Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Леонид Григоријевич Ивашов (Област Фрунзе, Киргизија, 31. август 1943) једна је од најистакнутијих личности савремене руске друштвене и политичке сцене. Потомак је декабристе Василија Ивашова, који се родио у многобројној породици у месном совхозу Фрунзе код Бишкека на подручју тадашње Киргишке ССР. Познату Војну академију М. В. Фрунзе окончао је 1974. године, а после тога је постављен за заменика команданта пука у Таманској моторизованој дивизији. Од 1976. године је прекомандован у Централну канцеларију Министарства одбране СССР где је, између осталог, био шеф Секретаријата двојице министара одбране Устинова и Соколова.
Био је начелник Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране Руске Федерације (1996−2001) и у том својству веома ангажован за време НАТО агресије на СРЈ 1999. године, када је, због ставова супростављених тадашњој политици званичног Кремља, стекао велику популарност међу српским и руским родољубима. Његова истраживања се крећу у широком спектру: од класичних геополитичких анализа, изучавања ратних сукоба, до истраживања међународних односа и историјских тема (Остваривање војнотехничке супериорности током Великог отаџбинског рата, наслов је доктората из области војноисторијских наука који је одбранио 1983. године).
Генерал Ивашов је члан Академије за националну безбедност и предавач на Московском државном институту за међународно новинарство, Војној академији и Дипломатској академији Руске Федерације. Један је од оснивача и председник Академије геополитичких проблема која се бави изучавањем концепцијских питања светског поретка, геополитичким перспективама Русије и анализама регионалних тема на тзв. постсовјетском простору. Леонид Григоријевич је велики противник проширења НАТО на Исток и у многим иступима предлагао је алтернативни геополитички одговор Русије која је крајњи циљ сила које граде „нови светски поредак“. Његова првобитна геополитичка полазишта била су заснована на формирању једног „православно-словенског савеза“ који би предводила Русија, уз наглашавање тзв. цивилизацијске компоненте као кључне детерминанте светског поретка. Он је у тако замишљеном поретку посебно издвајао Западну цивилизацију (предвођену САД), затим исламску цивилизацију (која има неколико аспираната на водећу улогу), потом будистичку цивилизацију (конкуренти Кина и Јапан), као и латиноамеричку и афричку цивилизацију које је посматрао као периферне. У неким потоњим радовима приближио се „новим евроазијцима“ залажући се за реинтеграцију постсовјетског пространства, чији би основ био савез Русије и Белорусије, а којима би се временом прикључили Украјина, Јеременија и Казахстан, уз могућност проширења на тзв. „муслиманску компоненту“ и чак постјугословенски простор (Србију и Црну Гору).
Л. Ивашов је аутор више књига међу којима су најважније: Русија и свет у новом миленијуму. Геополитички проблеми (2000), Русија или Московија? Геополитичка димензија националне безбедности Русије (2002), Не журите да сахраните Русију (2003) и др. Поред тога написао је око 700 публикованих чланака. Нарочиту пажњу читалачке публике привукао је 2016. године објављивањем књиге Изокренути свет. Тајне прошлости – загонетка будућности у којој је први пут представио архивска документа КГБ-а и Министарства одбране, која се односе на улогу езотеријских друштава у Совјетском Савезу и Трећем рајху, као и резултате њихових тајних истраживања на просторима Тибета и Антарктика. У овој књизи је, на основу архивске грађе, потврдио чињеницу о којој се дуго шушкало, а то је да лешеви пронађени приликом пада Берлина 1945. године нису посмртни остаци Хитлера и Еве Браун.
Изокренути свет
Да ли је напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез јуна 1941. године био искључиво мотивисан геополитичким разлозима, или је реч о догађају за који, са ове временске раздаљине, можемо рећи да је имао и дубоко конспиролошко значење? Под утицајем којих закулисних сила је злогласни вођа Трећег рајха Адолф Хитлер донео једну такву хазардну одлуку, која је изазвала огромне људске жртве и незапамћена материјална разарања?
Руски геополитичар Дугин у изузетној студији Конспирологија нуди занимљиву – алтернативну верзију догађаја који су претходили 22. јуну 1941. године. Према Дугиновој теорији унутар Трећег рајха постојалe су две међусобно супростављене геополитичке и езотеријске структуре које су се бориле за превласт. Једна структура била је везана за атлантске центре утицаја (међународно банкарско братство), док је друга – евроазијска структура унутар Рајха била везана за сличне структуре у Совјетском Савезу, истичући да је „мирна слика Европе“ могућа једино уколико се успостави „континентални савез“ са Совјетски Савезом. Пакт Молотов – Рибентроп из 1939. године представљао је тријумф такве геополитичке оријентације, коју су, по Дугину, вештим маневрима „агенти атлантизма“ срушили у јуну 1941. године. Тада је езотеријском терминологијом речено „Небиће однело победу над Бићем“.
