Први део
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Монашки призив, као специфичан вид религијског живота постоји у хришћанству, али и још неким религијама. Међутим, специфичност хришћанског монаштва је таква да је оно врло рано по свом настанку почело да се шири и на исток, али и на запад. Иначе, сам термин монах потиче од грчке речи μοναχός и значи сам, једини или усамљен(ик). Монах, односно монаштво, представља, дакле, по својој суштини својствен вид хришћанског живота, у коме монах или монахиња полажу завете целибата (безбрачности, девствености), сиромаштва (немања личне имовине) и послушања у монашкој и црквеној хијерархији. Од почетака монаштва заступљена су основна два принципа монашког живота: прво је општежиће или киновија, тј. живот у заједници организованој по одређеним правилима (манастир), као и анахоретски, односно пустињачки начин монашког живота, којег данас има много мање.
Интересантно је приметити да је монашка идеја почела да се развија посебно у време великих прогона хришћана, од краја III века па на даље, односно за време римских царева Деција, те Диоклецијана. Тада је идеја аскетског, анахоретског живота, попримила још строже облике, и јавља се најпре у Египту, где је оштрица прогона била најјача и најизразитија. Први пустињаци живели су у примитивним кућицама, као и у пустињама и пећинама. Они су живели сами, али су се ослањали на међусобну помоћ и подршку, те се временом формирала и заједница ових пустињака. То наравно не значи да индивидуалног, испосничког и пустињачког живота више није било, напротив, жеђ за изолацијом од спољног света и жудња ка посвећивању Богу и животу по његовим законима освајала је многа срца. Међутим, Киновија, заједница људи који су одлучили да оставе свет и посвете се духовном уздизању и животу постала је основно обележје оног начина живота у цркви који се означава као монаштво, односно редовништво или калуђерски живот. Тако су заправо настали манастири, који су до данашњег дана прва асоцијација на монаштво.
Шта су основна обележја монашког живота? Манастири, односно монашке заједнице формирају се по правилу у пустињи, односно на неком недоступнијем простору, планини, неприступачном подручју, или каквом другом изолованом простору. Разлог томе је веровање да је најпре на таквим местима монах у стању да се најбоље усредсреди на оно што је и главни подстицај одласка у изолацију овакве врсте – да буде ближи Богу и да се, како се верује међу монасима, заиста и споји са њим кроз пост и молитву. Наравно, то не значи да су монаси у потпуности одвојени од света. Али, монашка заједница, пустиња (односно манастир касније) представља управо такав тип друштвеног система где су монаси позвани најпре на љубав према Богу, узрастање у хришћанској вери и молитви, али и на љубав и добар однос према ближњем – односно другом монаху или монахињи са којим се живи у заједници. Монашки свет почива на другачијим правилима од световног, то се чак односи и на саму Цркву у раном средњем веку, било на истоку или западу. Литургијски (богослужбени) живот монаха је интензивнији, они по правилима морају и више да посте и да се моле Богу, и монашка заједница, односно заједница пустињака, представља уистину специфичан вид повезивања људи који теже истом хришћанском идеалу. Наравно, од самих почетака монашке заједнице су биле строго полно одвојене на женске и мушке, а та подела опстаје до данас.
Настанак монаштва уско је везан и са реформама унутар самог Римског царства и његовом христијанизацијом током владавине цара Константина I Великог и уопште током IV столећа. Хришћанска је вера, осам деценија након тзв. Миланског едикта, односно толеранције која је гарантована хришћанима, те враћања имовине младој цркви, постала званична државна религија, а наслеђе преобраћеног цара Константина Великог постала је и црква која се незадрживо ширила и постајала једна од кључних државних институција без чије се подршке цареви нису могли успињати на власт. Не заборавимо и да је улога хришћанске цркве постала доминантна у средњем веку и да је црквени утицај, посебно на западу Европе, али и у источним крајевима Старог континента и Леванта, био често одлучујући. Живот се, временом, мало по мало, све више заснивао управо на постулатима хришћанске вере и црквене догме. Немалу улогу у томе имали су баш монаси.
