Ауторка: мср Ирена Страценски
Временско-друштвени оквири који изнедре значајније промене у току цивилизације, остају обележени појединим личностима као носиоцима конотативног слоја значења одређеног периода. Такве личности својим делом излазе из свог животног временског оквира и бивају покретачи даљих поступака човечанства. Рефлексија појединца у лику носиоца једног времена добија нову димензију у дијалогу са драмским делом. „Историјско-документарна драма бави се разматрањем биографских чињеница из живота истакнутих личности, настојећи да сагледа судбоносне, односно преломне тренутке у животима ових јунака“ .[1]
Централизовање лика пољског научника, Николе Коперника, у драми Миодрага Илића, приказује конструкцију друштвених односа значајних за развој тока драме. Како се ова драма сврстава у историјско-документарне, за разумевање контекста је временско-историјска подлога можда за нијансу битнија но што је то случај у драмама теоријски другачије именованим. Радња је смештена у Пољску, у 1521. годину, али се протеже на дуги низ година, чиме је сама драма подељена на два дела.
У првом делу је приказана средина у којој ригидне струје римокатоличке цркве условљавају друштвене конфликте и у којој ишчекивање напада крсташког реда немачких витезова, на челу са Албрехтом, доводи у питање опстанак пољске црквене кнежевине Вармије. У средишту таквих услова налази се научник и свештеник, који дању обавља послове у области одржавања друштвених поредака, заснованих на етици и моралу, док се ноћу повлачи у своје одаје и истражује просторе свемира. Тај научник је Никола Коперник, у драми представљен као човек чије „мирно и озбиљно лице, дуга црна коса и челична стрпљивост у погледу, гласу и покрету, одају духовну зрелост и унутрашњу чврстину“.[2] Видећемо да Коперник, као централна личност драме, око себе плете различите друштвене односе, где су управо поступци и особености ликова конци којима се усмерава ток радње.
Религија овог времена обара се на хуманистичку усмереност људског ума ка свестраности и непрестаном развоју, кроз лик Дантишека, бискупа, али такође оштро и кроз лик Бонифацијуса, богатог трговца. Лични секретар Николе Коперника, Емил Русаков, у драми се приказује као одан пријатељ, али кукавички преплављен страхом када треба да иступи на чело војске: „(Престрављен, на ивици суза) Ја!? … Ја никада нисам дотакао мач, а помокрим се кад топови груну … Ја сам мољац измилео из папира, преузвишени … Преузвишени! Станите! (Отрчи панично за њима)“.[3] Иако су његове реченице стављене у функцију изазивања смеха код читаоца драме, ако пођемо за слој дубље, човек који никада није држао мач, рекли бисмо, има оправдани страх. Русаков делује против свог страха, одано и одлучно, када краљу Пољске треба да пренесе вармијски позив у помоћ, иако се то завршава трагично по његову егзистенцију. Такво деловање не само да надјачава његов страх него га издиже на лествици храбрих ликова.
Кроз форму функција и односа које се плету око Коперника, видимо развој саме драме. Функције које Коперник обавља простиру се од свештеника, преко администратора и доктора, до научника. Те одговорности, односно последице одлука које Коперник доноси за себе и друге, постављају подлогу за даља дешавања у драми. Зато читалац нема утисак да је све у драми унапред испланирано и постављено, него се она игра кроз текст, чини се, у зависности од пређашњег поступка или реченице. Тако видимо администратора и свештеника који решава питања кривице младог песника и једне сводиље, затим видимо доктора који бира да буде веран Хипократовој заклетви чак и у часу напада пруске војске, а потом видимо и свештеника и астронома који се међусобно боре и надопуњују у једној личности. Сви ти поступци се после испостављају као погодни узроци за подлогу драмске радње.
Битно је напоменути да је главна тачка око које се ствара драмски проблем, тзв. Коперниково „богохуљење“ кроз изучавање поретка планета у васиони. За црквени сталеж антропоцентричност и теоцентричност су у сукобу са претпоставкама да је Сунце центар васионе и тиме извор живота. Конфликт бива јачи самим тим што је и Коперник свештено лице, па га криве за издају цркве и његов грех бива већи. У првом делу драме аутор не показује јасно конфликтни развој драмске радње, но само поставља „услове“ за исти.
У тренутку када, поред молби да то не чини, Коперник изриче петогодишње тамничење Чеслава Хрестинског, нећака веома утицајног трговца Бонифацијуса, пали се прво позадинско светло даљих сукоба. То је кључна тачка окретања Бонифацијуса против Коперника, не због судбине самог младића, но више због упрљаног имена и сујете. Потпуно огољавање личности Александра Бонифацијуса дато је у слици његовог удруживања са Албрехтом, вођом пруске војске. Бонифацијус је лик који се служи иронијом као главним средством заштите у сукобима. Свој положај уздиже високо изнад осталих, очекујући да се његова реч увек слуша. А дела су овде, као и у свакој драми, кључна за развој ситуације и доживљавање сваког лика понаособ. Иронија којом се Бонифацијус служи уперена је увек на унижавање другога, односно Николе Коперника: „Сувише сте охоли! Администратор, каноник, доктор права, звездочатац, писац расправа о трговини, градитељ водовода, а сада чак и војник! Још само да засвирате на оргуљама!“. [4] Такав човек који своју храброст гради на исмевању другог, своје право лице показује бежањем пред пруским нападом. Уз сам бег, прети и да ће уништити Коперников статус, што ће своје разрешење имати у другом делу драме.
Радост Коперникове младости појављује се уочи најављеног напада пруске војске. У окружењу које је непријатељски и чак претећи настројено према астроному, Ана Шилинг има улогу пријатеља и подршке. Енергична харизма даме из високог друштва, побуђује у Копернику и наклоности обојене романтичним емоцијама. Међутим, стид црквеног човека не дозвољава му да доврши изјаве наклоности у виду стихова. Узвраћајући коментаром пуним ироније, Ана поставља тачку на којој се заснива њихов даљи однос: „Непоуздан си ти пример“[5]. У првом делу драме, моменат сукоба њиховог односа видимо у закључењу да му је потребна нежност, друг и лепота.
Радња у драми полако почиње да добија на напетости и у часу напада пруске војске ми видимо човека који бира да буде доктор и породи жену сељака Тадеуша, радије но да буде предводник војске. Ово место је одличан пример поступака драмских ликова као главних смерница за развој тока дешавања у другом делу драме. Сличан потез главни лик повлачи и спашавањем лакрдијаша од осуде. У песму лакрдијаша аутор драме је уткао тадашњи положај Коперника, односно, оно како га народ доживљава на основу разних прича и деловања моћног Бонифацијуса, те мултидисциплинарност главног лика постаје смешан и туробан предмет шале. Сваки читалац који се дубље замисли поставиће себи питање – одакле потиче његова мултидисциплинарност и зашто нама читаоцима не делује смешно и патетично?
У друштву које је подводљиво утицајима моћника који иза маске вере чине ствари супротне вернику, налази се научник за којег се може рећи да је испред свог времена. Коперник се остварује мултидисциплинарно зарад невиних људи и зарад човека. Међутим, у драми видимо како се положаји моћника лако могу превести у водиље послушног народа и са само једном песмом оповргнути добра дела једног научника, а пре свега, хуманисте. Научне поставке Николе Коперника у очима моћника искључују антропоцентричност и теоцентричност за коју се залаже црква. Читаоцу у овим редовима драме бива јасно да је напад Пруске на Вармију далеко од питања територијалне припадности земље. Овај напад је само позоришна завеса за драму унутар драме, за директан напад на самог научника. У последњој слици првог дела драме, видимо постављање сцене за трагично свргавање Николе Коперника са трона поверења и достојанства међу народом. Такав догађај повукао је нови лик у драми – бискуп Дантишек, који својим деловањем носи већи степен ироније од Бонифацијуса. На страни инквизиције, прети Копернику и нахушкава народ против њега, тражећи му да спали своје списе и тако спаси народ од рата и пропасти. Директан је у својим намерама и не крије се иза лажних речи храбрости. Игра на карту Коперникове човечности која неће дозволити да невини народ пати, што је свакако подмукло и смишљено. Видимо како један црквени човек у име вере ради против вере, окреће људе једне против других, а параван за опстанак моћи цркве му је понижавање науке. Тако нахушкана руља подводљиво напада Коперника и сматра га кривим за пропаст.
У овој сцени супротности, видимо последицу одлуке главног јунака да се у тешкој ситуацији препусти позиву доктора. Наиме, Тадеуш, човек чију је Коперник жену порађао уочи напада Пруске, отвара очи заслепљеном народу: „ … Овај човек је доктор. Спасао ми је жену, породио је, донео ми на свет сина … Није побегао из града као они који су вас напујдали као псе! Одлазите одавде …! …“.[6] Читалац лако може да уочи тренутак у којем се драматичност радње пење, као и узрочно-последичну везу поступака и реченица ликова. Та веза није напета и натегнута, него природна и течна, при томе читалац не може лако да претпостави следећи догађај у радњи. Тако се након ове сцене пада и повратка Коперниковог гласа у народу, отвара улога Ане Шилинг. Видимо снажну жену која користи своју љубав у правцу спаса човека коме је наклоњена, али и саме Вармије и недужних људи. У време када је црквена власт диктирала правила и све што се коси са ригорозитетом инквизиције жестоко осуђивала, љубав се поставила као начело спаса. Улога Ане Шилинг није кључна само као податак, него и за развој саме радње, што је аутор вешто истакао и изградио. Тиме се завршава први део драме у коме су читаоцу постепено откривене све намере и улоге. Илић је вешто градио кругове речи и дела појединих ликова, попут хелиоцентричнот поретка који је познати научник из шеснаестог века утврдио.
Други део драме уводи читаоца у годину након напада Пруске на Вармију, односно цркве на науку. Почетна сцена је скупштина сталежа и Коперников покушај да оптужи Крсташки ред за злодела и угледне људе за бекство. У складу са постављеном подлогом из првог дела драме, Бонифацијус и Дантишек се бране ироничним осујећивањем Коперника не би ли уздигли себе. Потежу питања његовог личног односа са Аном Шилинг, покушавајући да скрену пажњу са својих злодела, представивши Коперника као богохулника у сваком смислу подложним утицајима нечастивих сила. Такође, изостављају битност Аниног поступка којим је помогла спас покрајине Вармије.
То занемаривање њене улоге као помоћника доказ је да се иза свега крије њихов напад на науку. Не би ли сакрили своја богохуљења и злочине, стављају Коперника и Ану Шилинг у оквир богохулника. Видевши да нема утицаја на председавајућег, сам Никола Коперник предлаже своју оставку црквеног звања, али одлука не бива потврђена јер Коперник своје теорије није изнео јавно. Дакле, са једне стране имамо проблем оптужби и црквеног гоњења због прича о његовим проучавањима, а са друге стране неслободу јер та проучавања није изнео. Оваква ситуација у Коперниковом животу и уму прави јаз јер се не осећа слободним. Зато аутор драме радњу померa за седамнаест година касније, када се Коперник налази у кули са Аном и Чеславом Хрестинским као помоћником. Већ шездеседшестогодишњи, Никола огреза у даноноћном раду и проучавању.
Јасно је читаоцу да такво понашање није последица превелике љубави према науци. Приметимо да ова Илићева драма обилује мањим, готово скривеним драмама. Тако се и посебна драма одиграва у души и глави Николе Коперника, немоћног и спутаног. Та „мања“ драма се завршава јунаковим претварањем да је слободан и да своју слободу научног мишљења покушава да искористи максимално. Осећа да га Лутераши и црква посматрају, што ће читаоца припремити за нови драмски преокрет.
Након изненадне смрти Хрестинског, појављује се бискуп Дантишек са новим предлогом. Овога пута, предлог није усмерен уништавању Коперникових открића. Након тих седамнаест година мишљења цркве према науци су промењена. Сада црква не жели да одбаци научна открића него да их припише себи. Таква је и Дантишекова понуда – да се Коперник одрекне ауторског права на своја открића о хелиоцентричности васионе. С обзиром да би одричан одговор главног лика повукао са собом последице, ово се не посматра као понуда него као уцена. Знајући ум човека Дантишековог калибра, Коперник се одлучује пре на целибат него на предају свог животног дела у руке манипулативних и површних људи. Тај поступак наравно оставља Ану затеченом, тужном и разочараном, након свега што је она учинила.
Међутим, ова драма није љубавна драма него друштвено-историјска и приказује унутрашња и спољашња превирања једног научника и његове околине. Ако се посматра са таквог становишта, читаоци ће симпатизерски прихватити овакав Коперников поступак и са одушевљењем дочекати следећи, када Коперник шаље младог ученика Ретикуса да штампа књигу о хелиоцентризму у Нирнберг. Ослобођен од црквеног гоњења против научне истине, жељно ишчекује своје животно дело, које доспева две године касније када је научник већ стар и слабог здравља.
Двојаким крајем ове драме, Миодраг Илић исписује још једну микродраму. Читалац сам бира победу или губитак. Са једне стране, видевши да је избачен његов предговор књизи, чиме она постаје само хипотеза а не научно доказано откриће, Коперник умире. Са друге стране, књига је објављена и победа науке отворено погађа Дантишека:
„ДАНТИШЕК: … Ипак си нас преварио, астрономе! …
РЕТИКУС: И то у хиљаду, у милион, у сто милиона примерака!“.[7]
Дакле, ова Илићева драма је приказ једне историјски засноване судбине научника, чија су открића кључна за данашње поимање света. Миодраг Илић је вешто искројио радњу постепено, кроз деловања самих ликова. Судбина једног човека овде је постала и судбина човечанства. Аутор је приказао Коперника који је хелиоцентризам својим деловањем спојио са антропоцентризмом и хуманизмом, покрећући питања етике и показујући читаоцима човека и човечност, не удаљавајући науку од вере.
[1] Путник, Радомир. „Великани у драмама Миодрага Илића“. Драме о великанима. Београд, 2104, стр. 5.
[2] Илић, Миодраг. „Коперник“. Драме о великанима. Београд, 2014, стр. 145.
[3] Исто, стр. 155.
[4] Исто, стр. 157.
[5] Исто, стр. 152.
[6] Исто, стр. 167.
[7] Исто, стр. 190.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар