Аутор: др Милош Савин, историчар
У другој половини 19. века веровало се да је договор са Хрватима један од могућих путева за остваривање равноправног положаја Срба у Хабзбуршкој монархији. Таквим путем закорачили су и српски либерали окупљени око Браника.
Миша Димитријевић у првом броју Браника прецизира Бечкеречки програм, односно став самог Браника према „хрватском питању“. Подржава државну заједницу Хрватске и Славоније са Угарском, признајући Хрватима право на „државно-политичку индивидуалност, са засебним политичким земљиштем и засебном политичком народношћу“. Димитријевић као императив политике српских либерала Угарске истиче борбу за потпуну равноправност српског са хрватским народом у Хрватској и Славонији, смарајући да та равноправност мора да буде потпуна у просвети, судству и државној администрацији. На значај овог питања упућује спремност Димитријевића да њиме прошири Бечкеречки програм. У првом програмском броју Браника, Миша Димитријевић види Хрватску и Славонију као организоване по либералном принципу и начелима народности. Што се тиче Далмације, Димитријевић сматра да би она тебало да се припоји краљевини Хрватској и Славонији, али да то због противљења далматинских Срба треба да сачека. Што се тиче питања Босне и Херцеговине, Димитријевић предлаже праведно решење и нуди да се ова територија изјасни правом на самоопредељење.
Паја Јанковић већ у првим бројевима новог либералског гласила запажа антисрпско и бугарофилско понашање хрватског јавног мњења. Критикује потом асимилацију у циљу стварања јединог политичког народа у Хрватској и Мађарској, што сматра „неприродним и лажним“, док са друге стране, брани „природну“ тежњу појединих народа да се у једној држави уједине. Јанковић сматра да су сукоби између Хрвата и Срба вештачки, те Хрвате позива к слози, остајући опрезан када је у питању теза да су Срби и Хрвати исти народ, сматрајући то као замку асимилације Срба у Хрватској. Јанковић запажа да Хрвати од самих почетака немају ни самосталну културу, ни државну традицију, већ да су срасли у развоју са Угарском, сматрајући да се делимично самосталан културни развој Хрвата може приметити тек од када су усвојили српски језик. Такође, истиче да су Срби одувек били на страни Хрвата када је њихова ствар у питању, те се залаже да Хрвати добију државност, али не на штету Срба и уз претензије према српским земљама. Сматра да је политички савез Срба и Хрвата могућ једино уз поштовање начела „свакоме своје“.
Либерални Браник, критикује политику према Крајини након интеграције у цивилну Хрватску, затим хрватску владу и српске владиновце и нотaбилитете који су због ситних обећања безрезервно подржали хрватску владу. Посебно се истиче њихово ћутање у Сабору, поводом асимилације Срба путем просвете. „Сва српска дјеца, а наука – хрватска“, пише Браник.
Међутим, сматрајући да је пред изборе 1885. године од општег (српског поготово) интереса јачање опозиционог покрета у Хрватској и Славонији, дошло је до извесног затишја и неписаног договора измећу српских либерала и радикала из Угарске и неодвишњака и праваша. Овај српско-хрватски договор је имао конкретних резултата у Осјеку и загребачком округу. Са друге стране, према либералима и радикалима из Угарске је порасло негодовање Срба из Хрватске, који су боље знали праве тежње хрватских опозиционара. Њихова лакомисленост их је болела више него политика хрватске опозиције, те због тога ниједан Србин у „двоједници“ није могао са њима сарађивати. Ово ће допринети погоршању односа између либерала из Угарске и хрватске опозиције, која је у то време истицала симпатије за Бугарску у њеном рату са Србијом.
Анализирајући односе у Хрватској, Браник износи занимљиву тезу да је разлог сврставања појединих српских представника уз про-мађарску владу била самоодбрамбена реакција на антисрпство Мажуранићеве владе. Затим опонира хрватским схватањима о обележљима народности, која иду у правцу да на територији Хрватске и Славоније, па и Далмације, живе само Хрвати. Браник истиче да су Срби посебно кивни на Мажуранића, за чије време је донешен антисрпски школски закон, а затим угашена препарандија у Пакрацу, прогоњени професори и забрањена ћирилица.
