијски, национални и цивилизацијско-културолошки утицаји. Ови побројани фактори (а има их много више), одређују у савремено време нашу земљу као простор повећане геополитичке динамике и нестабилности.
При том је важно истаћи да „у визури класичне геополитике Балканско полуострво представља југоисточни део западног, европског дела Римланда који представља својеврсну везу, мости и/или препреку према његовом централном, блискоисточном делу – ободу евроазијског континента што одељује његово језгро (Хартланд) од приступа светским морима.“
Уколико посматрамо искључиво природно–географске и ресурсне карактеристике Србије, могао би се извести површан закључак како наша земља нема превелик геополитички значај.
Са територијом нешто већом од 88 хиљада квадратних километара, Србија спада у ред мањих земаља. Припадност кругу земаља релативно мањег геополитичког значаја (уколико за параметар узимамо природно–географске караткеристике), одређена је чињеницом да Србија има изразито континенталан карактер. С обзиром на то да њена територија не излази на море, њен укупни положај и капацитети су ограничени, ослабљени и рањиви, те се, у том погледу, Србија може сврстати у ред геополитички „дефектних“ земаља. С правом се може констатовати да нестанак Државне заједнице Србије и Црне Горе 2006. године представља својеврсну геополитичку катастрофу за Србију, јер одвајањем Црне Горе остаје без своје маритимне (поморске) компоненте и предности, која ће у великом делу утицати на каснију стратешку и одбрамбену вулнерабилност наше земље.
Према савременим геополитичким мерилима, а посебно према Спајкменовој конструкцији Римланда (Rimland – прстен копна) – „поседовање обале је од већег стратешког значаја него поседовање унутрашњости копна“.
Савремени геополитички положај Србије, у знатној мери одређен је и чињеницом да се граничи са чак осам земаља, што је сврстава у ред држава са највећим бројем суседа. Овај податак би се, у први мах, могао протумачити као афирмативан, јер указује на богатство разноврсних веза, интеракција и интеграција које наша земља остварује у региону.
Међутим, посматрано из донекле другачије перспективе, он, нажалост, указује и на геополитичку изложеност и рањивост Србије пред потенцијалним насртајима појединих суседних држава које су, како кроз већи део новије историје испољавале, тако и данас испољавају јасне геополитичке и територијалне претензије према традиционално српским територијама и просторима.
Иначе, „геополитичка надметања представљају константу у историји балканских држава, које, обзиром на своју величину и ресурсне капацитете, представљају, у различитом степену, или пуке експоненте великих сила, или, пак, међународне субјекте ограничене самосталности који своје интересе покушавају да остваре у пресеку и преклапању интереса и утицаја више великих сила.”
Из тог разлога, на геополитичку рањивост Србије, у знатној мери утичу и велике силе (које у теорији називамо геополитичким играчима), традиционално присутне са својим различитим геополитичким концепцијама, интересима и утицајима које остварују на простору Балкана.
„Стална заинтересованост глобалних и регионалних геополитичких играча за простор који насељава српско становништво и стално сукобљавање њихових геополитичких интереса на Балканском полуострву, ипак показују да Србија има много већи геополитички значај него што би се то могло закључити летимичним погледом на природно–географске карактеристике земље.“
Геополитички мозаик простора на коме је смештена Србија, додатно је усложњен чињеницом да се на њему укрштају и прожимају три велике традиционалне религије (православна, католичка и мухамеданска), као и различити цивилизацијско-културолошки утицаји који су условљени друштвено-историјским контекстом у коме се развијала наша земља. У прилог томе, од значаја је да се истакне и то да поједини утицајни западни аутори, у које се свакако убраја и амерички стратег Семјуел Хантингтон (Samuel Phillips Huntington), сматрају да цивилизацијска линија која непомирљиво раздваја Европу од свега осталог, Западну од Источне цивилизације, прелази преко Балкана и засеца значајан део северне територије Републике Србије, сврставајући је у орбиту западне културолошко-цивилизацијске, а следствено томе и геополитичке доминације.
Потребно је да укажемо на то које државе и геополитичке концепције одређују и условљавају геополитички положај Србије у другој деценији 21. века.
Потребно је истаћи да су за територију Србије и данас, у геополитичком смислу, посебно заинтересоване четири велике силе са њиховим геополитикама: Сједињене Америчке Државе, Немачка, Русија и Турска. Наравно, не свака у истој мери и обиму, нити са идентичним геополитичким циљевима.
Спољнополитичке доктрине ових држава испољавају се кроз неколико различитих геополитичких концепција:
- Сједињене Америчке Државе заступају концепцију атлантизма,
- Немачка заступа концепцију (средњоевропског) континентализма,
- Русија се налази на геополитичком концепцијском становишту које се назива евроазијство, док
- Турска заступа концепцију неоосманизма.
Реч је о моћним, међусобно супротстављеним геополитичким концепцијама, са засебним методологијама и инструментима деловања које су oкренуте остварењу геополитичке доминације над географским простором на коме се налази и Србија.