Књига Леонида Григоријевича Изокренути свет. Тајне прошлости – загонетка будућности (објављена у Русији, 2016) не само да потврђује Дугиново конспиролошко виђење предисторије Другог светског рата него иде и корак даље у разјашњењу једне мистерије. Позивајући се на декласификовану архиву КГБ-а и Министарства одбране, генерал Ивашов указује на план групе немачких генерала да још 1938, уочи чехословачкe кризе, свргну Хитлера, уз напомену да је Минхенски споразум, пре свега био последица „неочекиваног“ повлачења Британаца и Француза. За Ивашова нема дилеме да је и „пад Француске“ за свега три недеље појачао стварање мита о Хитлеровој непобедивости и био психолошки важан део припрема за ратна дејства. Али сви ови догађаји били су у основи еманација једне шире игре коју су у позадини креирала утицајна тајна друштва са својим скривеним симболима, мистичним ритуалима и езотеријским циљевима. Њихова окултна шифра је била Наслеђе предака што је уједно и назив института који је основао чувени немачки геополитичар Карл Хаусхофер.
У оквиру овог института постојала је масонска нацистичка ложа која се посебно занимала за разраду мистичних истраживања која су се одвијала у једном затвореном кругу научника. У средишту свих експедиција налазио се Тибет чији су древни манускрипти разјашњавали, између осталог, и тајну историју човечанства. Делује готово невероватно, али средином двадесетих година на Тибету је боравио Јаков Бљумкин, један од најпоузданијих следбеника Лава Троцког. За време боравка на Тибету он је, по свему судећи, стекао увид у неке од највећих светских мистерија, посебно оних које се односе на тајна и до тада непозната оружја и технологију њихове израде. Своја сазнања је пре него што је убијен у Совјетском Савезу 1929. године, пренео лично Троцком, али и челницима немачке војне службе који су његове увиде даље разрађивали. Занимљиво је да Стаљин о Бљумкиновим акцијама на Тибету ништа није знао. Мада нема поузданих показатеља, нема сумње да је Хитлерово окружење било опседнуто тајнама Тибета, али и Антарктика, о чему уосталом сведоче бројне експедиције из тридесетих година. Појава НЛО повезује се са активностима нацистичких езотеријских друштава. Летећи тањири, према овој хипотези, настали су у тајним лабораторијама „нацистичке окултне науке” која иако поражена у Другом светском рату, настоји да успостави „светски поредак Четвртог рајха”, применом метода „алтернативне технологије”. Реч је о посебним магијским средствима, разрађеним у тајним лабораторијама Рајха и после пораза Немачке у Другом светском рату. Занимљиво је да су први летећи тањири уочени, од енглеских пилота 1944. године, као и да од тада интересовање за њих не престаје.
Немирна васиона
Књига Леонида Ивашова Изокренути свет на чудан начин потврдила је најекстравагантније хипотезе о судбини Хитлера после Другог светског рата. Најутицајнији теоретичар нацистичког езотеризма био је познати чилеански дипломата и мистик Мигуел Серано. Његове хипотезе о настанку света су типично гностичке, односно засноване су на становишту о Стварању као катастрофи. Историјски процес, после тога, непрестани је сукоб добра и зла. Према овој интерпретацији оличење силе зла је Демијург који ствара „концентрисану Васиону”која држи у ропству „трансцедентне енергије еона”, од којих је један део случајно доспео у ропство, док је други део у ропству из солидарности са првобитно заробљеним еонима. Једно од заробљених бића била је земља Герда, док је микрокосмички еон био првобитни човек Адам који је најпре боравио у северној земљи Хипербореји. Серано истиче да су услед пада комета Северни и Јужни пол заменили места, па је том приликом дошло до пресељења Хиперборејаца ка југу. Једна група Кромањонаца живела је у Европи, док је друга група основала цивилизацију у пустињи Гоби. Силе злог Демијурга све време настојале су да униште цивилизацију Хиперборејаца. У Серановој теорији, улога Демијурга додељена је јеврејском народу, па отуда не чуди наглашени хитлеризам аутора за којег је вођа Трећег рајха „последњи аватра”, a његови СС одреди поседници нарочитих езотеријских знања, односно следбеници „хиперборејске цивилизације”.
