Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
У претходном периоду смо представили неколико занимљивих мислилаца хеленске епохе који су, сваки на свој начин, умногоме допринели развоју духа Хеладе. Хераклит, потом софисти Протагора и Горгија, те Епикур, сигурно нису ниво Сократа, Платона и Аристотела, међутим, и њихова учења су од велике важности, како бисмо дух хеленске и хеленистичко-римске епохе могли сагледати у једном потпунијем светлу.
Овај текст има за циљ да приказујући последње раздобље античке филозофије кроз призму неоплатоновске школе, те њеног главног представника Протина, заокружи једну епоху дугог трајања, историјске турбулентности и огромног духовног бенефита за целокупну људску културу, нарочито за европску културну баштину.
Коначну тачку на приказ античког историјско-филозофског трајања, ставићемо у наредном тексту, у коме ћемо „портретисати“ Александра Великог као ван сваке сумње централну историјску фигуру, која својом појавом, деловањем и историјским значајем, не само да хеленску епоху дели од хеленистичко-римске (у историјском смислу) већ и обе ове епохе спаја и повезује (у културолошком смислу) отварајући старој култури нове просторе ширења и утицаја.
Вратићемо се сада основној теми нашег приказа, дакле, неоплатонистичкој филозофији, која је несумњиво ставила тачку на целокупну античку филозофију, али, уједно и отворила пут и поставила неке од постулата надолазеће хришћанске епохе.
Неоплатонизам
Као што рекосмо, неоплатонизам представља последње раздобље хеленистичко-римске па самим тим и целокупне античке филозофије. Неоплатонизам представља довршавање изворних принципа свеукупности античке филозофије, али и копчу са надолазећом епохом хришћанства, те духом и принципом које нова епоха доноси.
У неоплатонизму филозофија стоји на оном становишту у коме самосвест саму себе разуме као оно што је апсолутно.
Неоплатонизам поставља оно што сматра истинитим у један изграђени интелигибилни свет, али на тај начин што излази из става субјективности – у оно објективно. То објективно није свет појединачних спољашњих ствари, него је апсолутна објективност коју мишљење покушава спознати кроз себе само, јер себе почиње разумевати као дух. Дакле, самосвест човека себе разуме као апсолутну бит, духовну бит. Та апсолутна бит је оно вечно, које је себи једнако, али које прелази у нешто друго (свет) и враћа се из њега у себе као самосвест.
Ова идеја једног (као Бога) која прелази у друго (свет), да би се из њега вратило у себе (самосвест, апсолутни дух) јесте идеја која се прво јавља у хришћанској религији. У филозофском облику се ова идеја јавља код јеврејског платоновца Филона: бог није субјекат него кретање прелажења у Логос, кретање које је његова бит и вечна нужност. Неоплатонизам развија ту идеју користећи елементе ранијих филозофија у којима је мишљен идентитет и разлика Једног и Мноштва: питагорејску идеју разлике као trias (три), Платонову идеју мишљења једне недељиве супстанције и дељиве, разнолике супстанције и мешања као њиховог враћања у јединство, те коначно, Аристотелову идеју energeia (мишљење које мисли само себе, као оно конкретно и божанско).
Темељ неоплатоничарске филозофије стога почива на идеји да се супротно хеленистичко-римском „губљењу света“ и супротстављању објективитету света, развије један свет идеја у коме ће бити помирени спољашњи и унутрашњи свет. Тај свет идеје јесте Бог, али не као апстрактна идеја, већ као конкретни живи дух, делотворност која је оно једно, али које исто тако прелази у Друго, те се из тога другог враћа у властито јединство. Бог је разлика у себи која се у себе враћа, он је манифестација, оно посебно (које се такође зна у својој божанској апсолутности и идеалности). Свет и човек су један моменат самога бога, његова упосебљеност која није пантеистички губитак бога у посебним стварима, већ његово стално живо враћање у себе.
Неоплатоничари су као основу своје филозофије узели Платонову идеју „суштина у свести је суштина свести“, тј. оно опште које се налази у мишљењу добија значење апсолутне бити свега. Следећи такође и Аристотела, они ову идеју продубљују: апсолутно биће они схватају као самосвест која се налази и у појединачној људској свести.
