Корона као идентитетски окидач

Аутор: Жељко Ињац, новинар

„Не пада снег да покрије брег…“

Корона пандемија је открила колико је данашња цивилизација крхка, колико је друштво неспремно одреаговало на корона кризу и колико је заправо друштво у целини инфантилно. Неочекиваност, неизвесност и претња коронавируса и одговор на кризу коју је створила пандемија најјасније показују колико је савремено друштво уљуљкано у своје „цивилизацијске тековине“ огрнуто „супериорном технологијом и науком“ у ствари беспомоћно и рањиво. Поједине државе с ауторитарним системима су се показале успешнијим у борби против пандемије од оних које важе за политички и културно напредније. У државама и друштвима (попут Кине, рецимо) где грађанске слободе и нису превише на цени, било је лакше спровести рестриктивне мере и изборити се с пандемијом, него у оним друштвима где се та слобода подразумева, односно где је та слобода практично политичка идеја водиља.

На страну колико је корона заиста претња по здравље човечанства, колико је смртоносна, и колики постотак популације је оболео, прележао и преживео корону. Било да се држимо заверолошког приступа по коме је корона експеримент глобалиста или званичног СЗО, чињеница је да је пандемија озбиљно уздрмала планету, а пре свега западна друштва. Азијске и Афричке земље су много мање претрпеле штете од пандемије  (и на економском и политичком плану, па и психолошком) од Западне Европе или Северне Америке. Западне демократије сада имају озбиљан проблем – како грађанима одузети слободу у име рестриктивних корона мера, када је практично темељ западне филозофије и цивилизације управо та слобода. Замена слободе привилегијама је успела у западном свету, али не без реакција. Широм западне Европе трају масовни протести које мејнстрим медији упорно игноришу, као да се уопште не дешавају.

Грађани источне Европе, с искуством комунистичке репресије и цензуре, препознају у најновијим дешавањима све оно што су већ преживели док су били део Варшавског блока. У новом лево-либералном систему вредности, потпомогнутом корона пандемијом, источни Европљани препознају стари левичарски репресивни систем и озбиљно су забринути. Мало је вероватно да ће због тих страховања напустити ЕУ. Ипак је ЕУ „земља дембелија“ о којој су сањали деценијама под комунизмом али су разлике у култури и политици Источне и Западне Европе све видљивија и све непомирљивије. Пандемија је само додатно оголила те разлике. Медитеранска Европа економски дебело заостаје за северним чланицама, а то повлачи и додатна политичка и друштвена комешања. Када се свему томе дода Брегзит и јасно и нескривено издвајање англосаксонског од остатка западног света, може се констатовати да присуствујемо можда не пропасти Европе онако како је то Шпенглер најављивао, али сигурно новој прерасподели геополитичких карата која може лако стари континент да гурне на маргину.

Сасвим је извесно да разједињена Европа постепено губи ореол културног, економског и политичког Пијемонта света. Економски примат је преузела Азија. Политички утицај у свету Европа има највише захваљујући НАТО алијанси. Но када не би постојао НАТО, питање је какав би политички домет имала садашња ЕУ или пак њене поједине чланице. Културно је Европа одавно мртва. Можда ће ово зазвучати претенциозно и бласфемично за све поклонике старе европске културе и идентитета, али већи културни утицај на свет имају јужнокорејске филмске серије него сва европска кинематографија. На крају, шта је савремени европски идентитет?

До Француске револуције Европа је свој идентитет темељила на  јудеохришћанској култури, у хришћанском  наслеђу Западног римског царства. Након револуције, Европа улази у кризу идентитета. Данас у постхришћанском, постмодерном, посткомунистичком времену Европа покушава да одгонетне шта је тачно њен идентитет. Засад, на ово питање нема ни јединственог ни једноставног одговора.

Данас је лакше констатовати шта Европа није, него шта јесте. Савремени европски идентитет је заснован на негацији, на негативној гносеологији. Европљани јасно знају и истичу шта не желе бити и шта нису, али им није баш сасвим јасно шта заправо желе да буду и шта јесу. То може бити сасвим добра подлога да им се наметне неки пројектовани идентитет. На крају, то се већ и дешава. Уместо једног стабилног традиционалног хришћанског идентитета који више не желе, Европљани су заморчићи безбројних пројектованих флуидних идентитета. Европљани више нису утемељени у једном идентитету, истина никад нису ни били утемељени у само једном идентитету. Поред културног и верског који је био примаран вековима уназад, увек су постојали и национални и класни идентитети. Но, данас влада права збрка с идентитетима. Савремени човек конвертира из једног у други јер заправo ниједан од тих идентитета не задовољава онтолошке принципе онога што биће заиста јесте по себи. Флуидност савремених идентитета иде до те мере да појединци мењају не само пол и род, већ и расу.

Енглески филозоф Френсис Бекон, један од оснивача савремене (европске) науке али и реформатор шпијунске мреже, односно британских тајни служби, изградио је свој научни гносеолошки систем на тој негацији, апофатици. У „Новом органону“ Бекон излаже филозофске принципе, међу којима је чишћење људског разума од лажних појмова или, како их он назива у складу са тада важећим религиозним убеђењима, „идола“. Бекон верује да његова апофатика ослобођа човека од лажног расуђивања након којег по дифолту треба да дође истина. У очишћену посуду расуђивања ће се улити истина сама по себи.

Беконова филозофија настаје у вихору калвинистичке борбе против римокатоличанства. Протестантска Британија у време Бекона је дупло слабија од тадашњих најслабијих римокатоличких држава. Беконова реформа метода тајних служби и контраобавештајних операција, заснована на његовим техникама обмане, задала је значајне ударце главном противнику Британије, Ватикану. По Бекону Британија треба да буде способна да „води ратова онолико колико и кад она жели“. То је коначно и остварено стварањем Британске империје у којој сунце никад не залази, што је англосаксонски свет претворило у „господаре игре“. У време Бекона римокатолички високи клер је био убеђен да британски обавештајци свугде имају своје пипке, па чак и у Ватикану. Сукоб Ватикана с тзв. филозофима природе је најчешће у позадини имао сукоб две обавештајне службе, британске и ватиканске. Ђордано Бруно је осуђен као јеретик од стране Инквизиције а потом спаљен на ломачи јер је заправо био двоструки агент. Наводна равноземљашка борба Ватикана против научника „лопташа“ је ту просто техника обмане, вешта контраобавештајна операција. Уосталом, и данас се на исти начин дискредитују противници глобализма као равноземљаши; антиваксери су најбољи пример, мада ни једном речју нису помињали равну земљу.

Беконов позитивизам и уопште филозофија проистекла из пуританског Калвинизма тежи да се обрачуна с римокатоличким наслеђем у европској филозофској мисли и европској култури уопште, с континенталном метафизиком, али и дотадашњим вредносним расуђивањем. Одбацивање духовног ауторитета, пре свега Ватикана али последично и сваког другог, као и окретање науке, односно философске мисли с метафизике ка материјалном, јесте темељ Беконове мисли. Уместо духовности ‒ техника. Уместо стицања духовног ‒ стицање материјалног богатства, овладавања природом ради искориштавања природе и коначно ради побољшања не само човековог живота, већ и самог човека. Трансхуманизам, уз многобројне сличне филозофске правце, на неки начин је наследник Беконовог погледа на човека и природу.  Оно што се данас назива Великим ресетом је практично започело с Беконовом филозофијом. Ту је негде и прича о протестантској радној етици. Бекон тежи стварању новог света, нове будућности. Он то описује у књизи „Нова Атлантида“ (свака сличност с британским острвом је намерна). Стваралачке моћи човека треба да надиђу ограничења постојећег света а наука да се претвори у средство за овладавање људима, не природом. Свет будућности Бекон види класично пуританским очима као место на коме „нема оскрнављења и нечистоће“ (“free from all pollution or foulness“). То је заправо технократски рај на земљи. Звучи познато?

Ствараоци ренесансе, па касније и модернисти, те француски енциклопедисти су примарно хуманисти. Њихов напор да се Европа ослободи стега римокатоличанства је израз романског народног духа али сва њихова мисао остаје и даље у оквирима Јудео-хришћанства. То је тежња да се Европа ослободи папоцентричности и клерократије и да се правно врати римским коренима. Ослобађање држава од ватиканске клерократије била је уједно и државна политика Британије али и тежња већине европских државника. Римско право је тековина људског искуства и разума. Оно је достигнуће природног ума човека, насупрот папске клерократије која себе сматра божанским намесништвом а папу личним божјим заступником на земљи. Нова, савремена западна култура и цивилизација настају управо на том одрицању папске власти и на апофатици Франсиса Бекона, на антитези средњег века обележеног римокатоличком клерократијом.

Европска филозофска мисао је још увек у процесу антитезе. Синтеза никад није дошла. Процеси који се одвијају у Европи наговештавају да је лако могуће да до синтезе никад и не дође. Без синтезе средњовековног културног, духовног, филозофског и политичког наслеђа и модерне европске мисли, велика  је вероватноћа да ће хришћанство и европска хришћанска култура бити трајно потиснути из Европе. Мигрантска криза, бела куга, исламизација Европе, масовна ненасилна атеизација аутохтоног становништва Европе, најбоље сведоче у прилог томе.

Мигрантско питање, поред тога што је политичко и економско, такође је и идентитетско, чак и за дехристијанизовану западну Европу. За источну Европу мигрантско питање је примарно идентитетско, па тек потом политичко и економско. Либерални „стручњаци“ сматрају да је по мир и стабилност Европе већи проблем раст национализама на старом континенту, док Брегзит и мигрантско питање стављају на друго и треће место. Они не виде или не желе да виде да је раст национализама директно узрокован мигрантским проблемом и све већом исламизацијом Европе. Савремени европски национализми су просто реакција на декаденцију европског друштва с једне, и све јаче присуство ислама с друге стране. Националистичка идеологија је препозната од либерала као она која има велики мобилишући потенцијал, самим тим за њих она представља и велику претњу. Ислам се не види као претња јер се претпоставља европска политичка, војна и економска супериорност, као и инклузија и вероватно и асимилација исламских миграната, не у хришћане, већ у Европејце. Та идеја се временом показала као промашена. „Но гоу“ зоне широм Европе су „леп“ пример колико је могуће исламско европејство.

Исламски идентитет нема тај проблем који имају савремени флуидни европски идентитети лишени хришћанског темеља. Насупрот хомоконзумериса (чији су празници Блек фрајдеј, Ноћ вештица, Нова година, Дан заљубљених,  итд) идентитет савременог муслимана је исти какав је био и у средњем веку – муслиман је халифа, заступник божји на земљи, папа у малом. Он је делегиран од Бога да влада земљом и да служи Алаху.

Растакање традиционалних, чврстих идентитета отворило је пут исламизацији Европе, док је процес европеизације муслимана запао у ћорсокак. Истовремено се буде европски национализми а с њима и тежња ка враћању хришћанским коренима и идентитету.

Корона је поред бројних неуротичара активирала и мање бројне али ипак присутне европске хришћанске традиционалисте.  Сви јачи и већи анти-ковид протести у Европи организовани су у државама где је већинска популација католичка и где је јак утицај римокатоличке цркве. Корона мере као глобални пројекат и насилно спасавање човека изазвали су реакцију широм Европе. Протести су много већи и насилнији у оним државама где су владе мање наклоњене хришћанској традицији и идентитету. У источној Европи у којој је јак утицај римокатоличке цркве и где се хришћански идентитет више очувао и саме владе појединих држава су у извесној мери пружиле отпор глобалистичком корона пројекту. Ограничавање слободе кретања или њено потпуно укидање, ограничавање права верника, онемогућавање практиковања вере и јавног богослужења послужили су као идентитетски окидач традиционалиста у Европи.

Враћање у игру римокатоличке цркве на старом континенту, а вероватно и шире тј. глобално, кроз подршку организацијама које пружају отпор корона идеологији, узроковано је не само буђењем традиционалиста и њиховом жељом за очувањем хришћанског идентитета, већ и жељом римокатоличке цркве да заузме место које сматра да јој припада у новој прерасподели карата. Католичка црква не жели да буде на маргини и слушкиња глобалиста који су креирали ЕУ, већ равноправан партнер, баш онако како је то била у време рушења комунизма. Корона као идентитетски окидач изнедрила је нове антиглобалистичке политичке покрете а католичка црква је у њима пронашла своју нову прилику.

XX век је био век идеологија а  XXI век ће бити век идентитета. Европа ће као и у ХХ веку поново бити у центру дешавања. Криза европског идентитета и решење које Европљани буди нашли као одговор на ту кризу одредиће не само судбину Европе, већ и целог света.