Ауторка: Јованка Симић, новинарка
Кроз своју историју дужу од три века (први пут поменут је 1694, две године пошто је почела градња Петроварадинске тврђаве), Нови Сад је у неколико наврата мењао име. Најпре су га назвали Рацка (српска) варош,а затим је преименован у Петроварадински шанац.Име Нови Сад (Неопланта) датира из 1748. године.Готово век доцније,уврежио се још један назив – „Српска Атина“. То је и данас друго име Новог Сада.
За то друго име, заправо синоним за златно доба развоја духовности и културе Новог Сада, заслуге припадају Фазановој улици (данас Његошевој), гостионици „Бела лађа“, градоначелнику Светозару Милетићу и његовом пријатељу Стевану Јелинићу Ћебенди, занатлији.
Светозар Милетић (Мошорин, 1826–Вршац, 1901) адвокат, новинар и вођа Српског народног покрета био је највећи политичар Срба у Аустроугарској. Марта 1861. постао је градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Милетић је прогласио српски језик званичним и укинуо немачку реалку.
Мада је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га је суспендовала 1862. јер је те године приредио прославу 100. годишњице рођења Саве Текелије (Арад, 1761–Пешта, 1842), првог српског доктора правних наука, племића и оснивача Текелијанума, једне од наших највећих задужбина. Исте године Милетић се као председник Српске читаонице (основане 1845) заложио да под њеним окриљем заживи Српско народно позориште. Све наведено, заједно, било је повод за смену градоначелника и вође Народног покрета.
Други мандат добио је 1867. године али и он је трајао кратко, свега једно лето. Као што је добро знано, не мери се успех градоначелниковања по дужини мандата, већ по достигнућима које је оставио наредним генерацијама. Зато је име Светозара Милетића златним словима уписано у историју овог града.
Хроничари су забележили да је у новосадској „Белој лађи“, једној од најстаријих гостионица у вароши у другој половини 19. века, столовала српска културна и политичка елита. Ту су неретко падале и важне стратешке одлуке, претресана су многа питања која су мучила Србе у Угарској. Из старе зграде Матице српске (порушене у 20. веку) прелазило се у „Белу лађу“ пре и после донетих одлука њених челника, на наставак дебате. Долазили су писци, сликари, судије, адвокати, трговци, чиновници, глумци, занатлије, земљорадници…
Незамисливо је било доћи у Нови Сад, а не посетити знамениту „Белу лађу“. Називали су је неком врста српског универзитета, јер су интелектуалци били њени најучесталији гости. Овде се долазило са цилиндром на глави, а знало се и ко за којим столом седи.
У „Белој лађи“ су се могли срести: Владимир Јовановић (1833–1922), оснивач Либералне странке у Србији и председник Српског ученог друштва, Светозар Марковић (1837–1875), оснивач Социјалистичког покрета у Србији, Љубен Каравелов (1837–1879), бугарски политичар и књижевник, Светозар Милетић (1826–1901), оснивач и председник Уједињене омладине српске, адвокат, новинар и градоначелник Новог Сада, Јован Јовановић Змај (1833–1904), песник и уредник неколико листова, Лаза Костић (1841–1910), песник, преводилац и правник, Јаков Игњатовић (1842–1888), књижевник, Ђура Јакшић (1832–1878), песник и сликар, Новак Радоњић (1820–1890), сликар и писац, Коста Трифковић (1843–1875), комедиограф, Михајло Полит-Десанчић (1833–1920), писац и политичар, Јаша Томић (1856–1922), политичар, Антоније-Тона Хаџић (1833–1917), књижевник и управник СНП…
У таквој атмосфери током једне вечеринке, Нови Сад је прекрштен у Српску Атину, а кумовао је новосадски занатлија Стеван Јелинић Ћебенда, арендатор, како је уз његово име наведено у књизи чланова Матице српске.
Као ватрени присталица народњака, он је у „Белој лађи“ често седео у друштву градоначелника Милетића. У једном разговору о културном процвату новосадске вароши у другој половини 19. века, чуло се поређење са Атином, културним и научним центром античке епохе.
– Добро кажеш, права је српска Атиница! – додао је, кажу, на ове Јелинићеве речи градоначелник Милетић.
Овакво предање о месту и настанку имена „Српска Атина“ живи већ два века, преносе га Новосађани с генерације на генерацију, а писани траг о „Српској Атиници“ оставио је једино Љубомир Лотић (1865–1946), учитељ, писац, преводилац и дугогодишњи службеник Матице српске.
У фусноти чланка „Споменици новосадске трговачке омладине 1902– 1932.“ Лотић је навео да је истраживао порекло надимка Српска Атина те да га је то трагање довело до професора и функционера Матице српске Милана А. Јовановића Бабе. Он је Лотићу открио да је друго име Новог Сада потекло управо и конкретно од Стевана Јелинића Ћебенде.
Гостионица „Бела лађа“ у којој је сковано име Српска Атина, у 20. веку изгубила је значај, а потом и првобитну намену. У њој је најпре било смештено јавно (турско) купатило, затим куплерај, па низ предузећа и на крају се настанила градска инспекција. Последњих година зграда је оронула и празна. Препрека њеном обнављању и евентуалном претварању у својеврстан мини-музеј „Српска Атина“ је административно–власничке природе.
Да ли се Нови Сад заиста баш оне вечери у „Белој лађи“ када је она била на врхунцу славе, закитио именом Српска Атина или су га виђенији Срби и раније понекад тако доживљавали и ословљавали, није од пресудног значаја било ни Милетићевим и Ћебендиним савременицима, а ни нама данас, као што неће бити ни будућим Новосађанима. Поређење са Атином, произашло је из чињенице да је Нови Сад у 19. веку био културни, политички и друштвни центар српског народа, средиште целокупног српства.
Почетком 19. века, српски просветитељ и реформатор правописа Вук Стефановић Караџић рекао је да је Нови Сад највеће српско опшчество на свијету, а Јован Скерлић је забележио да се у Новом Саду тада писало и мислило за цео српски народ. Јер, Србија је тада била под туђинском влашћу, а Нови Сад средиште националног идентитета, развоја политичке и културне мисли и највећи град настањен Србима.
Новосадска варош 1820. године имала је више од 20.000 душа, од којих су две трећине били Срби. Значајан је још један упоредни детаљ – Атина је свој највећи процват имала када је Грчка била слободна држава, а наш град тај надимак стекао је под туђом влашћу, када Срби нису имали сопствену државу, а народ свом снагом настојао да очува националну свест о идентитету.
У тадашњем Новом Саду, најзначајнији је био Народни покрет, који је предводио др Светозар Милетић а његов лист „Застава“ имао је јак утицај на јавно мњење не само међу Србима у Угарској, већ и у комплетном српском народу.
О духовним, културним и политичким темељима постављеним у Новом Саду током 18. и 19. века, сведоче и ови подаци: 1703. године у порти Цркве Светог Ђорђа већ је постојала основна школа коју је водио мештар Сава, а 1741. владика Висарион Павловић подиже школу (данашња Јовина гимназија). Књиге су донете из Русије, па је она радила као духовна академија по програмима Кијевске духовне академије.
Кључни човек новосадске гимназије био је Дионисије Новаковић, једини Србин који је завршио академију у Кијеву. Емануил Јанковић настојао је да оснује српску штампарију, али није добио дозволу, па је 1790. отворио немачко-француску књижару. Његове књиге на француском и немачком језику имале су купце, што говори о високом образовном степену тадашњих Новосађана.
Град су походиле и путујуће позоришне трупе, махом из Немачке, а 1815. године Јоаким Вујић је у Новом Саду доживео праве овације са представом „Карађорђе, вожд српски“. Неколико година пошто је у Новом Саду 1861. настало Српско народно позориште, први театар у Срба, кнез Михаило био је одушевљен гостовањем новосадских глумаца у Београду. Позвао је управника Јована Ђорђевића да и у српском престоном граду оснује стални театар. Прихватајући позив као част и изазов, управник са собом одводи и половину новосадског ансамбла. Седам година после настанка СНП, у Београду је заживело Народно позориште.
Крунски културни догађај збио се 1864. године када је из Пеште у Нови Сад пресељена Матица српска, најстарија српска културна и књижевна институција новог века, кошница српског памћења и културе коју су највиђенији Срби тога времена основали 1826. године „на ползу српског рода“.
Идеја о пресељењу Матице пре 157 лета била је одважна, далековида и спасоносна у тадашњем историјском тренутку. Пошто је Беч укинуо Српско Војводство 1859. године, наши сународници су се суочили са слабљењем свог значаја у Пешти. Зато, када је 1864. године дозрела одлука да се Матица из расејања пошаље кући, Нови Сад се природно наметнуо као нова адреса, јер био је најважније српско културно средиште, тада много јаче од Београда.
Још у 18. веку један путник је о Новом Саду забележио да је овај слободни град знаменит пример шта све може да учини толеранција и трговина. Од самог настанка, Нови Сад је био вишенационални град. Највише је увек било Срба, али и Мађара, Хрвата, Словака, Русина, Грка, Цинцара, Јевреја, Румуна, Рома… Сви заједно бојама своје духовности, традиције и идентита досегли су врхове креативности у многим областима, а понајвише у култури.
Плод те креативне синтезе је и титула Европске престонице културе коју ћемо прослављати целе наредне 2022. године. Биће то јединствена прилика да Нови Сад мноштвом манифестација током 12 месеци плени непрекидну пажњу целе Европе.
ЛИТЕРАТУРА
Љ. Лотић, Занати, занатлије и наш народ, Матица српска (1901)
Љ. Лотић, Споменици новосадске трговачке омладине 1902–1932, Нови Сад (1933)
Др В. Јовановић, Кафана Бела лађа у Новом Саду, Годишњак Музеја Града Новог Сада бр 8 (2012)
Ђ. М. Србуловић, Кратка историја Новог Сада, Нови Сад (2000).
Остави коментар