Плотин
Зачетник неоплатонистичке филозофије је Плотин из Ликопоља у Египту. Рођен је 203/204. г.п.н.е., а умро је 269/270. г.п.н.е. у Кампанији. Прва филозофска знања стиче у Александрији, а потом код Амонија Сакса. Са четрдесет година долази у Рим, где стиче наклоност цара Галијена кога убеђује да у Кампанији оснује град Платонополис у коме би реализовао Платонове политичке идеје. Услед дворских сплетки, план није доживео реализацију. Поштујући дуго жељу свога учитеља Амонија да своје мисли не бележи, Плотин релативно касно почиње да пише. Плотинов ученик Порфирије уређује његове списе поделивши их у шест књига, сваку са по девет глава. Зато се његови списи називају Енеаде (деветице).
Почетни став Плотинове филозофије јесте сагласност душе са самом собом или чисто мишљење. То је екстаза у којој се душа ослобађа личне, појединачне свести да би се окренула спознаји апсолутног бића, тј. властитом појму апсолутне бити свега. Бит бога представља самомишљење и та је бит присутна у мишљењу, тј. само мишљење јесте оно божанско. Мисаона садржина која се спознаје у екстази јесу три принципа: Једно, nous и душа.
То Једно као прво или бог за Плотина јесте чисти битак, основ и узрок свега појавног бића, апсолутна стварност која се налази у њему. Бог је јединство као суштина свих суштина, тј. битак. Једно је самом себи довољно, мера је и граница свега, јер из њега потичу nous и супстанција, душа и живот, делатност ума. Оно само није ништа од онога чему је оно принцип. Оно се не може спознати, јер остаје у самоме себи. Једно (бог) надилази свако биће и пре је сваког бића. Он је чврста веза свих бића, али увек остаје једнак себи.
Прва еманација бога јесте ум, као чисто двојство, dias. Постојање ума није промена бога, него његов непосредни одсјај (исијавање). Ум је умно посматрање себе самог и бога. Његову садржину чине идеје: мишљење има за предмет само себе.
У уму Плотин разликује само мишљење (nous), оно што се замишља (noeton), и мисао (noesis). Ствари које егзистирају јесу појмови које ум замишља, те се у том замишљању састоји њихова егзистенција.
Друга еманација Једног јесте душа. Плотинова идеја душе слаже се са Платоновом идејом космичке душе. Она представља спој између мисаоног и чулног света. Због тог двојства, Плотин дели душу на вишу и нижу душу. Прва је ближа уму, док је друга душа појавног света. Из космичке душе потиче и људска душа, која је такође подељена на део који припада nousu и део који припада телу.
Плотин заговара становиште бесмртности душе.
Последња еманације јесте материја. Плотин материју схвата као потамњење исијавања светлости Једног, као недостатак светлости. Плотин материју схвата као принцип зла.
Циљ душе јесте уздизање из њене заједнице са телом, тј. материјом.
- Први степен уздизања душе јесте њено очишћење (katharzis), чиме човек стиче политичку врлину.
- Други степен уздизања јесте ослобађање душе од чулне спознаје и окретање ка уму (бављење филозофијом и науком).
- Трећи степен води душу ка сједињавању са умом.
- Четврти и врховни степен уздизања јесте постизање мистичког јединства с богом, у екстази.
То не значи да душа излази негде напоље како би се сјединила с богом, јер бог је свеприсутан. Сједињавање је највеће удубљивање душе у саму себе.
Највиши циљ живота по Плотину постаје, дакле, мистичко искуство сједињавања с богом.
Када је реч о другим представницима неоплатоничарске школе, овде ћемо поменути још двојицу.
Порфирије (232/3-301) родом из Тира. Познат је као непосредни Плотинов ученик. Порфирије систематизује Плотинове списе и пише његову биографију. Познат је и по томе што је написао 15 књига против хришћана, сматрајући хришћанство простачком и нелогичном религијом.
Прокло (410-485) је био најзначајнији представник атинске неоплатоничарске школе. Аутор је списа „Елементи теологије“ и коментатор Платонових дела. За разлику од Плотина, Прокло материју не сматра принципом зла јер и она је од бога, као нужни услов настојања света. Бог је по њему недостижан за људска чула и разум.
Зато Прокло развија учење о мистичком стапању човека с богом. То је процес супротан процесу божанске еманације. Проклова тријада мистичког стапања с богом иде следећим редом: eros – истина – вера. Ерос припрема човека за екстатичко стање, истина га приближава божанском начелу, а вера остварује стапање с богом у мистичкој екстази.
После одлуке цара Јустинијана из 529. г. да забрани изучавање филозофије у Атини, неоплатоничари прелазе у Персију. Иако су се недуго потом и вратили, то је било време дефинитивног краја филозофије у Атини, али уједно и крај целокупне античке филозофије.
Остави коментар