Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Протеклу 2021. годину обележио је наставак пандемије коронавируса што је наставило да утиче и на научну продукцију. Упркос свему томе, у новонасталим околностима научна заједница је морала да се навикава и да наставља са својим радовима и редовним пословима у ширењу истраживачких видика.
Међу савременим трендовима у друштвено-хуманистичким наукама су и студије мањина. Нажалост, највећи део ових истраживања води се у вези неких крајње проблематично дефинисаних групација или их прати политичка конотација. Стога је изнова неопходно увек у коштац се ухватити са проблематиком истраживања историје одређених националних мањина, односно националних заједница. За подручје Аутономне покрајине Војводине то је посебно од виталног значаја, јер је историјско и културолошко наслеђе овог дела Србије такво да националне заједнице/мањине представљају њен значајан сегмент.
Један од народа који вековима бивствује на тлу данашње Војводине, са посебним освртом на Бачку јесу и Буњевци. Овај јужнословенски римокатолички народ највероватније је потекао из масе врло шароликог римокатоличког живља са подручја Далмације, те Босне и нарочито Херцеговине. Њихово порекло и историја, посебно она најранија, предмет су истраживања више од једног столећа. Постоје многе теорије о пореклу Буњеваца. Вук Караџић изнео је до данас врло раширену и често прихваћену претпоставку да се Буњевци зову по херцеговачкој реци Буни, са које су се доселили у Бачку, док је примера ради, Алекса Ивић често изједначавао Буњевце са католичким Рацима, односно Србима римокатоличке вероисповести. Ово су само неки доминантни погледи уз које вреди поменути и тезу која је општеприхваћена без изузетка и критике у хрватској како академској, тако и широј јавности, да су Буњевци део хрватског народа.
Када се погледа стање у историографији, јасно је да су се буњевачком тематиком бавили врло значајни научници. Од Ивана Антуновића, који се сматра с разлогом најзначајнијом буњевачком личношћу, препородитељем и културним радником, па све до савременог периода, историја и етнологија Буњеваца заузимали су одређено место у истраживачким опусима бројних посленика науке. Не би требало заборавити ни то да се њима бавило још у Аустро-Угарској монархији, те Мађарској, Југославији (међуратној и послератној), као и у данашњој Србији и Хрватској. Библиографија о Буњевцима није мала ни скромна, али има одређене недостатке. Оно што прво упада у очи јесте да не постоји ниједна сасвим научно и методолошки утемељена историја Буњеваца.
Као што је напред истакнуто, различите теорије о пореклу и припадности буњевачкога народа оставили су, следствено и логично, и трагове на историографију. Старија дела, и данас незаобилазна када се истражује историја Буњеваца, мањкају у значајној мери савремену методологију, а наравно и новија критичка издања извора мењају неке погледе на раније изречене ставове. Други, још тежи проблем, јесте a priori сврставање целокупне прошлости, те културне баштине Буњеваца под хрватску капу. Историјске истине ради, у време стварања модерних нација, али и доцније, до данас, постоји одређени број научника, али и других јавних делатника, који буњевачко наслеђе третира искључиво као хрватско. Са становишта поштовања људских права, те изјашњавања људи, свако ван сваке сумње има право да се изјасни онако како сматра, мисли и осећа. За науку, међутим, ту искрсава проблем, када се без научних аргумената покушавају неке ствари дати здраво за готово, без критичке анализе, дубљег сагледавања и уз уплитање политике и идеологије.
Друга ствар коју не треба негирати, већ напротив јасно подвући, јесте и чињеница да је дихотомија међу Буњевцима присутна била и раније и да то све до данашњих дана има и врло јак и јасан одблесак и код научника који се баве овом тематиком. Што се хрватске историографије, етнологије, филологије и других дисциплина тиче, постоји немали број врло озбиљних научница и научника који су током више од века проучавања буњевачке историје дали огроман допринос изучавању буњевачке прошлости, садашњости, те културе, етнографије, фолклора, језика и других аспеката. Загребачка компонента приликом истраживања ове проблематике ни на који начин не сме бити заобиђена, а значајни резултати који су постигнути међу хрватским научницима и уопште истраживачима морају бити поштовани и доследно коришћени у научно-истраживачком раду који би се дотицао прошлости бачких Буњеваца. Али, њихов светоназор и угао посматрања, негде наглашеније, негде истина и мање наглашено, је увек искључиво прохрватски и у контексту (за њих увелико доказане и познате) чињенице да су Буњевци Хрвати. Ово треба нарочито узети у обзир када се анализирају примарни савремени историјски извори, али и релевантна литература. Стога је опрез и критички поглед нешто што je conditio sine qua non било каквог истраживања историје бачких Буњеваца.
