Француски филм у Србији данас

Ауторка: др Александра Колаковић

Филм је облик уметности који данас најближе и најфреквентније комунцира са људима, како унутар једног народа тако и на пољу читаве планете, која у условима свеопште повезаности постаје глобална публика. Када се посматра из угла политике, филм, поред статуса уметничког дела, представља и инструмент меке моћи и културне политике, којим земља у којој је филм настао утиче на ширење слике о себи и шаље различите поруке. У том смислу, доживљај седме уметности једне земље у другој земљи може да послужи као лакмус папир њиховог односа и показатељ степена њихове комуникације и сарадње. Овај есеј покушаће да пружи анализу перцепције остварења седме уметности која долази из Француске у Србију што је од значаја јер је током званичне посете Емануела Макрона Србији јула 2019. године дошло и до потписивања уговора који имају за циљ да оснаже француско-српску сарадњу у контексту филма и уметности, а у складу су са Стратегијом која подразумева и јачање присуства француске културе.

Уколико анализирамо навике модерног српског гледаоца, као и његове изборе из поља филма последњих деценија, евидентна је доминација америчког филма, конкретно холивудске продукције, док се велика пажња посвећује и култу домаћег филма, о чему сведочи и недавна рекордна гледаност филма „Тома“. Француски филм се у Србији посматра као део веће синеастичке матрице познате као „Европски филм“ која већ деценијама стоји као квалитативни антипод модерном Холивуду и свему што он представља.

Ипак, почетак односа Срба и француског филма био је много другачији. Штавише, први филм који је стигао у Србију и читав Балкан, био је управо француски. У Београду, у кафани „Код златног крста“, 6. јуна 1896. године, приказивани су први филмови чувених Француза, браће Лимијер, и то само шест месеци након премијере у Паризу. Првим пројекцијама присуствовали су и краљ Александар Обреновић и његова мајка, краљица Наталија, што сведочи о значају који се придавао седмој уметности у то време. Јачању филмског односа Срба и Француза допринео је редитељ Андре Кир који је у Београду снимао кадрове својих филмова, па је тако француска публика могла да види шетњу Калемегданом, трамвајску станицу на Теразијама као и крај смене радника Фабрике дувана. Први биоскоп у Београду отворен је 1909. године, баш у хотелу који је носио име француске престонице „Париз“.

Питање које се намеће на овом месту гласи: Како смо од тако „француских“ почетака филма у Србији, почетком 20. века, стигли до стања у којем смо данас, када се на француску кинематографију гледа као на стециште високог квалитета седме уметности, али без онакве снаге продукције и утицаја каква иначе долази из Сједињених Америчких Држава? Укратко, одговор лежи у чињеници да билатерални односи и културна повезаност много чешће креирају филмски живот, него што се то дешава обратно.

Први светски рат девастирао је Европу на многим пољима, па и на пољу филма. У Америци филм постаје моћна индустрија, такозвана „Радионица снова“, али и инструмент америчке пропаганде. Зато ће до српских биоскопа, којих је у првој половини 20. века било преко 30, стизати све чешће амерички филмови, што је тенденција коју су дешавања током Другог светског рата само појачала. Француска јесте у периоду Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије, имала снажан политички, економски и културни утицај, али је њен утицај након 1945. године значајно опао. Борбу за „срца и умове“ Југословена у Титовом добу водиле су други, а културни утицај Француске постајао је све мање присутан. Учење француског језика заменило је учење руског језика, касније и енглеског чиме се губио и непосредни контакт са француском културом.

Однос Југословена према француском филму делио је судбину свеукупног односа према француској култури. А читав тај однос био је пак условљен положајем који је француска кинематографија заузимала у оквиру светске. Тито, лидер СФРЈ, био је познат као велики филмофил, али превасходно склон спектаклима са Запада. Зато ће током његове владавине Европски филм долазити на Балкан на мала врата. Кроз фестивале, ређе биоскопске пројекције али и кроз феномен Црног таласа, који је својом субверзивношћу био контрапункт Титовом холивудском укусу.

Како, дакле, данас изгледа слика француског филма у свести просечног српског гледаоца? Пре свега, ако останемо у овој метафори, правилније би било рећи да се мање ради о „слици“ а више о „мозаику“, насталом под утицајем неколико традиција. Прву и временски најдужу традицију чине филмови које бисмо могли назвати представницима популарног француског филма – блокбастера, насталих након Другог светског рата. У питању су остварења која су успевала да буду такмац америчкој и британској кинематографији и да изнедре популарна глумачка имена као и поједине франшизе.

Као најизразитије представнике ове традиције српски гледалац најчешће препознаје комедије и акције. Што се тиче комедије, прва асоцијација на француски филм је свакако серијал „Жандарм из Сен Тропеа“. Легендарни француски комичар Луј де Фин створио је незаборавни лик провинцијског жандарма Лудовика Крушоа, који себе сматра најбољим полицајцем на свету. Реалност је наравно потпуно другачија али жандарм Крушо има „луду“ срећу да буде окружен људима који су неспособнији чак и од њега. Ова плејада ликова била је толико вољена да је оригинални филм, снимљен 1964. године у режији Жана Гирола, доживео чак пет наставака. Српска публика, традиционално склона комедији слапстика, као и исмејавању ауторитартних фигура на филму, пригрлила је ову франшизу која је репризирана много пута и тако обезбедила трајно место у нашем колективном сећању.

Популарни „Жандарм“ утабао је пут стереотипу добронамерног али збрзаног и брбљивог Француза, чија је амбиција увек за корак већа од његових реалних могућности. И то у тој мери да ће српска публика врмеменом заволети и „Французе који то нису“, то јест француске ликове са малог и великог екрана које су играли претежно Британци, експлоатишући поменути стереотип. Најбољи примери ове појаве су Инспектор Клузо, неспретни али преамбициозни инспектор из серијала „Пинк Пантер“ кога је на платну оживео најбољи британски комичар друге половине 20. века, Питер Селерс, као и Рене, конобар из енормно популарног ситкома „Ало, Ало“, којег је такође глумио Британац, Гордон Кеј, а не Француз.

Традиција урнебесне француске комедије са карикираним ликовима биће настављена почетком деведесетих када нам стиже, за то време највећи француски блокбастер, „Посетиоци“, са Жаном Реноом и Кристијаном Клавијеом. Ова надреална комедија стиже у српске биоскопе 1993. године и доживеће неколико наставака а само две године касније гледали смо „Анђеле чуваре“, филм који је Кристијана Клавијеа овога пута ујединио са етаблираном звездом француске сцене, Жераром Депардјеом. И овај пут се радило о надреалној, урнебесној комедији што је само потврдило навику Срба да бирају француски филм очекујући да се добро насмеју.

Ипак, била би грешка тврдити да је комедија једини елемент „мозаика француског филма“ код Срба. Овдашња публика одувек је имала пијетета према специфичној врсти акционих филмова који су долазили само из Француске. За разлику од америчких јунака (али и антихероја) који су долазили из традиције Дивљег Запада, света мафије и гангстера, или касније из поља суперхеројског (стриповског) поджанра, типични француски акциони јунак долазио је са друштвене маргине. Један од најбољих представника овог жанра и носи назив „Маргиналац“. Ради се о остварењу Жака Диреја из 1983. године са легендарним Жан-Полом Белмондом у главној улози.

„Маргиналац“ као и „Професионалац“ из 1981. године само су наставили посебну традицију у чијем је оснивању важну улогу одиграо управо Белмондо. Он је гледаоцу представио једног другог Француза који јесте духовит али није смешан, који није потпуно позитиван али ни негативан до краја. И што је најважније, у свом срцу увек има места за барем једну животну, неостварену љубав. Филм који сажима читав овај поджанр, типично француског, акционог филма је свакако филм „До последњег даха“, Жан-Лика Годара, по сценарију Франсоа Трифоа, из 1960. године. Управо захваљујући овој тројици синеаста промењен је, или боље рећи, обогаћен је стереотип Француза комичара на платну. Исто онолико колико смо се смејали Лују де Фину и „жандармима“, толико смо патили и навијали за Белмондове антијунаке, стално на ивици закона, увек надомак љубави али никада срећне.

О снази ове традиције говори статус поп иконе која се и данас везује за Белмонда. Његово презиме симбол је париске боемије, романтике али и живљења „до последњег даха“. Много је кафића и ресторана у Србији који се и данас зову „Белмондо“ и то је презиме одавно прерасло ниво личне именице и постало „више од живота“. Срби су остали уз Белмонда до самог краја, тако да је и снимак свечане сахране овог глумца, 11. септембра 2021. године у Паризу, данима био један од најгледанијих клипова.