Серанова „немирна васиона” само је наизглед екстравагантна теорија, тим пре јер је чилеански дипломата био веома обавештен човек. Али кренимо редом. Серано је најпре заступао теорију о летећим тањирима – као нацистичком тајном оружју које представља „астрално тело Аријаца луциферата”. Помоћу НЛО маја 1945. године Хитлер је евакуисан из Берлина. У Серановој конспиролошкој разради нова Хипербореја налази се у Средишту земље која омогућава постојање правог органског живота. Тзв. Шупља земља представља пребивалиште будуће расе подземних Аријаца и у њу се може доспети кроз систем планинских пећина на Хималајима, Тибету, Памиру, Андима, Карпатима, али улаз постоји и на половима Арктику и Антарктику. Најзанимљивија тврдња је да је Антарктик последње пребивалиште Хитлера, чије су експедиције током тридесетих година прошлог века откриле чудовишне просторе са топлим ваздухом који омогућавају нормалан живот. Серано тврди да је одлазак Хитлера на Антарктик „последњи чин магијског спајања са подземним Аријцима“. Ова конспиролошка теорија посебно је занимљива ако се у обзир узме још једна занимљива хипотеза, о томе да је пораз нацизма на материјалом плану била неминовност на путу његовог планетарног тријумфа на духовном плану. Овоме у прилог свакако иду и припреме које уочи рата у Хамбургу обављао чувени поларни исраживач Давид Берд који консултује посаду брода „Швабија“ по питањима климе Антарктика, особинама понашања човековог организма у условима крајње ниских температура, о биолошким ресурсима региона итд. Конспиролошке верзије тврде да је управо тамо посада подморнице У-530 сакрила реликвије Трећег рајха, међу којима и Свети грал, као и да је Антарктик после рата био последње Хитлерово уточиште. Књига генерала Ивашова у вези с овом темом нуди на увид велики број докумената из строго чуване совјетске архиве. Уз то Леонид Григоријевич нуди и потпуно нову верзију битке за Берлин чији је смисао био у освајању архива Института Аненербе чија је документација чувана као највећа државна тајна у совјетском периоду.
Четврти рајх
Деведесетих година прошлог века догодила се радикална промена светске геополитичке парадигме. Упркос обећањима датим последњем совјетском председнику Михаилу Горбачову, Западна војна алијанса је почела да се шири на Исток и опасно приближава границама Русије. Прозападна кремљовска политичка структура није ни настојала да спречи реализацију овог сценарија, тако да је дојучерашња велика империјална сила била практично на коленима. Агресивна политика НАТО на постјугословенском простору изазивала је посебно подозрење у структурама руске армије којима је било јасно да је делу модел трансформације Западне војне алијансе у офанзивну организацију која се спрема за војно деловање изван граница своје формалне одговорности. Наиме, простор некедашње СФРЈ био је претворен у једну врсту експерименталног полигона за испробавање различитих војних, политичких и правних преседана које је, показало се, НАТО касније примењивао и у другим деловима света (Ирак, Авганистан, Либија, Сирија).
Од јесени 1996. године, у оквиру својих службених дужности, Ивашов је био дубоко укључен у ситуацију на Косову. Био је добро упознат са стањем у региону, стално је комуницирао са високим војним и званичницима разних земаља, укључујући и земље НАТО. Више пута се састајао са председником СРЈ Слободаном Милошевићем и учествовао на многим међународним конференцијама. Запослени у његовом одељењу радили су у посматрачкој мисији ОЕБС-а на Косову. Затим је 1998. године основан и посебан аналитички центар у Главној управи на чијем је челу био генерал Ивашов. Основни задатак овог центра је било прикупљање различитих информација у вези са плановима Запада и шиптарских сепаратиста на Косову и Метохији.
Када је у марту 1999. године отпочела брутална НАТО агресија на СРЈ, овај аналитички центар пажљиво је пратио ток војних операција и ситуацију на терену. Основна идеја била је да после окончања ратних дејстава Русија има свој посебан сектор на Космету. Због свега тога руска војска је извела чувени дестант на приштински аеродром Слатину, али је због издаје руководства (Јељцин и Черномирдин) овај план осујећен, а Срби остављени на милост и немилост западним силама и њиховим шиптарским савезницима. У каснијим исповестима о овим догађајима, генерал Ивашов је тешко оптуживао и поједине високе генерале у руској армији, истичући херојску одбрану СРЈ од вишеструко надмоћнијег непријатеља. На позив председника Милошевића генерал Ивашов је био један од кључних сведока његове одбране у Хашком трибуналу. Од тада до данас Леонид Григоријевич је непрекидно коментарисао дешавања у јужној српској покрајини која је практично претворена у америчку војну базу која треба да контролише Европу и делује противно руским интересима на ширем подручју Евроазије. Ивашов је посебно негативно коментарисао недавно отварање војне базе у Црнуши на северу Косова и Метохије као отворену подршку америчких војнополитичких структура шиптарским терористима. На сличан начин генерал Ивашов је анализирао и провокативне акције украјинских сепаратиста на истоку ове земље, указујући на старе америчке планове дестабилизације постсовјетског простора које је подробно описао Збигњев Бжежински у својој знаменитој студији Велика шаховска табла (1996). Америчке планове у Европи и Русији окарактерисао је као стварање новог Четвртог рајха.