Монашки покрет у раном средњем је предводио низ угледних монаха и црквених отаца позне антике и раног средњег века, посебно у Египту и на Блиском истоку. Почетком IV века Свети Антоније, који је и сам једно време живео усамљеничким животом, основао је прву манастирску заједницу у пустињи. Антоније је био рођен око 251. године, у време великих прогона хришћана од стране римског императора Деција. Антоније је, по многима, заправо први монах, пустињак, односно отшелник, како сведоче њему савремени извори. Јасно је да у време Светога Антонија нема неког непрекидног континуитета пустињачког живота, те да су поред њега постојали у Египту и други пустињаци које су водиле сличне идеје, међутим, Антоније је остао упамћен као први отшелник, те ако не оснивач, оно зацело утемељивач монаштва. Његово житије сведочи да се преселио у једну шталу у подножју свог ранијег имања, које је претходно распродао, оставивши део средстава да обезбеди своју сестру. Са тридесет и пет година прешао је Нил, односно отишао је у пустињу, где је провео пуних двадесет година, затворен у једној тврђави где су му само двапут годишње доносили хлеб. Занимљиво је да његов духовник није пошао са њим у пустињу, јер то тада није била пракса. Житије Светог Антонија дело је још једног великог црквеног оца Атанасија Александријског и надаље сведочи да су га две деценије након одласка у пустињу, када су насилно отворена врата Антонијеве тврђаве, људи затекли физички (а свакако пре свега и духовно) крепког и нимало нарушеног општег здравственог стања. Беху му сачувани зуби, удови су били гипки и покретни, све у свему телесно је потпуно био здрав. Наравно, ово је ипак хагиографски спис. У њему има много легенди и традиција. Житија имају и велику дидактичку намену, да усмере превасходно монахе, али и све друге ка ономе што писац житија сматра истинитим хришћанским животом и правом вером.
Упркос свему томе, правим оснивачем монаштва се сматра Свети Пахомије који је до своје смрти 345. године основао већи број и мушких и женских манастира на југу Египта. Родитељи су му били пагани а сам Пахомије је у младости био војник који је учествовао у ратовима цара Константина Великог против узурпатора Максенција. Тада је сазнао од хришћана за њихову веру и за Исуса Христа, и када је видео хришћански живот, пише његово житије, Пахомије се крстио и отишао у Тиваидску пустињу, тадашњем угледном подвижнику и аскети Паламону, код кога се десет година подвизавао и узрастао у вери, како се то у хагиографији каже, односно стасавао као монах. Временом је почео да оснива манастире, а цифра од неколико хиљада монаха, иако зацело претерана, сведочи да је започео опсежну организацију бројних манастира у Египту. Донео је и прва правила чије су основне карактеристике заједничка молитва и рад, као и живот у веома строгој једноставности манастирских општежића. Монашка правила Светога Пахомија су такође предвиђала да сви манастири буду под административном управом манастира у Табени, првој монашкој заједници. Игуман ових манастира постављао је друге игумане, и имао надлежности над њима. Сличну праксу, готово седам векова доцније, преузео је и (бенедиктински) клинијевски покрет на западу Европе.
Манастири које је основао Свети Пахомије били су у долини Нила, а изгледа да је око 321. године основано и неколико женских манастира. Извесно је да је Пахомије преко пута Тисмене на другој обали Нила основао један женски манастир. Ови египатски пустињачки манастири по много чему су личили на војне логоре, са бедемима, келијама у којима је било по тројица монаха, као и простор за богослужење, за који се користио термин зборница. Поред тога помоћне зграде у овим првим манастирима биле су трпезарија, пекара, болница, као и неколико домова. Свака ова зграда, односно јединица у оквиру манастирске заједнице, имала је неку врсту свог управника или настојатеља, са старешином-економом на челу. Земља се обрађивала изнад манастирских зидина, а само искусни монаси су се бавили пословима са спољним светом. Пахомије се противио да било ко од братије буде хиротонисан за свештеника, јер је сматрао да је свештенство почетак властољубивости. Тако су братију Пахомијевих манастира у почетку причешћивали оближњи свештеници. Временом је највећи манастир постао Фау, а значајан је био и Тавенисиот. Установљен је и Пихнумски манастир. Према неким несигурним подацима, број монаха је растао и до седам хиљада. Пахомијева Правила, без обзира што нису јединствен спис, дају слику манастира као једне врло строге заједнице, али је сам Пахомије инсистирао на образовању и милосрђу. О дидактичкој и едукативној сврси монаштва и Пахомијевих Правила, сведочи и податак да ако би неки неписмен младић одлучио да ступи међу монахе, требало је најпре описменити га, научити да чита и пише, и то је чак морао да савлада и велике делове Светог Писма.