Љубав Срба према звездама великог платна чинила је да многи француски филмови постану популарни код Срба управо због њих. Велике француске звезде седме уметности биле су дакле, не само амбасадори својих филмова већ и своје домовине. Поред поменутог Белмонда, ту свакако треба убројити: Жерара Депардјеа, Винсента Касела, Жана Реноа, али и знамениту „лепотицу дана“, Кетрин Денев као и легендарну Брижит Бардо. Почетком новог миленијума појавио се један од најпопуларнијих француских филмова, „Чудесна судбина Амелије Пулен“, Жан-Пјера Жонеа, са младом Одри Тату у главној улози.

Крај 20. и почетак 21. века створио је последњи елемент традиције француског филма у Србији (и свету) и то под утицајем модерне технологије дистрибуирања. Појава кабловске телевизије, масовна продаја сателитских антена, видео-клубови и након свега – брзи Интернет и појава стриминг платформи (Нетфликс, Амазон, Хулу) променили су потпуно начин пласирања филмских садржаја. Српски гледалац више није „осуђен“ на уреднички избор који долази на само три канала или на биоскопски и фестивалски репертоар. Свако ко има приступ модерним технологијама има много већи избор филмских садржаја што мења и политику продуценских кућа које праве не само „садржаје масовне намене“, већ и „уметничкије“ филмове, као и оне нискобуџетне (инди филмове), намењене ДВД продаји или стриминг платформама.

Оваква промена начина дистрибуције а самим тим и стварња филмова, донела у Србију и нове жанрове који можда нису гледани и вољени масовно али дефинитивно имају своју публику, о чему говоре како посећене биоскопске пројекције, тако и редовни фестивали. Зато модерни српски гледалац зна и за француске хорор филмове, какви су „Висока тензија“ Александра Аже или најновије „Титане“, Жулије Дукурнеје, иако се не ради о блокбастерима.

Посебну везу српског гледаоца са француским филмом остварује и посебна веза између стваралаштва прослављеног редитеља Емира Кустурице и Француске. Кустурица је освојио две Златне палме у Кану, за филмове „Отац на службеном путу“ и „Подземље“, док је „Дом за вешање“ добио награду за најбољег редитеља. Ово су само неке од награда које су Кустурицу и Србе приближиле Француској, али су истовремено утицали на то да француски филм и филмски живот уопште, постану ближи гледаоцу из Србије.

Емир Кустурица, али и бројни ствараоци из Србије а посебно из Француске, често имају критички однос ка својеврсном процесу „американизације европских филмова“. Укратко, ради се о тенденцији да све оно што се у Европи покаже комерцијалним, убрзо бива „обрађено и прилагођено“ енглеском говорном подручју. Зато данас звезде француског филма попут Депардјеа, Касела или Реноа гледамо најчешће у америчким филмовима. Жан Дужардин освојио је 2011. године Оскара за најбољег глумца, за филм „Уметник“, али се радило о америчком филму. Ова критика поставља и питање: Да ли модерни гледалац воли француске мотиве саме по себи или онда када су представљени у холивудском „аранжману“?

На ово питање се може одговорити на више начина, али у коначном скору можемо рећи да француска филмска баштина не треба да брине за статус свог синеастичког идентита, нигде па ни у Србији. Разлог тога је снага њеног идентитета и његова препознатљивост. Без обзира да ли има руско држављанство или глуми на енглеском, Жерар Депардје ће увек бити француски глумац. Небитно је што гро продукције актуелне серије „Емили у Паризу“ долази из Америке, то ће и даље бити Париз каквог знамо.

Француски филм у 21. веку у свести српског гледаоца остаје оно што је одувек био: млађи, алтернативнији али и забавнији брат америчког филма, који живи на свој начин, без компромиса и жеље да се допадне баш свима. Стално присутан на ФЕСТ-у, као и на Фестивалу француског филма у Београду, уз повремени излет у свет блокбастера, модерни француски филм обавезно је „јело“ на филмском менију српског гледаоца, стварајући нове и чувајући старе везе две културе.