Аутор: Жељко Ињац, новинар
Од времена Француске револуције национални идентитет је био дефинисан у односу на народни суверенитет, као принцип државног легитимитета. Национални идентитет, онако како је то дефинисано на Западу, је утемељен на заједници језика, културе и историје и у односу на спољне претње. Тај идентитет је ипак био резервисан за привилеговане слојеве друштва али не и за сељаке, раднике и жене, и није се односио на унутрашње прилике. Рецимо у Обреновићевој Србији, право гласа су имали само они који плаћају порез, док су сви остали, иако део истог народа-нације, били без овог грађанског права које данас подразумевамо.
Политички синтетичар Дизраели је то стање дефинисао као две нације у једном народу и покушао је кроз пројекат „конзервативизма једне нације“ да превазиђе ову поделу на богате и сиромашне, привилеговане аристократе (чак и кад нису богати) и сељаштво и пролетеријат. Бенџамин Дизраели потицао је из грађанске јеврeјске породице а у круг британске аристократије улази крштењем у Англиканској цркви, као и касније венчањем са двадесет година старијом грофицом од Биконсфилда, чију грофовску титулу наслеђује након њене смрти, чиме добија аристократски легитимитет. Дизраели се ослања на Беконов позитивизам и апофатику и на темељима Беконове философије и у складу са Беконовим пуританским калвинистичким светоназором гради свој политички синкретизам и политички прагматизам. Политика превазилажења или макар ублажавања ових подела у једном националном бићу, видећемо касније током историје због чега све је значајна Дизраелијева идеја, очувала је британску нацију и њен народни суверенитет.
Дизраели, мада није по рођењу припадао аристократији, можда и управо због тога, умео је да сагледа ширу слику националних интереса Британаца. Своју идеју о превазилажењу унутар-националних подела, пре свега на богате и сиромашне, Дизраели је интензивно пропагирао у аристократским круговима склоним реформама, кроз бригу о сиромашнима слојевима друштва. Дизраелијев политички синтетизам и патерналистички конзервативизам су до данас водеће идеје британске аристократије. Мада је та „очинска“ брига према сиромашнима напунила аустралијски и амерички континент многобројним „бескућницима“ које је створила управо држава Британија током индустријске револуције. Наиме, одузимање обрадиве земље сељаштву да би се оранице претвориле у пашњаке за испашу оваца током текстилне индустрије, гурнут је огроман број сељака у градове. Сви они који нису били „успешни“, што би се данас рекло „губитници транзиције“, односно нису нашли запослење у некој од тадашњих фабрика, били су принуђени да скитају, просјаче па и да се баве ситним криминалом. Да би се решио проблем прекомерних просјака и скитница, Британија доноси законе по којима је скитање забрањено. Све скитнице су убрзо завршиле пред судом а потом и депортоване из Британије у нове прекоокеанске колоније. То је укратко слика и прилика патерналистичког конзервативизма Британије.
Оно што данас гледамо као глобални друштвени инжињеринг, Англосаксонци су патентитрали вековима раније. „Очински“ однос према „пренасељеној“ планети изискује зелену агенду и замену досада гарантованих слобода повељом УН, привилегијама за одабране. Можемо само да се надамо да ће модерни патернализам савремене аристократије као решење за „пренасељеност“ планете понудити насељавање месеца или Марса, јер у супротном следи планетарни геноцид.
Суштина конзервативног патернализма је у идеји да су народне масе бесловесне и неспособне да се брину о себи, да им је потребно туторство аристократије, да масе простог народа немају истанчане афинитете, да су неспособне за „узвишену“ културу, прогрес, успешну економију и стабилну политику. У временима када су Европу потресале револуције ова идеја је пре свега имала за циљ очување аристократије у Британији и британског начина живота. Аристократији се даје нова активна улога. Аристократија тако постаје друштвени слој који брине не само о спољним државним интересима, већ и унутрашњим или као је то Дизраели романтизовано приказивао, као витешку бригу аристократије према слабима. Витезови су ту да се брину о слабима и штите их јер „народ није јак, народ не може никада бити јак“. Јака може бити само елита, културна, политичка, економска, она елита која влада масама али им и „помаже“. То је један накарадни домаћински однос елите-аристократије, према држави, народу, а данас се огледа у истом таквом „домаћинском“ односу према планети – домаћини су наравно најбогатији људи планете а остали су ту само на њиховој грбачи, троше њихову воду, ваздух, енергенте, итд и то све наравно по овој логици треба довести у ред, односно да се зна ко је газда у кући а ко слуга. На нашу српску несрећу ми ни овакву елиту нисмо имали у модерно доба. Наша елита данас и протеклог века је била комесарска, протежирајући англосаксонске интересе у Србији и на Балкану али ретко кад српске.
Што приличи Јупитеру не приличи волу
Процес деетатизације држава који се спроводи по унапред одређеној идеолошкој матрици кроз приватизацију, дерегулацију и корпоратизацију, не погађа једнако Британију и рецимо Србију. Оно што стране корпорације могу да раде, на пример у Јужној Америци или Србији, тешко да могу у Британији и Комонвелту. Оно што је намењено Англосаксонцима, није Словенима, па ни другим народима у свету.
Срби за своју данашњу судбу окривљују свог мучки убијеног краља у Марсељу, државнике, садашње, бивше, Слобу Милошевића (који је можда био једини српски суверен у ХХ веку), своју цркву, углавном себе и своје националне институције и државу. Но, колико смо заиста криви? Криви свакако јесмо. На пример није нам се морао догодити 27. март 1941. и искрено се надам да нам се више никад неће догодити тако нешто када смо својом глупошћу, зарад англосаксонских интереса, свргли власт да би увели народ у безизлаз и кланицу. Томе је, на жалост, кумовала наша тадашња пројугословенска елита, па и значајни људи из српске цркве.
Англосаксонци од Дизраелија до данас једнако гледају на Србе и српски фактор на Балкану. Ми смо за њих руски коњушари, како рече Дизраели, који једва чекају да спроведу Козаке на Јадранско море.
Тај однос према Србима као малим Русима, а заправо нас је управо тај Запад највише гурно Русима у наручје, мада ни Руси не знају шта би с нама, није само један цивилизацијски неспоразум, већ пре можемо рећи намерно креирана негативна улога ћемо или покушати мудрошћу избећи или ћемо одиграти на радост оних који су је креирали.
Континуитет Дизраелијеве англосаксонске политике према Србима се огледа још и у томе што је и пре стварања СФРЈ одредила да Југославија треба да буде подељена у седам федералних јединица, у којима би заправо српски фактор био сведен на минимум. То је политика коју је форсирао професор Ситон-Вотсон, наклоњен хрватским политичарима, заговарајући стварање Хрватске бановине унутар Југославије као противтежу српском фактору. Подела Краљевине Југославије на бановине је заправо потекла из исте кухиње. Бановине су претходиле ономе што ће касније Тито да уради с Југославијом а по налогу Англосаксонаца.
План „Србе на Србе“ је небројено пута упалио. Да ли смо толико глупи да га понављамо у недоглед, док не ишчезнемо? У новој прерасподели глобалних карата не треба заборавити да су геополитички планови вековима унапред зацртани и да се не мењају суштински. Мултиполарност је привид, прелест, и даље је центар светске моћи на западу, без обзира на тренутка комешања у САД, тога је и Путин свестан. Апсурд савремене руске политике, односно руског естаблишмента је у томе да је, будући најпрозападнији у историји, принуђен да се максимално, можда више него икад у својој историји, мора супротстављати Западу.
Националне револуције су мимоишле Британију, захваљујући конзервативном патернализму, али нису мимоишле друге европске и светске народе. Подела на две нације унутар једног народа и данас је присутна, мада након ХХ века нема толико конфронтација између те две половине једног народа али и даље постоји анимозитет. Код нас се то огледа кроз поделу на Прву и Другу Србију, с тим што је ова подела више идентитетска него економска или културолошка. Идентитет Друге Србије је сличан оном конвертитском из претходних неколико векова који је формирао касније хрватску нацију и базира се искључиво на утилитаризму али временом као и код Хрвата постаје ментални образац и социјални феномен аутодеструкције и антитезе. Идентитет Друге Србије је сав у негирању свега онога што је српско, наравно уз добру апанажу кроз НВО сектор или на други начин од ментора са Запада спонзорисан активизам. Што је неки феномен српскији то је презренији у круговима Друге Србије. Стога су главне мете мржње Друге Србије црква, војска, држава, националне институције, традиција, ћирилица, итд. Оно што је некада за Србе била Католичка црква, то је данас Европска Унија. Претње и уцене с једне стране и награде за конвертитство с друге стране. Но, последице су исте. Случајни Срби, појединци из српског народа без утврђеног идентитета, без емпатије за своје сународнике, па често и рођаке, који су страдали баш зато што су Срби, њима не значе ништа. Зато и јесу случајни Срби јер иако су пореклом Срби нису способни да се идентификују са сопственом етничком, културном и духовном заједницом.
С друге стране ти случајни Срби, друго-срби заузимају значајне позиције у јавним институцијама, култури, медијима, политици. Они су, на нашу жалост, елита и естаблишмент.
Прва Србија заправо и није постојала све док је Друга Србија није измислила. Да би прикрила своје конвертитство и оправдала га, Другој Србији је била потребна Прва Србија, против чијег „примитивизма“ и реакционарства се наводно бори. Уместо Прве Србије, друго-србијанци су добили реакцију целог српског народа. Реакцију на готово усташки однос према свему српском. Та реакција је била неизбежна, с обзиром на снобовско и издајничко понашање друго-србијанаца. Чак се и за савремено српско русофилство и путинолатрију има захвалити првенствено друго-србијанцима, а потом и Англосаксонцима. Да Запад није бомбардовао Србе крајем ХХ века, за Србе би Русија остала енигма. Бесмисленим бомбардовањем Запад је практично гурнуо Србе у наручје Русима. Срби у Југославији се готово уопште не интересују за Руску политику, економију, евроазијску унију, или била шта слично томе. О Русима знају толико да су православни народ и говоре словенским језиком и познају по којег руског писца. Културни утицај Запада у Југославији је поделио Србе (али не и само Србе, већ практично све народе, можда изузев Словенаца) на поклонике турбофолк и рок суб-културе али буквално нико није пратио руску музичку сцену, кинематографију, интелектуалце, руско православље је малтене и данас непознаница за већину Срба.
Анимозитет Англосаксонаца према Русији и Русима је усвојен од стране друго-србијанаца без икаквог критичког промишљања. Ту мржњу друго-србијанци пласирају Србима у изворном облику, буквално копи-пејстујући је са западних мејнстрим медија. Том ненормалном и неприродном мржњом према Србима и Русима према традицији и историји ова два православна словенска народа, Друга Србија заправо порађа Прву Србију кроз реакцију оних појединаца или групација у српском народу који су исто тако неутемељени у сопственом идентитету али једнако гневни и неостварени као и друго-србијанци.
Наш једини циљ данас треба да буде да опстанемо по сваку цену. Глобална дешавања треба да нас се тичу колико и Бугаре или Албанце, тј да гледамо свој интерес и не бринемо се превише за правду у свету, које, узгред буди речено, никад није ни било. Старац Пајсије светогорац није узалуд говорио да ће у будућем светском конфликту најбоље проћи они који буду мирни и неутрални и који поштују међународно право. Наравно, он је ово говорио апелујући на своје сународнике Грке да се не залећу у „праведну освету“ против суседа Турака који су им преотели највећи простор некадашње Византије са све Цариградом и депортовали готово све Грке из Мале Азије, уколико се за ту освету укаже прилика. Чак говори да ће „срећом“ у будућности одсуствовати јунаштва у грчком народу па ће то практично ићи на руку таквој једној пацифистичкој политици.
Кинези мудро чекају да се НАТО и Руси истребе међусобно па да преузму водећу светску улогу. А ми, који немамо искрене пријатеље ни на Истоку ни на Западу, који смо окружени онима који би једва дочекали да нас раскомадају, који смо у демографском опадању и који смо се једва искобељали од ратних разарања и девастиране економије, имамо у својим редовима масу људи који маштају о некаквом 27. марту или 5. октобру, о „праведном гневу“ и „реваншизму“. Полако добијам обрисе Прве Србије, која је исто толико раскорењена и несрпска, иако се управо позива на српство, колико и Друга Србија али је заправо само друга страна истог новчића. Та Прва Србија, пород Друге Србије, десничарска али не и родољубива, националистичка али не и православна, зилотска али не и светосавска, машта о смени власти да би нека нова власт одиграла тачно онако како Англосаксонци од нас очекују, да поново изгинемо узалуд као велики русофили, а можда и коначно нестанемо као народ са светске позорнице.
Остави коментар