Ауторка: др Александра Колаковић
Повезаност Француске и династије Карађорђевић, а посебно краљева Петра и Александра Карађорђевића, често је потенцирана у широј јавности. Како је краљ Петар учествовао у Француско-пруском рату 1870/71. године и бранио земљу свог образовања, које је стекао на престижној војној школи Сен Сир, евоцира се на пригодним манифестацијама и приликом сусрета званичника две државе. Ипак, потребно је истаћи да је заборављено како су и други Карађорђевићи имали посебан однос према Француској. Једна од тих личности је Божидар Карађорђевић, о чијем животу се, као и о већини тзв. невладајућих Карађорђевића, мало зна и говори у јавности, а део је историје француско-српских односа. Обележавање 160 година од његовог рођења прилика је да се још једном проговори о његовој оргиналној и необичној уметничкој личности и повезаности са Француском.
Када је 2012. године издавачка кућа CLIO публиковала књигу Божид’арт, коју је написао Стеван К. Павловић, некадашњи предавач историје Балкана на Универзитету у Саутемптону, као и гостујући предавач бројних европских универзитета, већ у најави истакнуто је да је реч о једном од заборављених Карађорђевића, а који је за време свог живота био познат у Паризу. И заиста, ако се консултују енциклопедије и лексикони о личностима тога доба, име Божидара Карађорђевића – принца који је одабрао да буде уметник, није реткост. Присутне су и контрадикторне информације о животу овог Карађорђевића, који је имао надимак Bijou d’Art, а који је игра речи на основу имена. Све ово подстиче на потребу да се о Божидару Карађорђевићу и његовим везама са Француском више пише и прича.
Кнез Божидар Карађорђевић рођен је 11. јанаура 1862. године, као други син кнеза Ђорђа Карађорђевића и његове жене Сарке (Саре) Анастасијевић, кћери Мише Анастасијевића. Имао је старијег брата Алексија. Деда му је био кнез Алекса, најстарији син Карађорђа Петровића, оснивача династије Карађорђевића и вође Првог српског устанка. Породица Карађорђевић је након што је кнез Александар Карађорђевић збачен са престола 1858. године живела ван Кнежевине Србије на чијем челу су били Обреновићи. Из Румуније преко Беча, аустријских бања и Швајцарске, након скоро годину дана стижу до Париза 1869. године. Стога је и кнез Божидар већину свог живота провео у Француској. Живот у Француској, у којој се током друге половине 19. века и на почетку 20. века водио динамичан уметнички и културни живот, утицао је да овај Карађорђевић не снива о власти, већ да се препусти духу времена тзв. лепе епохе, уметности, књижевности и писаној речи.
О детињству Божидара Карађорђевића се мало зна. Стеван К. Павловић пише да је заједно са породицом од почетка 1869. године живео на Јелисејским пољима бр. 91. Породица је веома брзо живећи у центру политичког и културног живота француске престонице, која се тих година, као и држава, преображавала прелазећи из монархије у републику, постала део високог друштва. Божидар је тако имао прилику да се као дечак упозна и са Ламартином, који је у својим Путовањима на Исток писао о првом Карађорђевићу. Истовремено, у овом периоду суочио се и са траумом губитка сестре, што је утицало да буде повучен и заљубљеник у књиге. Божидареви родитељи су се често селили тако да је још у овом раном добу мењао места, градове и државе, обишао већи део Европе што је подстакло развој његовог авантуристичког духа у одраслом добу. Од Берлинског конгреса настанили су се у Паризу, где су се породично дружили са руском породицом Башкирцев, чија је кћи Марија као млада талентована сликарка радила у престижној Академији Жилијан.
Након што је завршио Лицеј Луја Великог, Божидар се уписао на Правни факултет у Паризу, који је касније и завршио. Ипак, његова склоност ка уметности утицала је да упоредо развија и свој таленат. Снажан доживљај уметничког постао је касније и његов начин живота. Ишао је на часове сликања и гравире, посећивао Ролов атеље и пратио рад Академије Жилијан. Заједно са братом дружио се са сином Саре Бернар, пратио париска позоришта, помагао Марији Башкирцев, која је полако израстала у примећену сликарку. Кроз пријатељства са Маријом Бишкирцев и Саром Бернар, интелигентан и образован Божидар Карађорђевић, како га је и сама Марија у свом дневнику оценила, улази у познанства, касније пријатељства са познатим личностима.
Божидар Карађорђевић је говорио неколико језика, преводио, држао часове певања и цртања. Радио је и као новинар, ликовни критичар и сарадник стручних часописа, специјализованих издања и енциклопедија. Преводио је Толстоја и Мора Јокаја, мађарског драматурга. Његови текстови публиковани су у најактуелнијим и најтиражнијим француским часописима епохе, као што су Le Figaro и La Revue de Paris. За Енцикопедију Британика (11 издање, III том) написао је биографију своје пријатељице Марије Башкирцеве. О томе како је млада и талентована уметница преминула са само 25 година писао је и поводом двадесетогодишњице њене смрти 1904. године, чиме је негујући успомене одржавао и сећање на њено дело. Писао је за париске листове и о крунисању свог рођака краља Петра I Карађорђевића (A Belgrade, Impression d’un témoin, Le Figaro, 25. 9. 1904), али и о изложбама и сликарским салонима српских и јужнословенских уметника (Прва југословенска изложба 1904). У зрелом добу бавио се дизајном и декорацијом, урадио палете и медаље за Париски атеље. Прва изложба слика, илустрација, акварела, као и дизајнерског накита Божидара Карађорђевића организована је у Београду 1908. године.
