Аутор: Предраг Ђурановић, дипл. инж.
Период пре Берлинског конгреса прате бурна друштвено-политичка дешавања до којих је дошло због конфликта царске Русије са средњоевропским, западноевропским силама и Србијом. Узрок проблема су одредбе мира који је потписан 3. марта 1878. после Руско-турског рата између Руског царства и Турске, у малом месту Сан Стефан крај Истанбула. Овај догађај је поготово погодио Србију, пошто је кнез Милан био одан Русији и њеног цара је гледао као свог природног браниоца. Међутим, када је схватио да након два рата Србије c Турском, Русија као главни интерес има стварање велике Бугарске, путем српског повереника у Петрограду, М. Протића, затражио је информације о тенденцијама руске политике. Помоћник министра спољних послова Николај Гирса даје отворен и директан одговор: „Најпре иду интереси руски, па онда бугарски, па тек после њих долазе српски; а има прилика у којима бугарски интереси стоје на равној нози са руским“.[1] Стварањем велике Бугарске, Русија је рачунала да ће имати велики утицај на ту територију са тенденцијом да она једног дана постане и формално њена. За разлику од тога територију Србије је било теже присвајати, пошто је већ имала своју државу за коју се сама изборила. На основу Санстефанског мира Русија је проширила бугарску територију по целом Балкану дајући јој следеће округе: пиротски, врањски, призренски, видински, скопјански, тетовски, дебарски и друге, скоро све оно што су ослободиле Србија и Црна Гора. Бугарска је добила територију од 163.000 км2 и тако имала 4.000.000 становника што је три пута више од Србије. Црној Гори би се учетворостручила територија, а Србија би се само незнатно проширила. Румунија је добила само независност, иако се од првог дана рата борила раме уз раме са руским војницима.
Након оваквог готово непријатељског става Русије, одлучено је да Србија направи велики преокрет у спољној политици и крене новим правцем, који ће почивати искључиво на заштити својих интереса. Пошто јој није остало ништа друго она прави одлучан, али пажљив и дискретан дипломатски преокрет у спољној политици и за остварење својих циљева тражи дипломатску помоћ од Аустроугарске и Немачке. У овим догађајима су кнез Милан и министар иностраних дела Јован Ристић одиграли кључну улогу. Ристић преузима озбиљну и свеобухватну дипломатску иницијативу и како би ово реализовао одлази у Беч код министра иностраних дела грофа Ђуле Андрашија, како би добио неопходну подршку Аустроугарске за планове Србије. Потом путује и у Берлин код немачког државног канцелара Ота фон Бизмарка са истим задатком. Резултати ове дипломатске активности доносе Србији аустроугарску заштиту и подршку уз благонаклоност Немачке. Све ово је добијено без увреде за Русију, што представља врхунац Ристићеве дипломатске каријере. Како се ни друге европске силе поред Немачке и Аустроугарске нису могле помирити са формирањем велике Бугарске под заштитом Русије у току лета 1878. одржава се Берлински конгрес. На њему је ревидиран спорни уговор у Сан Стефану. Бугарска је смањена, Македонија је враћена Турској, Србији је призната независност и добила је четири нова округа: нишки, пиротски, врањски и топлички. То ће наравно имати своју цену која ће се пре свега огледати у обавези изградње железнице. Помоћник аустроугарског министра барон Швегел захтевао је од Ристића да се пре закључења Берлинског конгреса реши железничко питање, окончају међусобни уговори о трговини, пловидби Дунавом и регулисању Ђердапа. Ристић је пристао на разговоре, поготово о железници, али је рекао да Србија нема, нити може пронаћи потребна средства за изградњу пруге. Ристићу је саопштено да ако прихвати предложене услове, Аустроугарска ће помагати Србију и преко граница Санстефанског мира, а супротном ни те границе неће бити више сигурне, па би и сам Ниш дошао у питање. Руси и Немци, а посебно Французи, саветују Ристића да прихвати све услове Аустроугарске, јер се само уз њену подршку може нешто издејствовати. Ристић констатује: „Призор је жалостан за нас, да видимо Русију у борби са Аустријом – противу нас“.[2] Наравно да је Русија штитила и увећавала територију Бугарске због својих интереса, а не њених, као што је Аустроугарска помагала Србију због својих интереса. Нове границе Србије померене су далеко на исток и југ, па су за градњу железнице настали нови услови. Како је Аустроугарска помогла Србији да добије проширење територије за узврат је претходно склопила уговор са Србијом о железници, трговини и Ђердапу. Све одредбе овог Уговора који је за Аустроугарску био од посебног значаја ушле су у Берлински уговор о миру.
Колико је билo значајно питање изградње пруге говори то да је оно било саставни део свих кључних докумената са Берлинског конгреса одржаног 1878. године. Тако „Српске новине“ објављују текст да је дана 1. јула 1878. године закључен Уговор о миру, којим је поред осталог призната и независност Србије и Црне Горе, уз следеће обавезе:
Чланак XXXVIII
Кнежевина Србија прима од своје стране обавезе које је висока порта уговорила како према Аустро – Угарској тако и према друштву за експлоатацију железница у јевропској Турској, у односу на свршетак и спајање као и експлоатацију жељезница које би се поградиле на земљишту што га кнежевина сад добија.
Потребна концесија за регулисање ових питања закључиће се одмах после потписа овог уговора између Аустро–Угарске, Порте, Србије и, у границама своје компетентности, кнежевине Бугарске.[3]
Уговором са Аустроугарском и наведеном одредбом из уговора о миру, Србији је наметнута обавеза да изгради пругу у одређеном року од три године. Због тога је Јован Ристић српски изасланик на Берлинском конгресу морао одмах у Берлину да закључи Берлинску конвенцију са грофом Андрашијем, пуномоћником Аустроугарске. Пре доласка у Берлин, Ристић је претходно 26. маја 1878. године у Бечу водио преговоре са Андрашијем, који је тада изјавио: „Ниш је чвор железничке мреже Цариград – Софија с једне стране, а с друге Солунско – Митровачке. Једноставна управа је нужна, а ова је сигурна само онда, кад је експлоатација у рукама једне компаније. С тога вам саветујем, да не чините никакве тегобе у овом предмету, ако не желите да доведете у питање своје жеље односно на територијско увећање, па и сам Ниш. Ако бих ја нашао интерес да се одупрем вашим жељама, будите уверени да би нашао одзива код већине Сила, па и у мојој земљи.“[4]
Положај Ристића је био тежак у овим преговорима. Њега је мање бринула експлоатација железница, он је само мислио на финансијске тешкоће око изградње пруга. Експлоатација се могла вршити на три начина:
- Да железницу Србија сама експлоатише
- Да се грађење и експлоатација уступи једном друштву које гроф препоручи
- Да се уступи грађење одвојено од експлоатације, а да Србија сачува независност железничког законодавства
Гроф Андраши је прихватио ово треће решење. Берлинска конвенција између Србије и Аустро – Угарске коју је Јован Ристић закључио са грофом Андрашијем, гласила је:
Чл. I
Одобрава се уговор закључен између Србије и Аустроугарске 26. јуна 1878. године у Берлину односан на железницу, на трговину и на просецање Ђердапа и који овако гласи:
Потписани у име својих дотичних влада, сагласили су се у следећем:
- Влада Аустро-Угарска обавезује се да, у року од три године дана, веже своју железничку мрежу са српском мрежом у Београду. Са своје стране влада српска обавезује се да построји, веже и експлоатира, у сагласности са одлуком конгреса, пројектиране железничке пруге, које ће се пружати ка старој граници Србије код Алексинца с једне стране од Белова[5], а са друге од пута Солунско – Митровачког. Она се у исто доба обавезује, да построји[6] савезну пругу између Београда и Ниша и да оствари њену експлоатацију.
Послови око постројења ових разних група мораће бити окончани у року од три године.
Обе владе настојаће заједнички да се осигура, у овом истом року, постројење и веза са савезним пругама[7] бугарским и отоманским.
Постројења и експлоатација ових пруга биће једнообразни, а правила (регуламенти) на то односиће се, мораће, уколико је могуће подударати се с онима која су у сили и на великим пругама Аустро–Угарске као и на пругама мреже пређашње Румелије.[8]
У овој цељи установиће се у Бечу, одмах по закључењу мира, једна комисија састављена од одасланика Аустро–Угарске, Србије, Турске и Бугарске, којој ће бити задатак: с једне стране да изгради конвенције између више поменутих држава, у цељи да се изврше погодбе (стипулације) које претходе, а са друге стране, да у име дотичних и у границама своје надлежности, руководи и надзирава експлоатацију свију пруга, које се овде помињу.
- Трговински односи између Аустро–Угарске биће тако уређени, како ће колико је могуће, олакшати промет узајамних еспапа и потпомагати развитак тесних и трајних односа између обе земље. С призирењем на особене потребе пограничних округа трговина на граници подврћиће се понаособним прописима. У тој цељи Аустро-Угарска и Србија се обавезују да закључе трговински уговор, који ће одговарати означеној намери.
У исто доба проучиће ће се питање о ћумручком[9] савезу, који би се закључио између обе земље, ако би се то нашло да је корисније по уговарајуће стране.
Обе стране, решиле се оне ма за коју форму, обавезује се, да ће по овом предмету закључити конвенцију одмах по ратификацији мира. Одасланици обе државе састаће се у тој цељи у Бечу четири месеца по овоме року, а и пре ако се може.
- Аустро–Угарска узимајући на себе да изврши послове регулисања оба Ђердапа код Оршаве, а да не тражи финансијске помоћи од Србије, да јој учини све олакшице које би могле бити тражене у интересу извршења послова, у колико би при томе било потребно послужити се привремено српском обалом.
Србија се осигурава у односу на пловидбу кроз Ђердап по ступање, које буде уживао народ највише овлашћен.
Обе се владе обавезују, ако устреба, настати да законодовна тела њихових земаља одобре ову конвенцију.
У Берлину 26. јуна 1878. године
Ј. РИСТИЋ с.р. АНДРАШИ с.р.
Чл. II
У извршењу овог закона пројекти посебних (специјалних) уговора, које би могла Србија с Аустро–Угарском закључити, поднеће се најпре закодавној власти на одобрење.
Чл. III
Овај закон ступа у живот од дана потписа кнежевог.
Закон о грађењу железница од Београда до Алексинца и даље до границе од 12. марта 1875. године важи и даље уколико није овом закону противан.
Препоручујемо нашем министарском савету да овај закон обнародује.
У Крагујевцу, 14. јула 1878. године М. М. ОБРЕНОВИЋ с.р.[10]
Српска влада и народна скупштина су 1878. године у Крагујевцу приликом озакоњења Берлинске конвенције изразили бојазан да се земља финансијски не упропасти, ако се све предвиђене железнице морају израдити у року од три године. Поводом тога Јован Ристић је изјавио: „Берлински уговор донео нам је железничку обавезу, а Берлинска конвенција спасла нам је ратне тековине“. [11]Међутим, ова обавеза није ишла на штету Србије, јер јој је пруга била преко неопходна, у суштини њене одредбе су јој помогле да оствари погодне везе, које су још биле предмет натезања великих сила. Прихватањем ових обавеза Србији је призната независност и постигла је проширење територије. Пошто српски министар није имао статус равноправног учесника Конгреса морао се ослонити на нечју помоћ. Овом приликом Аустроугарска је имала предност у односу на Русију, што је била потпуна новина у спољној политици Србије. Министар Јован Ристић у свом говору од 13.07.1878. године пред Скупштином о уговору каже:
„По уговору Свето–стефанском, имали смо да добијемо један део пашалука новопазарског. Кад сам путујућ у Берлин отишао у Беч, одмах сам чуо од Аустро–Угарског министра иностраних дела, да на тај део не можемо рачунати, јер је то земљиште потребно да се спроводе гвоздени пут, који се прави кроз Босну преко Сарајева да се сајузи са Митровицом и Солуном.“[12]
Што се тиче обавеза о грађењу железница Јован Ристић пред Скупштином каже: „…ово је једна од најнемилијих обавеза које нам је конгрес наметнуо, јер ту морамо да примимо обавезе које не познајемо. Но, конгрес је то учинио по својој сувереној власти и не саслушавши оне на које је терет пренео.“[13]
