О Србима и Бугарима крајем 19. века: француска перспектива

Ауторка: др Александра Колаковић

У време када се јавност интересује да ли се Француска поред културног присуства политички и економски вратила на Балкан, намеће се као интересантно подсетити се како су се развијала интересовања Француске за Балкан крајем 19. века. Француско-руски споразум (1894) један је од кључних догађаја када су се француски научници, дипломате и политичари више заинтересовали за народе на Балкану и њихову борбу против османске власти за слободу. Срби и Бугари су већ од средине века били предмет интересовања Француза и текстови француских учених људи у којима су писали о њима стварали су перцепције и посредно стратешке планове Француске.

Од доба романтизма, очекивано је и интересовањe француских писаца, научника, професора, јавности и државника за подручје Балкана и словенске народе на овом простору увећана. Овакав развој интересовања подстицало је и питање опстанка  Османског царства у Европи. Отуда је и веома битно имати у виду да се слика о Србима и Бугарима градила у време када је Источна криза улазила у своју завршницу. Након Ламартинових Путовања на исток, о којима се до сада писало као о почетном интересовању, један од првих који је у Француску донео поузданије информације о Србима и Бугарима био је Жером-Адолф Бланки. Реч је о истакнутом економисти и члану Француске академије економиста, који је на основу мисије обиласка европских територија Османског царства 1841. године написао неколико дела. Ова Бланкијева мисија важна је јер је послат од стране министра спољних послова Француске Гизоа. Бланки је дакле ишао у мисије организоване од стране државе и на основу њих објавио неколико дела. Посебно је био заинтересован за положај хришћана у оквиру Османског царства. Овој теми је посветио највећи део својих дела: Voyage en Bulgarie pendat l’année 1841 (Пут у Бугарску у току 1841) и La Turquie d’Europe (Европска Турска). Бланки је паралелно презентовао историјске податке и слику актуелног стања, при чему није увиђао разлику између Срба и Бугара, а његови текстови су били значајна подршка хришћанима (Србима и Бугарима) у Османском царству.

Наследници Мицкјевича на Катедри за словенске језике и књижевност су од пете деценије 19. века посебну пажњу посвећивали народима Балкана. Сипријен Робер је 1844. године публиковао дело Les Slaves en Turquie. Les Serbes, Monténégrinеs, Bosniaques, Albanais et Bulgares (Словени у Турској. Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци и Бугари). За слику Срба и Бугара посебно је битно да је Робер  предавао на Катедри од 1844. до 1875. године. Одатле је своје знање о овим балканским и словенским народима преносио генерацијама студената престижне Сорбоне. Поменуто Роберово дело је поново штампано 1852. године у Француској, а преведено је и на немачки и италијански језик. Француски утицај на слику Срба и Бугара у другој половини 19. века, дакле, прелазио је оквире Француске и франкофоног света.

Значајан број младих људи са Балкана средином века већ је стигао у Париз  у жељи да стекну знања и допринесу еманципацији својих народа. Они су започели успостављање контаката и преношење информација о народима Балкана у француско друштво. Тако је, на пример, Едуар Лабуле, члан француске Академије, професор права и политичар, користио књигу Slaves du Sud, ou le peuple Serbe avec les Croates et les Bulgares (Јужни Словени или Срби са Хрватима и Бугарима) из 1853. године француских ђака из Србије – Јеврема Грујића и Милована Јанковића. Захваљујући овим српским либералима и учесницима политичког живота по повратку у Србију, Лабуле је написао Etudes contemporaines sur l’Allemagne et les pays slaves (Савремене студије о Немачкој и словенским земљама). У овом делу штампаном 1856. године, Лабуле је користио песме косовског циклуса као извор за писање српске историје средњег века, а ослањао се и на књигу Грујића и Јанковића. Француски историчар Жан Убисини, сарадник La Revue d’Orient, La Revue des Deux Mondes и La Revue géographique, анализира балканска питања и пише о Србима и Бугарима. Залазак моћи Османског царства и положај хришћанских народа били су у средишту његовог интересовања. Убисини је 1854. и 1855. године објавио две књиге које се баве разрешењем Источног питања: La question d’Orient devant l’Europe (Источно питање и Европа)  и La Turquie actuelle (Савремена Турска). Дакле, слика Срба и Бугара градила се кроз перцепције савремених проблема са којима се суочавало Османско царство.

