АЛБАНСКА ПОБУНА НА КОСМЕТУ 1944-1945. ГОДИНЕ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Албанска побуна организована на Косову и Метохији на самом концу Другог светског рата представља комплексан догађај који свакако морамо посматрати са различитих аспеката. Чињеница је да се ту ради о тада јединственом случају у Европи да се непосредно након ослобођења једне територије од нацистичког окупатора догоди организована и масовна побуна против истих тих ослободилаца. Логично, поставља се питање како је дошло до тог оружаног устанка и шта су његови узроци? Одговор ћемо пронаћи уколико сагледамо како унутрашње политичке околности на Космету и у самој Југославији тако и интересе великих сила, који су се увек преламали на овим просторима.

Крај Другог светског рата означио је почетак борбе за доминацију над Балканом између дојучерашњих савезника, комунистичких држава окупљених око СССР-а и демократских под окриљем САД. Западне силе, а на првом месту Велика Британија и САД, биле су и те како заинтересоване за дешавање на Космету и Албанији. Пошто се Титова Југославија јасно определила за комунистичку страну, политички Запад је покушавао да преко албанског фактора подрива њену стабилност. Космет је постао својеврсна база за националистичке и антикомунистичке албанске снаге. Одатле оне су могле да делују и против југословенских државних органа, али и комунистичких власти у Албанији. Такође, Британци су рачунали на то да подршком идеји стварања Велике Албаније могу створити „јабуку раздора“ између Тита и албанског комунистичког лидера Енвера Хоџе. Управо о томе сведочи Нијаз Диздаревић, члан Војне мисије НОВ Југославије у Албанији од августа 1944. године. Диздаревић запажа да наздрављање британског мајора Смита „Великој Албанији“ у присуству неколико чланова Врховног штаба НОВА, уочи конгреса АВНОА у Берату октобра 1944. године, значи стављање до знања албанском руководству да се у том погледу може рачунати на англо-америчку подршку. Међутим, морамо истаћи да ни британска ни америчка ангажованост нису могле изазвати побуну. Кључни покретач устанка била је јасна опредељеност албанског народа на Космету да остане у Великој Албанији, а самим тим – да се супротстави новим југословенским властима.

Албанци су током Другог светског рата били одани савезници нацистичко-фашистичког окупатора. Узмемо ли у обзир да су им Италијани и Немци омогућили формирање Велике Албаније, њиховог најважнијег националног циља, такво понашање и није зачуђујуће. Немци су сами забележили да су приликом извлачења својих трупа из Грчке имали подршку 30 000 наоружаних Албанаца, одлучних да им бране одступницу. Иначе, већина колаборационистичких албанских формација се и повлачила заједно са Немцима преко Новопазарског санџака и Босне даље према Западу. Међутим, они који су остали нису имали намеру да се тек тако покоре новим комунистичким властима у Југославији и да одустану од својих великонационалних идеја. Лидери различитих албанских организација на Космету, понајвише локални главари Друге призренске лиге, односно, они који се нису повукли са Немцима, крајем новембра 1944. године окупили су се на тајном састанку у жеговачким шумама. Том приликом донета је одлука да се против новоуспостављених власти организује герилски рат на простору Шаље, Карадага, Шар-планине и Дренице. Комадантима отпора на наведеном терену именовани су Шефкет Шкупиу, Адем Воца, Ахмет Сељанец и Имер Бериша. Албански одметници у шумама, под управом наведених команданата, имали су подршку својих јатака и сарадника у селима и градовима широм Космета. Задатак тих албанских агената био је да шире антијугословенску пропаганду, преносе поруке, обезбеђују храну и медикаменте и врбују нове борце за шуму. Поред њих, качачки команданти су могли да рачунају и на доушнике у самим јединицама НОВЈ на Космету. Наиме, значајан број косметских Албанаца је на позив АВНОЈ-а прешао из различитих албанских квислиншких формација, попут Вулнетара, Бали Комбтара, Косовске регименте, црнокошуљаша итд., у јединице НОВЈ. Свакако је међу њима било појединаца који су партизанској војсци приступили из искрених намера или из страха од евентуалних последица које би сносили као сарадници окупатора. Међутим, време је показало да је и те како било и оних који су обављали шпијунску, па и субверзивну делатност за интерес својих побуњених сународника.

Нове комунистичке власти у Југославији биле су апсолутно свесне реалне ситуације на Космету. Можда се то најбоље види из писма Миладина Поповића, секретара Обласног комитета КПЈ за Космет, упућеног својим партијским саборцима 30. новембра 1944. године, у коме се дају упутства за поступање према становништву и балистима. Поповић у писму наглашава: „Косово и Метохија су данас без окупатора, али ми ипак не владамо читавим тереном. Велике сметње нам се чине од стране дојучерашњих слуга фашистичког окупатора, који сада у измењеним условима примењује нови метод борбе против народноослободилачког покрета. Они сада организују банде које се крећу по нашој територији, ширећи шовинизам у нашим народима и на тај начин стварају неприлике нашој власти, час ту, час тамо. Због тога, у овом тренутку се пред наше јединице поставља као неопходан и главни задатак: чишћење Косова и Метохије од свих банди, чије постојање и делатност представљају данас највећу препреку развоју НО борбе и јачању наше народне власти. У вези са овим основним задатком сматрамо за потребно да скренемо пажњу свим члановима Партије, нарочито политичким руководиоцима, на следеће ствари:

1. У подухвату против наоружаних банди, које су се дигле у борбу против наше НО борбе, треба поступати енергично и немилосрдно. Имовину одметника треба прогласити државном имовином, након истека рока предаје коју буду одредили штабови.
2. У селима која су се супротставила оружјем, треба пронаћи организаторе тог отпора и предати их војном суду који ће им судити одмах. Имовину таквих људи треба секвестрирати за потребе НО војске. Сељаке оних села, у којима је било отпора, треба разоружати.
3. Заменици политичких комесара морају одмах да се повежу на терену са партјским органима са циљем да им пруже потребну помоћ не запостављајући истовремено рад у својој бригади.
4. У току војних операција и раду на самом терену мора се строго водити рачуна да не долази до самовољних поступака (убиства, пљачке и друго), до ситних зађевица, личне нетрпељивости и сличних догађања. Држање наших бораца мора бити примерно – достојно славне војске Титове. Наши борци морају да поштују обичаје шиптарског народа“.

Суштински, Поповић тражи благо и опрезно поступање према становништву, и оштро и немилосрдно према побуњеницима. Иначе, процене Оперативног штаба НОВЈ за Косово и Метохију говориле су о томе да на Космету има од 15 000 до 20 000 наоружаних одметника, што је потенцијално представљало велику опасност за нову власт.

Опрезно поступање југословенских комуниста на Космету, између осталог, огледало се у томе да су били изузети из опште мобилизације, док су у локалној управи задржани чак и они Албанаци за које се знало да су били у служби окупатора. Уведена је и привремена забрана повратка Срба протераних током рата са Космета, како би се избегли евентуални међунационални инциденти. Међутим, упркос изразито попустљивом понашању комунистичких власти према Албанцима, само неколико недеља након ослобођења започеле су прве веће оружане акције одметника. У ноћи између 2. и 3. децембра око 2000 балиста под командом Адема Главице извршило је напад на Урошевац. Упркос деловању „Пете колоне“ у самом граду и дезертирању Албанаца из партизанских јединица, уз велике напоре и значајне жртве, одметници су потучени и натерани на повлачење. Суштински, овим догађајем почиње серија побуна која ће кулминирати устанком Шабана Полуже у Дреници јануара 1945. године. Мула Идриз је, заједно са својом групом од више стотина наоружаних људи, 23. децембра 1944. године извршио напад на Гњилане. Слично као и десетак дана раније у Урошевцу, НОВЈ је успела да се одбрани, а у контраудару и сузбила ову групу. Притиснут овим албанским акцијама крајем 1944. године, Оперативни штаб (ОШ) одлучује да што већи број непријатељских елемената превентивно неутралише мобилизацијом и одвођењем на Сремски фронт. Командант Оперативног штаба Фадиљ Хоџа мобилизацију је поверио истакнутим албанским вођама, иначе сарадницима окупатора, надајући се да ће они окупити своје саучеснике и следбенике и на тај начин их изместити са Космета. Тиме би се број непријатељских елемената на самом Косову смањио, а партијски комесари би добили шансу да кроз борбу на фронту и политички рад са мобилисаним Албанцима, покушају да им наметну своја политичко-идеолошка вредносна начела, односно – да их „преваспитају“.