Ка новом евроазијству
Леонид Григоријевич се после пензионисања јуна 2001. године посветио слободнијем друштвеном и политичком ангажману. Мада је поздравио одлазак Бориса Јељцина с положаја председника и даље је заузимао критичку дистанцу у односу на политику руске власти. Посебно је упозоравао на покушаје уништавања руске државности, војноиндустријског комплекса, али и традиционалних друштвених вредности заснованих на припадности православљу и словенској култури и цивилизацији. У време настанка овог текста велику пажњу не само руске јавности изазвао је његов позив председнику Путину да поднесе оставку због могућности војног сукоба између Русије и Украјине ( фебруар 2022). Као веома искусан војни стратег посветио се изучавању геополитичких проблема с којима се Русија суочавала на почетку новог миленијума.
Његова првобитна геополитичка полазишта била су заснована на формирању једног „православно-словенског савеза“ који би предводила Русија, уз наглашавање тзв. цивилизацијске компоненте као кључне детерминанте другачијег и праведнијег светског поретка. Он је у тако замишљеном поретку посебно издвајао Западну цивилизацију (предвођену САД), затим исламску цивилизацију (која има неколико аспираната на водећу улогу), потом будистичку цивилизацију (конкуренти Кина и Јапан), док је латиноамеричку и афричку цивилизацију посматрао као периферне. У својим каснијим радовима настојао је да своја првобитна геополитичка гледишта уклопи у све популарнију доктрину новог евроазијства. Ипак за разлику од неких радикалних поборника ове доктрине заступао је становиште о постепеној реинтеграцији постсовјетског простора која би најпре обухватила интеграцију Русије и Белорусије, затим у другом кругу Украјине, Јерменије и Казахстана, док би тек у трећем кругу у обзир дошло укључење „муслиманске компоменте“.
Мада су теорије генерала Ивашова многима изгледале нереално, нема сумње да смо савременици управо такве траснформације постсовјетског простора о којој је својевремено писао. Наиме, савез Русије и Белорусије је нова стварност, док су дешавања у Карабаху (2020) и Казахстану на почетку ове године показала велики значај евроазијске војно-економске интеграције за елементарну стабилност ових држава. Што се муслиманске компоненте тиче, након америчког повлачења из Авганистана и руске интервенције у Сирији, позиција Русије у зони Исламског хартланда је веома ојачала. Разуме се да је ту и Кина као суперсила која обезбеђује мирну слику истока Евроазије и као таква свакако представља ноћну мору за силу с оне стране Атлантика.
За читаоца радова генерала Ивашова посебно занимљива су његова опажања о карактеру савремених ратова, посебно у условима светске енергетске кризе. Наиме, Ивашов је изнео интересантно гледиште о мотивима руског војног ангажовања у Сирији где су били угрожени пословни интереси „Гаспрома“. Из истих разлога је изазвана криза у Украјини на коју утичу пројекти три гасовода. Реч је о ресурсима откривеним у Перијском заливу 2000. године где су откривене највеће резерве гаса на планети, процењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Тада је две трећине овог богатства отишло Катару а једна трећина Ирану. Јасно је да Катар није био у стању да валоризује овај ресурс па су америчке и британске компаније настојале да гасовод из ове земље пројектују преко територије Сирије у Турску која је била замишљена као главни оператер у снабдевању Европе. Ту је важну улогу играла и Саудијска Арабија, затим Иран и у позадини САД. Све то било би могуће уколико би се европско тржиште ослободило руског гаса. Због тога је изазвана криза у Украјини, али и проблеми с реализацијом пројекта Северни ток 2. На крају додајмо да је генерал Ивашов носилац многих ордена, укључујући и српску Златну медаљу „Милош Обилић“.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Конспирологија, Логос, Београд 2008; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011; Леонид Ивашов, Изокренути свет, Москва 2016 (руско издање); Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар