Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Да бисмо на ваљан начин разумели филозофске токове и учења, настале на тлу хеленског културног простора, а после Аристотела, неопходно је да се у кратким цртама позабавимо духом и начелима епохе у којој те филозофије настају. Имајући у виду да је Александровим ратним походима стара Хелада изгубила битку са историјом, те да је на историјску сцену у све већој мери ступао Рим, усложњавајући тако саму ситуацију са старом Грчком, принуђени смо да овај новонастали моменат разложимо и појаснимо, како би на један јасан начин могли разумети дух новонастале епохе, као и она филозофска учења која су тај дух стварала и обликовала, или пак, била његов продукт.
Епоха о којој говоримо, означава се као хеленистичко-римска епоха или једноставно – хеленизам.
Није на одмет скренути пажњу да сам појам хеленизам нити је постојао нити се на било који други начин користио у том периоду. Појам хеленизам први пут у културолошки дискурс уводи историчар Дројзен 30-их година 19. века, као покушај да њиме сублимира стање духа Хеладе тога доба. Он појам хеленизам изводи из грчких појмова hellenizo (говорити грчки, хеленизовати, чинити хеленским), те hellenismos (опонашати све што је грчко).
У почетку, појам хеленизам је узиман у строго културолошком кључу, да би веома брзо био прихваћен као назив оне историјске епохе која је успостављена македонском влашћу у Хелади, тј. македонском победом над Хеленима у бици код Херонеје 338. г.п.н.е.
Када је реч о крају хеленистичке епохе, постоје две школе мишљења које тај крај одређују на доста међусобно супротстављен начин.
По првој верзији, хеленизам траје од краја 4. в.п.н.е., па све до распада Римске империје. Друга верзија ограничава хеленистичку епоху на сам крај 1. в.п.н.е.
Дакле, хеленистичка епоха се успоставља македонско-грчким, тј. Александровим продирањем на исток, освајањем Персије, Индије и Северне Африке. Плод ових освајања је држава каква до тада нити је виђена, нити је била замислива. Створен је, дакле, један огроман конгломерат различитих народа и племена.
Хеленски полиси су пропали успостављањем такве огромне војно-административне целине, утемељене на војно-монархистичкој организацији, крупном робовласништву, огромним тржиштима, развијеним новчаним прометом…
Међутим, упркос опадању војне и политичке моћи Хеладе, хеленска култура се шири у новоосвојеним територијама као водећа културна парадигма.
Ни Александрова смрт, те распад и деоба царства међу његовим војсковођама, нису успорили продирање и ширење хеленске културе на исток.
Када су Римљани покорили Хеладу и претворили је у своју провинцију, хеленистичка културна експанзија се окренула и према западу.
Још од римског освајања Велике Грчке (друга половина 3. в.п.н.е.) хеленска култура продире у Рим, потискујући до тада доминантну етрурску културу.
Римљани успевају да покоре земље Хелена војно и политички, међутим, сами бивају покорени хеленском културом. Штавише, један посебан културни образац који можемо назвати хеленистичко-римским, Римљани шире западним Средоземљем.
Ничу нови велики културни центри: Александрија, Пергам, Антиохија и Рим, са величанственим библиотекама у Александрији и Пергаму.
На том подручју развија се јединствени хеленски језик, као норматив литерарног језика.
Замајац у развоју добијају све сфере духа, од филологије и науке, па до технике, филозофије и уметности.
Карактер хеленистичко – римске филозофије
Настанком нове, велике и сложене државе, концепт традиционалног хеленског полиса изгубио је историјску битку. Обичајносни свет Хелена је у филозофијама Платона и Аристотела испунио своју историјску сврху.
Разарањем јединствене супстанције живота у полису, настају посебне, међусобно супротстављене сфере политичког, правног, економског, религијског, уметничког и моралног бића човека и његове заједнице.
Хеленистички човек је сада разапет између универзалистичког и космополитског „грађанина света“, на једној страни, те сабијености у сферу приватности на другој.
Тегоба коју таква разапетост ствара, нагони хеленистичког човека да трага за новим идејним парадигмама, које ће му пружити ослонац и смисао у новим околностима.
Сама природа државно-правног и политичког оквира у коме се нашао хеленистички човек, усмерава га ка сфери практичког, тј. филозофско-етичким учењима.