Мобилизацију на северу Космета спроводио је Адем Воца, човек из угледне албанске породице, до рата лојалне Краљевини Југославији. Бећир Воца, Адемов отац, био је радо виђен гост и на двору југословенског краља Александра Карађорђевића, где је боравио у више наврата. Међутим, Адем Воца се током Другог светског рата ставио у службу окупатора – можда зато што је на самом почетку Априлског рата, сплетом несрећних околности, од стране припадника Југословенске војске убијен његов брат Шериф. Непосредно након ослобођења земље Воца је изјавио лојалност новим властима и изабран је за одборника Обласног народноослободилачког одбора. Ипак, иако је активно сарађивао са југословенским комунистима паралелно је, међу својим сународницима, ширио великоалбанску пропаганду. Најављивао је долазак Американаца и Енглеза, као и њихову помоћ за остварење Албанских националних циљева. Воца је око себе успео да окупи око 2000 следбеника, што га је чинило најутицајнијим албанским прваком на северу Космета. Свестан његове јачине, Оперативни штаб НОВЈ на Косову и Метохији отпочео је преговоре са Воцом како би га убедио да се заједно са својим људима прикључи јединицама НОВЈ на Сремском фронту. На преговоре са Воцом, који су на његову иницијативу одржани 24. јануара у сали рудника Трепча у Старом тргу, отишао је Спасоје Ђаковић, командант ОЗНЕ за Косово и Метохију и члан Обласног комитета КПЈ. Адем Воца је на састанку изнео следеће захтеве: да он и његова група учествују у свим властима у Митровици и Вучитрну; да учествује у руковођењу рудником Трепча и погонима у Звечану; да његова група не иде на Сремски фронт, већ да остане у Шаљи како би „бранила Косово од четника“. Сазнавши за ове захтеве, Оперативни штаб Косова и Метохије наредио је да се Воцина група у потпуности уништи. У ту сврху формирана је специјална Бригада народне одбране, под руководством комунистичке тајне полиције у Југославији (ОЗНА). У жестоком обрачуну који је уследио, албански терористи су разбијени и неутралисани. Рањен, Адем Воца се са преосталим саборцима повукао у правцу Копаоника. Југословенске снаге су наставиле да га гоне, да би га коначно лоцирале, а затим и ликвидирале у његовој родној кући у селу Пасоме, недалеко од Митровице. Од тог момента област Шаље била је релативно безбедна. И даље су деловале мање терористичке банде, али без капацитета да направе веће проблеме југословенским органима безбедности. Тек након тога, НОВЈ је кренула према најјачем непријатељском упоришту у Дреници.

