Аутор: Данило Копривица, политиколог
https://www.youtube.com/watch?v=ZHBmYpiZOAw
Оно што су ТВ слике из Бејрута представљале у одрастању генерације седамдесетих, деведесетих је била Босна, а данас је то Сирија. Директан пренос тријумфа људске деструкције и насиља над историјом, природом и најнемоћнијим припадницима друштва.
Колико милиона душа треба да кошта фикција либералне демократије да би се поставило једноставно цивилизацијско питање – шта је важније за будућност Сиријаца: тешко примењив западни идеал и ратни хаос или мир и еволуција заробљеног политичког друштва?
Aли ван сваке дилеме секуларног и мулти-конфенсионалног сиријског друштва са завидно високим правима жена и до отпочињања рата, друштва релативног економског благостања.
Или можда свету уопште није важно шта је за Сиријце животно важно? Јер је рат у Сирији више заступнички него грађански. Још мање је верски, како неки желе да га искривљено прикажу. Много пре је то рат за токове енергената, неголи рат за права жена и за слободне изборе. Много више, то је рат против утицаја Ирана и Русије, него рат за начела секуларног друштва и либералне демократије.
ИСТОРИЈСКЕ НАПОМЕНЕ
Сирија, чије име потиче од асирског царства Сурије, некада је подразумевала и много веће територије, него ли је то данас. Велика Сирија (арап. Билад ел Шам) некада је обухватала и данашњи Либан, Израел, Палестину и делове Јордана и Ирака.
У античко доба дељена је по више основа: на Горњу и Доњу (Шупљу) Сирију. На Прима и Секонда Сирију. На Јудеју, касније Палестину, Феникију, Месопотамију…
Смењивала су се царства и владари: Египћани, Грци, Селеуци, Римљани, Персијанци, Јермени, Јевреји итд., а надолазиле су, насељавале се и владале различите етничке групе: Акаданци, Аморити, Кананци, Феничани, Арамејци, Византинци.
Арапи 634. г. освајају Дамаск, а 642. г. и целу Велику Сирију.
СИРИЈА ЈЕ ИСЛАМИЗОВАНА АЛИ НЕ И АРАБИЗОВАНА
То да је Сирија исламизована али не и арабизована, очигледно је и површном проматрачу свакодневних обичаја и навика. То се најпре и најлакше може уочити на пољу културе живљења народа Сирије, која је препуна детаља који указују на богату историју ове земље, која датира далеко пре арапског освајања. Ту је веза са историјом Медитерана и Леванта најочигледнија. Од гастрономских навика до друштвених игара, преко популарне музике и живота младих. Ипак, то је најочигледније у положају жена у сиријском друштву. Ствар је престижа у муслиманским породицама да им женска деца буду високо образована. Истини за вољу, Сиријке из имућнијих слојева јесу веома образоване али их није велики број укључен у свакодневне пословне активности. Али и поред те чињенице, њихов положај у друштву је далеко повољнији у односу на готово све арапске земље.
У том контексту треба посматрати и Асадово одбијање ултимативног предлога који му је, током једне вечере у Дамаску, изнео амерички државни секретар Џон Кери. Дакле, Асад је не само због веза са Русима одбио захтев да се Сирија у потпуности отвори за катарски гасовод. Добро је знао да би након економске зависности од арапског новца уследила и културна потчињеност којој се сиријско друштво већ вековима јасно супротставља. А како се у Катару, као најближем америчком савезник у арапском свету, налази америчка команда за Блиски исток и две огромне војне базе, након економске и културне, уследила би и америчка војна доминација.
Следе најезде Турака Селџука, Монгола, египатских Мамелука…
У средњем веку, ово је био значајан простор током многобројних крсташких освајања. 1516. г. Дамаск пада под управу Османског царства и тако остаје све до краја Првог светског рата.
Сајкс-Пикотовим споразумом из 1916. г. Сирија је, као и Либан, обећана Арапима, да би Лига народа пет провинција доделила Француској. Ипак, 1918. г. Арапи су ушли у Дамаск и прогласили Независно арапско краљевство. Краљ је био Фејсал Други, који ће након француске оружане интервенције 1920. г. постати краљ Ирака.
Французи одвајају Либан и формирају Сирију у приближно данашњим границама.
Доласком Француза, почиње да расте сиријски национализам али долази и до значајнијих инфраструктурних радова. Непотврђена независност Сирије датира из 1936. г. Стварна и призната, десиће се тек након сталног притиска националиста, потпомогнутих Британцима. Након што је оформљена републиканска влада, 1946. г. дошло је до коначног француског напуштања земље.
Формирањем прве републиканске владе, земља је ушла у деценије унутрашњих борби за власт, пучева и трагања за решењем. Дириговани избори и корумпирани политичари дали су креативну идеју Американцима да путем пуча на власт доведу генерала Заима који је требало да по америчком рецепту брзо заврши са корупцијом, фарсичном демократијом и, наравно, да оконча сукобе и призна Израел. Али уместо испуњења пројектованих циљева, овај удар је заправо отворио врата за долазак на власт Хафеза ел Асада.
ПРВИ ПОСЛЕРАТНИ ВОЈНИ УДАР НА БЛИСКОМ ИСТОКУ
Незадовољни друштвеном ситуацијом у Сирији, као и током и резултатима избора 1947. г. Американци припремају војни удар и формирају Тим за политичку акцију.
Желим да кажем и да то у записник уђе, да је ово најглупља, најнеодговорнија акција у коју би дипломатска мисија попут наше могла да се умеша, и да смо започели серију ових ствари које се никада неће завршити, рекао је Дин Хинтон, политички официр и члан Тима, искључен из даљег рада након ове, испоставиће се, одличне прогнозе.
- г. ударом је добри амерички момак, пуковник Хусни ел Заим, дошао на чело Сирије, обећавајући демократију, искорењавање корупције и признавање Израела. Међутим, убрзо је заувек сишао са дикататорског трона, под кишом метака сопствене војске.
Његов успон и брзи пад утро је пут за долазак и Хафеза ел Асада и Садама Хусеина.
У књизи Игра нација из 1968. г. о овим догађајима детаљно пише Мајлс Копланд, агент ЦИА и члан поменутог тима (Miles Copland, The Game of the Nations).
———————————————————————————————————————————–
- г. отпочиње низ ратних сукоба са Израелом, што око спорних територија на Голану, што на територији Либана (1976), где ће Сирија доминирати политички и војно све до 2005. г. Тада се након тзв. Кедарске револуције, изазване убиством екс-премијера Рафика Харирија, у потпуности војно повукла, остављајући многобројне обавештајне структуре и преплављујући Либан јефтином милионском радном снагом.
- г. на позив Гамала Абдела Насера, у страху од надолазећих комуниста, Сирија се уједињује са Египтом у УАР и све дотадашње партије у Сирији престају са радом. Након три године, дошло је до разлаза.
Од краја 60-их влада породица Асад. Најпре отац Хафиз, који је 1967. г. био министар одбране, да би потом био председник, премијер, секретар БААС партије (Арапска социјалистичка партија) а каткад и све заједно. Његовом смрћу, на чело земље 2000. г. долази његов син, Башар ел Асад, због кога је мењан устав Сирије, с обзиром да је имао тек 34 а не уставом прописаних 40 година старости. 2011. г. отпочињу демонстрације, које су и поред мањих уступака власти, завршиле побуном и ратом, који је одавно изгубио карактер грађанског. Априла 2021. г. између три социјалистичка кандидата, Башар је гласовима 95,1% изашлих, освојио нови седмогодишњи мандат, чија легитимност се и у земљи и ван ње свакодневно доводи у питање.
Али није питање да ли је Башар заиста демократски председник, већ је питање има ли Сирија будућности у даљим ратним разарањима у којима су учешће узеле многе земље којима је карактер сиријског режима на последњем месту.
Нужна политичка еволуција или тотална ратна деструкција је једина стварна и судбоносно важна дилема за будућност Сирије. Или можда свету уопште није важно, шта је за Сиријце животно важно.
Остави коментар