У децембру 1885. године, Браник заузима став о деловању хрватске источне политике. Он упућује на то да прикључивање хрватске позиције и опозиције аустро-угарском продору на исток, заправо претвара Хрвате у „наравне душмане мисли српске“. Др Илија Вучетић у Бранику описује ликовање хрватских политичара због прогона над Србима у Босни и Херцеговини. Међутим, долази до поновне оријентације хрватских политичких чинилаца према Србима преко Клуба саборског средишта, односно Центрума у Хрватском сабору, ком је приступио део хрватског племства и десно крило обзораша из Сабора. Руководство Клуба центрума чинили су грофови Јурај Јелачић и Иван Драшковић, и истакнути Србин, барон Јован Живковић. Пришли су потом и Милан Станковић, Никола Крестић и Јован Шорак. Како би покушао да српски политички фактор вежу уз себе, овај клуб је посебну одредницу свог политичког програма посветио Србима, што је био први случај да нека хрватска политичка опција признаје постојање српског народа у Хрватској. Браник на то одговара: „Овде се образовала нова опозиција за коју треба да дозна и српски свет. То је клуб саборског средишта“. Међутим, велики је проблем изазвало антисрпско и шовинистичко писање Обзора, те је у Бранику објављен низ веома важних чланака у којима се одбацује генерализација српске политике, која је требала да послужи као доказ да су Хрвати имали право када су гонили Србе. Такође, одбацује се и осуђује негирање српске народности и њено другачије именовање. Поред тога, занимљиво је посматрати српске либерале по питању српског уједињења. Они као лојални грађани прећуткују право Срба из Хабзбуршке монархије на самоопредељење и уједињење, али жестоко опонирају тежњама хрватске политике да преко анексије Босне и Херцеговине дође до треће, јужнословенске круновине у будућем тријалистичком уређењу. Лажни југословенски карактер би послужио као асимилаторско средство и маска за великохрватство.
Такође, Браник указује на дволичност хрватске опозиције која наговештава прихватање српских захтева, али тек након изградње јужнословенске круновине. Срби желе заједницу „на основу истине и правде, на основу међусобног поштовања и признања права сваког члана заједнице“, покушавајући да направе разлику између хрватског народа и хрватских политичара. У складу са том разликом, Српска либерална странка је доследна у одбрани Хрватске од угарских тежњи и њихових експонената у Хрватској. У Бранику либерали критикују политику српских владиноваца и нотабилитета у Хрватском сабору, апелујући истовремено на хрватску опозицију да изађе у сусрет Србима.
За ново успостављање јачих веза између хрватске опозиције и српске опозиције из Угарске, у новембру 1886. године изузетно је важно апострофирати значај књижевника, лекара и политичара Јована Јовановића Змаја, који је тада боравио у Бечу. Змај је био непорављиви идеалиста у погледу српско-хрватске сарадње, што ће бити и једно од темељних обележаја његовог политичког рада, али и његова велика заблуда. Уочи избора 1887. године, многи хрватски политички чиниоци су били заинтересовани за сарадњу са српским опозиционарима из Угарске. Неодвисна странка је новембра 1886. преко др Милана Армуша нудила Јовану Јовановићу Змају споразум о сарадњи са српском опозицијом. За споразум су лобирали и Штросмајер и Шиме Мацура који су Змаја посетили у Бечу, о чему овај извештава Димитријевића. Већ 4. децембра 1886. године, Димитријевић након догађаја у Вуковару одговара писмом Змају, где лишен формалности описује јаз и нетолеранцију између Срба и Хрвата, те износи веома битно гледиште које нам пружа увид у стварне ставове српских либерала из Угарске према Србима у Хрватској. У писму се примећује спремност либерала да заједно са Томићевим радикалима подрже Србе у Хрватској, док је са друге стране, према нотабилитетима и владиновцима непомирљив, а према хрватској опозицији неискључив. За то време Српски клуб, ког су чинили нотабилитети у Хрватском сабору, покушава да заузме што боље позиције уочи избора за 1887. годину и Сабору подноси своју резолуцију. Поменуту резолуцију и српске владиновце у Хрватском сабору, оштрој анализи и критици подвргао је Браник, иронично констатујући да је „Српски клуб проговорио“. Гласило српских либерала критикује нотабилитете и владиновце, истичући да би након подршке влади могли заузврат да учине нешто и за народ.
Настојећи да побољша и утврди положај Срба у Хрватској, поводом започетог зближавања са хрватском опозицијом, у броју који је изашао на католички Божић 1886. године, либерални Браник истиче да је Мажуранићева влада, уместо да се бори за хрватска права, прогонила Србе који су за хрватску ствар увек били. Затим анализира тадашњу политичку ситауцију у Хрватској, где објашњава због чега је било Срба у владиној странци, те истиче да је најбитније „да Хрвати сазнаду да без Срба не могу одбранити право троједнице“. На самом почетку 1887. године, Змаја су посетили и прваци Центрума, грофови Иван и Јосип Драшковић, покушавајући да остваре договор којим би што већи број Срба узео активно учешће у њиховој странци и на изборима. Драшковићи су желели да им Змај и српски опозиционари из Угарске помогну у придобијању српског посланика и политичког првака Медаковића да се врати у клуб Центрума, као и да им Змај посредује у сарадњи са српским либералима Угарске. Тактизирајући, представници Центрума нису хтели да се први директно обрате Српској либералној странци, страхујући да либерали могу да их одбију, чиме би дали материјал хрватским провладиним политичарима да их у предизборној кампањи оптуже како су се нудили Србима, а да су их чак и Срби одбили. Василије Крестић о томе пише: „Упадљиво је да су хрватски политичари желели да Змајевим посредовањем преговарају са либералима, а заобилазили су радикале и самосталце. Међутим, српски либерали из Угарске, иначе склони споразуму и сарадњи, нису се сматрали позванима да преговарају са хрватском опозицијом у име Срба из Хрватске, а без њих“.
Змај је пасионирано радио на томе да до српско-хрватског договора дође, покушавајући да убеди Мишу Димитријевића о значају истог. Већ 8. фебруара 1887. године у свом писму Змају, Миша Димитријевић се искрено и прецизно изјаснио о односу либерала према политици у Хрватској. Димитријевић пише Змају да он не би могао да води разговоре, осим приватних, са било којом хрватском странком јер је то на првом месту ствар Срба из „троједнице“. Такође, Димитријевић у писму каже да сумња у бенефите договора са Центрумом, иако „је то једина партија до сада на хрватском сабору која је у свој програм и српско питање узела“. Као њен највећи проблем Димитријевић наводи аристократски, а не хрватски карактер какав је заступљен у Неодвисној народној и у Странци права. Ипак, могућност договора са правашима искључује због њиховог антисрпства и сматра да је „прва здрава свест хрватска тек најбоље изражена у Народној независној странци, такозваној Штросмајеровој“. Као главни проблем Димитријевић истиче неповерење Срба према штросмајеровцима, због чега сумња у било какав трајни договор, без обзира о којој хрватској политичкој опцији се радило. Уместо тога, у писму Змају, Миша Димитријевић предлаже да се састави опозициони српски програм, на основу ког треба градити односе са хрватским опозиционарима. Не искључује се сарадња са више странака, али би се инсистирало на реципроцитету и страначкој самосталности. Димитријевић најављује у писму да ће преузети на себе припрему терена код Срба за овакве процесе, сумњајући ипак на утицај својих речи због реакције штампе поводом његове беседе у Сабору, као и због разједињности Срба. На крају писма, Димитријевић објашњава свој недолазак у Беч тиме што не прихвата тактизирање браће Драшковић, које је идентично центрумашком понашању према Медаковићу, због чега их је он и напустио.
Став српских либерала је дакле потпуно јасан. Са симпатијом су гледали на странку Центрума као на једини политички фактор у Хрватској, који је својим програмом признао Србе и српска права. Српска либерална странка из Угарске је знала да је већина Срба из Хрватске и Славоније много ближа сарадњи са уљуђеном хрватском аристократијом, коју није обузимао шовинизам, него са обзорашима и правашима који су у свом деловању показивали мали степен разумевања и толеранције према српском питању. Међутим, либерали су били сумњичави према могућности да Центрум, због своје аристократске природе, буде озбиљнији генератор хрватских политичких интереса. Било каква сарадња са Старчевићевим правашима била је немогућа због револуционарног карактера и фанатизма ове групе и њеног отвореног антисрпског шовинизма. Праваши су као велики уступак сматрали пристанак на чињеницу да Срби у Хрватској и Славонији уопште постоје, те да то нису Хрвати источног обреда или православни Власи и „Шћиптери“ – било каква друга српска права су императивно одбијали да прихвате. Обзораши односно штросмајеровци, који су за српске либерале били потенцијално прихватљива, у хрватском народу утемељена политичка снага, нису уживали подршку Срба из Хрватске и Славоније због својих неверстава и изигравања својих обећања према Србима, како у Мажуранићевом периоду, тако и касније.
Захваљујући писању Браника, можемо приметити какви су били ставови водећих српских либерала по питању односа Срба и Хрвата.
Остави коментар