Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Све учесталији и безобзирнији покушаји ревизије историје Другог светског рата захтевају да се неспорне чињенице не забораве, већ да уђу у колективно памћење. То се пре свега односи на геноцид који је над Србима извршила НДХ, коју је и идејом – уклонити реметилачки фактор, и делом – новим геноцидом, оствареним не само у „Бљеску” и „Олуји”, већ и целокупном потоњом политиком, наследила Република Хрватска, која се сада, без имало скрупула, жели приказати као највећи борац против нацизма. Притом се заборавља одушевљени дочек Загрепчана уз цвеће на Хитлеровим тенковима и панично масовно бежање истих пред падом Загреба, најдуже опстале престонице фашистичких држава, јер Тито није допустио да Стаљин испуни обећање дато Павелићу, нити је допустио прекаљеним првоборцима да освоје Загреб, већ је послао у смрт цвет Србије – 40000 голобрадих младића, да без тешког наоружања јуриша на хрватске и немачке бункере. Јер партизани нису били ослободиоци већ освајачи, „ослободилац” је био Хитлер. Историја коју смо учили у школи је лаж коју је диктирао Јосип Броз, тобоже у име братског помирења. А истина је да, поучени искуством из Првог светског рата, Хрвати нису „држали сва јаја у истој корпи”, већ је други велики син тог народа кројио и ратну и послератну историју према идеји НДХ. Зато су усташе побегле, али је идеја НДХ остала као традиција, која је још присутна у новим злоделима. Зато је у вешто ствараној обмани о Народноослободилачкој борби тешко сагледати истину, јер истина је да је с поразима Немачке било све више кукавичјих јаја у овој другој корпи. Али сам почетак, сам устанак у НДХ је кристално јасна и чиста очајничка борба српског народа за голи опстанак. Не против Немачке, већ против НДХ.
Исечак из сведочанстава Војислава Прњатовића, записан у Београду 9. априла 1942. године од стране службеника Недићевог Комесаријата за избеглице и пресељенике, пружа нам увид у неке од институција НДХ, поред усташког покрета, које су омогућиле и спроводиле злочине над становништвом широм државе: „Избегавајући и тако сваки контакт са светом до крајњих могућности, ја сам се држао своје канцеларије и посла у њој и своје куће. Једино, као самац хранио сам се у ресторану хотела ‘Еуропа’. Ту сам упао у очи неким усташама, […] Претседник покретног преког суда муслиман Хајрозић, и бивши југославенски коњички официр Дерво Ченгић, који је тада био активан хрватски мајор. […] Та двојица поднели су писмену пријаву Управи сарајевске полиције против мене у којој ме оптужују да сам четнички јатак и да финансирам четнички покрет. […] На основу те пријаве сарајевска је полиција 11. децембра 1941 г. упала у моју канцеларију, извршила претрес мене лично и целе канцеларије, а затим су ме одвели у мој стан где су такође извршили претрес”. Из приложеног видимо неколико ствари. Као и у случају нацистичке Немачке, нису само припадници нацистичке партије (НСДАП) и СС формација учествовале у злочинима над недужним цивилима, већ је био потребан цео државни апарат како би се мере државе и намере њеног усташког вођства спровеле у дело. Конкретно, учешће полиције тј. одељење Министарства унутарњих послова у Сарајеву спроводило је хапшења „осумњичених непоћудних елемената“. Другим речима, мит о „200 усташа дошлих у 2 камиона из Италије“, који су спровели геноциде у НДХ, не издржава проверу на основу емпиријских података (историјских извора). Наравно, наведено не значи да припадници усташког покрета нису били на челу државе; само истиче чињеницу да нису једини одговорни, иако јесу најважнији, за злочине којима је Војислав Прњатовић сведочио, а који су били омогућени захваљујући, између осталог, и железничкој инфраструктури: „На 24. децембар у 9 сати изјутра стигли смо на станицу у Јасеновац, ту су нас дочекали усташе, они у талијанским униформама, дакле бивши емигранти. Како смо излазили из вагона одмах су нас стали тући кундацима. Поредали су нас у ред и одвели најпре у усташки ‘табор’, који се налази у самом месту Јасеновац. После су нас постројили у дворишту, стигла је, кратко време за нама и једна група од 19 људи из Загреба. […]”. Фуснота изнад речи „табор“, са пропратним цитирањем устава Хрватске револуционарне организације „Усташа“, указује на постојање и паралелних структура у оквиру НДХ. Слично као и у нацистичкој Немачкој, усташе су створиле своје институције које су пратиле, условно речено „копирале“, административну структуру државе, парирале јој и биле јој надређене током већег периода постојања НДХ. Примера ради, поред Министарства унутарњих послова постојало је и Равнатељство за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР) на челу са Еугеном „Дидом“ Кватерником. Над свима њима „бдела“ је Усташка надзорна служба (УНС) директно одговорна Анти Павелићу преко једног од његових најближих сарадника, поменутог Диде Кватерника.
Влада НДХ била је састављена од истакнутих првака усташког покрета, од којих је део припадао домовинској групи, а део усташкој емиграцији. На челу Владе био је Анте Павелић, који је, како то формулише Матковић, „обнашао и дужност шефа државе с титулом Поглавника, коју је имао и у емиграцији као оснивач и врховник усташке емигрантске организације. То је упућивало на тијесну повезаност, односно јединство државне власти и усташке организације. Павелић је као шеф државе и владе доносио све важније одлуке у вањској и унутарњој политици НДХ, именовао и разрјешавао све високе усташке дужноснике. Као поглавар државе, Павелић је био и врховни заповједник оружаних снага. (…) Како држава није имала представничког законодавног тијела (парламента), све законе и законске одредбе доносио је и потписивао Поглавник. Истина, током 1942. године Павелић је покушао да установи квазипредставничко тело – тзв. Хрватски државни сабор, у који су, сагласно поглавниковој „законској одредби“, улазили: (1) хрватски народни заступници последњег сазива хрватског Сабора из 1918. године; (2) хрватски народни заступници изабрани на изборима у Краљевини Југославији 1938. године; (3) чланови Већа бивше Хрватске странке права изабрани 1919. године; (4) доглавници, поглавни побочници и повереници у Главном усташком стану Хрватског усташког ослободилачког покрета и (5) два представника немачке националне мањине“. Хрватски државни сабор заседао је само три пута, а онда га је Павелић распустио крајем 1942. године. Законодавна власт је, дакле, све време била у рукама поглавника, те се Хрватски државни сабор уопште не може поредити са словачким Снемом, ма колико једнопартијски карактер словачке Народне скупштине лимитирао њен значај и ма колико широка била овлашћења извршне власти у доношењу уредби са законском снагом.
Поредак НДХ, нарочито свим својим карактеристикама, спада у класичан пример граничног случаја, што значи да у једном погледу поседује одређена обележја која су заједничка свим правним порецима, док му у другом погледу недостају битни елементи да би се могао назвати правним у пуном смислу те речи. На пример, пореци савремене Швајцарске или Јапана су према свим својим битним обележјима неспорно правни, док се, рецимо, поредак бољшевичке Русије или поредак који данас постоји у Северној Кореји тек само условно могу назвати правним. Пореци нацистичке Немачке или НДХ још су ближи периферији појма правног поретка, односно, прилично су удаљени од његовог језгра, те је сасвим незахвално оцењивати да ли су у питању правни пореци, пореци силе или се, као у случају НДХ, у одређеном смислу, не може ни говорити о било каквом поретку. Ствар се додатно компликује у светлости чињенице да у оквиру опште теорије права, као дисциплине која би требало да пружи одговоре на питања о основним, заједничким и битним својствима и особинама које поредак треба да поседује да би био правни, не постоји јединствено становиште о општем појму правног поретка. Другим речима, не може се говорити о јединственој концепцији правног поретка на основу којег треба процењивати да ли конкретни поредак, у овом случају поредак НДХ, има или нема карактер правног, већ је реч о плуралитету унеколико различитих концепција, будући да различити правни теоретичари различито одређују битна својства појма правног поретка, односно критеријума правности. Тај проблем је могуће превазићи на три начина. Први би био избор једне концепције која би, као најподеснија, послужила као теоријски модел за процењивање правности поретка НДХ. Иако научно оправдан, такав приступ био би превише редукционистички. Други могући приступ представљао би супротност првом, дакле, најпре би биле изложене све најважније теоријске концепције, а затим би се, на основу сваке од њих, вршила оцена.
Такав приступ опет би био превише расплинут и водио би разводњеним закључцима, а вероватно да у једном чланку за зборник радова он до краја не би ни могао бити спроведен. Коначно, трећи приступ у основи се своди на проналажење само оних карактеристичних обележја појма правног поретка на којима инсистирају сви релевантни правни теоретичари, те би, узети заједно, они представљали критеријуме оцене правности поретка НДХ. У овом раду биће примењена комбинација другог и трећег приступа, што значи да ће у првом кораку од мноштва теоријских модела бити изложена три. Пред крај ове кратке правнотеоријске расправе о питању правности поретка НДХ, требало би дати коначну процену и одговорити да ли се радило о правном поретку или не. Једини несумњив одговор који је могуће дати јесте да поредак НДХ није био правни у уобичајеном значењу те речи и да због тога његову правност ваља ставити под наводнике. А шта је онда био? Поредак НДХ левитира негде између поретка силе, поретка права и стања аномије. Оквалификовати тај поредак као правни, значило би признати да целокупне категорије људи могу бити проглашене објектима права, што је недопустиво са становишта општеприхваћених стандарда и вредности ХХ века. Опет, тврдити да он ни у једном погледу није имао карактеристике правног поретка значило би оспоравати јасне елементе правности тог поретка који су истакнути на почетку дела који се бави питањем ефикасности. Једнако нетачно било би оспоравати постојање поретка НДХ констатацијом да је на његовој територији владало стање аномије јер је оно постојало на одређеним њеним деловима, али никада на целокупној територији НДХ. Уосталом, правна теорија, као општа правна дисциплина која пружа базична сазнања о битним карактеристикама права, нема задатак да одговара на таква питања, јер се основни правни појмови које она конструише не односе на граничне случајеве, као што је то НДХ. Из перспективе све три теорије које су овде узете као главни модели процене, то се може јасно закључити. Према „Радбруховој формули“ карактер „законског неправа“ имали би они закони који су у „неподношљивој мери“ били неправедни, али не и сви тада важећи закони који су ефективно примењивани. Према Хартовој концепцији минималног садржаја природног права, за велики број људи тај поредак јесте обезбеђивао опстанак, као што за велики број њих није. Према Фулеровом схватању унутрашње моралности, многи најзначајнији закони НДХ нису испуњавали предвиђене услове, као што неки други закони који су се примењивали у њој јесу. Коначне одговоре на постављена питања, ако уопште има смисла говорити о коначним одговорима, могуће је можда потражити у оквиру неких других дисциплина, попут политичке или моралне филозофије.
На овом месту ваља се укратко вратити на тезу постављену на самом почетку текста да испитивање правности поретка НДХ може у извесној мери осветлити и питање њене државности. Општи став у правној теорији јесте да државу чине три основна елемента: територија, становништво и државна власт. Правност неког поретка директно се односи на трећи елемент, будући да управо систем правних правила конституише ту власт. Како је већ приказано, државна власт НДХ није била сасвим дефинисана правом, нити је тим правом била ограничена. Такође, проблем изазива и чињеница да је велики број државних одлука доношен ванинституционално, што је уобичајено у диктаторским режимима, у којима власт партије и вође надилази државну. Државна власт је по дефиницији највиша, будући да ужива монопол физичке силе, међутим, монопол силе јесте потребан али не и довољан услов који власт мора испунити да би се назвала државном. Осим монопола силе, власт мора поседовати легалитет, тј. мора бити одређена правом и уживати легитимитет међу становништвом. Ако се овај последњи услов остави по страни, највиша власт у НДХ, чије је језгро чинила усташка организација, не може се безусловно назвати државном у правом смислу речи, баш због другог услова који подразумева да таква власт мора бити правом одређена и ограничена. Без тог услова тешко је разликовати државну власт од разбојничке банде која у неком тренутку, на некој територији, располаже монополом физичке силе. На самом крају, треба скренути пажњу на чињеницу да је НДХ била ефемерна појава. Њено трајање готово да се поклапа са једном олимпијадом, а период од четири године у којем је НДХ рођена, живела и умрла (баш као и ефемерност њеног истинског идеолошког креатора, нацистичке Немачке) ипак указује на изостанак једне од суштинских карактеристика правног поретка, а то је потенцијал да се оствари континуитет трајања. Ако већ правна теорија не може дати одговоре на сва покренута питања, историја – у једном другом погледу – може. Тај одговор гласи да ниједан поредак, колико год да поседује извесне, па и значајне карактеристике правности, не може опстати у условима тако ужасно убрзане динамике поништавања живота, јер право, у крајњој линији, треба да осигура живот. Такви су пореци, историјски посматрано, или мењали свој основни правац деловања или нестајали. Због тога није случајно што су усташки поредак НДХ, као и нацистички поредак Немачке и фашистичке Италије, као релативно краткотрајне појаве у односу на укупно трајање хрватске, немачке и италијанске државности, названи према мрачним идеологијама на чијим вредностима су организовани. Оне су 1945. године бачене назад у мрак из ког су дошле, где суштински припадају и где би занавек требало и да остану.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.
Чулиновић, Фердо. (1970). Окупаторска подела Југославије. Београд: Војноиздавачки завод.
Група аутора (1977). Колаборационистичке оружане формације у Југославији 1941–1945 (Зборник научног скупа „Ослободилачка борба народа Југославије као општенародни рат и социјалистичка револуција“ II). Београд.
Tomas, Nigel (1995). Axis Forces in Yugoslavia 1941–45. Oxford: Osprey Publishing.
Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press.
Остави коментар