Говорећи о односу снага присутних геополитичких концепција на нашим просторима, геополитиколог Александар Гајић истиче како је „утицај атлантиста на простору Балкана и даље доминантан, док је утицај ‘средњоевропљана’ и евроазијских континенталиста, па и ‘неоосманлија’ у благом порасту. Ово све се пресликава на државе и народе у региону, од којих је један део њих укључен у ЕУ и НАТО, а други су формално на путу ових интеграција. И поред ове чињенице, регион Западног Балкана представља отворени полигон дискретног надигравања четири традиционална геополитичка играча.
Атлантисти показују јасне тежње да кроз ‘кризни менаџмент’ задрже своју доминантну позицију у региону, да осујете и умање утицаје германских ‘средњоевропљана’ и руских континенталиста, као и обуздају и ограниче амбиције свог блискоисточног савезника у оквирима који им одговарају.“
У том смислу, анализирајући геополитичко опредељење атлантизма на овим просторима током деведесетих година, геополитиколог Љубиша Деспотовић указује на његово отворено непријатељско усмерење према Србији, српском народу и генерално „српском питању“ на Балкану. Како примећује Деспотовић, „евроатлантисти су ставили у потпуно изолован (острвски) положај Републику Србију и српски народ у целини. Градећи бројне НАТО базе око Србије, али и на њеној сопственој територији (База Бондстил на Косову) Вашингтон је паралелно подизао државне и војне капацитете српских суседа, не тако ретко намерно их користећи против Србије и Срба, у покушају да преко њиховог територијалног и идентитетског дестабилизовања награди своје нове савезнике у региону за служење интересима НАТО-а.“
Није потребно да залазимо у неку далеку прошлост како би се подсетили изразито негативне конотације кроз коју атлантизам посматра српско питање на овим просторима. Ране које је атлантистичка геополитичка концепција нанела српском народу у претходних тридесет година, још увек су свеже и споро зарастају.
Несумњиво да је врхунац атлантистичког геополитичког антагонизма према Србији и српском питању на Балкану, испољен чином НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године. Ова здружена војна операција без преседана у новијој историји спроведена мимо одлуке Савета безбедности Уjeдињених нација, легитимизовала је до тада непознату праксу тзв. „хуманитарних интервенција“ и „превентивних војних удара“ у које би Северноатлантски савез упуштао у ситуацијама када би (по слободној процени) установио како власт одређене земље крши међународно-правне (хуманитарне) норме.
Ипак, уколико читаву ову ситуацију сагледамо иоле дубље испод покорице препознатљивог и неуверљивог „НАТО наратива“, увидећемо како горенаведена оправдања за војну интервенцију служе као добра фасада иза које се, заправо, крију они суштински геополитички мотиви којима се атлантизам у свом деловању превасходно руководи.
Остваривање интегралне геополитичке контроле и доминације над овим простором намеће се као суштински и одлучујући мотив за покретање војне кампање против СРЈ (тачније, Србије) 1999. године.
Геополитичка реалност региона је таква да је НАТО премрежио простор читавог Балкана. Примивши Црну Гору у своје чланство у јуну 2017. године, НАТО је, правилно оцењује геополитиколог Миломир Степић, затворио и последњи процеп у Северном Медитерану.
„Црна Гора је до 2017. године била последња земља која није била чланица НАТО–а у Северном Медитерану… а њеним уласком у Северноатлантску алијансу је читав тај европски део средоземног приобаља затворен. То је, дакле, затварање последњег излаза Русије, а пре свега Србије, према Средоземљу.“
Евидентно је да је овим чином англоамерички атлантизам, жаргонски говорећи, бацио рукавицу у лице (руском) евроазијству као свом несумњиво највећем геополитичком архи-непријатељу и ривалу на овим просторима. На тај начин је, до даљњег, осујетио традиционалне тежње руске геополитике да посредством Црне Горе изађе на топла мора.
С друге стране „заступници евроазијске концепције видели су током развоја свог концепта две шансе на Балкану. Прва је била могућност избијања руског геополитичког интереса на такозвана топла мора, при чему је требало пактирати са српским православним елементом у циљу заузимања геополитичких позиција у јадранском приобалском појасу. Друга је била могућност пробијања атлантистичког обруча којим је окруживана Русија на глобалном нивоу, од Алеутских и Курилских острва на истоку, до Скандинавског полуострва на западу.“
Неко се с правом може запитати, зашто је за анализу савременог геополитичког положаја Србије важно правилно сагледати сву сложеност вишевековног очигледног геополитичког антагонизма између англоамеричког атлантизма с једне, и руског евроазијства с друге стране, на пословично динамичној и турбулентној балканској шаховској табли.
Потребе за таквим сагледавањем су очигледне уколико имамо у виду да aтлантизам и у данашње време у Србији и Србима, из неког разлога, види експоненте евроазијске геополитичке концепције и верне чуваре руских интереса на Балкану.
Заправо, исходиште неповерења и непријатељства атлантистичких центара према Србији требало би тражити у чињеници да „Запад историјски перцепира Србе као балканске Русе, као руску предстражу на Балкану, или као коњовоце руских козака до топлих мора.“ Управо је страх од безрезервне српске подршке геополитичком позиционирању Русије на Балкану, у значајној мери утицао на изражено негативан однос атлантизма према Србији и српском народу у претходним деценијама. Ништа се у том погледу није променило до данашњег времена.