Узевши ово у обзир, 2021. годину можемо прогласити годином када је започет велики подухват истраживања, проучавања, те на послетку стварања једне јединствене опште свеобухватне историје бачких Буњеваца. Две су кључне адресе на које треба упутити немерљиву благодарност за овако амбициозан подухват. Једно је, прва и најбитнија, др Сузана Кујунџић Остојић, председница Буњевачког националног савета. Њена самопрегорна енергија и воља, те истинско родољубље (како према своме народу тако и према држави Србији) били су покретачка снага да у Суботици буњевачки постане четврти званични језик. Исто тако, граматика, правопис, те речник буњевачког језика, заједно са уџбеницима, су угледали или треба да угледају светлост дана у скорије време. Управо је др Сузана Кујунџић Остојић, са Буњевачким националним саветом на чијем је челу, а у сарадњи са најстаријом и најугледнијом српском научном и културном установом, Матицом српском, покренула пројекат истраживања историје бачких Буњеваца, али и културе овог народа.
Надаље, овако велики подухват не би могао да буде спроведен у дело без свесрдне и систематске подршке државе. Србија у последњих десетак година значајно ради на бољем положају свих њених грађана, а нарочито припадника мањинских националних заједница. У оквирима ових врло видљивих успеха, буњевачка национална заједница добија све истакнутије место. Овом приликом нећемо правити историјске екскурсе, али подсетимо да су 1918. године управо у највећој мери Буњевци били уз Србе у борбама за ослобођење и уједињење, а и данас заједничке српско-буњевачке активности на пољу очувања културе сећања су велике. Буњевци су 25. новембар, дан Велике народне скупштине из 1918. године, прогласили први за свој национални празник. Подршка проучавању буњевачке историје и културе је тако и обавеза на одређени начин, јер се тиме потпомаже истраживање једног већинском народу врло блиског, али и народа о којем Срби ван појединих делова Војводине мало шта и знају.
Ту улога државе добија своје кључне обрисе који се манифестују и конкретној помоћи за спровођење истраживања. Покрајински секретаријат за високо образовање и научно-истраживачку делатност је од прошле године врло штедро подржао два пројекта који се управо баве истраживањем историје и културе Буњеваца. У периоду 2021−2022. године подршка је пружена краткорочном покрајинском пројекту под називом Историја бачких Буњеваца – друштвени и културолошки аспекти. На њему су ангажовани истраживачи са Филозофског факултета у Новом Саду заједно са колегама са Педагошког факултета у Сомбору. За период 2021−2024. године одобрен је предлог пројектног тима који предводи Правни факултет у Новом Саду са темом Правни и историјски аспекти положаја Буњеваца у Војводини. Партнерска институција са којом ће овај пројекат бити реализован у наредне четири године јесте наново Филозофски факултет у Новом Саду. Са овог потоњег факултета на оба пројекта учешће су узели историчари, чиме се даје посебан допринос уобличавању једног од најважнијих печата сваког идентитета – историје.
Израда целовите, свеобухватне, интердисциплинарне историје бачких Буњеваца не би обухватила само догађајну историју, нити искључиво политичку прошлост. Стога, покретачи ових пројеката, те тимови истраживача који на њима раде, планирају што ширу сарадњу са другим научницима. У ту сврху ће извесно у годинама које следе посебан акценат бити на географији, етнологији, етнографији, лингвистици, теологији, музикологији, музеологији, архивистици, историји уметности, историји књижевности и науци о књижевности уопште, праву, политикологији, антропологији, као и другим сродним дисциплинама.