Средином 19. века већ је била изграђена „слика“ о Бугарима и Србима у француској јавности, а у политичком смислу постала је значајнија како су кризе и ратови мењали геополитички карту Балкана. У време Берлинског конгреса (1878) Француска је још осећала последице пораза у Француско-пруском рату (1870/71) и није имала довољно ауторитета и моћи да узме активнију улогу на простору Балкана. На дипломатију великих сила и међународне односе у ово време почела је да утиче и штампа, чија се моћ појавом високотиражних и јефтиних новина увећавала. На основу истраживања, које је спровео Sacha Markovic рат између Русије и Османског царства, који се завршио Санстефанским споразумом 3. марта 1878. године, а потом Берлинским конгресом, изазвао је појаву антисловенске кампање у француској штампи. У текстовима који су се тада појавили преовлађујући став је да Француска треба да гледа на Русију, као и на све Хришћане на Балкану, као велику претњу миру и европској безбедности. О Србима и Бугарима, као и о другим хришћанским народима на Балкану француска штампа шири стереотипе и предрасуде, при чему истиче да „подиже глас у име правде“ и оптужује потписнице Париског мира (1856) да су напустиле Османско царство, као и да су дозволиле да се створи могућност за експанзију Русије. На народе Балкана се гледа као на једну исту скупину при чему се чак борба са Турцима посматра као „словенско чишћење Балкана“. Истовремено, залаже се за опстанак Османског царства што је било у супротности са интересима свих народа на Балкану.

У оваквим околностима било је битно шта су научници и угледне личности као што је Виктор Иго писали о насиљу над балканским хришћанима. Иго је 1876. године, када је изабран за сенатора Сене у оквиру листе Републиканске Уније, устао у заштиту интереса хришћана у „Европској Турској“. Пише говор под насловом За Србију и протестује против османлијског масакра у бугарском граду Батаку. „Све што се дешава у Европи проузрокује Европа, да ако постоји влада која се понаша као дивља звер, треба тако с њом и поступати; да се у овом часу, недалеко од нас, ту, пред нашим очима, врши покољ, пали се, пљачка, истребљује се, кољу се очеви и мајке, продају се девојчице и дечаци; децу која су премала да се продају секу на двоје потезом сабље; читаве се породице спаљују у кућама; да је један такав град у року од неколико сати са девет хиљада становника спао на хиљаду триста“, пише Иго и додаје да је дошло време да се подигне глас. О османским злочинима над Бугарима пише: „Бугарски град Батак није збрисан у року од неколико сати, већ од неколико дана; кажете да је спаљено двеста села, а у ствари их је само деведесет; оно што називате кугом у ствари је пегавац; нису све жене силоване, нису све девојке продате, неке су се спасиле“, а о насиљу над Србима: „А отуд и оно што се дешава у Србији. Где ће се зауставити? Кад ће се окончати мучеништво тог јуначког малог народа? Време је да цивилизација изрекне величанствену одбрану да се настави даље. Ми, народи, владама налажемо да забране даље ширење злочина“. Посебно је интересанто да Иго на основу тога што се догађа Србима, као меру заштите, безбедности и владавине мира предлаже стварање Сједињених Држава Европе.

Званична Француска је у ово време, преко министра спољних послова Француске Деказа настојала да очува власт Османског царства на Балкану. Лично је апеловао на српског кнеза Милана да Србија следи пример Француске и остане неутрална у Руско-турском рату 1877. године, као и да се не отцепљује од Турске, као Румунија због „неизбежно фаталних последица“. Стрепње у погледу новог непосредног ангажовања Србије ублажавају се oктобра 1877. године након војне мисије француског капетана Д’Ормесона у Србији. Француска је после Санстефанског мира марта 1878. године видела Србију у функцији антируског усмерења француске политике. Француска је Србији наменила улогу антибугарско-руског пункта на Балкану, јер су француски политичари нови руски програм устројства Балкана сматрали неприхватљивим. У перспективи, са изградњом железнице, Србија је за Француску била и потенцијални елемент антиаустријске преваге на Балкану.

За слику Срба и Бугара код Француза значајна је и Школа за источне језике (L’École spéciale des langues orientales vivantes) у Паризу. Уз Катедру за словенске језике, била је центар окупљања научника и публициста који су истраживали Балкан. Од седме деценије 19. века професори Сорбоне и поменуте школе део својих интересовања усмеравају ка Јужним Словенима. Међу њима, посебан значај за афирмисање словенске историје, традиције и културе припада Лују Лежеу. Делима Les Slaves du Sud et leur civilization (Јужни Словени и њихова цивилизација), Le Monde Slave (Словенски свет) и La Save, le Danube et le Balkan, voyage chez les Slovénes, les Croates, les Serbes et les Bulgares (Сава, Дунав и Балкан, путовање код Словена, Хрвата, Срба и Бугара), Леже је  увео француске интелектуалаце, као и ширу јавност у систематично и свеобухватно проучавање света Словена на Балкану. Посебан значај је да Леже показује интересовање за историју и културу Словена, за њихове особености и специфичности, за разлике и сличности између појединих јужнословенских народа, чиме ствара простор за афирмисање идеје јужнословенског уједињења. У периоду настанка La Save, le Danube et le Balkan, voyage chez les Slovénes, les Croates, les Serbes et les Bulgares под утиском скандала који је изазвао крах Генералне уније, као и режима краља Милана и његове аустрофилске политике и политичког прогона радикала, дошло је до Лежеовог разочарења и промене интересовања, која су се од Србије усмерила ка Бугарској. Највеће разочарење Србијом, односно пре свега политиком краља Милана кога је оптуживао да је издао словенске интересе доживео је поводом рата Србије и Бугарске. Након овога, Леже јесте писао о Србији, али је тежиште својих активности везао за Бугарску. Српски интелектуалци су га стога посматрали као бугарофила и повремено му оспоравали и оно позитивно у његовим делима што је допринело и афирмацији Срба у Француској.

Крајем 19. и почетком 20. века Балкан је у блоковском погледу био неопредељено подручје и у контексту прегруписавања потребно је посматрати и специјалну мисију Француске у току Српско-бугарског рата (1885). На Балкан, осносно Србију, је у специјалну мисију француске државе дошао потпоручник Де Шоле (de Cholet), а поред Србије обишао је и Бугарску, као и значајан део Балкана. Резултат посете поред информација војном врху Француске, Шоле је публиковао 1887. године књигу La guerre serbo-bulgare (Српско-бугарски рат). Реч је о првом делу једног француског војног стручњака које је као тему имало српску борбену спремност, наоружање и начин ратовања. Овоме је потребно додати да су прве испоруке француског наоружања Србији, као и настојања Француске да се у целости, након пораза 1871. године, врати на европску дипломатску сцену биле мотив поменуте посете и дела.

Француско-руски споразум (1894) је дефинитивно усмерио интересовање ка Србима и Бугарима, као потенцијалним савезницима у неком будућем рату. Француски политички, али и финансијски интереси на Балкану у значајној мери су обликовали француску политику према Бугарској и Србији, односно посредно су обликовали и представе о Бугарима и Србима. Французи су преко Banque impériale ottomane (Царска отоманска банка) још од 60-их година 19. века, инвестирали свој капитал у Османско царство, што је као последицу имало њихово залагање да се очува територијални интегритет Османског царства над територијама у Европи. Поменути став Француске био је у супротности са бугарским и српским интересима стварадња, очувања и развоја независних држава, као и даљег територијалног ширења. Иако су крвави отпор хришћана у Османском царству, а пре свега устанак Јермена и масакр над њима 1894. године, почели да доводе у питање француску одлучност очувања интегритета Османског царства, ипак није дошло до потпуног разумевања националних интереса ни Бугара ни Срба.