Треба напоменути да се Берлински конрегрес бавио и питањем Црне Горе, која је са Србијом заједно учествовала у рату готово годину дана. Међутим, одредбама конгреса њој је дупло смањена триторија у односу на ону коју је добила одредбама Санстефанског мира. Још током рата Аустроугарска је опоменула Црну Гору да се не бави освајањем територија у Херцеговини и Санџаку, јер од тога неће ништа добити. Ипак добила је независност коју је коначно признала Порта као и све велике уговарачке силе, које је до тада нису признавале. Проширена је са новом територијом од скоро 5.200 квадратних километара и са нових 116.000 становника. Тако је располагала са укупно 9.433 квадратних километара и 286.000 становника и коначно је изашла на море код Бара. Уговором о миру Црна Гора је добила обавезе у погледу железничких пруга и путева у приморју, али не да приступи њиховој изградњи, већ да их не сме гради без сагласности Аустроугарске. „Српске Новине“ објављују и:
Чланак XXIX
Црна Гора биће дужна споразумети се са Аустро–Угарском о праву грађења и одржавања железничке пруге кроз ново земљиште црногорско.
На овој прузи биће осигурана потпуна слобода саобраћаја.
Црна Гора примиће поморске законе што важе у Далмацији.[14]
На основу берлинске конвенције Србија је морала у одређеном року закључити Бечку конвенцију између Србије и Аустроугарске о међусобној обавези изградњу пруге и она је закључена 28. марта 1880. године. Конвенција је изазвала неочекивано оштру дебату у Народној скупштини и не баш у свему оправдану критику посланика. Пре закључења Конвенције, на састанку Скупштине одржаном 1. фебруара 1880. године у Нишу интерпелисан је председник Министарског савета о железници и трговини са Аустроугарском. На ванредном састанку Скупштине у Крагујевцу одржаном 20. маја 1880. године, Конвенција је критикована у смислу могуће зависности од аустроугарске економске моћи. Сматра се да би то било дугорочно штетно за самостални развитак и судбину српске трговине, пољопривреде и индустрије. Поједини посланици проглашавају Скупштину ненадлежну и предлажу да се организује нека врста референдума, па чак и да посланици положе мандате уколико се право решавања конвенције не пренесе Великој народној скупштини и Књазу. Међутим, већина посланика је одлучила да се о предмету Конвенције дискутује и одлучује. После ове дискусије прочитан је извештај одбора већине Народне скупштине о Железничкој конвенцији. Објашњено је да је Конвенција настала на основу члана 37. Берлинског уговора и да је Аустроугарска помогла да добијемо одређене територије као ратне тековине, а за узврат је тражила пристанак да изградимо железничке пруге. У овом извештају многи проблеми су разјашњени, као на пример да иако је српска влада стајала на другом гледишту, тј. прво уговор о трговини па онда железница, ипак је пристала да прво води преговоре о железници. Конвенцијом добијамо три везе: са Аустругарском, са Бугарском и Турском, која је за нас од највеће важности. Без наведених веза Србија није могла да гради железницу, па је такав услов и поставила, али Аустроугарска је захтевала да се изгради пруга од Пирота до Врања, без обзира на везе. По овом питању долази до спора и прекида преговора, Србија је оптужена да избегава извршење Берлинског уговора, а Аустроугарску подржава немачки посланик. „Српске Новине“ поводом поменутог пишу:
„Немачки посланик у Београду и аустријски министар иностраних дела изјавили су да ће за Србију настати тешки тренуци, ако се не сложи да прими захтеве Аустро–Угарске владе“.
„Предстојало је, по поузданом обавештењу, затварање српске границе од стране Аустро–Угарске“.[15]
Влада није смела да преузме одговорност за овакве последице, јер је од извоза шљива, свиња, вуне и других производа у Аустроугарску остваривала велике приходе. После дугих преговора постигнут је успех пошто је двојна монархија пристала да се огранак железнице од Ниша до бугарске границе не гради пре него што добијемо железничку везу са Бугарском. То је она веза која интересује Аустроугарску, док је Србија заинтересована за везу са Врањем, па даље са Турском за Солун. Веза са Турском је остала нерешена, али нија била под питањем пошто је већ постајала железница од Скопља до Солуна.