Дух боемског, стваралачког и уметничког Монтмартра обликовао је Божидара Карађорђевића. На том простору упознао се са личностима који су обележиле живот Париза у „лепој епохи“. Поред Саре Бернар, између осталих друговао је са Анријем де Тулуз Лотреком, Хугом Волфом, Жилијет Адам, Жидит Готје и Пјером Лотијем. Као успомена на време које је проводио са Лотијем остала је, поред преписке и занимљива фотографија Божидара Карађорђевића, као султана на Лотијевој арапској забави 1889. године. Све што је научио светским уметничким круговима пренео је у своја дела, као што су акварели Непознати пејзаж, Оријентални пејзаж, Капела у Француској, Призор из Мостара, Призор из Венеције или Водопад у Шведској. У овим и осталим делима Божидара Карађорђевића утиснута су и његова путовања од Свете Горе до Берлина, које је фантастично и надахнуто описао Стеван К. Павловић, посебно нагласивши да су та путовања утицала да се Божидар Карађорђевић упозна са идејом југословенства и постане „осетљив на све оно што обједињује Јужне Словене расејане по разним државама“. Ко је боље од једног уметника и припадника лозе Карађорђевић у париским салонима могао да објасни живот Словена притиснутих од стране великих држава и њихову борбу за своју независну и заједничку будућност? Уосталом, можда је било и бољих стучњака за питања Словена у Хабзбуршкој монарихији, као и оних на простору „Европске Турске“, како су Французи називали европске поседе Османског царства, али верујемо да нико није могао на прелазу два века да стекне толику пажњу и наклоност слушаоца, посебно ако имамо у виду да постоје сведочанства да је знао и да уђе у озбиљне дебате и са својим блиским пријатељем Лотијем.
Поред уметности, уживао је на путовањима. Са путовања слао је текстове који су објављивани у штампи, а писао је и књиге. Посебно је важно његово путовање у Индију где је обишао 38 градова. Француски читаоци су захваљујући Божидару Карађорђевићу стекли знања не само о Србији, већ и представе о делеким пределима и њиховим житељима. И данас је интересантна његова књига о народу Индије, њиховој вери и традиционалним церемонијама, као и о пејзажу, клими и грађевинама. Интересовања за уметност одвела су га у Минхен, Дрезден и Берлин, као и на путовања по Италији. Ипак, увек се враћао у Париз, доживљавајући Француску као своју. Као француски војник борио се у походу на Тонкин, због чега је одликован Легијом части. Ипак, није Божидар Карађорђевић заборавио ни Србију. Залагао се за еманципацију Словена, посебно Срба, као и Румуна под влашћу великих империја.
Божидар Карађорђевић је преминуо 2. априла 1908. године у Версају, а сахрањен је на гробљу Пер Лашез у Паризу. Салони и уметнички кругови су остали без свестраног уметника, бројни познати писци, сликари и музичари без пријатеља и династија Карађорђевића без најпознатијег и најевропскијег међу њима. Прожет духом епохе у којој је живео оставио је битан траг у француском и европском друштву. Иако није плански радио на развијању француско-српских веза, вредношћу коју поседује његов рад, несвесно је допринео трајној повезаности. Дело Божидара Карађорђевића, који је поред уметничког рада био и новинар, уткано је у историју европске културе на прелазу два века. Белешке о Индији (Notes sur l’Inde, 1899), које обухватају 182 стране текста и потписане су уметничким монограмом Б.К, данас се чувају у Victoria and Albert Museum. У овом лондонском музеју налазе се и уметнички предмети Божидара Карађорђевића, као што су на пример шест кашика, три ножа за хартију и игла за кравату. Након смрти Божидара Карађорђевића публиковано је његово дело La vie multiple, Nouvelles posthumes (Editions de la Revue mondiale, Paris, 1921).
За све оне које је овај текст о Божидару Карађорђевићу заинтересовао, ево још неколико информација: Мр Лидија Јакшић (као аутор) и проф. др Јелена Тодоровић, припремиле су 2015. године изложбу У трагању за тишином о Божидару Карађорђевићу. Успеле су да од заборава отргну дело и личност Божидара Карађорђевића тако што су јавности први пут представљени сви сегменти његовог рада и живота. Изложбу су пратила предавања и стручна вођења током којих се могло спознати да је дело Божидара Карађорђевића не само важан сегмент француско-српских односа, већ и српске и европске културне историје. Божидареви акварели и уља на платну које је кнегиња Дарија Карађорђевић, супруга његовог брата Алексија поклонила Музеју кнеза Павла, чувају се у Народном музеју у Београду. Лична библиотека Божидара Карађорђевића је на основу поклона кнегиње Сарке Карађорђевић, сада део Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду. Ако вас је овај есеј заинтересовао како је изгледао Божидар Карађорђевић, његов портрет, рад Марије Башкирцев, потражите у збирци Народног музеја у Београду. Биће то још један корак ка незабораву његове уметности и улоге у многоструким културним везама Француске и Србије.
Остави коментар