Шире и дубље гледано, разлоге за овакав геополитички антисрбизам требало би потражити и у цивилизацијско-религијском одређењу српског идентитета који је традиционално православан и светосавски. Та специфичност и особеност српског идентитета га, по чувеном хантингтоновском кључу, смешта у незападни, а следствено томе и неатлантски и „мрачни“ цивилизацијски ареал. Оваква цивилизацијска подела која у својој основи има религијско-конфесионалне разлике и посебности, потпирује србофобију као устаљен геополитички образац понашања атлантистичког Запада према Србији.
Америка, као предводница атлантистичке геополитике настоји постепено да успостави потпуну доминацију, прво над балканским, а потом и евроазијским простором, што јој, ако је судити и по последњем проширењу НАТО-а, полако али сигурно, „полази за руком“.
За Сједињене Државе „овај простор је и одскочна даска за даље, шире стратешко наступање атлантистичких сила ка ‘срцу копна’ – ка Русији и Централној Азији, преко црноморског басена и Каспија, кога треба ‘покрити’ и на њему ‘цементирати’ кључна савезништва за каспијско-централноазијско подручје.“
Због свега претходно наведеног, српско државно и национално питање на Балкану би, према геополитичкој визији атлантизма, требало да остане трајно нерешено, а српски етнички и државни простор већ одавно изложен перманентној нестабилности – и убудуће осуђен на даљу фрагментацију и смањивање.
„Потискивање Срба из српских земаља најинтензивније је на југу, југозападу и западу; тај процес је континуиран, а зависно од раних или мирнодопских услова добија различите видове реализације. Редуковање и фрагментација српских земаља врши се ради преузимања геополитички кључних зона у којима су изворно партиципирали Срби и спречавања да они дођу у састав јединствене српске државе, која би у својим историјским и национално адекватним границама била најзначајнији фактор на Балкану.“
И геополитиколог Душан Пророковић констатује како атлантизам никада није имао разумевања за стварање јаке српске државе. Поред јасног геополитичког анимозитета према руском евроазијству на Балкану, атлантистичка стратегија супротстављена је и немачком (континенталистичком) геополитичком присуству на овим просторима. Србија би у таквој пројекцији англоамеричког атлантизма требало да послужи као средство за супротстављање немачким геополитичким интересима на Балкану. Он, такође, јасно назначава да, иако међусобно супротстављени вођени сопственим интересима, и атлантизам и континентализам имају јединствен циљ – геополитички изоловати Србију.
Можемо закључити да англоамерички, атлантистички центри моћи и данас, како би задржали своју доминантну позицију на простору Балкана, „вешто манипулишу и супротстављеним интересима својих крупнијих „савезника“ и несугласицама између и унутар слабих балканских држава (балканида) како би се одржали у седлу, као главни и доминантни политички фактор. Отуда и атлантизам, неретко и по питању савременог геополитичког положаја Србије, „охрабрује“ наше суседе у њиховим историјски неутемељеним и предимензионираним геополитичким претензијама на уштрб суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије. Изазова ће, у том смислу, како време буде пролазило, бити све више.
Литература:
- Авијуцки, Вјачеслав, Континенталне геополитике: свет у XXI веку, Clio, Београд, 2009
- Бжежински, Збигњев, Велика шаховска табла, CID, Подгорица, 2001
- Гајић, Александар, У вртлогу транзиције: Србија у савременом свету (2005 – 2015), Институт за европске студије, Београд, 2015
- Гајић, Александар, Србија и геостратешки интереси великих сила 1914. и 2014. године, у зборнику Србија и политика великих сила 1914-2014, Институт за политичке студије, Београд, 2014
- Деспотовић, Љубиша, Геополитика деструкције: разарање држава и националних идентитета у актуелним процесима глобализације, Каирос, Сремски Карловци, 2015
- Деспотовић, Љубиша, Политички митови и идеологије, Каирос, Сремски Карловци, 2010
- Деспотовић, Љубиша, Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци, 2017
- Екмечић, Милорад, Дијалог прошлости и садашњости, Службени лист, Београд, 2002
- Килибарда З., Младеновић М,, Ајзенхамер В., Геополитичке перспективе савременог света, Факултет безбедности, Београд, 2014
- Кнежевић, Милош, Призма геополитике: геополитичка димензија националног идентитета, Институт за политичке студије, Београд, 2013
- Пророковић, Душан, Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века, Службени гласник; Геополитика, Београд, 2012
- Степић, Миломир, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016
- Степић М.,Ђурић Ж., Србија и евроазијски геополитички простор, зборник радова, Институт за политичке студије, Београд, 2013
- Степић, Миломир, Српско питање – геополитичко питање, Јантар група, Београд, 2004
- Труд, Алексис, Геополитика Србије, Службени гласник; Факултет безбедности, Београд, 2007
- Хантингтон, Семјуел, Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка, ЦИД, Подгорица, 2000
Остави коментар