Други, а истовремено истраживачки основни постулат, јесте да ће сва ова, као и друга истраживања, бити спроведена искључиво у складу са научном методологијом. Шта то конкретно значи када је у питању историја Буњеваца? Историја овог народа, као уосталом и свако друго озбиљно бављење историјском науком, може бити објективно и свеобухватно истражена само ако се проучавају историјски извори првог реда – документи, писма, повеље и други. У другом реду користе се путописи, мемоари, белешке и извори сличне провенијенције, а за новији период неизоставне су и новине, односно штампа, изнимно важан историјски извор за период XIX и XX века. Записници, стенографске белешке и други слични извори су такође од прворазредног значаја за проучавање ове теме. Свим историјским изворима, невезано од типа и епохе, биће прилажено искључиво критички, спроводећи сва начела која су утемељена у проучавању прошлости пре више од столећа и по. Једино спровођењем спољашње и унутрашње критике извора, те методолошки научно утемељеном анализом могу се дати одговори и историји и култури бачких Буњеваца.
Сви који буду планирали да се у наредним годинама позабаве овим капиталним подухватом и свако ко буде дао свој допринос овој великој проблематици имаће пред собом и једну позамашну библиотеку. Већ је сугерисано у којим је све државама проучавање буњевачког народа и његове повести било предмет рада научних радника, и у којима је данас. Дакле, осим литературе на српском језику (негдашњем српскохрватском, те хрватском), велики број важних података крије се и у књигама на мађарском језику, али и немачком. Што се изворне грађе тиче, пак, она се највише може наћи на латинском и мађарском језику, али је такође има и на немачком. Дакако, за новији период, нарочито XIX и поготово XX век, извори (штампа, документа, записи и сл) писани су и на јужнословенском говорном подручју.
Наука никако не сме бити једнострана. Она не сме да буде оруђе ни за какве идеолошке, политичке борбе, а не би се требало ни употребљавати у сврху генетског и националног инжењеринга. Приморавање некога да буде нешто што није се, пак, коси са елементарним људским правима и слободама. Пренесено на речник и поље историјске науке: питање порекла и историје бачких Буњеваца, чему је 2021. година дала изузетан замајац, мора бити спроведено sine ira et studio, без мржње и пристрасности. Црквени и државни архиви не би никако требало спречавати истраживаче да раде свој посао – истражују и радознало испитују прошлост бачких Буњеваца.
Синтеза историје бачких Буњеваца, као свеобухватног прегледа прошлости, али и географије, антропологије, обичаја, фолклора, језика, књижевности, правног, те друштвеног положаја Буњеваца од Хабзбуршке монархије до савремене Србије, треба да буде резултат дуготрајног, озбиљног, студиозног и минуциозног архивског рударског рада. Поред бројне архивске грађе неопходно је изнова детаљно изучити литературу, те онда на основу свега тога реконструисати историјски преглед живота и деловања бачких Буњеваца. Због тога ови вишегодишњи пројекти и тимови научника, потпомогнути државним, те покрајинским и локалним институцијама, уз огромну подршку и Буњевачког националног савета, ће сигурно дати резултате. Будућа синтеза ће постати незаобилазно, кровно штиво. Она не може нити жели да пружи све одговоре на сва питања о прошлости, садашњости и култури бачких Буњеваца. Али ће се у њој сигурно наћи бројни нови подаци до којих ће се доћи у Ватикану, Загребу, Будимпешти, Бечу, Београду, Новом Саду, Суботици, Сомбору, Сегедину, Печују, Баји и другим центрима где постоје важни архиви и библиотеке, музеји и друге установе из којих се могу црпети значајни подаци.
Много ће посла чекати истраживаче историје буњевачког народа на простору Бачке, посебно оне најстарије, која је и највише у магли. Премодерни период, дакле доба пре стварања савремених нација, једнако као и XIX и XX век, захтевају да историчари који су управо вични овим периодима историје прочисте сва досадашња сазнања, те их обогате новим, исправе раније грешке, односно прихвате сва бројна добра достигнућа ранијих истраживача. Голем подухват, а иза њега чека и капиталан резултат – свеобухватна историја бачких Буњеваца са језиком, географијом и бројним аспектима културе овог блиског народа.
Остави коментар