Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Књига Збигњева Бжежинског Између двају епоха објављена 1970. године представљала је теоријски предложак за програм Трилатералне комисије. Њен оснивач (1973) био је један од најбогатијих Американаца, Дејвид Рокфелер, који је у то време председавао и утицајним Саветом за иностране послове. Са формалног становишта правни статус Трилатерале тешко је прецизирати, јер она није класична међународна организација али нема ни статус невладине организације. Пре би се могло рећи да је реч о приватној иницијативи која води рачуна о интересима „корпоративне елите“ и која настоји да „невидљивим нитима“ усмерава токове званичне политике. Од момента формирања до данас утицај Комисије на доносиоце стратешких одлука у САД је огроман. Чувени писац Ралф Еперсон наводио је њену пресудну улогу приликом избора Џимија Картера за председника САД, али и приликом именовања Бжежинског за његовог саветника за националну безбедност.
Као главни идеолог Трилатерале Бжежински је у њен основни акт који је насловљен као Исказ о циљевима уградио темељне поставке о којима је писао 1970. године. Суштински смисао оснивања ТК је успостављање „новог светског поретка“ и „јединствене светске владе“ уз постојање прелазне фазе до реализације овог дугорочног циља, а која је назначена као „период транзиције“. У прелазном периоду „дипломатију држава треба да замени дипломатија корпорација“, а националну лојалност треба да замени лојаност мултинационалним компанијама. У документа ТК Бжежински је уградио идеју о постепеном преузимању надлежности државе од стране мултинационалних корпорација, а што маргинализује улогу државе, посебно у правнонормативној сфери. Наш угледни проф. Смиља Аврамов (аутор студије о Трилатерали) с разлогом указује на историјски парадокс који се догодио у ери глобализације а то је процес „одумирања државе“ који је својевремено прокламован као врхунски марксистичко–лењинистички идел. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су одумирање државе предвиђали на одређеном степену развоја производних снага и последично производних односа, у процесима глобализације (о којима пише Бжежински) држава одумире тихо и без помпе, уз постепен пренос типично државних надлежности на транснационалне чиниоце, тј. логиком коју намеће крупни капитал. Стратези Комисије су предвиђали отпоре остварењу оваквог сценарија па су велику пажњу посветили улози медија који треба да „пасивизирају масе“, али и савременим технологијама које су у стању да обезбеде ефикасан надзор над сваким појединцем, што делује као остварење орвелијанске визије будућности човечанства.
Бжежински је предвиђао и то да ће се у „технотроничној ери“ догодити радикална измена односа појединца и друштва, као и да ће се изменити традиционалне представе о појмовима слободе и демократије. Са становишта интереса корпорација појам слободе се редукује на „економску слободу“ која почива на принципима приватизације, дерегулације и потпуне слободе медија, али на начин како то виде стратези Трилатерале. Поједностављено речено, тамо где мултинационалне компаније улажу држава нема право на било који вид интервенционизма. Наш угледни публициста и економски аналитичар Данило Тврдишић у изванредној студији Глобализација безумља (2008) уочава да осим овладавања одређеним природним и економским ресурсима, мултинационалне корпорације теже да установе контролу и над културном и медијском матрицом у држави која је објекат њихове експлоатације, а што урушава теорије о капиталу који је искључиво заинтересован за профит и никакав други утицај. Да би се оствариле базичне модификације друштвеног живота, ТК прибегава једној перфидној техници институционализоване кривице, економске репресије и инжењеринга консензуса који се подводе под тзв. демократску транзицију. У таквим околностима мења се и уобичајена представа о демократији која се проглашава „за скуп експеримент“ који „подстиче нереална очекивања људи“, нарочито у социјалној и радној сфери. Због тога се инсистира на једној врсти „унутрашњег консензуса између локалних политичких елита“ чиме се постиже сигурност за транснационални капитал независно од исхода избора који се тако претварају у политичку фарсу.
Концепција трилатерализма означила је и почетак завршне фазе Хладног рата чија је карактеристика била прелазак из фазе „статичног биполаризма“ на модел тзв. прикривених акција кроз процес укључења Римокатоличке цркве, али и јапанских политичких и пословних елита у светску политику. Ради привлачења делова совјетског апарата заузет је мекши став према идеологији комунизма, а што је посебно дошло до изражаја за време совјетске Перестројке. Овоме додајмо и тада успостављену сарадњу транснационалног капитала и кинеског руководства, што је на одлучујући начин утицало на исход Хладног рата и процес разарања совјетске империје. Трилатерала је у сусрет овим догађајима у априлу 1991. године посебно разматрала питање „новог европског политичког идентитета“, заузевши становиште о подели Старог континента „на римски и византијски део“, а што је изазвало фаталне геополитичке последице на постсовјетском и постјугословенском простору. Поједини геополитичари истичу да је на овакав начин спречен процес „геополитичке еманципације“ Европе од америчког утицаја.
Међутим, показало се да је постхладноратовска стварност била неупоредиво сложенија него што је то деловало у време победничке еуфорије која је захватила западне политичке елите. Веома брзо је постало јасно да је плаћена висока цена победе у Хладном рату, као и да се свет суочио с многим изазовима на економском, социјалном и безбедносном плану. У таквим околностима модел трилатералне сарадње САД, Западне Европе и Јапана, као најбогатијих региона света, запао је у својеврсну кризу, а основни узрок је у томе да Америка није одолела укусу победе. Тако је остатку света наметнут модел униполаризма, уместо концепције универзалне сагласности, а коју су макар реторички подржавали оснивачи Трилатерале.
ЛИТЕРАТУРА: Ралф Еперсон, Невидљива рука, Плави круг, Београд 2000; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија. Светска влада или светска тиранија? Институт за међународно право и међународну пословну сарадњу, Бањалука 2000; Данило Тврдишић, Глобализација безумља, Српски покрет Двери, Београд 2010; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Београд 2021.
Остави коментар