Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Да бисмо на прави начин представили неког мислиоца, неопходно је „загребати“ у онај историјски оквир и духовне хоризонте који су га и изнедрили. Једино на тај начин је могуће одредити нечији значај, вредност и траг који оставља будућим генерацијама. Такав је случај и са Хераклитом, изврсним античким предсократовцем. Али, пре него што се осврнемо на његову изврсност, приказаћемо у кратким цртама епоху и њен дух, који су Хераклита изнедрили.
Дух хеленске епохе и хеленске цивилизације можемо одредити као епоху средине или мере између источњачке природности и затворености у себе, те духовности западног типа, која се очитује у принципу самосвести, тј. субјективности.
Источњачки културни образац се темељи на чврстој вери у митове о свемоћној судбини и свемоћним божанствима, где је улога човека занемарљива, скоро ништавна. У политичком смислу, то су била огромна царства и деспотије у којима је улога човека била безначајна. Чак су уметност и архитектура, монументалношћу и грандиозношћу, човека стављали у положај малог, недостојног бића.
На другој страни, модеран западни дух се темељи на знању човека о себи самом и о свету као властитом делу. Човек зна да је то знање проистекло из њега самог (из његовог субјективитета), дакле, свестан је и своје слободе у сваком смислу.
Хеленски дух, дакле, представља средину између ова два, по свему прилично удаљена културна обрасца. Он се образује у једној лепој равнотежи и хармонији природног и духовног елемента живљења али тако да се протоком времена, све више обликује у кључу ове друге варијанте, западне духовности.
Слобода мисли и деловања, Хеленима омогућује да источњачки принцип сведу на меру практичности и корисности, тако да Хелени развијају своје митске и божанске представе (не из страха, већ дивљења према боговима), своју уметност, привреду, војне вештине, а све то у држави по мери добре организације – полису.
Дакле, хеленски дух надвладава источњачки природни принцип, а поставља чврсте темеље модерне духовности европске цивилизације.
У таквом амбијенту настају и прве озбиљне филозофије.
Филозофија започиње онда када човек општошћу властитог мишљења тражи општост саме стварности, тј. када распршену појединачност природних и људских ствари подводи под опште одредбе (појмове) мишљења, да би сазнао узроке и смисао онога што јесте, што постоји, што егзистира, или да би у општим појмовима изразио општа начела моралног, политичког, религијског живота.
Хелени, дакле, први почињу филозофирати због тога што настоје да оно што јесте (као неразумљиви, хаотични свет појединачних ствари и догађаја) разумеју као једно свеобухватно биће, оно једно које омогућује да уопште буде могуће све остало, односно, да оно што јесте, властитим мишљењем разумеју на један општи начин.
Дакле, ту могућност филозофирања, Хеленима пружа слобода духа, као иманенција унутрашњег осећаја хеленског човека.
Због свега овога, савремени човек има огроман проблем да хеленску епоху сагледа и схвати на прави начин. Опхрван модерношћу, глобализмом и технолошком супериорношћу, модерни човек је себи поставио скоро па непремостиву баријеру да Хеладу промишља из ње саме, а да при томе то промишљање не буде оптерећено принципима савремености, дакле, принципима које хеленски дух није препознавао.
Када је реч о пореклу самог појма филозофије, на старохеленском филозофија се означавала као љубав према мудрости. Појам је настао спајањем речи Philos (пријатељ, љубитељ) и Sophia (мудрост).
По Диогену Лаертију, Питагора је онај који је први себе назвао филозофом. По Питагори филозоф није мудрац, већ трагалац за мудрошћу, за истином. Он је љубитељ мудрости, јер мудрост и истина могу се налазити само у поседу богова. Смртни људи могу бити само филозофи, љубитељи божанске мудрости.
По Дилсу, први филозоф је Хераклит, а његов живот и његово учење, представићемо у кратким цртама.
Хераклит
Син је Блисонов, из Ефеса највећег јонског града после Милета. Живео је између 535. и 475. г. пре нове ере, у време владавине персијских царева Дарија I и Ксеркса. Хераклит је био краљевског порекла, јер је вукао лозу од античког краља Кодра, чији је син Андрокле био оснивач Ефеса. По тој лози, био је и Платонов сродник. С обзиром на своје аристократско, краљевско порекло, припадале су му и одређене краљевске почасти, којих се Хераклит одриче у корист брата. У једном периоду свога живота, Хераклит је узимао учешће у јавним пословима свога града. Забележено је да је својим саветима тиранина Меланкому успео да убеди да се повуче с власти. Међутим, када су ослобођени Ефешани у својој мржњи прогнали Хермодора, Хераклитовог пријатеља и једног од најугледнијих грађана Ефеса, он се трајно повлачи из јавних послова. Када су га Ефешани удостојили понудом да им напише законе, он и ту понуду одбија, тврдећи да се град неповратно нашао под влашћу лоше владе.
Презревши страсти гомиле, напушта градски живот и трајно се повлачи у природу, препуштајући јој се целим својим бићем, тражећи у њеним ћудима нову снагу свога духа.
Према сведочењима, Хераклит је имао веома чудну и непредвидиву нарав. Био је особењак и намћор, те је због такве своје природе стекао епитет „мрачни“.
Умро је на један веома бизаран начин. По Диогену Лаертију, последњи дани Хераклитовог живота, описани су овако: „И кад је напослетку замрзио на људе и повукао се из друштва и живео је у горама, хранећи се лишћем и травама. И зацело због тога паде у водену болест, па се спусти у град и загонетно стане питати лекара да ли би могли од поплаве направити сушу. А кад га ови нису схватили, закопа се у стају и понада се да ће од топлоте ђубрета вода испарити. Али ни тако ништа не постиже и премину пошто је поживео шездесет година.“
Међутим, постоје и тумачења да је ова, веома ружна верзија његове смрти у основи лажна, те да је производ освете зле гомиле, коју је Хераклит презирао.
Хераклит је први мислилац који је филозофију с пута космологије окренуо ка стварима које више имају везе са животом на земљи.
Главно дело Хераклитово носило је назив „О природи“, док неки извори тврде да се звало „Музе“. Потрудио се да га што нејасније напише, како би у складу са својим презиром гомиле, делу могли да приступе само најспособнији људи. Од целине његовог дела, сачувано је само 145 фрагмената, где се првих 126 сматра несумњиво аутентичним, док је преосталих 19 подложно критици, у смислу аутентичности.
Иако невелика и сведена само на фрагменте, Хераклитова филозофска заоставштина је у великој мери утицала на каснији развој хеленске филозофије.
Такође, дубином своје мисли обликује кретања, како у нововековној, тако и у савременој филозофији, доприносећи утемељењу филозофских дисциплина као што су Онтологија, Антропологија и Етика.
Кључна новина и напредак које Хераклит уноси у филозофију, огледа се у дијалектичком, спекулативном схватању унутрашње структуре оног Једног, по коме бива Све и које је у Свему садржано.
За разлику од Елејаца, чија је филозофија егзистирала на принципу заробљености Бића у себе („Из ничега не настаје ништа“) и која Биће промишља кроз призму спољашњих метафора (Ватра, Вода, Ваздух, Земља) Хераклит уводи појам Не Бића, успостављајући тако принцип Кретања.
Темељним постулатом Хераклитове филозофије можемо сматрати став: биће није ништа друго, него не биће! За њега „све ствари и бивају и не бивају“, тј. оно што је суштина, јесте промена, јединство супротности, односно, јединство бића и не бића.
Принцип кретања Хераклит на један веома пластичан начин дочарава кроз ставове: „све тече (panta rei) и ништа не мирује“ и „два пута у исту реку не можеш ући“.
Филозофија пре Хераклита није могла изаћи на крај са проблемом објашњења кретања, промене, разлике, мноштва. За њега мишљење мора повезивати супротстављене појмове. То значи: оно што јесте, није напросто ни неко биће ни небиће, него се у једном налази то друго, у бићу је небиће, тј. биће и ништа су једно те исто.
Ако мишљење неће да поступа на начин разумских апстракција, онда се као принцип свега мора узети управо то прелажење бића у ништа и ништа у биће, дакле, бивање се намеће као принцип.
Бивање је, дакле, највиши принцип Хераклитове филозофије. Међутим, он је том принципу дао и реални израз, у складу са природно-филозофском традицијом. Тај реални израз се утврђује као ватра.
Принцип Хераклитове филозофије је логички (принцип бивања), а у свом физикалном облику, тај процес је схваћен као општи животни процес, ватра или време.
У исто време за њега се отвара и питање о начину на који логос (општи закон свега) долази до свести, тј. питање о спознавању. Питање је постављено као однос логоса и индивидуалне људске душе, тј. свести, где се однос покушава посматрати као јединство саме бити свести и логоса (бити предмета). Дакле, вечни логос који прожима све што јесте, јесте онај „помоћу кога постајемо разумни“.
Хераклит дакле, својом појавом и својом дијалектиком, појмовима кретања, бивања, посредовања, уноси један нови живот у дотад зачаурену грчку мисао.
Као што рекосмо, његов утицај на каснији развој филозофије те у ништа мањој мери и уметности – немерљив је. Два и по миленијума, његова мисао служи као неисцрпна инспирација људима „од духа“. Управо то трајање, еквивалент је његовог значаја за развој људске културе.
Помоћна литература:
-Хераклит, Фрагменти, Београд 1990.
-Перовић, А.М: Историја филозофије, Н.С. 1997.
Остави коментар