Перипатетичка филозофија се углавном бави интерпретацијом Аристотелових филозофско-логичких становишта, без жеље за дубљим самосталним истраживањем.
Стоичка, Епикурејска и Скептичка филозофија, утемељене на разуму, покушавају да изнађу општа начела као критеријуме истине свега постојећег.
Епикур и епикурејство
Епикур је син Неокла и родио се 341. г.п.н.е. у Атини, а одрастао је на Самосу.
После првог боравка у Атини, па у Калофону, као тридесетдвогодишњак оснива сопствену школу, најпре у Митилени и Лампсаку, да би 306. г.п.н.е.прешао у Атину, где купује кућу и врт, одакле долази и први назив његове школе: „Врт Епикуров“.
Умро је 271/270. г.п.н.е.
Епикур је за себе тврдио да је сам свој ученик, тј. да је аутодидакт. То свакако не значи да није слушао предавања других филозофа или да није изучавао њихове списе. Претпоставља се да је у Атини слушао Ксенократа, те да је био упознат са Демокритовим списима.
Епикур је много писао, а најзначајнија дела су му: „О природи“, „О атомима и о празнини“, „О љубави“… Већина тих књига је изгубљена.
Захваљујући Диогену Лаертију, сачувана су три Епикурова писма: Херодоту (тематика природе), Питоклу (о небеским појавама) и Менекеју (о начину живота). Диоген им придодаје и „Основне мисли“, сачињене од 40 афоризама.
За изучавање епикурејства, од великог је значаја и сачуван рад „О природи ствари“ Епикуровог римског следбеника Лукреција Кара.
Епикурејска школа се одржава 270−44. г.п.н.е.
Епикур своју филозофију дели на три дела: Канонику (Логику), Физику (филозофија природе) и Етику.
Каноника је по Епикуру учење о критеријумима истине и правилима (канонима) спознаје. Три су основна степена спознаје: осећај, представа (prolepsis, слутња, појам, антиципација) и мнење (doxa), а њима се придружују и афекти, као критеријум за практички живот.
Основа свега што држимо за истину, по Епикуру јесте осећај, тј. способност за осећај као осећајност.
Епикурова физика у својим темељним правцима следи Демокритов атомистички систем. Окренута је против произвољног измишљања природних узрока и против празноверја.
Основни принципи Епикурове физике су:
- Ништа не настаје из ничега, нити се нешто претвара
- Космос је увек био овакав какав је, и нема ничега у шта би се могао претворити.
- Космос се састоји из тела и празнине.
- Тела су непроменљива и недељива, тј. тела су атоми.
- Космос је безграничан и по величини празног простора и по броју тела, а бесконачан је и по броју светова у њему.
Епикурова етика представља најзначајнији део његове филозофије, али уједно и највише оспораван, јер га противници оптужују да сврху живота своди на пуко телесно задовољство. Међутим, свако биће тежи задовољству, али задовољство као сврха живота и добро код Епикура није схваћено као раскалашност неразумног живота који би се проводио у неумереним уживањима. Задовољство је садржано у избегавању бола и неугодности, што и јесте претпоставка за тражени идеал непомућености душе. За тај идеал, потребна је одређена разборитост (phronesis) дакле, повезаност принципа добра као задовољства са мишљењем, тј. са логосом.
За Епикура „није могуће живети у задовољству, а не живети разборито, вољено и праведно“. Међутим, исто тако није могуће живети разборито, а да то буде без задовољства.
У том погледу, за Епикура је разборитост поистовећена са моралношћу, са способношћу ваљане равнотеже уживања и болова, дакле, са уравнотеживањем стања људске тежње за задовољством.
Управо због оваквог приступа, Епикурову етику не можемо просто одредити као хедонистичку и егоцентричну, како то често раде његови критичари.
Идеалом мудраца, као идеалом трајне једнакости човека са самим собом у властитој душевној мирноћи и непомућености, Епикур је видео идеал ослобођености човека од страха пред чињеницом смрти, социјалним и божанским силама, али и ослобођености и од пуке пожуде.
Дакле, епоха хеленизма је поставила велике изазове духовности, али и духовност је у мањој или већој мери изналазила одговоре на тај изазов.
Епикурова филозофија и етика, били су један од тих одговора.
Помоћна литература:
- Перовић, А.М.: Историја филозофије, Н.С.1997.
Остави коментар