Упоредо са формирањем групе Адена Воце, Шабан Полужа је успео да око себе окупи више хиљада следбеника у Дреници. За разлику од Воце, Полужа је потицао из породице која је имала качачки педигре. Током рата био је у служби окупатора и истакао се у злочинима почињеним над српским становништвом. Оперативни штаб га је управо због такве, изразито лоше репутације, избегавао да укључи у процес мобилизације Албанаца за Сремски фронт. Међутим, пошто се јачина његове групе бројала хиљадама наоружаних људи, закључено је да би била учињена велика корист новим властима када је у питању стабилизацији прилика на Космету, уколико би се он дислоцирао са те територије. Фадиљ Хоџа му је предложио да преузме команду над 7. косовско-метохијском бригадом и да је додатно ојача како својим људима тако и онима које би у наредном периоду мобилисао. Такође, ОШ му је понудио подршку у оружју и муницији, као подстрек да настави мобилизацију. Полужа је позитивно одговорио на овај предлог, чиме је јануара 1945. године започела његова сарадња са комунистичким властима. Нови командант 7. косовско-метохијске бригаде успео је да окупи око 10 000 бораца који су се распоређени у три ешалона кретали путем Подујево – Куршумлија, одакле је возовима требало да буду пребачени за Сремски фронт. Полазећи од сазнања да већи део ове Полужине бригаде чине припадници различитих колаборационистичких формација, ОШ је пажљиво пратио њено кретање. Како са левог тако и са десног бока, 7. бригада била је праћена 5. косметском и 27. српском бригадом, док су се иза ње кретале чете 1. косметске бригаде. Прва два ешалона стигла су на своје одредиште у Куршумлији, али трећи ешалон, снаге око 4000 бораца, у ком се налазио и сам Полужа, зауставио се у Подујеву где је отказао послушност. Упркос преговорима са представницима Оперативног штаба који су га убеђивали да се држи договореног плана, Полужа је позвао своје следбенике да се врате назад. Полужине јединице успеле су да напусте Подујево и то без борбе, иако су се налазиле у обручу бригада НОВЈ. Наређење ОШ да се ова група разоружа и ликвидира стигло је са закашњењем, практично у тренутку када су се готово све албанске јединице већ извукле из Подујева.

Скандалозан и тешко објашњив пропуст ОШ, имао је тешке последице на терену. Полужа се са већином својих људи вратио у Дреницу, где су му пришли други балистички команданти. Албанске побуњеничке снаге су на тај начин за кратко време нарасле на око 10 000 наоружаних бораца само у Дреници. Свестан тежине ситуације, као и пропуста ОШ за Косово и Метохију, Јосип Броз Тито је одлучио да 8. фебруара 1945. године уведе Војну управу на Космету. За команданта Војне управе постављен је пуковник Саво Дрљевић, а за политичког комесара Ђуро Меденица. У састав 52. дивизије, главне југословенске војне формације на Космету, ушле су Прва, Друга и Четврта косовско-метохијска бригада. Придодате су им и 6. црногорска, 1. бокељска и Бригада народне одбране, чиме је формирана респектабилна сила од око 40 000 припадника НОВЈ, са задатком да се обрачуна са одметничким снагама и заведе ред на Космету. Практично све до 21. фебруара снаге НОВЈ су опколиле и постепено стезале обруч око побуњеника, чије језгро се налазило на планини Чичавица. Упркос бројним покушајима, Полужина група није успевала да се пробије кроз обруч. Уследила је акција југословенских снага у којој је група Шабана Полуже разбијена, а он и његов син ликвидирани. Колико су борбе биле тешке, сведочи и чињеница да је комадант 52. дивизије Петар Брајовић тешко рањен.

Гушењем Дреничке побуне нису престале активности албанских сепаратиста на Косову и Метохији. Напади и атентати на припаднике народне власти, војске, милиције и ОЗНЕ настављени су све до 1952. године, када су и последње мање терористичке групе ликвидиране. Суштински, акције балиста су након ликвидације група Адема Воце и Шабана Полуже сведене на атентате појединаца или мањих група, док већег организовања, више стотина, а камоли хиљада људи није било. ОЗНА и УДБА су својим систематским и превентивним радом, како на чишћењу терена након сламања Дреничке побуне, тако и наредних година, онемогућиле било какво организовање већих наоружаних терористичких формација на Косову и Метохији.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Богдановић, Димитрије. Књига о Косову. Београд: Књижевне новине, 1909.

Пелевић, Борислав. Кроз историју Косова и Метохије: од VI до XXI века. Београд: Евро, 2005.

Борозан, Ђорђе. Велика Албанија: поријекло-идеје-пракса. Београд: Војноисторијски институт Војске Југославије, 1995.

Вукадиновић, Игор Ђ. „Устанак Шабана Полуже у Дреници 1945. године“. Баштина: Гласник. Св. 49, 2019, стр. 291–310.