Свети Пахомије је умро 346. године, али је истовремено живео и подвизавао се још један отац савременог монаштва, веома строги подвижник и Пахомијев савременик, Макарије Египатски. У световњаштву је био посластичар, али је са готово четрдесет година отишао у пустињу. И његово житије сведочи о строгом монашком животу који је водио. Пише чак и да кувану храну није јео седам година, живећи на биљкама и сам у дубокој пустињи и осами, а покушао је чак и да савлада и сан, не спавајући готово двадесет дана. Сусрео се са Светим Антонијем Великим од кога је дознао за правила монашког живота која су тада важила. Био је потом и хиротонисан за свештеника са својих 40 година, те се подвизавао и живео у Скиту, у унутрашњости египатске пустиње. Живео је готово сто година и преминуо 391−393 године, оставивши иза себе велико дело као и велики број писама која се сматрају његовим.
Паралелно је настајало монаштво и у Палестини. Међу првим пустињацима у Светој земљи је био Свети Харитон Исповедник, родом из Иконијума, који је био изложен прогонима као хришћанин у време римског цара Аурелијана. Харитон је бежећи од прогонитеља спас нашао у пустињама римске Јудеје, где је почео да оснива манастире, најпре у Фару код Јерусалима, а потом је основао и манастир код Јерихона, познат као Дука. У Фару је основао прву лавру, тип манастирског општежића која се састоји од више монашких келија сабраних око манастира или цркве. Стога се Свети Харитон Исповедник сматра оснивачем јудејске (палестинске) монашке заједнице. Коначно, основао је и трећу лавру, по имену Сука. Харитоново житије сведочи да је бежао у пустињу, те да када год би основао нову лавру, притицали би му многобројни следбеници. Наравно, и ове житијне поруке усмерене су другим монасима, и имају заправо васпитни карактер и поручују другима да се угледају на Харитона који је остављао свет и бежао од популарности међу људима. Харитон је умро око 350. године.
Оснивачем монаштва у Палестини се ипак сматра Свети Иларије, пореклом од богатих паганских родитеља. Школовао се у Александрији, али, како његов биограф и црквени отац Свети Јероним каже, кад је чуо за име Светог Антонија и он се одлучио подвизавати у пустињи. Повукао се у близини Газе где је живео строго пустињачки пуне 22 године. Постао је славан у целој Сирији и Палестини. За живота му се приписују чуда, а боравио је и на Сицилији и умро на Кипру 371. године.
О женском монаштву има мање података, али сведочанства су јасна и недвосмислена. И жене су одлазиле у манастире. Света Меланија Старија, родом из сенаторске породице, била је једна од најбогатијих људи у царству. На хришћанство је прешла у Риму где је живела са мужем и децом, који су, са изузетком сина Валерија Публиколе, умрли док је она напунила 22 године, да би потом отишла у Александрију за Светим Атанасијем. Након његове смрти 373. године отишла је са његовим следбеницима у Јерусалим и на Маслинској гори подигла манастир за Руфина Аквилејског, угледног теолога и црквеног историчара тога доба. Око 400. године је посетила сина у Риму, а њена унука је пошла њеним путем и постала позната у хагиографији као Света Меланија Млађа. Након вандалског пустошења Рима 410. године Меланија и њена породица су пребегли на Сицилију, а потом у Јерусалим где је светица и умрла 416. године. Ова жена је свакако међу најзначајнијим меценама првих манастира и међу најбитнијим женама у историји раног монаштва и раног хришћанства уопште.
Строго аскетски мотивисано правило монашкога живота које је установио Свети Пахомије раширило се у Египат, Етиопију, Малу Азију а када га је 404. године Свети Јероним превео на латински, постало је добро познато и у западном хришћанском свету. Тако је рано монаштво почело да осваја још увек недовољно христијанизовани Медитеран.
Остави коментар