Резултат оваквих односа биће и тајна конвенција донета у јуну 1881. године којом Русија признаје анексију Босне, а Аустроугарска припајање Румелије Бугарској. Овом конвенцијом Аустроугарска одобрава Србији да прогласи краљевину, али Србији се намећу тешке обавезе, да угуши све протесте против аустроугарског поседања босанске територије. Барон Швегел је захтевао од Ристића да Србија без претходних услова и споразума преда експлоатацију железнице „Друштву турских железница“ на чијем челу је био барон Херш. Јован Ристић никако на ово није могао да пристане и успео је да одбрани своје гледиште у разговору са аустроугарским министром спољних послова Андријашием. Ово му је пошло за руком зато што се овом железничком питању нису поклапали ни сами интерси Аустрије и Угарске у оквиру двојне монархије. После Берлинског конгреса, задаци и обавезе Србије по питању железнице били су јасни и хитни. Србија је и сама то желела и извршене су многе претходне припреме, али је била притиснута прихваћеним роком који је требало одржати, што није било нимало лако. Требало је пронаћи капитал и предузеће способно да изгради железничке пруге у дужини од око 450 километара. За све то је било потребно време и доста новаца са којима она није располагала.
Коначно после многих проблема на основу уговора са Берлинског конгреса изграђена је пруга на територији данашње Војводине, која је била и пуштана је у следећим фазама:
- Келебија – Суботица у дужини од 3,3 км пуштена у саобраћај 05.12.1882.
- Суботица – Нови Сад у дужини од 101,3 км пуштена у саобраћај 05.03.1883.
- Нови Сад – Земун у дужини од 71,4 км пуштена у саобраћај 10.12.1883.
Након ових деоница следи продужетак од Земуна до Савског моста у дужини од 3,4 км и преко Савског моста и Београда који су пуштени у саобраћај 10.12.1884. године, што је омогућило повезивање са пругом Београд – Ниш, која је свечано пуштена у рад 23. августа исте године.
Овим дешавањима уз закашњење које је узроковано како финансијским тешкоћама, тако и друштвено политичким приликама, испуњене су одредбе Берлинског конгреса у вези изградње железнице. Несумњиво се може закључити да је Берлински конгрес био прекретница у изградњи железничких пруга у Војводини и Србији.
Литература:
- Грујић М., Бундало З., Железнице Србије 120, 130, 150 година, ЖЕЛНИД, Београд 2004.
- Инж. Петар Миленковић, Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850 – 1935), Београд 1936.
- Николић Јездимир; Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова; Завод за НИПД ЈЖ, Београд 1980.
- “Сто година железнице у Југославији, Издање редакције штампарског предузећа Југослoвенских железница, Београд 1951.
- Чонкић Милорад, 100 година железница у Војводини, “НИН“, Београд 1958.
[1] Јован Ристић, “Дипломатска историја Србија“, стр 143, 144
[2] Исто
[3] Српске Новине, бр. 177 од 10. августа 1878. године
[4] Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850 – 1935), Инж. Петар Миленковић, Београд 1936.
[5] Белово, место у Бугарској
[6] Постројење – изградња
[7] „Савезним пругама“ – прикључним пругама, пругама на које се треба везати
[8] Румелија (тур. Rumeli, у значењу „Земља Ромеја“; буг. Румелия) – име које се у Османском царству користило од 15. века за његов западни – балкански део.
[9] Ђумрук (тур. gümrük) – турски израз за царину који се користио у 19. веку
[10] Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850 – 1935), Инж. Петар Миленковић, Београд 1936.
[11] Говор Јована Ристића, одржан пред скупштином 13.јула 1878. године, по повратку из Берлина, без присуства публике
[12] Исто
[13] Исто
[14] Српске Новине, бр. 177 од 10. августа 1878. године
[15] Српске Новине, бр. 123 од 03. јуна 1880. године
Остави коментар